NEBESKA UDICA

Udicom se pecaju ribe, tako se obično podrazumeva, međutim možda niste znali postoje i neke nebeske udice za koju se zakačinju ljudi i koja ih povuče, nažalost na nebo. Ovo je priča o jednoj takvoj vrlo lukavoj nebeskoj udici koja ponekad zna da zavara, možda malo kao da okleva da pomisliš da nisi zakačen, da nadu, a zatim naglo trgne na nebo zakoprcano telo.

Još dok je ulazio u automobil i sedao na mesto vozača, nazvaćemo ga Mihael, je obavezno spakovao i dva pakla cigareta, onih sa kamilom, da bi još dok počinjemo razgovor i polako se uključujemo u saobraćaj na putu za neku reku ili jezero, gde smo pošli na pecanje, obavezno zapalio cigaretu i krenula bi priča, gde idemo, koju ribu pecamo, šta može da krene po zlu, da li nam od mamaca ili prihrane za ribu još treba, i tako sve u detalje, o porodici, biznisu i tako sve do vremenske prognoze. Sve je u svari počelo, mnogo, mnogo ranije, ali se sećam svakog detalja, svake reči koje smo razmenili, kao u mitskim dijalozima poučnih priča kojima započinje večno prijateljstvo. Ti znaš da pecaš, tako je počeo malo nadmeno priču, sasvim slučajan susret i to u kantini firme za vreme pauze za ručak, gde je on bio direktor a ja običan službenik. Očigledno nije o meni znao dovoljno i da sam ceo život posvetio tom sportu, a možda je znao, pomislio sam kasnije nego je samo namerno hteo da me isprovocira i uspostavi kontakt. Odgovorio sam neodređeno, nisam želeo da prihvatim tu provokaciji a on je nastavio o svojim uspesima u pecanju. Ipak je proradio moj ego pa sam ponudio vrlo jednostano da ako misli da može da upeca više riba od mene možemo da se takmičimo i da u slučaju da ja upecam više riba da će me u narednih godinu dana voziti kolima svake nedelje na pecanje a da ako on upeca više riba ja ću ih sve žive pojesti kao i da on može da odabere gde će da se peca. Nasmejao se slatko, možda siguran u svoju pobedu, čak je i ponovio kako želi da vidi kako ću ja pojesti svu živu ribu koju upecamo. I tako se opkladismo. Nismo dugo čekali na duel, prva naredna subota. Odabrao je mesto, bar tako mislim gde je pecao najčešće, reka koja se uliva u veštačko jezero, pri samom ušću, gde usporava i gde riba iz jezera u to doba godine izlazi u reku, naravno prihvatio sam, takva je opklada. Mesto mi je bilo poznato, znao sam šta mogu da očekujem i koju ribu najlakše da upecam. Bilo je rano pre podne, proleće, sunčan dan, reka je tekla tiho kao na smrt spremna kada se sjedini sa jezerom. Odabrao je mesto, stao sam pet, šest metara dalje od njega da možemo da se vidimo i komuniciramo. Kada je počeo da sklapa svoj štap za pecanje primetio sam pojedinosti da to nije dobro namešteno i malo mi je laknulo da neću morati da izmišljam razloge zašto ne mogu da pojedem živu ribu. Tako je i bilo, posle sat vremena pecanja predložio je da prekinemo takmičenje jer je prednost bila na mojoj strani i teško da bi je sustigao. Bio je to početak jednog divnog prijateljstva. Kada sam insistirao da ne mora da me u narednih godinu dana vozi kolima na pecanje i da je to u stvari bila šala, nije rekao ništa, ali je uvek kada bi išli na pecanje jednostavno me ubedio, hajde mojim kolima, lakše mi tako, obično je govorio i pričao mi razloge zbog čega. Moji drugovi ribolovci su ga prozvali da je moj učenik. Obišli smo sva moguća mesta za pecanje u bližoj i daljoj okolini, pokazao sam mu sve što znam, koja riba je u kom delu reke, gde može da se pređe reka čamcem, gde treba da se stane na obali a gde da se vozi plovak sa kojim priborom, kojom udicom, kojim plovkom i tako sve u detalje. To je bilo davno, u međuvremenu smo promenili firme, ali smo nastavili druženje i prijateljstvo. Zadnjih godina retko smo išli zajedno na pecanje, on je zavoleo pecanje na jezeru, tamo je sve mirno i pružalo mu je odmor od posla, dok je meni u srcu ostala reka, ta živa voda koja me celog obuzima, ali smo se čuli telefonom dosta često da razmenimo iskustva. Jedan jedini put kada se nije javio na telefon, pre oko dva meseca, uvukao mi je zebnju u srce. Javio se sutradan, odmah sam osetio po glasu da nešto nije u redu. Kancer grla, nešto me je preseklo preko stomaka, odmah sam se setio cigareta i bilo mi je muka. Osetio sam u njegovom glasu optimizam, to mi je davalo nadu, ali bezrazložno, sve se odigralo vrlo brzo, tek neki dan posle završene terapije zračenjem rekao mi je da su analize pokazale da nema više kancera i da je prvo što je uradio otišao i kupio dozvolu za pecanje, pričali smo o narednoj nedelji da odemo zajedno i da se ispričamo. Nije to dočekao, kada sam ga pozvao pred vikend, nije bilo odgovora, stigla mi je poruka od njegove supruge da je preminuo. Dugo sam gledao u telefon ne verujući, dok mi se u glavi odvio ceo film u slikama, dok smo pokisli trčali po pljusku prema kolima, kada smo dugo sedeli na obali jezera i prepričavali razne događaje, kada smo čamcima prelazili preko reke, borili se sa komarcima, delili ručak i pekli kukuruz i ribu na žaru a zasladili se tek nabranim divljim oporim kruškama i slatkim šumskim jagodama. Sve je bilo završeno, nebeska udica je povukla jako nemilosrdno, na udici je bila zakačena cigareta, ona sa kamilom.

