POLITIKA

Zalutasmo u neku nedođiju, ni puta ni staze, ne znamo kuda dalje. Zveri, prvo u daljini smo čuli, a sada se približiše, osetile krv i nemoć. Oni sa kraja kolone već su napadnuti, a neki su nestali u toku noći. Hrane je bilo sve manje, pa se međusobno otimalo. Vođa je imao svoje pristalice, koji su izmišljali svakodnevno nove namete da bi nam otimali hranu, ono malo što smo imali. Za njih je bilo dovoljno i išli su dalje a da nisu znali gde, jer puta nije bilo. Ubistva, silovanja i nasilje su postali svakodnevica. I ono malo morala što je bilo nestalo je. Napadani spolja, razjedinjeni unutra, gladni i umorni, nas manjina odlučismo da stanemo. Vođu to razljutu pa održa vatreni govor, obeća sve i svašta, pristalice su klicale i pljuvale po nama. Neki što su pokušali da kažu istinu dobiše batine, neke i ubiše. Oteše nam i ono malo hrane što smo imali. Nije više moglo da se trpi. Pristalice sa Vođom na čelu nastaviše dalje kroz nedođiju, imaće hrane bar za neko vreme a šta će posle biti, nije nas zanimalo. Ostadosmo sami na livadi, gladni i prebijeni ali slobodni. Šta smo mogli drugo da uradimo nego da krenemo svojim putem. Nije vredelo da se vraćamo, jer tu nema opstanka, pa krenusmo preko, nekom malom stazicom koju ranije dok smo išli za vođom nismo ni videli. Nedugo zatim, odmah iza brda zaustavi nas lepo obučen graničar. Ispričasmo našu muku. Sažali se te nas pozva da pođemo za njim. Prolazili smo kroz uređena polja, ljudi su veselih lica vredno radili i šalili se. Napojili su nas i nahranili. Graničar nas dalje povede prema brežuljku na kome se nalazila nama nepoznata građevina na stubovima, čiju lepotu tek videsmo izbliza. Prelepo izvajane figure u kamenu krasile su ulaz između stubova. Dok smo išli kroz mermerne hodnike tišinu je remetio sam bat naših koraka. Doveo nas je do ulaznih vrata, rezbarenih u drvetu, ispred su stajala dva stražara. Nešto im je rekao i udaljio se. Stražari nam otvoriše vrata i pozvaše da uđemo. Prostorija je bila ogromna, bilo je ljudi i žena koji su pričali. Smestiše nas u jedan ugao. Posmatrali smo i divili se lepoti. Zidovi su bili u policama sa knjigama, a svuda lepih slika i skulptura. Posle nekog vremena prišao nam je stasiti čovek, oštrih crta lica sa kratkom bradom. Ispričasmo naš jadni put, našu muku i beznađe bez države. Tada je rekao nešto što smo zabeležili i što je ostalo duboko u nama, što je naš cilj, kao zvezda vodilja, pokazao nam je put i značaj života u zajednici. Shvatili smo da je to istina, shvatili smo gde smo pogrešili i kako smo prevareni, ali smo takođe saznali kako i kuda dalje. Kako je to ostalo zabeleženo preneću i vama. Doslovno je rekao: „Cilj vaše nove države neka bude održanje, obezbeđene i unapređenje ne samo fizičkog postojanja nego i moralnog života građana. Stvorite državu koja postoji zbog životnih potreba svojih građana, da im omogući najbolji život. Otuda je najviši zadatak vaše nove države moralno vaspitanje građana. Ko ne može živeti u takvoj zajednici ili je čak i ne treba, taj je sam sebi dovoljan i on nije član države, prema tome je zver ili bog“. Na izlazu iz hrama pitasmo stražara kako se zove. Stražar kratko odgovori: Aristotel.

Advertisements
Објављено под Knjige | Оставите коментар

PESME II

MOJ SAN

I glad ne osećam više,

svrhe su bile sasvim nove,

onome što maštam postao sam.

