ZNAKOVI I DAROVI


Ne vredi računati, meriti svoj udeo u onome što radiš, ima to ko da meri i ceni, to nije problem, ne bavi se tuđim poslom, bavi se samo sa sobom i ono što je najbitnije, učini uvek ono najbolje što možeš, ostalo nije tvoja briga. Princip je jednostavan, to je odavno utvrđeno, nisam bio tako pametan da to izmislim, jednostavno to postoji kao što postoji noć i dan, kao nebo i zemlja. Isuviše je jednostavno da ne bi bilo istinito, to je tako, kvalitet tvog života odgovara kvalitetu tvog doprinosa svetu oko tebe. A da li mi to znamo, da li nam je to svakodnevno u pameti, da li se toga pridržavamo, da li uopšte verujemo u to, ili mislimo da je ovaj svet stvoren samo za naše prohteve i želje, da što više prigrabimo za sebe, da preko tuđih leševa gazimo da bi ostvarili svoje ciljeve. Iskušenja su nekada velika, ali kazna je još veća, ne zaboravi to, imao je običaj da govori Učitelj i ispričao nam jednu običnu priču koja u sebi ima jednu malu ali vrlo bitnu tajnu, rekao nam je da pažljivo slušamo, a ja ću sada sa vama da je podelim.
Elem, Učitelj se uvek budio pre svanuća, voleo je da priušti sebi rađanje Sunca, rađanje novog dana koji se više nikada neće ponoviti. Izlazak Sunca je posmatrao sa terase hrama koji je bio okrenut prema istoku i dalekim horizontima. Tog jutra kada priča i počinje, Sunce se postepeno pojavljivalo iza planina na horizontu a tada je kao mala senka proletela ptica negde u daljini i za jedan tren narušila harmoniju. To je Učitelj primetio, na trenutak su se obrve sastavile, kao da je samo kratko procenjivao šta to može da znači a zatim na uglu usana se pojavi blagi nagoveštaj smeška. Tog dana, negde oko podne, dok smo bili u dubokoj meditaciji zadatih mantri, ne znamo odakle, pojavilo se u krugu, između nas, jedno malo mače. Prvo ga je primetio Učitelj kroz spuštene kapke na očima, koje su jedva vidljivo zaigrale kao i ivica usana, samo toliko. Mače je odmah postalo miljenik naše zajednice i naročito Učitelja. Nosio ga je uvek sa sobom a ono uživalo. Dok smo radili duhovne vežbe u dubokoj koncentraciji mače nam se željno igre, penjalo po leđima, osećali smo te, tao igla oštre kandže, ali niko nije reagovao, a na Učiteljevom, kao kamen licu, samo bi zaigrao nagoveštaj osmeha. Mače je odraslo u našoj zajednici a okolni meštani misleći da je to tajna duhovnog razvoja nabavljali su mačke i čuvali ih. Međutim posle nekog vremena, kao što se iznenada pojavila, tako je iznenada i nestala. Učitelj je nije tražio a mi nismo smeli da pitamo, niti da komentarišemo.
Učitelj nije rekao koja se to tajna krije u ovoj naizgled običnoj priči, rekao je da svako od nas mora da je pronađe, nikome da je ne ispriča i zadrži samo za sebe. Ako vi pronađete tajnu, ove naizgled obične, svakodnevne priče, neka vam ona bude putokaz da ste na dobrom i pravom putu.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PUT ZA SEMGBAZIT

Prvo nastane misao, a na kraju volja da se nešto učini, na nama je da između toga istražujemo, možda nešto i pronađemo, u svakom slučaju to što smo pronašli, je jedino što smo mogli da pronađemo, to je sasvim dovoljno.
Veliki četvrtasti znak pored puta, u mestu gde sam se skoro doselio, označavao je skretanje za Semgbazit. Odmah mi je privukao pažnju jer je obeležen žutom bojom. Produžio sam dalje ali mi je ostala misao o putu za Semgbazit. Zbog čega je taj saobraćajni znak bio obeležen žutom bojom nisam znao, sigurno je postojao neki razlog. Igrom slučaja, ili šta već, i u narednih nekoliko dana često sam prolazio tim putem, i uvek pogledao prema znaku koji je pokazivao skretanje za Semgbazit, put je vodio uz brdo do krivine a dalje ne znam gde, nisam želeo da koristim mape, to je bilo isuviše jednostavno, želeo sam da to sam otkrijem.
Kada bi me neko od ukućana pitao, videći da se spremam za izlazak napolje, gde nameravam da idem, uvek bi ozbiljno odgovorio samo dve reči, u Samgbazit. Znali su da iako se šalim, u stvari mislim ozbiljno, i da ću jednom stvarno otići tamo.
Kada su se kockice složili naglo sam okrenuo volan automobila i uključio žmigavac desno u pravcu skretanja za Semgbazit uz brdo, i istraživanje je moglo da započne. Osetio sam uzbuđenje nepoznatog. Put je u početku vodio kroz naseljeno mesto, nije pisalo koliko je Semgbazit udaljen, sa vrha uzbrdice nazirali su se planinski obronci prošarani borovom šumom. Čovek je uvek pravio put pored reke, to je bilo naj lakše, reka je spajala ljude, donosila život, tako je i ovaj put vodio dalje prvo niz brdo do potoka. Kuća pored puta bilo je sve manje, a put sve više strm tako da se potok tek nazirao dole negde duboko usečen. Nastavio sam dalje mada putokaza više nije bilo a ni drugih puteva. Jedan jedini put je vodio do Semgbazita, bar sam se tako nadao. Nisam odustao ni kada je planinski put postao tako uzak da sam razmišljao šta bi uradio da naiđe drugo vozilo, naročito na oštrim krivinama serpentina, ali niko nije naišao. Iz Semgbazita niko nije odlazio i niko dolazio, osim mene. Sa jedne strane puta bila je planina a sa druge strane provalija, odlučio sam da zaustavim vozilo na jednom koliko toliko pravom delu puta i jako povukao ručnu kočnicu. Tek kada sam isključio motor i izašao osetio sam kako mi je tišina obavila sva čula . Put koji sam prošao je kao kakva zmija vijugao uz planinu čas se krijući u borovoj šumi, čas se pojavljivao na golim stenama. Naslućivao sam da se i dalje na dnu provalije između planina nalazi potok koji se nije video od rastinja. Planina sa druge strane potoka je delovala moćno, strma i neprohodna a ispred su se i dalje naslućivali obronci drugih planina i činilo se da je tako u beskraj prema Suncu koje je polako zalazilo. Želeo sam pre toga da stignem u Semgbazit pa sam krenuo dalje putem. Da putem, ali sam ubrzo video da puta na nekim mestima i nema, verovatno ga je odnela vodena bujica ili sneg, tada sam pomislio da je možda bolje da se vratim dok još mogu, ali sam ipak nastavio. Na svu sreću to je bilo poslednje iskušenje jer već za nekoliko minuta ispred se ukaza zaravan i čistina, put je bio bolji i širi, a pojaviše se i prve prizemne, planinske kuće pored puta. Semgbezit na vrhu planine. Zaustavio sam se u centru mesta, bar sam tako mislio, jer nisam imao koga da pitam. Na ovalnom trgu nalazila se zgrada koja mi je delovala starinski službeno sa istaknutom zastavom, do nje mala crkva a iza na padini groblje, i to je bilo sve. Želeo sam nekoga nešto da pitam, ali nikoga nisam video. Na okolnim padinama, kao u malim skupinama bilo je još kuća i to je to. I tišina. Tišina koja prodire u srž bića. Stajao sam u centru Semgbezita kao spomenik. Tako blizu neba tako daleko od večnosti. Tada sam primetio uređenu pešačku stazu koja se spuštala iza velike monolitne, kao mrak crne stene. Dok sam silazio strmim stepenicama pored stene držeći se za rukohvat primetio sam da iz pukotine u steni izvire voda koja se blago preliva u korito i pretvara u potok koji razdvaja dve planine . Vratio sam se prema kolima i tek tada primetio da sam ostavio otvorena vrata, nikakav problem, bio sam jedini prisutni stanovnik Semgbazita koji je video rađanje vode u steni.
Ukućani su me u šali pitali kako je bilo u Semgbazitu, lakonski sam odgovorio, namam pojma, tamo nikada nisam bio ali znam sigurno da ću se nekada vratiti.