TELEVIZOR

Na zidu iznad vrata bio je postavljen veliki TV koji niko nije gledao, ton je bio utišan skoro do kraja, smenjivale su se slike, koje nisu nikoga interesovale. Spustio sam stvari na jednu od stolica pored stola sa metalnim nogarima i mislim imitacijom drvene ploče. Na prozorima su spušteni venecijaneri, ni oblaci se nisu videli, neonska rasveta je hladila prostor bolesnom svetlošću. Sa dva manja prozora otvorena na kant dopirao je svež vazduh da razredi promajom zadah manje više nepokretnih tela iz desetak kreveta. Smestite se, rekla je krupna žena u rozikastoj uniformi kada je promenila posteljinu na praznom krevetu, nemam navlaku za jastuk pa sam ga uvila u čaršaf, ovako vam se podiže naslon kreveta, pokazala je, mada ništa nisam razumeo i otišla. Spustio sam kesu sa stvarima pored komode i nekako se popeo na krevet koji je za mene bio dosta visok, legao i gledao u plafon koji je bio od belih kocki od kojih su neka imala udubljenja a neka ne. Čuo sam kasnije da jedan teško pokretni bolesnik tako u dugim satima bolova i nesanice igra imaginarni iks oks u tim kockama a da se ona udubljenja ako se dugo posmatraju pretvore u ispupčenja. Rekao je to pre nego što je dosta nervoznije prokomentarisao svoje stanje i da će počupati sve one cevčice i kese koje su bile zakačene za telo i tako završtiti priču. Niko ništa nije odgovorio. Skoro sam zadremao pod deistom tajno popijenih lekova kada me probudi mučenik iz susednog kreveta koji je hitro ustao i brzim korakom stigao do kante za đubre u koju je više puta ispovraćao neku tamno žutu tečnost, nije stigao do kupatila, obrisao je usta, umio se i vratio u krevet. Neko je pozvao sestru a kada se ova pojavila rekao joj šta se dogodilo. Kasnije je došla čistačica i odnela kesu sa povraćkom. Kada se malo povratio ispričao mi je da su mu odsekli veći deo želudca i da želudac sada jednostavno ne radi, kroz neku cevčicu na stomaku ubacuju mu špricom malo čaja ili slično, a on to posle ispovraća, kažu proradiće želudac ili će mi staviti plastičan, ništa mu nisam odgovorio. Televizor je i dalje bio uključen i skoro do kraja utišan iako niko nije gledao, dan i noć. Znao sam da će to biti duga noć dok sutra sačekam redosled svoje operacije. Tako je i bilo. Posle dva leka za smirenje koje sam kradom od sestara popio nekako sam zaspao dok me u neko doba noći nije probudio uzvik, sestro, sestro, niko se nije odazivao, nesrećni čovek je nastavio da doziva sve jače, verujem da su svi u sobi budni, niko nije reagovao dok se na kraju sestra odazvala a on zavapio da dobije neki lek protiv bolova. Kažu da je već mesecima tu bez izlečenja. Ležao je go na krevetu skoro nepokretan i prekriven delimično čaršafom. Bolesniku preko puta njega bilo je zabranjeno da jede, hranili su ga samo preko infuzije, tog jutra neko mu je doneo paket, video sam da je kradom slatko pojeo bananu, posle nije bilo kraja mukama i bolovima u stomaku, molio je za neki lek. Televizor je i dalje bio uključen i skoro do kraja utišan iako niko nije gledao, dan i noć. Brojao sam kocke na zidu i čekao redosled za operaciju, popio sam još jedan lek za smirenje i brzo se pokajao, šta ako se ne probudim iz anestezije, biću mrtav i beo i neko drugi će da broji ove kocke po plafonu i da igra iks oks. Operacije se i ne sećam, znam da sam tri puta jako udahnuo ispod maske i zdravo svete, povratili su me srećom samo blagim drmanjem brade, jedva svestan sam polu go prebačen na drugi krevet sa točkićima, sećam se dugih hodnika, neonske rasvete, ljudi u belom sa maskama i oštrog bola do mozga na mestu rane. Sutra dan su me pustili da idem kući, ipak je to bila samo rutinska operacija, jedva sam nekako izašao iz sobe, ali izašao bi i četvoronoške samo da izađem, nemam toliko snage da ispratim sav taj bol i jauke u tami, pozive upomoć, da razumen nadu da će se ugraditi plastični želudac, očaj da će počipati sve cevčice i kese koje vire iz tela, dok je televizor i dalje uključen i ako niko ne gleda, dan i noć.