Pajaci u magli teško će me naći,

za svetlom je uvek ostajao prah,

što ga drugi dižu i u njega poniru,

čekajući novi dan,

večne vrteške krugove sam spoznao

i pobegao,

da nema ptica budem.

 

LJUDI POLOMLJENIH KRILA

Teško je sebi da priznaš

jutro uvenulog Sunca,

što se gasi i nestaje,

osećajem tela u vazduhu.

Kao ptice polomljenih krila,

žurimo negde, u krugu,

ne spoznavši sebe od sivila jutra,

krvi, znoja i pijanstva,

od života ka životu.

 

ZBOG TEBE

Zbog tebe ovu noć provedoh sam,

ne vidim osećaj jutra i života oko sebe,

otkinut deo, bez kraja i začetka.

Odgovora nema u sivilu nepoznatih lica,

što svoje snove u pocepane džepove skriše,

i tako u beskraj neznanim ulicama.

 

OČE

Sažaljevao nikada nisi,

i želeo da budeš tvrđi od goreg,

dana i noći što su pred tobom.

Sažaljevao nikada nisi,

pogledom je seko ruku koja moli,

i pred tobom kleči da u paklu gori.

Sažaljevao nikada nisi,

mač što pravdu seče,

jer znaš da je nema,

tvoje rane samo osveta peče.

 

U OVOJ NOĆI

Dani su prošli mirisom bagrema

snovi opijeni.

U ovoj noći bez glasa i života,

osetih samo dodir na licu i

neki daleki jauk zarobljenog tela.

To rastrgano srce grca,

za ruke mi vezane ruke,

nekih dalekih duša, ponovo prozvanih,

u nizu bez kraja, krvave reke života.

 

DILEMA

Flauta poljem luta i zlobne ispreda niti

na grudima zaleđenog neba,

da li će te i sutra kraj mene biti,

ili ću opet pusti san o tebi sniti,

svaku zoru kleti i od nje se kriti,

slepilom boja pijanog pesnika,

maglom raspršenih misli jednog grešnika.

 

JEDNO JEPO SEĆANJE

Sa brega pružao se pogled u grozdove pretočen,

mirisom suve trave i sunčanog juga.

Sećam se… ljudi i veselja,

pesma vinu i belih postelja…

 

GOLUBOV LET

Nedelja je u mislima kako te nema,

i smeha tvog da zaiskri u meni,

životom onog koji zna da gubi a ipak te želi.

Ne verujem golubovom letu,

on je pitom ljubavi, a ti si divlja da sa tobom letim

u krugu nedostižnom.

 

ODLAZAK U VETAR

I da nisi tu sve bi isto bilo,

spojio bi telo sa pokretom duše i

nestao na nekom početku jutarnje izmaglice,

sit života da gledam te isto,

smehom tvojim da merim sreću.

Želim da odem,

promenim sve,

dan što dolazi  neće da oprosti ,

kao plavetnilu neba kao večnom Suncu.

 

ČEKAJUĆI

Svaki susret otkine deo mene,

u beznačaj tog jutra prazan se vraćam,

kao snoviđenje sreće ili kletve,

što senku mi prati osmehom il ćutke.

Živim u beskraju trenutka,

kad srce drhti, zebe i čeka noć.

Plašim se ove tišine i sneg se nečuje kad pada.

 

SHVATIĆEŠ

Pričali smo dugo,

sve bliži smo draga,

sad te vidim kao jutro ili kao more.

Shvatićeš to i još mnogo više,

u kosi kad se ruke s vinom upletu,

i reči neposlušno teku,

smehom previru u vrtoglavicu te noći,

mi smo beznačajno veliki i tako mali.

Svatićeš to draga il se možda varam da sebe razumem.

 

PIŠEM TI

Pišem ti, ovaj poslednji sneg,

orobi osečaje moje ukleto belim okvirom samoće.

Pomislih u sebi da li srce moje još jutara hoće.

Pišem ti, noći su pune opore tišine,

po telu se lepe krljušti od mraka,

Ne sećam se više dana kada jutro dođe ko rođenje,

sad sam isti ko i drugi, samo ludo snoviđenje.