Објављено под Knjige | 2 коментара

PITANJA MIKROKOSMOSA U NAMA

Da li je naša svest u trenutku nastanka bila praznina?

Da li je ta praznina zatrpana materijalnim svetom oblika u cilju opstanka?

Da li je praznina i svet antimaterije i pored toga nastavio da postoji?

Da li razvojem svesti možemo da osetimo prazninu, svesni da antimaterija postoji?

Da li je praznina prvo nastala?

Da li su svet materije i svet antimaterije jedina dva sveta koja postoje?

Објављено под Knjige | 12 коментара

ADAM U ŠETNJI

Bilo je kasno popodne kada je Adam pažljivo zatvorio vrata kuće, da ne remeti mir koji je Eva volela da ima kada se posveti pisanju. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao. Te izmišljotine neko čita, što je još strašnije, gubi vreme, pa još fantaziraju, prepričavaju. Adam nikada nije razumeo to sa pisanjem. Život je drugačiji, stvarniji, nije fantazija. Kada bi i samo pogledao Evu, ona bi znala šta o tome misli i nežno bi ga zagrlila i mazno rekla: „Ludo moje.“ Adam je znao da su oni dva sveta koja idu paralelno, prepliću se, nekada sudaraju, ali idu napred. Poštovao je Evinu strast za pisanjem, nekada kada ona ne vidi, uzimao je da pročita tekstove, ali bi brzo odustao od čitanja jer za Adama ono što se dogodi je jedina stvar koja je mogla da se dogodi, nema plakanja, nema reprize, nema milosti.
Dovoljan je bio samo pogled da verni pas Džoni napusti udobnu hladovinu i dotrči. Adam čučnu i zagrli kao starog drugara. Skoro svako popodne voleli su šetaju, to je bio deo rituala na koji su vremenom navikli i zavoleli. Adam zakači povodac, pa još jedanput proveri da li je dobro zakačen, da ne zateže previše, jer Džoni je imao običaj da nekada baš jako povuče. Nije voleo mačke a družio se sa mačkom u dvorištu, čudna je ta njegova narav. Izašli su na ulicu i krenuli uobičajenim putem prema jezeru, Džoni je veselo mahao repom, povremeno se okretao i pogledom molio Adama da još malo više popusti povodac a Adam bi samo pogledao u nebo time govoreći da je ta molba uzaludna. Naime odmah na kraju naselja bio je pešački prelaz i dalje je put vodio do malog jezera koji je bio uređen sa parkom, pešačkom stazom, stazom za trčanje, drvenim mostićem, malom šumicom, livadom i restoranom na obali. Idealno mesto za šetnju. Odmah posle pešačkog prelaza, tamo gde se put odvaja prema jezeru video je da u susret idu dve komšinice. Adam ih nije voleo a ni Džoni, uvek vi prokomentarisao sa tihim režanjem dok bi se Adam uljudno javio, a obojica su mislili isto. Bilo je puno šetača na stazi pa je Adam voleo da se ipak malo osami na livadi, tu bi Džoni voleo da se istrči i dohvata lopticu koju bi Adam bacao. Mogao bi i sto puta da je baci, Džoni bi uvek sa istim žarom trčao i donosio lopticu. Adamu bi bilo žao da ga više zamara pa bi lopticu stavio u torbu da Džoni ne vidi i tako bi se okončalo igranje, ali loptice više nema. Jednostavno pre nekoliko dana malo su se duže zadržali na livadi i već je počeo da pada mrak kada je Adam bacio lopticu poslednji put a Džoni se vratio bez loptice. Tražili su je zajedno posle toga, ali loptica kao da je propala pod zemlju. Džoni ga je tužno pogledao. Adam nije znao šta da mu odgovori. Nosiš kamen u džepu pa ti žao kada ga izgubiš. Narednih dana bi svaki put tražili na livadi lopticu ali nje jednostavno nema. I danas će ponoviti taj ritual, Adam nije nikada odustajao. Pažljivo su pregledali ponovo mesto gde je loptica nestala, Džoni je zastao kao ukopan i okrenuo se prema Adamu kao da kaže, brzo dođi, Adam dotrča zadihan a Džoni pokaza njuškom u travi guštera. Adam kleknu, gušter ga je posmatrao svojim buljavim očima u strahu da ga pas ne pojede u trenutku. Adam oseti povoljan trenutak „Priznaj gde je loptica ti mali gmizavče.“ Gušter u trenutku odgovori: „Ukrala je krtica i odnela u onu rupu.“ Adam i Džoni pogledaše u pravcu gde je gušter pokazao ali u prvom trenutku ne videše krtičnjak. Gušter iskoristi njihovu nesmotrenost i pobeže kroz travu. Džoni potrča za njim ali ovaj se negde sakrio tako da nije mogao da ga nađe. Iznervirani Adam ga zakači za povodac „Naivni smo mi, prevario nas je običan gmizavac.“ Džoni nešto promrmlja u smislu da će se potruditi da već sutra obračuna sa gmizavcem, on nikada ne odustaje. Naučio je to od Adama. Svi psi imaju hiljadu želja pre nego izgube igračku a samo jednu posle.
Vratili su se u dvorište najkraćim putem, ništa nisu razgovarali, svako je u svojoj glavi razmišljao šta će sutra uraditi kada nađu guštera. Adam je sipao svežu vodu koju Džoni jedva dočeka i slatko se napi te leže da razmišlja gledajući zvezde. Adam oprezno otvori vrata kuće, tišina ga zapahnu. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

BIO JEDNOM JEDAN ČOVEK

Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, iskren čovek. Uvek bi rekao ono što misli, neistina nije nikada izašla iz njegovih usta, nije slagao nikada. Ali ljudi ko ljudi ne vole kada im se kaže istina, pa su često to koristili da ga prevare, govorili mu neistine, iskušavali lažima, zbog čega je bio često u neprilici. Ipak je uvek ostao iskren.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, ljubazan čovek. U svakoj situaciji je njegova ljubaznost dolazila do izražaja. Nikome nije rekao ružnu reč, uvek je bio tu da lepim rečima pomogne, uteši, dočeka, isprati. Bila je radost sresti takvog čoveka. Ali ljudi ko ljudi, ne vole tuđe uspehe te su ga puno klevetali i ogovarali kada god su mogli. Ipak je uvek ostao ljubazan.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, dobar čovek. Uvek je činio dobra dela, pomagao ljudima, poznatim i nepoznatim, uvek se našao u nevolji svakome, nikome zlo nije učinio. Ali ljudi ko ljudi, sve dobro što je učinio danas već sutra bi zaboravili. Ipak je i dalje činio dobra dela.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, vredan čovek. Stalno je radio i gradio, stvarao i pravio, ali ljudi ko ljudi ne vole tuđ uspeh, pa su to na svaki način rušili da umanje njegov rad i uspeh, ili da ukradu zasluge. Ipak je on gradio i dalje.
Bio jednom jedan čovek koji je znao da je sve na kraju samo između njega i Boga a ono drugo nikada nije ni bilo bitno.
Hvala Majci Terezi.

Објављено под Knjige | 2 коментара

ČOVEK KOJI JE PRESTAO DA PRIČA

Priča o čoveku koje prestao da govori je istinita, dogodila se među nama, verovatno da nije usamljena, verovatno da ima puno takvih slučajeva, verovatno ih ne primećujemo. Čovek koji prestane da govori rekao je sve. Nije bilo više reči. Nije bilo potrebe.

