MOĆ PRAZNINE

Sa uputstvom kako postupiti posle čitanja teksta u P.S.

Da li je prvo nastala praznina? Da li možemo da razumemo prazninu? Da li smo toliko zaokupljeni „popisom stvari“ koje posedujemo da ne vidimo prazninu? Učenje o praznini znači da je svet ništa. Neke filozofske škole ne negiraju postojanje mnoštva pojava, već tvrde da su te pojave prazne, jer nemaju postojanje po sebi, odnosno vlastito bivanje. Prema Budinom učenju, razumevanje ništavnosti pojava vodi mudrosti i unutarnjem miru. Posebno se ističe važnost uviđanja ništavnosti, što vodi potpunoj slobodi. Sveobuhvatna praznina nije odbacivanje posebnih aktualnosti ili pojmova, već uviđanje da su oni potekli iz međuzavisne uslovljenosti i da stoga nestaju.Iako se obična ljudska svest zapliće u obmane i priviđenja, istinska svest je izvan takvih zapetljanosti; ona je poput praznog prostora. Glavna duhovna vrednost ove škole je bila »upoznaj sopstvenu svest«, što je značilo: isprazni iz sebe sve što nije »izvorna prava svest«.

Sam pojam praznine nas plaši. To je na prvi pogled nešto bez ičega. Volimo da imamo materjalne i ne materjalne stvari u kojima vidimo svoj život, volimo da imamo nešto, da posedujemo, da se na taj način prikažemo i stvorimo svoju sliku koju upoređujemo sa slikama drugih. Na taj način zaboravljamo da sve što je živo umreće da sve što se gradi rušiće se. U tom međuvremenu dok život na kratko traje „držimo“ se za ono što posedujemo iako je to tako nestvaran i slab oslonac. Život danas imamo a sutra možda i nemamo, materjane stvari su još nestvarnije jer mogu da nestanu dok se okrenemo. Zašto se onda mi „držimo“ u životu tih stvari. Da ne bi mislili o praznini jer to nas plaši. Iz praznine koja je prvo nastala došlo je sve ostalo i vratiće se u prazninu. To je ciklus, to je put neminovnosti, to je zakon prirode univerzuma. Krug mora da se sastavi, to mora da se razume.

„Ne postoji ništa što moju misao može odvući napolje, unutra pak nema kutka da se misao nastani, cela milijarda pobuda je usahla i sve moje biće rastvara se u praznini“ Lao Ce

P.S. Ukoliko Vas ovo učini depresivnim pojesti tri kockice čokolade.