 

ZBOGOM

Sveća je gorela osećaje, nestaju, zamiru,

baš kao i ti sa vetrom.

Taj isti vetar je nosio tvoje krhko telo ljubavi,

ulicama, šumama, stazama naših čula,

sred žita što se ljuljalo glavama šarajući nebo.

Poput oblaka što jednom zaseni

i raspline se u sećanjima kišnog septembra,

stojim sam tamo gde ćeš večno sniti.

Dok novi se rađa dan,

suze od drugih ću kriti,

kamene maske lica zaželih da zagrlim travu,

zelenu osećajima tvoje mladosti ..pokošenu.

 

BEZLIČNOST

Samo sivo bezlični ljudi mora što vri,

u božijem kazanu ruke su pune zemlje,

ona zasipa telo i upija sok života u

magli skrivenom cilju,

što ne postoji a tako čarobno mami čula,

i tera nas sve dalje i dalje,

obasute željom korenja, opijeni zvezdama,

grcamo znojava lica žedni soka zemlje,

idemo sve dalje i dalje beskrajnom pustinjom,

sa umirućim znakom na čelu nečijeg rođenja.

 

 

 

 

 

 

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PESME

Uvod

Svako je od nas bar nekada pokušao da napiše pesmu. Takvo nadahnuće, najpre počinje u ranim godinama saznanja i euforije radosti životu ali i usamljenosti. Grlom u jagode, takvim stihom se započinje novo doba osećajnosti, mašte i obrazi bezrazložno pocrvene, a ideš i ne znaš gde ćeš. Tada se obično rastanak pretopi u stih, onako odmah sa usana ostane otisak na papiru. Značenje, ono pravo, verovatno je samo njegovom tvorcu do kraja poznato. Svaka reč tu ima posebno značenje i nije slučajno upotrebljena. Ovako nastali stihovi, u trenutku posebnog nadahnuća, i kao posledica nekih događaja, imaju vrednost oplemenjenih svedočenja, to su drugovi saputnici i podsetnici da sve nije bilo uzalud. Svojom sirovom snagom, možda naivnim stihom, lucidnim preokretima, slikaju događaje i iskreno prenose osećanja. To je važno postojanje za neke kasnije trenutke kada te svako ponovno čitanje ispuni unutrašnjom toplinom i srce zaigra ritmom davno prošlog vremena, a mozak taj stari pakosnik koji se svega seća, ispuni oči slikama, rečima, možda samo nekom sitnicom koja je dovoljna da izazove novu plimu osećanja. Manjkavost što se tiče sadržaja, izražaja, kao i kompozicije nije razlog da se zaboravi na te stihove i tako uništi sećanje na prvu ljubav, radost, iluziju, čežnju, setu, usamljenost i još lavinu osećaja koji se nikada u takvom intezitetu neće ponoviti.

KORAK VAN STAZE

Sivo je nebo,
vetar pogleda seko,
jutra ovog snežnog,
okna moje sete.

Belo, iskonski čisto,
novom danu nudi svoje telo, tek rođeno
zorom u raspuklom ledu.

Vetar je snežnu nosio prašinu,
ko mač da svetluca,
posvud oko mene bilo je pahulja,
belih i mrtvih.

Samo nekad divlji se čuje krik,
i ptica belog traga poleti,
pa opet škripa snega,
i vruć dah života što me se seti.

SNOVIĐENJE  IV

I noćaj je besno lajao pas,
ružan sred noći što te budi
jer zlobni ga mesec zove
da skupi kosti još jednoj ludi.

MOŽDA

Ruka u kosi ledenog daha,
seta drhteći grči telo i sve nestaje…

Jutro je, i opet kiša, jesen je.
Prozor u oku, ulice mokre puste,
dan u kapi sličan drugom.

Ruka u kosi nečije mladosti,
ovaj put je spas pronašla,
možda poslednji put.

ŽIVOTNA PRIČA

Jedno je drvo činilo šumu svu,
jedno je drvo bilo kralj na tlu.