Život je tekao lepo da bolje ne može biti. Čovek koji je prestao da govori imao je uspešnu karijeru, društveni život, porodicu, materijalno obezbeđen, sve je bilo na svom mestu, a verovatno da nije bilo, samo je tako izgledalo za nas pasivne posmatrače. Čovek koji je prestao da priča je posle uspešne karijere dočekao penziju, bio je vitalan, obrazovan, još u punoj životnoj snazi, sve je bilo na svom mestu, a verovatno da nije bilo, samo je tako izgledalo za nas pasivne posmatrače. Gospodin koji je imao dobronamerni savet za svakoga, koji je uvek znao kako nešto uraditi i to je uvek nenametljivo i sa rezervom, da ne bude dosadan, govorio polako spuštajući se na nivo sagovornika da bi ga razumeo. Ono što smo svi znali i videli, naravno izdaleka, a tako je oduvek bilo, da je njegova supruga od onih žena koje puno pričaju, koje su uvek u pravu, kod kojih nema pogovora ni dileme, zna se da je njena reč i prva i poslednja. Ima takvih žena, bez kompromisa, samo ih je teško trpeti. A čovek koji je prestao da govori trpeo je celog života, verovatno, to ne možemo sa sigurnošću reći, nikada se nije žalio, nikada nije povisio ton, uvek blage naravi, čovek koji ne zna da se naljuti, ali može da prestane da priča u tome ga niko ne može sprečiti. To se i dogodilo kada je otišao u penziju, posle nekog vremena, jednostavno je ućutao i više nikada nije progovorio ni jednu reč do smrti. Porodica je odmah nakon njegovog prestanka da govori preduzela sva medicinska istraživanja, on se tome nije protivio, sarađivao je. Svi pregledi su obavljeni i zaključak je bio da čovek koji je prestao da govori nema nikakvo oboljenje koje ga sprečava da normalno priča. Medicina je rekla svoje ali situacija se ništa nije promenila. Čoveka koji je prestao da govori viđao sam kako šeta sa svojom suprugom, uvek elegantan, klimnuo bi glavom u znak pozdrava, i mali smešak i to je bilo sve. Verovatno je i njegova supruga prestala da puno priča, nije više bilo razloga, nije više bilo potrebe, niti je imalo kome da priča, verovatno joj je bilo teško zbog te situacije, ne znam, a sve je bilo na svom mestu, a verovatno da nije bilo, samo je tako izgledalo za nas pasivne posmatrače

Nikada nećemo saznati zašto je čovek prestao da priča i šta se to dogodilo, koji je to tako jak razlog bio da se svaka verbalna komunikacija sa spoljnim svetom prekine, možemo samo da nagađamo, ali to nije ni bitno, njega više nema, ne možemo ništa pomoći čoveku koji je prestao da priča ali možemo da učinimo ono bitno a to je da ne budemo razlog nečijeg čutanja.

Објављено под Knjige | 8 коментара

REKONSTRUKCIJA UBISTVA

Časni sude, zaklinjem se da ću govoriti istinu i samo istinu, tako mi Bog pomogao.

Reći ću vam kako i zašto se dogodilo ubistvo, a vi presuditi da li sam u pravu. Bila je nedelja, novembarsko jutro, tmurno i hladno, tek što je svanulo, obuo sam čizme i pošao sanjivo iz tople sobe prema njivi pored reke u sebi psujući razloge za ovo maltretiranje. Tog jutra je naime počinjala sezona lova i uvek sam imao problema sa lovcima i organizacijom njihovog krvavog pohoda na tu jadnu divljač koja živi na njivi oko reke. Naime, zborno mesto lovaca, na moju žalost, je godinama unazad bilo na početku moje njive, a njiva ove godine tek što je izorana i šteta da je izgaze, hteo sam samo da im kažem da idu onom drugom stranom prema livadama gde i počinje lovište. Bio sam još u vrbaku pored reke, kada su pristigla tri automobila. Ništa nije ukazivalo na to da će se dogoditi ubistvo. A tada kao da je sve počelo da se ubrzava prema tom tragičnom događaju koji će se dogoditi nekoliko minuta kasnije. Ni otkuda, bar mi se tako tada učinilo, a biće da sam pogrešio, što ću kasnije objasniti, pojavio se prvo pas, običan domaći, a za njim i čovek, išli su putem koji je prolazio pored njive, verovatno iz okolnih kuća, kako sam kasnije zaključio. Pas je još izdaleka počeo da laje i zatrčao se na jednog debelog brkatog lovca koji je već držao pušku u ruci spreman da pođe u taj krvavi pohod. Znate već da pse nerviraju ljudi koji nešto nose. Dok sam sa suprotne strane njive izlazio iz vrbaka i spremao se da stignem do lovaca, pre nego krenu preko njive, pas je i dalje lajao na debelog brkatog lovca, koji ga je samo posmatrao, ostale lovce nije gledao, zašto je to bilo tako ne znam, nešto mu je bio sumnjiv i bio je u pravu, što će se dokazati kasnije na njegovu žalost. U takvoj situaciji je pristigao i čovek koji je išao iza psa. Debeli brkati lovac i dalje držeći pušku u jednoj ruci, skinu pogled sa psa koji je i dalje lajao i viknu prema čoveku koji je pristizao:

  • Da li je ovo tvoj pas. Nije, odgovori kao iz topa čovek, lakonski, kao da je rekao da je sunčan dan, a nije bio sunčan, kao da se tu slučajno našao. I tada se dogodi, na moje veliko iznenađenje, pred mojim očima ubistvo. Brkati lovac u trenutku podiže ruku sa puškom i opali metak pravo u glavu psa. Pas pade mrtav u trenutku bez jauka, ako je to za neku utehu. Jato ptica iza mene prhnu iz vrbaka i prelete reku, širom otvorenih očiju sam stajao i gledao. Tišinu prekide čovek koji je išao iza, sada već mrtvog psa, pitanjem:
  • Što mi ubi psa? Brkati debeli lovac poče opet da podiže ruku sa puškom i progovori nešto tiše, više milozvučno preteći, ali dovoljno jako da ga čujem:
  • Ti reče da ovo nije tvoj pas. Čovek koji do pre nekoliko trenutaka išao za psom sada se okrete i brzim korakom se uputi odakle je i došao.

Eto časni sude tako se dogodilo ubistvo, dozvolite mi samo još nekoliko reči, jer kao svedok imam svoje zapažanje. Mislim, gotovo sam siguran, da obojica snose krivicu za ubistvo. Čovek koji je izdao svog psa i brkati debeli hladnokrvni ubica. Žrtva je jedan dobar i vredan pas koji je samo čuvao svog gazdu od hladno krvnog ubice, namirisao je zlo u njemu, osetio njegov ubilački karakter i zato molim časni sud da obojicu osudi podjednako strogo, tako Vam Bog pomogao.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ČUJEŠ LI TI MENE

Čuješ li ti mene sine Marko. Samo sediš i gledaš, ostavi više tu rakiju, nikome ona sreću nije donela. Okreni se oko sebe, nema nikoga. A pričao sam ti, kao i sada što ti pričam, ništa me slušao nisi. Porodica je svetinja.

Ti se toga i ne sećaš, bio si beba, nosio sam te kod lekara umotanog u ćebe, drhtao si od visoke temperature, srce mi se otkinulo od straha da li ćeš preživeti, majka ti je plakala i molila lekare da ti spasu život. Nemoj da me gledaš tako, mnoge stvari ti nikada nisam ispričao. Kada si posle škole pretukao onog dečaka, tako da je morao kod lekara, stavili su mi pod nos njegovi roditelji lekarsko uverenje, išao sam da ga posetim i ostavio puno para, samo da te ne tuže policiji. E moj sine Marko, da si me bar malo slušao bolje bi u životu prošao. Ne kažem da si loš, dobar si, samo ostavi se te rakije više molim te i nemoj tako da me gledaš i čutiš. Sećaš se kada si završio školu i zaposlio se, imao si dobru platu, još smo živeli svi zajedno, ja ostao bez posla, majka radila od jutra do mraka, mučili smo se, sestra ti je studirala. Nisi se setio sine Marko ni da pitaš kako nam je. Uživao si u izlascima, trošio pare na gluposti. Ni jednu reč ti nismo rekli, ali srećom situacija se promenila pa smo stali na noge i sačuvali porodicu a ti sine Marko to nisi uspeo. Imao si i ženu i decu i svoj stan i mnogo više nego što smo majka i ja u životu stekli, ali nisi imao pameti. Sreću priželjkuješ i očekuješ a nesreća te zaskoči za tren. Pričao sam ti sine Marko da su sve žene pod suknjom iste, a ti se zablenuo tao tele, i jesam li bio u pravu? Nisi nikada imao živaca da me slušaš. Umalo sam crkao od tuge kao pas kada si ostavio porodicu i otišao a moje unučice viđao samo na stepeništu škole, kradom posmatrao ta dva divna cveta, srce mi drhti dok ti ovo pričam a ti me sine Marko gledaš tako prazno, rakija ti je popila mozak, a opet te volim, moj si. Razumeo si da sam bio u pravu kada te je ta druga žena, ni ime ne mogu da joj pomenem ostavila, ne krivim nju, ona je dobila ono što je htela a ti si sine Marko izgubio sve i ostao sam, a stigle su i tebe godine. Nemam više šta da ti kažem, samo ostavi više tu rakiju molim te i ne gledaj me tako belo, čuješ li ti mene sine Marko.