Advertisements
Објављено под Knjige | Оставите коментар

AMERIČKI SAN, VERUJTE U DEDA MRAZA

hue12-photography-2qzZubxw7WE-unsplash

Pogledao je preko ramena svoju prelepu ženu. Delovala je mazno i sanjivo, duga plava kosa se rasula po jastuku, osetio je njen pogled kroz trepavice, kao da kaže hajde uzmi me. Njeno vitko telo se pružalo preko kreveta, znao je da će lenčariti ceo dan. Pritiskom na taster otvorio je garažu i već sledećeg trenutka njegova nova limuzina je isplivala na put. Zastao je za trenutak da sa ponosom pogleda svoj dom, vila sakrivena u parku drveća prekrivenih snegom, kao iz bajke, predivno. Bio je ponosan na sve što ima. Jeste da je sve kupljeno na kredit koji će plaćati još puno godina ali uspeo je i bio ponosan na sebe. Sneg je tih dana baš napadao i bilo je hladno, približavao se Božić i Nova godina, bilo je vreme darivanja, još samo ovaj dan na poslu, osećala se već praznična atmosfera. Limuzina je klizila po očišćenom putu kao lađa kada se na semaforu iznenada, bez nekog reda, upali crveno svetlo. Pokušao je da zakoči, ali kola zbog klizavog puta sama nastaviše dalje. Nije mogao ništa više da učini. Limuzina se okrenula i udarila u stub. Nije povređen, prvo što mu je proletelo kroz glavu, kola su bila oštećena ali su mogla da se pomere sa puta. Sačekao je policiju. Izgubio je dobrih sat vremena i toliko je kasnio na posao. Utrčao je u zgradu i samo mahnu portiru koji se ljubazno nasmeja kao i svakog jutra. U kancelariji odmah sa vrata započe priču o događaju od malopre ali vide kolege koji ne podižu pogled sa ekrana. Na stolu je bila koverta sa njegovim imenom. Obli ga hladan znoj. Nije ni morao da otvara kovertu znao je da to znači otkaz. Ipak otvori kovertu i uveri se u to. Kolege su i dalje gledali u svoje ekrane. Bez reči napusti kancelariju i ne javi se portiru, koji se opet nasmejao, napusti zgradu. Srce mu je lupalo ludački a na znojavom licu su se topile pahulje snega koji je opet počeo da pada. Limuzina se jedva pokrenula, ruke su se tresle, nekako dođe do svoje vile. Želeo je sve da ispriča ženi ali nije znao ni kako da počne tu priču. Kroz glavu mu je prolazilo hiljadu kombinacija dok se sav zadihan peo uz stepenice na sprat u spavaću sobu. Stao je na vratima kao skamenjen. Njegova prelepa žena se uvijala oko golog tela atletski razvijenog muškarca. Nisu ga ni primetili. Laganim korakom siđe niz stepenice, bio je odjedanput potpuno miran, znao je da postoji samo jedan put. Krenu prema mostu, nema više nikoga i ništa. Nije više osećao ni hladnoću ni sneg, samo je želeo da sve ovo završi što pre. Malo pre stepenica koje su vodile na most bio je park prekriven snegom i drvena kućica sa puno novogodišnjih ukrasa i lampica, zastade na trenutak i sa setom pomisli kako će sve to da ostavi, nema drugi izbor. Tada oseti nečiju ruku na ramenu. Deda Mraz se nasmeja. „Šta je bilo trčiš na most pa u reku“. Gledao ga je sa nevericom. „Pravi sam Deda Mraz nemem veštačku bradu i ispunjavam želje, hajde slobodno povuci bradu i isprobaj, ha,ha ha“. Nije se ni mrdnuo, dok se Deda Mraz i dalje cerekao. “ Ha, ha pa šta ako si slupao kola, kupićeš bolja i veća, pa šta ako si izgubio posao, naći ćeš više plaćen, pa šta ako te žena vara naći ćeš mlađu i lepšu uđi u kolibu da popričamo“. Bilo mu je sve jedno, nije imao šta da izgubi, kao omađijan krenu ispred Deda Mraza koji odgurnu vrata kolibe nogom. Iako je koliba spolja izgledala mala, iznutra je bila ogromna. Bilo je puno Deda Mrazova koji su pakovali poklone. Oseti opet onu ruku na ramenu. „Hajde prihvati se posla nema plakanja“. Povijene glave počeo je da pakuje poklone kao robot, dok je čuo poznatu novogodišnju melodiju.

Probudio ga je alarm telefona veselom laganom muzikom, o Bože spasi me, sve je to bio san. Njegova lepa žena se okrenu i maznim pogledom kroz trepavice kao da kaže hajde uzmi me. Polako ustade, trebalo bi da se spremi za posao, šta sada da uradi. Pored kreveta na noćnom stočiću je bila novogodišnja čestitka, dobio je juče od dece kojima je dao pomoć, na slici je bio Deda Mraz. Učini mu se da čuje ha, ha, ha, gde trčiš, na most…

Објављено под Knjige | 2 коментара

Tao replika III

Veliki sivi vuk podiže uši i oslušnu treptaje u daljini, još su daleko. Noć je već odavno pala i ispod svakog kamena a večere nigde na vidiku. Spusti njušku do same majke zemlje nadajući se plenu. Svaki treptaj je mogao da najavi večeru. Opreznost je majka mudrosti. Sada je već čuo jasan nagoveštaj dolaska čopora, osećalo se u vazduhu. Napusti svoju zasedu, ne želeći da drugi vukovi vide njegovo tajno mesto i pokaza se na livadi obasjan mesečinom. Hajde da vas vidim. Imao je neki nelagodan osećaj zbog neočekivane posete. Izašli su sa druge strane livade teatralno, kako i priliči odabranom carskom čoporu. Gledali su se pogledom koji je sekao noć na komade a onda je najkrupniji u pratnji ostalih prišao laganim korakom. „Šalje nas vođa čopora da te dovedemo jer si najmudriji vuk, imaćeš celu planinu da gospodariš i sve privilegije kod vođe čopora“. Tišina je postala mučna, a onda veliki sivi vuk upita: „Da li na toj planini ima pećina od zlata gde vođa čopora živi i u pećini koža vuka koga su lovci ubili“. Predvodnik stade zbunjen i promuca: „Ima.“ „Šta mislite da li bi taj vuk bio srećniji ovde u šumi ili u zlatnoj pećini kod vođe čopora“. Sve bi u trenu jasno. Predvodnik pognute glave komandova povratak. Veliki sivi vuk se polako i oprezno vrati u zasedu, noć je već uveliko prošla a večere još nema, znao je da će doći sama, opreznost za nekoga nije majka mudrosti.