Bora vremena stablo je vajala,
duša kremena pred odmor se kajala.

Zeleno je lišće sprala duga kiša,
krošnja se lomila, ubiše moćnika.

Sada senke nema, i poče cveće
sa korovom da buja, put neba sve
htelo bi da ruja.

Samo jake žile podsetiše putnika,
da krv su pile za svoga moćnika.

ŽELJA

Posežući za očima pružio se pogled,
niz brežuljke krasne.
Kroz grozdove, kupine livada maslačka i bulke.
O čokote se saplitao vinom,
usana žednih rose da se napojim na izvoru.
U krošnjama gde vrluda svetlost,
na šarenom kamenu boje duge da sagledam,
i nemo progovorim sa ribama.
O svetlosti iskonski sam žedan tvoje milosti.

POSLE RASTANKA

U vapaju ugažene trave tražiće nas
sva buduća jutra,
od tebe otkinuta u radost duginih boja prelivena,
kao mladost.
Pogledima obavijenim sumljom, nestala je
i poslednja nada, gorka ukusa nedozrela ploda.

TAKO BLEDA

Umivena pogleda besciljno zuriš u jutra,
kao kamen, kao nebo, dan za danom.

I biće drugi neko kraj puta u prašini
od tvoje sete opijen i lud.

Šapatom cure poslednje misli i previru žamorom,
pijanog bršljana, naša tela maglom prekrivena, snom zaboravljena.

nastaviće se…

 

 


 

 

Објављено под Knjige | Оставите коментар

MALI SIVI PRIJATELJI

Mali sivi prijatelji žive u našoj glavi i ima ih na milione. Neumorni su i ujedno beskorisni, istražitelji, evidentičari i analitičari svakojakih gluposti. Kuća u kojoj žive puna je kombinacija koje kruže bez nekog primetnog reda između mojih malih sivih prijatelja. I pored danonoćnog rada, iz dana u dan od postanka do nestanka, oni ne nude rešenje, oni nude hrpu rešenja, u svakom mogućem trenutku, pa je to isto kao da rešenja i nema. U tome je najveći problem malih sivih prijatelja i njihove nesloge.

Mislim da ih razumam. Kuća se nalazi na tankom i krhkom splavu života, reka energije ga nosi u ponor beskraja, odakle su i došli. Svi oni unutra su svesni koliko malo vremena imaju. Možda splav neće izdržati, pre konačnog vodopada, ne mogu da se dogovore ko je u pravu, zbog različitih interesa za koje su zaduženi. Zbog toga ih razumem .

Zbog haosa koji prave u glavi i beskonačnim kombinacijama, malim sivim prijateljima je neophodno da se povremeno odmore. Tu se već javlja problem. Ni jedan od njih na odmor neće da pristane dobrovoljno, osim ako se od umora jednostavno ne isključe. Naravno mora da se naredi. I to oštro sa jakom voljom. Mali sivi prijatelji su poslušni samo kad moraju, inače o sebi imaju izuzetno visoko mišljenje, kao o vrlo moćnim mudricama bez čijeg prisustva ne bi smo mogli da opstanemo ni jednog jedinog trenutka. Mudrice preterano brinu o svom gospodaru i zato ih je teško naterati da bar privremeno poslušaju svog gospodara i utihnu. Mudrice ne shvataju da će ih tišina napojiti i osvežiti jer se plaše tišine. Strah od tišine jednostavno je objasniti. Mali sivi prijatelji se boje snage tišine, jer su ubeđeni da će gospodar opijen novom vrlo zanimljivom predstavom koja se razlikuje od svega do sada poznatog što su mudrice izlagale, jednostavno se odlučiti za snagu nepoznatog. Zbog toga su mali sivi prijatelji u strahu.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

NAVIKA

Tvoja stvarna vrednost na ovom svetu se dobije kada se tvoje loše navike oduzmu od dobrih navika.

Navika je jača od razuma.

Navika, ako joj se ne odupiremo, ubrzo postaje nužda.

Navika je najviša vlast u ljudskom životu.

Navika je druga priroda.