TRI KRATKE PRIČE

DECA

Dok su tako sumorno, deprimirajuće, krajnje bezdušno bacali sa neba kišu, koju mrzim iz dna duše, sklupčala sam se na vazdušastoj sofi u toploj kuhinji, i nemo bez ikakve druge želje, osim ručka u najavi, posmatrala ukućane, koji su me u prolazu povremeno pogledali na čistom srpskom jeziku. Obične kišno popodne, isuviše mirno i jednostavno, slutilo je i jedino moglo da znači da će nešto da se dogodi. Ljudi su nesmotreni i suviše opušteni ali ja ne prepuštam ništa slučaju, opreznost je majka mudrosti je moje životno pravilo. Baš u tom momentu razmišljanja primetila sam da je ona ušla kroz kuhinjska vrata iz dvorišta, nije me odmah videla. Iskoristila sam taj momenat iznenađenja i hitro skočila prema njenim leđima. Čupala sam je i grebala, nastao je haos u trenutku, ukučani su nas nemo posmatrali. Ona je kukala i bežala u dvorište, nisam dalje htela da je jurim, čula sam od ukućana, u prolazu, da je povraćala, neka je, dobila je ono što je tražila. Zadovoljno sam se vratila, čekao me je ručak. Dok sam brzo pojela sve do zadnje mrvice mesa, osetila sam da mi snažno nadolazi mleko u nabreklim dojkama, odmah sam otišla u sobu gde su me čekala četiri moja slatka mačeta u leglu.