Marko se uspravi, protrlja oči, bio je lep sunčan dan, uze grumen zemlje i baci u raku na kovčeg, rakiju ostavi grobarima.

Објављено под Knjige | 2 коментара

LEPTIR

Sa znojavog lica kapljica se ulila u oko, kao otrov, opeklo me, nadlanicom sam obrisao čelo i zatvoreno oko čekajući da bol prođe, Sunce je neumoljivo žarilo, znoj je imao gorak ukus, majica je bila zalepljena za telo. Radio sam u vrtu, sređivao dvorište i vodio računa da biljke imaju uslova za život, da sve to ukupno izgleda lepo. Biljke su u tome pomagale svojom lepotom i dale volju da istrajem. Kada sam konačno otvorio oko prvo što sam video bio je predivni leptir šarenih krila, proleteo je okolo mene, napravio krug. Nastavio sam da radim, kao što je radila i moja majka celog života, uređivala taj vrt, do zadnjeg dana.

Klekao sam na zemlju, kod mlade sadnice kajsije, kada je na moje veliko iznenađenje isti taj divni leptir sleteo na ruku, zaustavio sam se u pokretu i sve mi je u trenutku bilo jasno. Leptir je mirno stajao na ruci, tek lagano pomerao predivna šarena krila, trenutak za večnost koji se ne zaboravlja, osećaj zajedničke pripadnosti životu, van vremena i prostora, osećaj sve prisustva.

„Noćas sam sanjao da sam leptir, leteo sam od cveta do cveta i bilo je divno, a onda sam se probudio i video da sam čovek. Sada ne znam da li sam ja čovek koji je sanjao leptira ili leptir koji sanja čoveka.“

Leptira sam i kasnije viđao u vrtu, i uvek pomislio na majku, jedanput mi je pozirao tako da sam prišao sasvim blizu i slikao telefonom. Kažu da su leptiri jedna od naj rasprostanjenijih vrsta na svetu, da su prisutni na Zemlji više od pedeset šest miliona godina, da vide drugačije nego mi i da raspoznaju ultraljubičaste boje koje mi ne vidimo. Leptiri vide drugačiji svet. Oni se bude kao i priroda u proleće, kao i sva čula kod ljudi. Iako žive možda jedan dan bitno je koliko u tom danu imaju života. Budimo lepi u duši kao leptir, budimo slobodni kao leptir, pogledajmo na trenutak svet leptirovim okom, možda vam se svidi taj dan života.

Објављено под Knjige | 11 коментара

MISLI

Razni autori:

Kineski karakter koji označava krizu piše se sa dva znaka, opasnost i prilika.

Jednostavan zakon prirode, kada se jedna vrata zatvore, druga se otvore.

Misli su žive, od nastanka kada dođu do tebe iz večnog izvora razviju se od embriona, rastu, množe se.

Um ima mogućnost da privuče ono što želiš.

Onaj koji daje najviše od sebe najviše plodova ubira, emotivno, fizički, mentalno i duhovno. To je put koji vodi ka unutrašnjem spokoju i spoljašnjem iskupljenju.

Onaj ko spoznaje druge je mudar a ko spoznaje sebe posvećen.

Sve što ti se desilo ima neki smisao, kao i to što će ti se dogoditi.

Mi ništa ne posedujemo.

Poštujemo vreme i opažamo kako prolazi, sat potseća na smrtnost i potrebu da se živi produktivnijim životom.

Vladanje vremenom je vladanje životom.

Kvalitet tvog života odgovara kvalitetu tvog doprinosa svetu oko tebe.

Ovaj današnji dan je sve što imaš.

Život nam ne daje uvek ono što tražimo, ali nam uvek daje ono što nam treba.

Ono što je iza tebe i ono što je ispred tebe znači malo u poređenju sa onim što je u tebi.

Nikada nećeš dospeti dalje od svojih razmišljanja.

Daj sve od sebe a život će da obavi ostalo.

Život je ispunjen neznanjem, nužnošću promena, korišćenjem trenutka i izvlačenjem maksimuma iz njega, ne znajući čta će se sledeće dogoditi. Delikatna nejasnoća.

Nemoguće je otkriti nove okeane ako nisi spreman da izgubiš tlo pod nogama.

Davanjem otpočinjemo proces dobijanja.

Talenat dostiže cilj koji niko drugi ne može dostići, genije dostiže cilj koji niko drugi ne može videti.

Istina je da je svako biće organ jednog te istog tela.

Život i smrt su samo stanja jednog istog neprekidnog toka, metamorfoze sličnih oblika.

Sve se u prirodi odvija bez napora, bez spoljašnje intervencije i mudrac tako treba da postupa, bez mešanja u tok događaja. Mudrac se prilagođava stvarima onakvim kakve mu se prikazuju, i ne dopušta da ga savladaju. Sveti čovek vrši posao bez delanja i uči bez reči.

Duh podvrgnut željama i potrebama dovodi do gušenja i iscrpljivanja.

Džabe je barskoj žabi govoriti o okeanu.

Osećaj slobode i uživanja u sadašnjem trenutku, može se smatrati najvišom formom slobode.

Naši stvarni neprijatelji kriju se u nama samima.

Pravi grob umrlih nalazi se u srcima živih.

Ne može da me slome ako se suviše osloniš na mene, ali može ako me ostaviš.

Žitot je san iz kojeg nas budi smrt.

Sami idemo brže, udvoje stižemo dalje.

Moram da idem, ali to nas neće razdvojiti.

Објављено под Knjige | 4 коментара

GENEZA BOLESTI

Probudio sam se tog jutra sa bolom u glavi, mamuran, kao da sam se cele noći borio sa sto đavola. Počela su da pristižu sećanja na snove, nisam to želeo, ništa lepo ne mogu doneti. Skrenuo sam pažnju na sivilo jutra dok novi utisci ne zatrpaju sećanja na snove, što obično uspeva, ali glavobolja je ostala. Bol se prenosio od zgloba desne strane donje vilice do slepoočnice pa i malo iznad. Ali sve ovo počelo je dan ranije.

Naime, tada se dogodilo da me je jedan baksuz po prirodi, ali i ljigavi stvor, ulizica i potkazivač, licemer lažljivi poslužio roštiljem i pivom. Znao sam da će nešto poći po zlu. Sva njegova iznenadna dobrota bila mi je sumnjiva. Ali hajde da ne osuđujem, došao sam naivno a i mirisao je roštilj, limenke piva su bile u kofi sa ledom, sve podešeno kako treba. Došli su i neki njegovi drugari, pretpostavljam baksuzi po prirodi, ali i ljigavi stvorovi, ulizice i potkazivači, licemeri lažljivi. Nije mi baš bilo prijatno ali popio sam nekoliko limenki piva i pojeo parče mesa sa roštilja. Meso je bilo tvrdo, osetio sam bol u vilici pokušavajući da pregrizem, i to brzo zaboravio, kao i sve ostalo te večeri.