Објављено под Knjige | 2 коментара

TAO REPLIKA II

Na licu devojčice je zaigrao onaj lepršavi dečiji osmeh, kosu joj je mrsio lagani lahor dok je zagledana u daljinu smislila nešto tako lepo što će obradovati njene roditelje. Jedva da je malo zaspala te noći. Kada su je roditelji ispratili na spavanje samo se napravila da će zaspati ali kada su vrata od sobe zatvorili već je širom otvorenih očiju smišljala kako da ostvari svoj plan.

Sutradan je bilo sve kao obično svakoga dana, otac je umoran došao sa posla, majka je spremljen ručak postavila na blistavo belom stoljnjaku koji je krasio sto od punog drveta sa masivnim nogarima. Volela je taj sto i tako sigurno i lepo se osećala dok su ručali. Ručala je i stara baka ali na posebnom malom stolu koji je njen otac doneo iz garaže i postavio ga malo dalje. Tako su odlučili njeni roditelji jer je baka bila stara i ispadala joj je hrana. Opet se vragolasto nasmešila jer je tog dana ostvarila deo svog plana kojim će da obraduje svoje dobre roditelje.

Sledećeg dana sve se do ručka ponovilo isto ali je uspela da svoj plan delimično ostvari tako da je sve što je uradila u toku prepodneva prikupila i donela u prostoriju za ručavanje. Majka zauzeta poslom oko ručka nije ni primetila šta radi. Otac je došao sa posla i veselo je podigao i poljubio: “ Šta to radi moja devojčica“. Pogledala ga je ozarenog lica i sva srećna rekla: „Pravim vam sto za ručavanje, jednog dana kada vi budete stari i iznemogli kao baka imaćete svoj mali sto koji ću ja da vam napravim“.

Објављено под Knjige | 4 коментара

Mozaik

Šta čini svakodnevni život? Redosled događaja u nizu. Dobrih ili možda loših. Šta određuje događaje? Da li oni dolaze sami od sebe? Da li su nam nametnuti? Imamo li slobodu odlučivanja? Da li mozaik svog života određujemo postupcima u nizu odlučivanja svakog trenutka? Naravno da si u pravu ako si pomislio da ono sve što učiniš određuje sledeći događaj u nizu posledica, dobrih ili loših. Jednostavno je tako, nije neka mudrost, običan zakon prirode. Šta je nama preostalo, jednostavno da slažemo mozaik od odabranih događaja svojim odlučivanjem i tako stvorimo sliku života koji nama odgovara. Jednostavno zar ne.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

Most

Sasvim je slučajno što je nekoliko poslednjih tekstova u vezi sa religijom, nisam baš verski orijentisan ali tako se namestilo. Nadam se da će ovaj biti poslednji bar za neko vreme, da zaokružim temu jednom istinitom pričom.

Na ideju da tu priču podelim sa vama, došao sam kada mi je pogled zastao na slici u dnevnoj sobi, ulje na platnu, slična ovoj u prilogu teksta, samo što je most onako baš raskliman, nisam siguran da bi se preko njega moglo preći, jedna obala se ne vidi a na drugoj pejzaž, mračna slika. Povezao sam je sa životnom pričom čoveka od koga sam dobio tu sliku ili je slučajno zaboravio pa je tako postala moja.