MIRIS

Mislim da se mirisi nekom čarolijom stvaraju u mozgu. Ne vidim ih, ne čujem ih ali su ipak tu više nego sve drugo u svako delu tela, tako snažno da me jako ponese ili da me baci u blato. Moćno delovanje mirisa povlači za sobom osećaje koji brže od svetlosti prenesu poruku. Sve je tako komplikovano da tačno ne znam kako funkcioniše, nije ni bitno, nisam cepidlaka niti me interesuje, samo želim da mirišem. Možda preterujem ali verovatno ste i vi osetili miris čiste majice, tako jednostavan miris ali svaki put me očara. Dok uzimam čistu majicu ne želim odmah da je mirišem, to traži posebni ritual, navlačim je preko glave i zastanem u trenutku dok još nisam izvukao glavu da iznutra osetim taj miris majice na telu, širom otvorenih nozdrva usisavam očaravajuči miris zatvorenih očiju, jedan trenutak ali dovoljan. Voleo bih da imam hiljadu puta jači osećaj za mirise, na primer kao što je to dato mačkama i kucama i pokušavam da zamislim njihov fantastični svet mirisa, nama nepojmljivo, teško  mogu i da zamislim kako se osećaju, samo možda da nagađam. Voleo bi da bar na trenutak pronjuškam njihovim vlažnim nosićem, znao bi odmah da li ovaj svet miriše ili smrdi i čini mi se da bi mi bilo lakše.

TELOHRANITELJ ZA DUŠU

Oni ljudi koji se plaše za svoj život unajme telohranitelje da ih čuvaju. Međutim daleko je veći broj ako ne i svi ljudi se plaše za svoju dušu, plaše se odmazde, kazne za svoje postupke, mada možda nikada to ne kažu ili zavaravaju druge svojom gordošću, ipak kada ostanu sami sa svojom dušom budite sigurni da se plaše, što je i normalno ljudski, usađeno u genima. Strah je smrtni neprijatelj. Manje je poznato da nekada davno kada su vreme računali po nekim nama nepoznatim kalendarima i u prostoru koji nije ni nalik ovome su živeli moćni ljudi koji su mogli sebi da priušte i telohranitelje za dušu. To je bilo posebno zanimanje koje se vrlo cenilo jer biti odgovoran za nečiju dušu je pitanje života i smrti. Taj posao su globalno rečeno preuzele religije, koliko uspešno neka svako prosudi sam. Nazovimo čuvarima duše ima puno i van religije, svi se brinu, uslovno rečeno, za vašu dušu, ali vi nikoga ne plaćate za to i tu se otvara pitanje da li to oni rade iz nekog svog interesa i da li ih neko drugi plaća da se tako revnosno brinu za našu dušu. Nisam neko ko voli da preteruje i da u svemu vidi teoriju zavere ali me jednostavno brine kada vidim šta se sve događa sa ljudima i pored tolike brige za dušu čoveka.