Ovi citati poznatih mislioca i majstora reči postavljaju pitanje šta je navika. Nauka kaže da je navika naučeni oblik ponašanja u različitim sferama života pojedinca i formira se ponavljanjem. Svakoga dana ponavljamo naviknuto delovanje tako da se život pretvori u ponavljanje jednog dana. Imamo 24 časa da istrčimo svoja ponavljanja. Šta nas navodi da se ponavljamo. Sigurnost prethodnog iskustva. Da li se plašimo da izađemo iz kruga ponavljanja. Da li smo inertni ili uplašeni i nesigurni van kruga svojih ponavljanja. Da li život postoji i izvan kruga navika. Da li je to podešeno ponašanje, fatalistički deo našeg programa života. Vremenom se zamorimo od ponavljanja ali ne vidimo izlaz. Da li se tako testira program po kome smo podešeni. Kada smo poslednji put uradili nešto prvi put. Hajde da se setimo. Teško pitanje. Obrazac ponašanja je duboko usađen u nama kao program po kome delujemo. Matrica ličnosti koja proizilazi iz kulturološke podloge i stečenog iskustva. Svako ima svoj krug u kome se okreće nesvesno i ponavlja manje više u očekivanim okvirima. Praksa kaže da je potrebno 20 puta da se nešto svesno ili ne svesno ponovi da bi to ušlo u naviku. Ako se nešto dogodi jedanput, nema uticaja da će se ponoviti, ako se dogodi dva puta isto, budite sigurni da će se ponoviti i treći put. Postoje neka nepisana pravila koja se odnose na sticanje navika, matrica ponašanja. Može se relativno lako predvideti međusobno delovanje ponašanja iz prethodnih ponavljanja. Predvidljivi smo robovi navika. Možemo da se pročitamo i bez izgovorene reči. Može da se postavi pitanje da li mi imamo navike ili navike imaju nas. Hajdemo još jedan korak dalje, ako su navike matrice programa po kojima delujemo, logično je da se zaključi da smo u toj igri samo mediji koji ispoljavaju ponavljanja navika. Samo pijuni u igri bogova. Mora da se slatko zabavljaju zbog naše ozbiljnosti u revnosnom ponavljanju zadatih matrica ponašanja. Nikada nisam pristalica ovakvih fatalističkih ideja, samo pominjem kao logičnu premisu. Šta bi bilo da nema navika, možda haos. Taj deo nam je blokiran u razmišljanju, jer smo kao mediji predviđeni samo za određena ponavljanja. Može i to tako da se razume ali istina je na drugoj strani. Navika ponavljanja je zakon za sve u prirodi koje smo deo. Cveće ne zaboravi da cveta, lišće  ozeleni i tako redom dan smenjuje noć. Taj modul ponavljanja je duboko usađen u nama, ali mi jedino možemo da izađemo iz kruga, zakoračimo dalje, potrebno je samo malo snage i volje. „Ne možeš pronaći novi kontinent ako prethodno ne izgubiš kopno iz vida“.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

BOG SILU NE VOLI…

Ko je voleo da uči istoriju. Brojevi godina, datuma, razna čudna imena, pa opet novi brojevi. Važne bitke u kojima je neko nekome odsekao glavu, pa došao posle neko treći koji je ovog prethodnog takođe skratio za glavu da bi bio glavna sila na nekom prostoru i koga je sirotinja raja morala da sluša i plaća rekete u vidu poreza, nameta i ko zna kakvih sve izmišljenih otimačina da bi mogla da pribavi sebi materjalnu korist i tako redom do današnjih dan.