Pokušao sam da mamurluk i glavobolju oteram tog jutra uobičajenom rutinom. Nije pomoglo, morao sam kasnije tog prepodneva, kada je bol već postao dosadan i iritirajući da popijem analgetik. Ništa to ne bi bilo neuobičajeno ali i sledećeg jutra sam se probudio sa istim bolom u desnoj strani vilice i slepoočnici u pravcu desnog uva, opet sam popio analgetik. Kada se bol ponovio i sledećeg jutra video sam da moram nešto da uradim sa sobom. Ne znam ni sam zbog čega, povezao sam bol sa mogućom upalom uva, valjda zbog neposredne blizine. Već sam preturao po kutiji sa lekovima tražeći neki antibiotik, odmah sam popio duplu dozu, međutim kako je pakovanje bilo korišćeno, ostala je samo jedna kapsula za sutra. Razmišljao kako da nabavim novo pakovanje, što je komplikovalo situaciju jer nisam bio kod lekara. Za svaki slučaj ugurao sam duboko u uvo i antibiotik mast i zaspao. I gle čuda narednog jutra bol je bio dosta slabiji, nastavi sam sa lično određenom terapijom i narednih dana, a kako sam uspeo da nabavim antibiotik bez recepta, prevarom, je posebna priča.

Posle nekoliko dana kada sam popio sve kapsule antibiotika i potrošio pola tube antibiotik masti koju sam trpao u uvo, bol je ipak ostao ali u tragovima, počeo sam da sumnjam da je to bila pogrešna dijagnoza i da sam ipak možda neosnovano okrivio nedužno uvo. A šta ako je to sve bilo od zuba a bol se proširila refleksno kroz vilicu. Moguće da se proces u bolesnom korenu zuba primirio od antibiotika. Nisam imao više živaca da nagađam, otišao sam konačno sledećeg jutra kod najbližeg zubara. Detaljno je pregledao sve zube i dao predlog šta sve treba uraditi, od skidanja kamenca do problema sa povlačenjem desni, sve nebitne stvari, ali njegov zaključak je bio da zub nije problematičan. Objasnio mi je neke vežbe za zglob vilice koje nisam mogao da ponovim, tako da sam delovao kao debil i jedva čekao da napustim ordinaciju. Tog dana bol u vilici i glavi je prestala.

Prošla su naredna tri dana manje više mirno bez glavobolje i analgetika kada sam prolazio pored kuće baksuza po prirodi, ali i ljigavog stvora, ulizice i potkazivača, licemera lažljivog, kada sam krajičkom oka primetio da opet peče roštilj i sa podignutom limenkom piva me doziva, nisam se okretao samo sam podigao ruku i pokazao mu srednji prst.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

TIŠINA

Bezbrižni konfor je ponekad neophodan da se obnovi energija, izvrši rekapitulacija učinjenog, analiza događaja, preispitivanje odluka, određivanje prioriteta, vizija budućnosti, mogućih problema. Traži se rešenje, potvrda promišljene aktivnosti, rešenje uvek postoji, samo se mora iskopati. Koliko duboko ćeš morati da kopaš, znaćeš po izgubljenom vremenu, pa svi se mi razlikujemo.

Bezbrižna dokolica odmara telo i prija čulima pod uslovom ako je um oslobođen . Prostranstvo oslobođenog uma se nalazi u jedinstvu sa energetskim univerzumom. Poslušaj tišinu. Tišina oduvek postoji kao nebo i zemlja. Tišina deluje moćno, kao nevidljivi omotač koji čeka trenutak da zatvori u svoje okrilje utihnule zvuke delovanja. Stalna težnja tišine je potpuni mir i sklad. Čista energija nečujno kruži po činiocima univerzuma kao dah života u stalnim promenama.

Ako razumeš neophodnost stalnih promena već si na putu da ostvariš svoju priliku.

Ako shvatiš tišinu bićeš bezbrižan kao leptir ali i brz kao soko koji pod sobom prati stalne promene, spreman u svakom trenutku tišine da deluje na savršen način. Tišina je harmonija čiste energije, razumevanje okoline i prirode, način delovanja unutrašnjeg savršenstva u skladu sa prirodom.

Tišinu ne mogu tačno opisati, ne postoje reči, kao što se ne može opisati savršenstvo. Tišina se mora doživeti kao unutrašnji sklad, harmonija ispunjenja ali i delovanja.

Објављено под Knjige | 10 коментара

ROĐENJE

Bravo, postali ste dobitnik u najvećoj nagradnoj igri koja se može zamisliti. Dobitak je nagrada ne merljive vrednosti koja se ne može uporediti ni sa jednom drugom nagradom. Rodili ste se.

Rođenjem postajete aktivni lik svete knjige.U njoj je sve zabeleženo, nastala je od prvog trenutka, od početka svega, od nastanka do nestanka. Nagradu rođenja brzo zaboravimo jer događaji koji počinju da se odvijaju zaokupe pažnju toliko da sama nagrada možda postane i kazna. Izgubimo se u lavirintu događaja, zaboravimo radost, osetimo tugu, možda skrenemo sa puta, pridajemo veliki značaj bespotrebnim stvarima koje nas guše. Bolje i ništa ne raditi nego uraditi pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Naravo da to nije uvek slučaj, ali se često događa, postoji uvek izlaz iz lavirinta, isto Sunce sija i meni i tebi, uvek postoji rešenje. Igra se odvija po principu nagrade i kazne i svi likovi beskrajne knjige sami pišu svoju budućnost. Knjiga života se svakoga trenutka menja, savršenstvo gde je sve zabeleženo i gde nema brisanja teksta i cepanja stranica. Nagrada rođenja je tvoja šansa i privilegija, tvoj dobitak, potrebno je samo da odigraš ulogu najbolje što znaš, odnosno da uvek imaš nameru da odigraš ulogu najbolje što znaš. Ostalo, ono na šta ne možeš da utičeš nije bitno i ne zanima te.

Naravno da postoji uvek lik u ogledalu, još davno su rekli da je rođenje jedno veliko iznenađenje a zašto smrt ne bi bila još veće….

Објављено под Knjige | Оставите коментар

TRI KRATKE PRIČE

ŽABA

Žaba ima jednu vrlo zanimljivu osobinu, koja za nju može biti smtonosna, ali onome ko razume, može dati izuzetan primer. Naime ako žabu ubacite u posudu sa vodom i polako zagrevate žaba neće pokušati da iskoči iz posude već će svoju telesnu temperaturu da prilagođava temperaturi vode. Kada voda postane isuviše vruća i žaba ne moiže više da prilagodi temperaturu tela pokušaće da iskoči, međutim tada neće više imati snage jer je potrošila da bi se prilagođavala temperaturi vode i jednostavno će uginuti. Šta je ubilo žabu. Žabu je ubila odluka da trpi situaciju u kojoj se našla i da pokušava da se prilagodi. Žaba nije znala kada treba da iskoči, ubila ju je vlastita nesposobnost. Razmislite, kod ljudi je slično, prilagođavanje neprijatnim situacijama crpi snagu i ako ne iskočiš na vreme kasnije nećeš imati snagu za to. Da li znate da osetite taj trenutak, donesete odluku i iskočite dok još imate snage i ne bude kasno?

MAJSTOR

Nisam od onih ljudi koji vode računa o automobilu, ili što bi rekao jedan prijatelj: „Kupio sam ja njega nije on mene.“ tako obično potražim pomoć servisa samo kada primetim da nešto ne funkcioniše, mada imam običaj i da pomislim pre toga, da će se to samo od sebe popraviti. Ali obično neće. Ovaj put se u motoru čulo neki zvuk koji je podsećao na povremeno zujanje. Otišao sam u servis, kada me je nerviralo da ponovo čujem taj zvuk. U servisu su pregledali automobil i rekli da je sve u redu, nisu ništa naplatili jer nisu ništa ni radili, a taj zvuk nisu čuli. Naravno da se zujanje odmah ponovilo čim sam izašao iz servisa, zaustavio sam vozilo na benzinskoj pumpi, natočio gorivo i razmišljao da li da se vratim u servis kada mi je prišao momak joji je radio na pumpi i rekao: „Da li hoćete da vam ja popravim auto.“ Klimnuo sam glavom i pružio ključeve. Dok sam popio espreso posmatrao sam momka, popravka je trajala vrlo kratko, spustio je haubu i pozvao me. Prošli smo jedan krug okolo kvarta, zujanja više nije bilo. Pitao sam koliko košta. Iznenadio sam se kada je rekao, sto eura. Videći moje iznenađenje rekao mi je: “ Naplatio sam vam zamenu jednog šrafa pet centi, a devedeset devet eura i devedeset pet centi za činjenicu da sam znao u čemu je problem.“ Platio sam bez izgovorene reči. Bio je u pravu. Da li vi znate da naplatite svoje znanje?