SUMRAK BOGOVA

Jedino je sigurno izvesno da su sva predviđanja pogrešna, to vam mogu kompetentno i verodostojno potvrditi kao recimo neko ko je to saznao iz prve ruke na svojoj koži. Zbog toga sam odlučio da ovu poučnu i istinitu priču podelim sa vama, mada ona ne govori baš tako lepo o meni.
Sve je počelo tako jednostavno, kao i uvek što sve počinje da se odvija, dok se ne dogode neki neočekivani događaji, baš kao da su odlučili da dokažu da su predviđanja pogrešna, što je jedino izvesno, znam to možda i bolje od bilo koga od vas ali ipak ponekad poverujem u prikaze koje vidim. Elem, da ne dužimo više, počnimo redom jer sam siguran da vas interesuje šta se dogodilo. Stajao sam kao i obično ispod ulične svetiljke sa koje je kapljala svetlost te prohladne kišne večeri i dok sam posmatrao kako su bare na pločniku postajale sve veće, primetio sam da mi se približava vitka figura žene u kišnom dugom mantilu. Hod je bio kao u mačke, vrtlozi vrelog tornada počeli su da mi kruže telom pri svakom njenom koraku dok konačno nije stala ispred mene. Dva tirkizno zelena oka kobre su me hipnotisala kao balavog majmuna, bez stanja bilo kakve normalne svesti, gledao sam nadolazeći vulkan kao da se uvijala oko šipke. Nosila je kišobran žute boje desnom rukom, a onda je na moje iznenađenje palac te iste ruke zavukla u usta i protrljala zube. Dok je gledala kako se raspadam, opipao sam je svu pogledom do gole kože, nasmejala mi se u lice i jednostavno produžila dalje. Kao hipnotisani balavi majmun bez stanja bilo kakve normalne svesti pošao sam za njom preskačući bare nekom uzanom mračnom ulicom prateći žuti kišobran sve dok ga nije sklopila, mrak se navuče, a ona nestade. Stajao sam nem, skamenjen, utrnuo od požude, uhvaćen u zamku. U stvarnost me vratiše reči nekog čoveka koji se pojavi iz mračnog prolaza, dok sam mu jedva nazirao izborano lice: “ Šta radiš tu propalice.” Odgovorih još uvek pod utiskom: “ Video sam avet.” Nasmejao se glasno unoseći mi se u lice odvratno smdeći reče: “Avet ne postoji, pričaš gluposti.” Tek sada shvatajući da su stvari već odavno izmakle kontroli probao sam da se polako vratim u normalu: “ Nosila je žuti kišobran, da je niste možda videli.” Bilo je to suviše naivno. Opet se slatko nasmejao, tada sam već znao da će biti problema. Hitro je zamahnuo i udario me po leđima, posrnuo sam napred a on nastavi: “ Imaš sreće nasmejao si me, mislio sam da te prebijem i opljačkam a sada ću samo da te opljačkam, vidiš da imaš sreće što si mene sreo. Ovi novi klinci bi te do sada svog isekli, baš večeras imaš sreće.” Nemo sam posmatrao želeći samo da se sve ovo što pre okonča, on nije prekidao: “ Duguješ mi dnevnicu što ću te sada izlečiti batinama od halucinacija, video si avet kažeš, e posle batina neće ti pasti napamet nikakva avet, naravno možeš i da pošteno platiš a ja ću te prebiti drugi put, da ne prljam ruke po ovoj kiši, šta kažeš, da počnem terapiju ili plaćaš ono što duguješ.” Kiša je i dalje padala a sa udaljene svetiljke je kapljala svetlost, to je poslednje što sam video kada sam se naglo okrenuo i potrčao čekajući udarac pesnice u glavu. Nije uspeo, ipak sam ga iznenadio brzinom, čuo sam psovke, trčao je zamnom. Nije dugo trajalo, bio je sigurno brži, tako da sam morao što pre da ga se rešim dok me ne ščepa, zapazio sam jednu nepostojeću veliku baru i uskočio. Za njega je to bilo neverovatno da može neko tako da nestane, dugo se okretao, gazio po bari u krug i pričao ružne reči dok su ga iz bare gledala dva svetla kruga valjda od ulične svetiljke. Sačekao sam da se udalji, polako izašao bare i pošao na suprotnu stranu, nisam želeo ponovo da ga sretnem, kako bi mu sve objasnio, on bi počeo opet sa teorijom da će da me izleči, tako u krug, teško da bi razumeo, očigledno ima slabe živce, možda neki problemi iz detinjstva, siguran sam da su sva njegova predviđanja pogrešna kao nažalost i moja, to je sigurno jedino izvesno. Pitanje je šta bi se dogodilo da je drugačije.