Elem, priča počinje kada se jednog popodneva javio na oglas za izdavanje stana jedan vedar i melodičan glas, podsećao me je na nešto što u trenutku nisam prepoznao. Posle razmenjenih informacija gde i kada može da pogleda stan našli smo se lako, bio je tačan. Vitalan nasmejan lik možda u ranim pedesetim, farmerice i neformalnog ponašanja. Pažnju mi je privukla gusta crna brada. Rekao je da bi živeo sam, da mu se stan sviđa, da ima stalna mesečna primanja, da je zakup u redu, dao mi je osnovne podatke o sebi i tek na kraju kada sam već pristao da mu izdam stan reče da je sveštenik. Malo sam se iznenadio, bilo je neobično jer sam navikao da sveštena lica viđam sa službenom odorom ali kockice su se složile, šta sada da komplikujem. Međutim kako su meseci prolazili problem plaćanja zakupa je postao sve izraženiji, morao sam da ga po nekoliko dana uzastopno pozivam, pa se ne pojavi tamo gde se dogovorimo i tako iz meseca u mesec. Tako sam otkrio, dok sam ga jedne večeri čekao u nekom kafiću, da je kafić u stvari njegov, što mi se nikako nije uklapalo u sliku njegovog posla, ali pomislim zašto sveštenik ne bi imao kafić. Kada se dug za zakup i troškove onako baš nakupio odlučim da se rešim sveštenika pa makar bacio na mene sve dogme sveta. To mu i kažem, prihvatio je mirno, dogovorimo se da za neki dan napusti stan i ja se tamo stvorim u dogovoreno vreme da vrati ključ. Pakovao se mirno, nije imao puno stvari, stan je bio namešten, samo garderoba i još neke sitnice, tako da je sve teklo brzo. Vidim da ima nameru da ode, a razmišljam o njegovim dugovima i ne maloj svoti novca koji i ne pominje da plati. Šta sada, šta sada. Tada sam izgovorio jednu rečenicu koju ja nisam smislio i mislim da je došla sa kraja svemira, delovala je tako obično a izazvala neverovatan efekat. Život je čudo u jednom trenutku možeš da imaš sve a u sledećem ništa. Zastao je u pokretu i dugo se zagledao kroz mene. Ruka mu je skliznula u džep i pružio mi je novac, tačno koliko duguje. Na brzinu smo se pozdravili. Kada sam se vratio u stan vidim da je ostala slika tog rasklimanog mosta. Poneo sam je sa sobom kao naknadu za izgubljeno vreme i nerve ali nije mi bilo jasno zašto su te izgovorene reči tako delovale. Sve je postalo jasnije nekoliko godina potom kada sam sasvim slučajno saznao da je jedan sveštenik razčinjen iz crkve i da ima suprugu koja je psihijatrijski bolesnik. Kockice su počele da se slažu. Život je namestio da sam ga sretao i kasnije kako bi uvek istom ulicom šetao, u blizini gde je bila ona njegova „prava“ kuća, iz koje je pokušao da pobegne. Bio je vidno narušenog zdravlja i izgleda. Javili bi se jadan drugome klimanjem glave. Nedugo zatim u toj istoj ulici sam video plahatu da je otišao bogu na istinu. Nije uspeo da pređe onaj rasklimani mostić sa slike. Život je čudo.

Објављено под Knjige | 2 коментара

ZLATNA RIBICA

Imao čovek zlatnu ribicu. Ispunjavala mu je sve želje u svakom trenutku, a imao ih je puno. Živeli su srećni i zadovoljni. Kada je starost počela da kuca na vrata čoveku beše žao da ostavi sve lepote koje ima, pa upita zlatnu ribicu da još poživi. Ribica mu reče da može sve učiniti i sve želje odmah ispuniti ali kada bi takvu želju ispunila morala bi mu dati svoj život. Umalo odmah ne reče da mu ispuni i tu želju, ali ipak se zaustavi u trenutku i pomisli šta će mu život ako nema zlatne ribice da mu ispunjava želje. Prolazilo tako vreme i čovek bio sve stariji i nemoćniji dok ga jednog dana ribica ne upita: „Tvojih želja skoro i da nema više, uskoro ćeš me napustiti, celog života sam ti ispunjavala sve želje, odmah kada si poželeo, uživao si u životu, pa da i ja tebe pitam da mi ispuniš samo jednu želju.“ Čovek radosno pomisli da je to pošteno, jeste celog života uživao i svaka želja mu je bila trenutno ispunjena, sada je došlo vreme da on ispuni želju zlatnoj ribici. Hajde ribice pitaj ispuniću ti želju. Potrebno je samo da poželiš da svoj ostatak života, koji je sada starački i sve teži, daš meni jer jedino tako mogu da i dalje živim i ispunjavam želje ljudima. Gledali su se dugo kroz staklo akvarijuma, oči u oči. Nije se nadao tom pitanju, tišina posta mučna, ribica je nervozno vrtela telom, ali nije bilo nikakvog odgovora. Cele noći je razmišljao i pred zoru je odlučio da ispuni ribici želju, ali gle nje nije bilo u akvarijumu. Danima je sedeo tako pored praznog akvarijuma. Starost je onemoćalo telo mučila svakim danom više, kažu da je još živ, a voleo bi da nije.

Објављено под Knjige | Оставите коментар