UČITELJ I UČENIK

Na osnovu činjenice da je vaša budućnost već u vašoj podsvesti, učenik je sa jakom voljom i željom tražio učitelja. Učitelj je, na osnovu iste činjenice, već znao da će učenik doći. Susret se neminovno dogodio i učenje je moglo da počne. Učitelj je dao zadatak učeniku da napravi svojim rukama kulu u kojoj će da meditira i stiče znanje. Kada je učenik počeo da gradi kulu učitelj mu je rekao da to nije kula koju mu je rekao da sazida i da sve razruši i krene ispočetka. Učenik ga je poslušao, razrušio kulu i kada je sagradio do pola novu kulu učitelj je došao i bio puno ljut kada je rekao da to nije kula koju je trebao da sagradi i da je potrebno opet da je sruši i da počne da gradi ispočetka. Učenik ga je poslušao. Ista situacija se ponovila više puta i učitelj je uvek izmišljao nove razloge zašto kula nije dobro sagrađena. Učenik je bio siguran da je svaki put gradio kulu onako kako je učitelj zahtevao ali je bez pogovora uvek iznova gradio novu sve dok jednog dana, kada je već bio na izmaku snage, došao učitelj i rekao da je dobro sagradio kulu i zagrlio ga. Učitelj je iskušavao volju učenika. Učenik je kasnije primio učenje i postao božanstvo na Tibetu. Koliko je tvoja volja jaka i ima li stpljenja da se vlada voljom?

Објављено под Knjige | 2 коментара

ŠPIJUN

Neke događaje možeš da predvidiš, ali na neke ne možeš da utičeš.

Pre oko mesec dana sam isto ovako ležao i gledao u plafon kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima, jedanput kratko, pauza, pa još dva puta kratko. Ovo već odavno nisam čuo, odmah me je obuzelo uzbuđenje.. Sa druge strane vrata bilo je uniformisano lice, pružio je zapečaćenu kovertu, okrenuo se i otišao. Nisam ga video godinama ali procedura je ostala ista. Zaključao sam vrata i proverio. Oprao ruke alkoholom, stavio rukavice i pismo skenirao, nije bilo ništa sumljivo. Pismo je bilo uobičajeno, isto kao što sam i ranije dobijao. Pazeći da ne oštetim papir otvorio sam kovertu. Na dva štampana lista opisalo je da u regiji R.M. nije zabeležen ni jedan slučaj virusne infekcije covid, i da dosadašnja istraživanja nisu pronašla ni jedan razlog zašto je tako. Javnost o tome naravno nije bila obaveštena. Moj zadatak je bio da neko vreme živim tamo i da podnesem izveštaj. Računali su na moju pronicljivost i studiozni, detaljni pristup. U potpisu, koga naravno nije bilo, pisala je funkcija visokog državnog službenika. Imao sam tri sata da iz pisma naučim detalje, posle će slova izbledeti i nestati. Nikada nisam pisao ili kopirao pisma, ne volim svedoke.

Narednog dana, već rano ujutru, bio sam na železničkoj stanici, sa ličnim stvarima u malom koferu i dokumentima koji su glasili na ime penzionisanog učitelja. Vozovi su tako divni, dok su se smenjivali predeli šuma, livada i njiva još jedanput mi je kroz glavu prošao svaki pasus pisma. Približavao sam se brežuljkastoj regiji R.M. koja je važila za dosta zatvorenu sredinu, bez razvijene industrije, na plantažama se gajilo voće i vinova loza, proizvodilo vino, sajder i kalvados. priroda im je podarila izvor mineralne vode koji je bio nadaleko poznat još iz antičkih vremena.

Smestio sam se u skromnom hotelu i posle ručka sam prošetao senovitim parkom kroz koji je prolazila bistra rečica nastala od mineralnog izvora. Vazduh je mirisao na svežinu, prolaznici su uživali u šetnji. Kupio sam lokalne novine i seo na klupu pored rečice u hladovini, šta bi drugo radio penzionisani učitelj koji je došao da se malo odmori. Uvek sam čitanje novina počinjao sa čitanjem oglasa, nadao sam se da ću tu pronaći nešto zanimljivo, kada se za trenutak ispred mene zaustavio lik zapuštenog bradatog lica i iznošenog odela.

– Otkrili su te, reče i produži dalje.

Nisam uspeo ništa da kažem jer je istog trenutka produžio dalje. Spakovao sam novine i naočare sada već vidno uznemiren kada sam primetio da se prolaznici, koji su da samo pre nekoliko trenutaka mirno šetali parkom, počeli da se okupljaju okolo mene sa svih strana i prilaze sve bliže i bliže. Nisam uspeo da ustanem sa klupe, osetio sam kako su počeli da me dodiruju.

Trgao sam se iz sna sav znojav i u neverici gledao okolo sebe, bio sam u svojoj sobi, kod kuće. Srce mi je udaralo kao ludo. Dok sam gledao širom otvorenih očiju u plafon, neprijatnu tišinu je prekinuo zvono na ulaznim vratima, jedanput kratko, pauza, pa još dva puta kratko.

Објављено под Knjige | 4 коментара

KIŠA

Nikada ne koristim kišobran, ta stvar me nervira, i uvek je izgubim, zaboravim, vetar ih okrene, kisnem i ovako i onako, više štete nego koristi. Dovoljna je bejzbol kapa, nije potop.

Gledajući da zaobiđem bare, da me automobili ne isprskaju, uputio sam se do male simpatične pekare na uglu ulica, subota je dan za dobar doručak. Skoro da sam znao napamet šta sve ima u ponudi ali voleo sam da se odlučim šta da kupim tek kada sve vidim.

Prolazeći pored pokrivene bašte praznog kafea iznenada sam odlučio da tu malo ostanem i posmatram kišu. Kafe ne radi zbog korone, na vratima katanac, u bašti stolice i stolovi prašnjavi, zakačeni sajlom da ih ne ukradu, nadstrešnica je preko leta pravila lepu hladovinu, a sada me štitila od kiše. Zapalio sam cigaretu i posmatrao kišu, divno. Preko puta uzane uličice je frizerski salon, vrata su otvorena i neka žena je ribala pod, naišao je stariji čovek i počeo neku priču. Imao sam utisak da je dosadan jer nije prekidala ribanje poda, samo me pogledala, kao i on odlazeći dalje niz ulicu. Mora da sam im delovao čudno, sav u crnom kako stojim sam u praznoj bašti kafea. Sačekao sam da se sklone, bacio cigaretu u slivnik ulične šahte i nastavio prema pekari vrteći glavu u svim mogućim pravcima, bolela me ali ne tako jako. Očekivao sam da čujem i osetim ono poznato „krc“ u vratu kada pukne, tada bi mi bilo bolje. Kroz stakleni izlog male pekare sam video da je unutra već bilo troje kupaca tako da nisam ulazio već namestio pamučnu crnu masku na lice. U međuvremenu je stigla neka žena sa kišobranom i stala iza mene u red. Za njom se pojavio krupni debeljko u odelu sa mašnom i raskopčanim kišnim mantilu, u jednoj ruci je držao tašnu, u drugoj kišobran. Njegovo krupno telo, sa svom tom opremom je pokušalo da prođe pored mene i uđe u pekaru. Ošinuo sam ga pogledom od koga ispadaju plombe, izvinio se i rekao neku glupost koju nisam upamtio, samo sam primetio da njegova maska zakačena za uši drži podvaljak ispod brade. O bože kretena, jedva sam uspeo da zadržim i ne prasnem u smeh. Napokon su izašli iz pekare a žena sa kišobranom se ugura iza mene da uđe. Dok sam polako razgledao šta ću da kupim i uživao u mirisu svežeg peciva propustio sam ženu sa kišobranom da kupuje pre mene. Pogledao sam kroz izlog, debeljko i njegov podvaljak su otišli, nije imao živaca da sačeka. Dok je plaćala pecivo okačila je kišobran na pult, a zatim uzela kesu okrenula se i pošla prema izlazu, pričao sam vam da se kišobrani lako izgube.