ČAROBNJAK I SVEŠTENIK

Beše u Santjagu neki sveštenik koji je puno želeo da izuči veštinu čarobnjaštva. Čuo je da je najveći znalac magije don Iljan iz Toleda, pa je otišao u taj grad da ga potraži.
Istog dana kada je stigao, zaputio se pravo u kuću don Iljana i zatekao ga kako čita u jednoj usamljenoj odaji. Ovaj ga je ljubazno dočekao i zamolio da sačeka i iznese mu razlog svog dolaska posle ručka. Smestio ga je u veoma svežu sobu i izjavio da ga sveštenikova poseta veoma veseli. Posle ručka, sveštenik je saopštio razlog svog dolaska i zamolio don Iljana da ga poduči nauci magije. Ovaj je odvratio da pogađa da je on sveštenik, čovek na dobrom položaju i koga čeka lepa budućnost, i da se boji da će ga on kasnije zaboraviti. Sveštenik je obećao da i uveravao ga da nikad neće zaboraviti tu milost i da će mu uvek biti na usluzi. Kada je dogovor pao, don Iljan objasni da se čarobne veštine mogu naučiti samo na jednom izdvojenom mestu, uhvati ga za ruku i odvede u susednu prostoriju, na čijem se podu nalazio gvozdeni prsten. Prethodno je rekao služavki da za večeru spremi jarebice, ali da ih ne stavlja da se peku dok on ne naredi. Zajedno su podigli prsten i sišli niz vešto isklesane kamene stepenice, sve dok se svešteniku nije učinilo da su se spustili toliko duboko da je korito reke Taho iznad njih. U podnožju stepeništa bila je jedna ćelija, pa biblioteka, pa nekakva radna soba sa čarobnjačkim instrumentima. Razgledali su knjige kad uđoše dvojica ljudi sa pismom za sveštenika, od biskupa, njegovog strica u kome ga obaveštava da je teško bolestan i da pohita natrag ako hoće da ga zatekne živog. Sveštenika je ta vest veoma nasekirala, na prvom mestu zbog stričeve bolesti a na drugom zato što je morao da prekine učenje. Opredelio se da napiše izvinjenje i poslao ga biskupu. Nakon tri dana došli su ljudi u crnini i doneli još pisama za sveštenika, u kojima se moglo pročitati da je biskup ispustio dušu, da se bira njegov naslednik i da se nadaju da će, božijom milošću, izabranik biti on. Takođe je pisalo da se ne muči da dolazi, pošto se čini da je mnogo bolje da bude izabran u odsustvu.
Kroz deset dana došla su dvojica izvrsno odevenih štitonoša, bacili su mu se pod noge, ljubili ruke, i pozdravili nazivajući ga biskupom. Kad don Iljan vide i ču sve to, veoma radosno se obrati novom biskupu i izjavi da je zahvalan Bogu što su tako dobre vesti stigle u njegovu kuću. Zatraži upražnjeno mesto sveštenika za jednog od svojih sinova. Biskup ga obavesti da je mesto sveštenika čuvao za rođenog brata, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamoli da zajedno krenu u Santjago.
Sva trojica su otišla u Santjago, gde su ih dočekali sa počastima. Posle šest meseci biskup je primio izaslanike od pape, koji mu je nudio mesto nadbiskupa u Tolosi, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kad don Iljan to ču, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži to zvanje za njegovog sina. Nadbiskup ga obavesti da je biskupiju čuvao za rođenog strica, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamoli da zajedno krenu u Tolosu. Don Iljan nije imao drugog izbora osim da pristane.
I odoše sva trojica u Tolosu, gde ih dočekaše s počastima i misama. Nakon dve godine nadbiskup je primio izaslanike od pape, koji mu je nudio crveni kardinalski šešir, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kad don Iljan to ču, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži to zvanje za svog sina. Kardinal ga obavesti da je nadbiskupiju čuvao za rođenog ujaka, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamili ga da zajedno krenu u Rim. Don Iljan nije imao drugog izbora osim da pristane. Sva trojica su otputovala za Rim, gde su ih dočekali s počastima, misama i procesijama. Kroz četiri godine papa je umro i našeg kardinala su svi ostali izabrali za novog poglavara crkve. Kad don Iljan to ču, on izljubi stopala Njegove svetosti, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži zvanje kardinala za svog sina. Papa mu zapreti tamnicom, govoreći da on dobro zna da je najobičniji veštac i da je u Toledu bio učitelj čarobnjačkih veština. Jadni don Iljan odvrati da će se vratiti u Španiju i zatraži od pape nešto za jelo da ponese za put. Papa odbi. Tada don Iljan (čije lice se na neobičan način podmladilo) prozbori glasom koji nije drhtao:

• Onda ću morati da pojedem jarebice koje sam naručio za večeras.
  Pojavi se služavka i don Iljan joj zapovedi da ih ispeče. Na te reči papa se obre u podzemnoj ćeliji u Toledu, ali bio je samo sveštenik iz Santjaga, i toliko se stideo svoje nezahvalnosti da nije mogao da nađe reči da zatraži oproštaj. Don Iljan reče da je ta proba dovoljna, uskrati mu njegov deo jarebica i otprati ga do izlaznih vrata, gde mu požele srećan put i veoma učtivo se oprosti sa njim.
  ( Iz Knjige o Patroniju don Huana Manuela, preuzete iz
  Arapske knjige Četrdeset jutara i četrdeset noći)