Čujem da se sada istorija kao školski predmet seli u grupu predmeta lepih umetnosti. Iznenađeni. Naravno ne još na ovim prostorima ali doći će i to, kao i sve ostalo. U prevodu to bi značilo da kada odgovaraš svoju lekciju iz istorije slobodno interpretiraš onako kako si to razumeo, kao što se slika prazan list papira ili pokuša da se nešto otpeva na zadatu temu lepih umetnosti. Činjenice nisu više bitne. Da li je to u redu. Istorija neće biti više učiteljica života, to je važilo u vreme Latina. Istoriju pišu pobednici, oni koji su onome prethodnom otsekli glavu, njegovu istoriju spalili a svoju napisali, da bi posle nekog vremena neko sve to osporavao. Dovedeno do apsurda. Da li je stav pisca, hroničara vremena, objektivan ili subjektivan, da li po nalogu vlasti ili lične poniznosti i koristi malo korigovao činjenice, malo promenio težinu reči, malo ublažio ružne detalje, ili ih uopšte nije pomenuo, ili iznenada otkrio neke nove dokaze koji, gle čuda, baš odgovaraju trenutnim močnicima. I tako je uvek bilo kroz istoriju. Svrstavanje istorije u grupu predmeta lepih umetnosti nije ništa neobično, već samo ozvaničeno ono što se stvarno i događalo. Izmišljanju nikad kraja, sve u cilju lepše nestvarne sadašnjosti, jer je prošlost bila ružna i krvava, otimalo se, pljačkalo i silovao mučeni narod, jad i sirotinja koja strada zarad tuđih interesa. „Ratove vode oni koji se međusobno poznaju a ubijaju oni koji se ne poznaju“.

Објављено под Knjige | 1 коментар

KAKO SU STRADALI MEDA I TOTO

ili NAMA SPASA NEMA

Ovim putem želim da se oprostim od svojih dragih prijatelja Mede i Totoa. Bili su više od prijatelja, verni saputnici na životnoj stazi, uvek, ali uvek iskreni iz duše. Često smo se sretali letos. Meda je, kako mu i samo ime kaže, bio onako krupan, buckast i smetala mu je vrućina, izlazio je da prošeta samo rano ujutro, ili češće pred samo veče. Obično bi se sreli u parku, na toj stazi koja je kao žila kucavica vijugala kroz travnjak, odmah kada se izađe iz udobne hladovine platana na samom početku. Travnjak i nije bio neki, više je to raslo samo od sebe, možda jedva dva puta pokošen preko leta, ali svi smo mi voleli taj travnjak, tu stazu i lepu hladovinu platana. Manje više tu se skupljalo uvek slično društvo. Bio je tu i Toto, uvek veseo, razdragan, spreman za šalu i igru, nikada dosta toga. Svako je dobrodošao, nađe se zajednički jezik i druženje može da počne, Toto je uvek spreman. Sve je počelo po zlu kada su krajem leta prvo raskopali stazu, da bi neke cevi sproveli. I tako, kako obično biva, radovi su potrajali a staza i travnjak nisu bili više mesto druženja. Sreli bi se tek u prolazu, onako usput i pozdravili, a onda bi svako svojim putem nastavio. Kasnije jesenas su završili stazu, bila je veća, šira, sa ukrasnim pločama, travnjak naravno nisu sredili, ali druženja nije bilo, nije to naše mesto, nije imalo dušu. Previše negacija sluti na zlo. Prvo je nastradao Meda onako veliki, naivan i halapljiv, skončao je mučenik brzo, bezmalo za dva dana. Nismo ni stigli da prokomentarišemo razloge, mada smo sumljali i bili smo u pravu, ali nažalost neki dan kasnije stradao je i Toto, tada je već bilo kasno. Više nije bilo sumlje, otrovani su. Kao požar proširila se vest. Svi su nadalje bili vrlo, vrlo oprezni ali buckastog dragog prijatelja Čau Čau Mede i veselog mešanca Totoa više nije bilo. Nekome se nisu svideli, ne oni već verovatno svi mi koji smo tu bili sa svojim članovima porodice, što naši ljubimci i jesu i ostavio je otrovne mamce. Ljudi su zli a Meda i Toto to nisu mogli da razumeju, svoju dobrotu su platili životom i otišli na neko drugo lepše mesto a mi ostali da živimo sa ljudima koji ostavljaju otrov za sobom, nadajući se boljem životu. Nama spasa nema.

Објављено под Некатегоризовано | 2 коментара