– Gospođo zaboravili ste kišobran, rekao sam, nije me čula, morao sam da ponovim glasnije. Uz neki neodređeni, zbunjeni osmeh se vratila.

– Videla bi da ga nema kada izađem napolje na kišu.

– To me ne zanima, rekoh dovoljno jako da me samo ona čuje, baš me iznervira u trenutku, a još nije ni imala masku.

Koliko više biram šta ću da kupim uvek, ili skoro uvek kupim burek sa sirom. Volim da taj burek doručkujem u pekari za malim okruglim drvenim stolom, serviran vruć i naseckan u kockice pijući jogurt i gledajući šta se dešava napolju na ulici, ali sada nema ni malih drvenih stolova a ni stolica. Burek nije isti kod kuće ali šta je tu je.

Dok sam prebirao po tanjiru i tražio hrskavu ukusnu korici bureka da završim doručak video sam kroz prozor kuhinje dve gugutke koje se ljube na kiši u krošnji platana, život je divan, došlo je proleće.

Објављено под Knjige | 5 коментара

AUTOBUS

Juče tokom razgovora nisam mogao da se setim jedne reči. Znate taj osećaj, kao da vam je ta reč na vrhu jezika, tako blizu, ali uzalud, dešava se to. Ovaj put sam odlučio da idem do kraja i pronađem zaboravljenu reč.

Vratio sam se na mesto gde sam reč zaboravio, seo na istu stolicu, zauzeo isti položaj tela, setio se misli koju sam hteo da kažem, setio se rečenice, setio se svih reči, pa i te reči koje nisam mogao da se juče setim, ali jedino nju nisam izgovorio. Pustio sam je da ode, a onda pošao za njom. Bilo je jednostavno, samo je trebalo da je pratim i da budem dovoljno hitar da mi ne umakne i da je izgubim iz vida. Trčao sam niz stepenice, izašao na ulicu, lebdela je iznad glava prolaznika. Tada sam primetio još puno zaboravljenih reči, raznih oblika, boja i veličina, tekle su kao reka. Sudarao sam se sa prolaznicima, nisam gledao gde idem, zaboravljene reči nisu smele da mi pobegnu. Međutim reka zaboravljenih reči se polako uzdizala, sve više i više prema nebu, dok nije nestala iz vidokruga.

Sav zadihan i razočaran spustio sam pogled i video da se nalazim na autobuskoj stanici. Pored je stajao čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom i posmatrao me. – Da li znate gde su otišle zaboravljene reči, pitao sam u očajanju, ne očekujući da će razumeti.

– Zaboravljene reči pripadaju zaboravljenim ljudima, ali to je neka druga priča, najnormalnije odgovori čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom.

Čuo sam da se autobus iza mene polako zaustavlja. Čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom je ušao unutra, a ja zbunjen nisam uspeo ništa da ga još pitam u vezi zaboravljenih reči i zaboravljenih ljudi. Dok je autobus polako polazio na tabli sam pročitao natpis gde se autobus uputio, pisalo je „Zaboravljena zemlja“ Instiktivno sam potrčao za autobusom. Uspeo sam samo da pročitam par reči sa usana čoveka u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom dok se autobus udaljavao, rekao je: „To je neka druga priča.“

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM SUPER HEROJ

Bilo je kasno popodne kada je Adam izašao iz svoje garaže. Zatvorio je metalna vrata, pogledao okolo da li ima nekoga i zaključao. Razmišljao je šta da uradi. Nekoliko minuta ranije čuo je dogovor iza garaže dva problematična klinca iz komšiluka da će te večeri pred zatvaranje opljačkati lokalnu prodavnicu.

Kada je ušao u kuću, Eva je već postavljala sto za večeru. Volela je ranije da večera, pročitala je negde na internetu da je tako zdravije, nije smetalo Adamu, večeraće još jedanput kasnije. Nije mogao gladan da zaspi. Grilovano povrće, fileti ribe, hladno belo vino voćnog ukusa, Adam zagrli Evu. Nije bio od ljudi koji znaju da pokažu svoja osećanja, ali se nekada baš razneži, naročito kada oseti da se Eva potrudila da ugodi. Nadao se da Eva oseća njegovu ljubav, ali nikada nije bio siguran, ni ona nije bila od onih žena koje znaju da laskaju. Da nije sama naišla u njegov život nikada je ne bi pronašao. Bio bi samo dosadni matorac koji čeka dan kada će umreti. Sve je to proletelo Adamu kroz glavu dok je sipao vino u visoke uzane češe i zagledao se u te divne plave oči kao da ih vidi prvi put. Nikada mu nije bilo jasno da žene ne shvataju da je taj kontakt očima ustvari kontakt dušama, ako je to u redu sve ostalo je manje bitno. Nisu puno pričali. Adam je razmišljao šta ga čeka te noći, i ti nerazumni klinci mogu da povrede prodavačicu za šaku sitnog novca. Nije želeo da ih prijavi policiji ipak su to skoro deca, biće dovoljno da ih zaplaši i počupao uši. Posle večere je pomogao Evi da ispere sudove i složi u mašinu a zatim zauzeo udoban položaj na ležaju dok je Eva uključila TV, skupila se kao mačka u njegovom zagrljaju i čekala početak omiljene serije. Tako je i zaspala, Adam polako izvuče već utrnulu ruku i polako na vrhovima prstiju izađe iz kuće. A tada kao da se vreme ubrzalo. Nije zaključao, vratiće se brzo. Iz garaže je uzeo staru široku jaknu, kačket i kratku bezbol palicu zadenio za pojas, za svaki slučaj i požurio prema prodavnici, vreme zatvaranja bilo je blizu. Ispred prodavnice nije bilo nikoga ali kroz izlog vide klinca sa fantomkom i nožem. Ulete unutra i podiže palicu preteći kada se ni otkuda pojavi drugi klinac pored njega sa pištoljem. Adam u trenutku zastade, da li je moguće da ću ovako glupo da poginem, prolete mu kroz glavu. Učini mu se da taj trenutak traje kao večnost, a onda se isključi rasveta i nastade potpuni mrak. Istog trenutka Adam udari palicom klinca sa pištoljem a zatim je nasumično mlatio sve okolo sebe dok nije video kako su istrčali napolje. Potrča za njima besan kao ris. Nije imalo šanse da ih stigne, baci palicu na pust pločnik i sav zadihan, drhteći sede na ivičnjak. Dugo je sedeo, trebalo je vremena da se smiri a zatim se uputi prema kući. Ostavio je palicu i jaknu u garaži i opet polako na vrhovima prstiju ušao u kuću. Eva je spavala okrenuta prema zidu, Adam polako leže pored i zagleda se širom otvorenih očiju u plafon. Nije mogao da vidi da i Eva širom otvorenih očiju gleda u zid, kao što i nije mogao da vidi njenu ruku koja se za trenutak pojavila kod ulaznih vrata prodavnice i isključila taster za rasvetu.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PORT ROYAL DES CHAMPS

Okružen gustom borovom šumom, u uređenom vrtu procvetalog voća, između kojih su kružile pedantno popločane staze u zelenom, kao tepih travnjaku, spokojno i dostojanstveno uzdizao se kao obelisk na suncu manastir Port Royal des Champs.