200…

TEOLOG U SMRTI

Nestoru Ibari

Kad je umro Melanhton, anđeli su mi saopštili da mu je na onom svetu data kuća prividno ista kao ona koju je imao na zemlji. (Gotovo svim pridošlicama u večnost događa se isto i stoga veruju da nisu umrli.) Pokućstvo je bilo isto: kuhinjski sto, pisaći sto s fiokama, polica s knjigama. Čim se Melanhton probudio u tom novom domu, iznova se latio književnog rada kao da nije mrtvo truplo i nekoliko dana je pisao o opravdanju verom. Po svom starom običaju, nije napisao ni slovca o milosrđu. Anđeli su uočili taj propust i poslali glasnike da ga ispitaju. Melanhton je odvratio: „Nepobitno sam dokazao da duša može bez milosrđa i da je za dolazak na nebo dovoljna vera.“ Govorio je to nadobudno, ne znajući da je mrtav i da se nalazi na nebesima. Čuvši te reči, anđeli su ga napustili.
Dve, tri sedmice kasnije nameštaj je počeo da gubi boju sve dok nije postao nevidljiv, izuzev fotelje, stola, listova hartije i mastionice. Uz to, na zidovima pojavile su se mrlje od kreča a na patosu nekakav žuti lak. Odeća na njemu postala je mnogo grubljeg tkanja. Uprkos tome on je i dalje pisao, ali pošto je istrajno poricao milosrđe, preseljen je u jednu podzemnu radionicu gde je bilo i drugih teologa poput njega. Tu je nekoliko dana bio utamničen, pa je počeo da preispituje svoje tvrdnje i dopušteno mu je da se vrati. Na sebi je imao odeću od neštavljene kože, ali se trudio da zamisli da je ono što je prethodno bilo puka halucinacija i nastavio je da veliča veru i baca drvlje i kamenje na milosrđe. Jednog dana u suton osetio je da mu je hladno. Obišao je kuću i ustanovio da ostale prostorije više nisu iste kao u njegovom zemaljskom domu. Jedna je bila krcata nepoznatim instrumentima, druga se toliko smanjila da je bilo nemoguće ući, treća se nije promenila, ali su njeni prozori i vrata gledali na velike pešćane dine. Odaja u dnu je bila puna ljudi koji su ga obožavali i ponavljali mu da nijedan teolog nije tako mudar kao on. To obožavanje mu je prijalo, ali pošto neki od tih ljudi nisu imali lice a drugi kao da su bili mrtvi, naposletku ih je sve omrznuo i postao nepoverljiv. Onda je odlučio da napiše pohvalu milosrđu, ali danas napisane stranice sutradan su bile izbrisane. To mu se događalo zato što ih je sastaljao bez uverenja.
Često je primao posete nedavno umrlih ljudi, ali bilo ga je stid što ga vide u tako prljavoj sobi. Da bi ih uverio da je na nebu, dogovorio se sa jednim vešcem iz odaje u dnu, i on ih je obmanjivao pričama blistavila i spokoja. Čim bi posetioci otišli, opet su se pojavljivali siromaštvo i kreč, ponekad i malo ranije.
Poslednje vesti o Melanhtonu glase da su ga čarobnjak i jedan od ljudi bez lica odveli do peščanih dina i da je sada nešto kao đavolji sluga.
( Iz knjige Arcana coelestia Emanuela Svedenborga)