Danas je veliki dan i ova poseta njegovom visočanstvu manastirskom i divno sunčano jutro, i vazduh koji miriše na borovinu, sve je odisalo svečanom uzbuđenju koje se osećalo u vazduhu pre nego smo ušli unutra. Dočekala nas je opojna tišina koja nam je ispunila čula. Svečana sala, koja se nalazila na istočnoj, sunčanoj strani, primila je malobrojne goste, koji su zauzeli svoja mesta i radoznalo posmatrali oslikane zidove. Očekivao se dolazak Blez Paskala, i on se jednostavnu tu stvorio, takoreći niotkuda, prošetao elegantno salom u svom svečanom odelu, kako je uvek i bio, i radoznalo nas posmatrao, kao da je želeo da nas tako bolje upozna. Prošlo je nekoliko trenutaka u međusobnom posmatranju, pre nego je započeo svoje predavanje pitanjem: „Ima li leka od smrti, ima li leka od bede i siromaštva, ima li leka od gluposti i neznanja? “ Znajući rad i misli Paskala, ipak smo se iznenadili, ostali smo nemi, iako smo znali odgovor. Nastavio je dalje: „Naravno da nema, nikada takvog leka nije ni bilo, molim Vas, recite mi dalje, zašto su ljudi i dalje srećni, kada sve to znaju, u čemu je tajna ili možda prevara. Šta smo to stavili ispred nas, što nas sprečava da vidimo sebe kako bezbrižno idemo u smrt? “ Blez se okrenuo na potpetici, kao čigra, prvi put se nasmejao, naravno sarkastično, i potvrdio naš tačan odgovor, koje je dopunio: „Da, to je najveća beda čovekova.“ Tišina je potrajala i kao da je overila istinitost svake izgovorene reči.

– Da vas pitam još nešto, nastavio je dalje Paskal, šetajući salom i posmatrajući predivni park, dok smo ga pogledom pratili i upijali svaku izgovorenu reč, vrlo bitno, da li ste primetili da ljudi u razgovoru vrlo često prepričavaju događaje iz prošlosti, ili odu u budučnost i pričaju planove koje žele da ostvare, i tako žive u prošlosti ili budućnosti. O sadašnjosti se vrlo malo ili uopšte ne razmišlja. Na taj način dolazimo do zaključka da mi nikada ne živimo u sadašnjosti, nego se samo nadamo da ćemo živeti bolje u budučnosti. Pošto se uvek pripremamo da budemo srećni, neizbežno je da to nikada i nismo.“ Maestralan završetak misli. Nije se imalo šta dodati ili oduzeti.

Paskal nam se zahvalio na dolasku, i poželeo ugodan boravak u manastiru, a nas ostavio da razmišljamo i komentarišemo. U misli mi dođe rečenica koju sam pročitao ovih dana: „Ništa nije zapisano unapred i ništa se ne može ponovo zapisati.“ Samo bih skromno dodao: zato je bitno kako sada živiš.

Објављено под Knjige | 2 коментара

ADAM SE SEĆA

Bilo je kasno sunčano popodne, kada je Adam pomerio šarenu zavesu na kuhinjskom prozoru i posmatrao Evu, koja se udobno smestila u baštenskoj garnituri u prijatnoj hladovini crvenog javora i veselo pričala sa najboljom prijateljicom, pijući polako svoj voćni čaj iz omiljene šarene šoljice. Žene. Tako divna i tako opasna stvorenja.

Trebalo je da pošiša i polije svoj omiljeni kao tepih zeleni travnjak, bio je ponosan na njega, ali to će morati da sačeka. Dok je polako išao prema dnevnoj sobi, mačak ga je pratio u stopu i čekao gde će da se smesti da bi se ispružio pored. Voleo je tog krznatog starog mačka, razumeli su se kao stari prijatelji, dovoljan je bio pogled. Prijatelji, Adam zastade za trenutak, kroz glavu mu prođoše slike, produži par koraka i sa vrha police, pored knjiga, napipa album sa slikama. Da, iza korica albuma bile su slike, sačuvane još iz ranog detinjstva, škole, boravka u vojsci, sve do venčanja, posle su se slike čuvale negde u folderima, vremena su se promenila, ali ovaj album je ostao i Adam se zavali u fotelju, mačak se opruži pored nogu i mogao je da počne povratak u prošlost. Ipak Adam oseti da još nešto nedostaje. Mačak nezadovoljno frknu kada Adam ustade, jer samo što se smestio, ali ambijent nije bio potpun, nedostajala je muzika. Adam je prebirao po svojoj kolekciji vinilskih ploča, ovaj put odabrao je tužni bluz, svaka prošlost je takva, i ponovo zauze poziciju pored mačka koji nije bio istog ukusa što se tiče muzike.

Stajali su svi zagrljeni, dečaci trećeg razreda osnovne škole, slika iz školskog dvorišta, nasmejani. Adam zatvori oči, sećao se detalja, poneke tuče, sladoleda u pauzi izneđu časova, kada pogled vrati na sliku, dva vesela oka ispod plave kovrdžave kose su ga fiksirala. Ruka mu zadrhta a dah zastade u grudima. Te iste godine, pre letnjeg raspusta prestao je da dolazi u školu, ne dugo zatim, učiteljica im je saopštila da nije više među njima. Čuo je kasnije da je u pitanju bila neka urođena srčana mana. Ostao je zauvek na slici. Adam prođe prstom preko te plave čupave glave i oseti kao da je dodirnuo kosu. Osećao je toplinu u tom pogledu. Adam ponovo zatvori oči i okrenu list albuma. Sada je već bila srednja škola, po inerciji potraži najboljeg druga, da bio je tu. Uvek elegantno obučen, na čemu su insistirali njegovi bogati roditelji. Sećao se dobro, tako je ostalo i sada u mislima.Voleo je da dođe u siromašnu četvrt da slušaju muziku, naravno teški rock. Bio je prgave naravi i često imao običaju da se potuče. Tada bi mu čuvao skupi sat, koji je pre tuče skidao da ne ošteti. Nije loše prolazio u tim tučama. Adam je bio u vojsci kada je čuo tužnu vest da je umro. Nedugo posle srednje škole počeli su da mu otkazuju bubrezi, išao je na dijalizu, i nekada ta snažna ramena su se spustila ali je ostao vedrog duha. A onda se te zime, koja je bila naročito hladna i snežna, okliznuo na poledici i pao na ulici, imao je prelom noge. Njegov slab organizam nije mogao to da preboli. Na slici pored njega bila je najbolja drugarica, duga prirodno kovrdžava kosa boje lešnika, vitka i lepa, sportista, voleli smo je puno. Uvek je pozivana da dođe na proslavu godišnjce mature, nikada nije došla, možda tek jedanput, Adam je pokušavao da još jedanput vrati trenutke, reči, poglede. Sada živi u dalekoj zemlji, imala je karcinom dojke i operaciju, verovatno posle toga nije želela da neko promeni mišljenje. Sledeća slika je bila iz perioda kada je počeo da studira, slika iz automobila, Adam se seti da su te noći prošli puno puta namerno kroz crveno svetlo na semaforu mrtvi pijani. I posle svakog prolaska urlali. Sećanja su navirala, nije znao kako je preživeo taj period. Neki nisu. Bilo je puno alkohola i rock & rolla. Sledeća slika je bila iz vojske, uniforme, većine likova se nije sećao po imenu, ali ostao je u sećanju buckasti lik koji je došao iz daleke pokrajine na obuku, nije fizički mogao da izdrži, prebacili su ga da radi u kantini, pomaže kuvarima, pere sudove, čisti. Jedno jutro su ga pronašli obešenog na cevi od instalacija u kantini. Tužan kraj. Adam zatvori album i seti se još jedne drugarice iz srednje škole koja bi zvala telefonom uvek da saopšti neke tužne vesti. To se Adamu smučilo, isuviše smrti je bilo svuda okolo, kada je poslednji put pozvala, pre nego što se i javila, pitao je: „ko je umro…“ Više nije nikada pozvala. Bolje, ovako će biti uvek nasmejani na slikama. Da baš tako nasmejani i živi. Adam zatvori album, mačak ga pogleda pokušavajući da proceni šta smera. Adam je komandovao, skači na noge tigre, idemo da rasteramo kokoške i ošišamo travu. Mačak veselo potrča za njim

Објављено под Knjige | Оставите коментар