FRAGMENTI

Tog sumornog jesenjeg, prohladnog jutra, autobus koji je trebalo da nas odveze do škole je kasnio. Nas nekoliko čekali smo ispod nadstrešnice dok je kiša počinjala, u stvari pravo pitanje je bilo gde otići kada nećemo u školu. Hajdemo kod mene, konačno pravi predlog, živeo je u višespratnici blizu autobuske stanice. Igrali smo karte i izležavali se celo pre podne. Izašli smo iz stana popodne pred dolazak njegovih roditelja sa posla, iz ulaza zgrade smo se razišli svako na svoju stranu kao kradljivci.
Toplo letnje veče, sedim sam na kamenoj ogradi pored kafea, večeras niko nije bio raspoložen da izađe, nisam znao šta sa sobom. Tada se niotkuda pojavila ona i sela pored mene. Njen dečko nije izašao. Znao sam ga, ne tako dobro. Malo smo pričali a zatim otišli na piće u obližnju baštu. Posle toga smo pošli prema njenom stanu kada je počeo topli letnji pljusak, trčali smo mokrih majica ulicom i sakrili se od kiše u tamnom ulazu. Mirisala je sladunjavo na kokos. Zapasala mi je majicu u farmerke kada smo pošli. Ispratio sam je do stana, to je od onih ispraćaja bez pozdrava.
Propali student, kao što sam sebe tada smatrao, ima nekoliko varijanti gde može da provede noć a da ne potroši puno para, koje ionako nema. Svaka varijanta je podjednako loša. Za početak dobrog raspoloženja, jeftino vino iz drakstora, pije se po nepisanom pravilu u društvu na klupi u parku. Kasnije kao veseli lešinari obilazimo lokale, ako ima sreće razgovor bi tekao ovako, Hej kako si, nismo se odavno videli, sa kim si došla, evo pošao sam kući, hoćeš li ti. Kasnije dok se kratka, topla letnja noć pretvarala u sveže jutro, išao sam ivicom trotoara sam prema gradu. Pored su škripali prvi autobusi prema industrijskoj zoni.
Razgovor je već otišao suviše daleko da bi nešto dobro moglo iz toga da proistekne, naročito ako se društvo nalazi u kafani gde se toči dobro a jeftino pivo, što je nemoguće i nelogično, ali nam se tako čini, naročito posle ko zna koje ture. Gradsku kafanu smo odredili kao idealno mesto, okruženje je krajnje jednostavno sa kariranim prekrivačima i jednostavnim, uobičajenim, čak bi rekao uvek istim gostima koji nisu nešto obraćali pažnju na bučnu raspravu studenata nalivenih do grla pivom, jeftinim a dobrim. Tema je bila politika, nisu li studenti oduvek bili revolucionarni, željni promena režima i propalog sistema, za koji se kasnije pokazalo da je uistinu bio truo. Kada smo konačno doneli odluku da truli sistem treba srušiti kafana se već zatvarala. Neko je predložio da odemo u crkvu koja se nalazi odmah sa druge strane ulice, prihvatili smo predlog da u duhu vitezova pomolimo se Bogu i zapalimo sveće za uspeh i božiju pomoć. Crkveno dvorište je bilo otvoreno, prošli smo uređenim stazama kroz park, ali su velika, masivna drvena vrata crkve bila zaključana. Šta sada, nove revolucionare to nije zaustavilo, otišli smo do kuće u sastavu crkvenog dvotišta i pritisnuli zvono, revolucionari traže božiji blagoslov. Posle malo dužeg čekanja na vratima se pojavila časna sestra, gledala nas je, sve joj je bilo jasno i da ništa nismo rekli. Vratila se unutra i potom izašla sa ključem. Sačekala je da zapalimo sveće, prekrstimo se i poželimo jedni drugima uspeh. Za dobrovoljni prilog crkvi nismo imali para. Mislim da je bila srećna kada smo izašli. Kod kuće sam se ispovraćao, napiti se od jeftinog a dobrog piva je veliki problem, mislim da se i ne sećam kako sam stigao do kuće. Tada sam se zakleo da pivo nikada neću više da pijem. Trajalo je neko vreme dok nisam zaboravio kao i našu odluku da srušimo sistem i budemo revolucionari.

NEBO I ZEMLjA

Dok sam polako u magnovenju i sa mukom tražio nepostojeće reči, a na usnama imao samo mrvice tišine, ona se okrenula i otišla.
Bilo je tako jednostavno i efektno. Zapakovala sam i ponela svoj, u poslednjem trenutku, ispaljeni vragolasti osmeh veličine XXX, naravno veštačka tvorevina, uspešni manevar za okret u najavi, ostao je bez teksta, da me isprati samo pogledom, ostaće sećanja na lepe trenutke, nije mi više bitno, idem dalje. Lepše izgleda rastanak sa osmehom, mogu toliko da se potrudim. Imaće za uspomenu samo ram slike, original osmeha sam sledećeg trenutka uredno bacila u smeće, takav je život ponekad.
Birao sam reči, ali vrlo sporo. Ponekad mi mozak stane, nema rešenja, jednostavno ućutim i gledam, dok u meni sve ključa. Da sam u tom trenutku pronašao pravu reč, posle bi bilo sve lakše, ona bi nešto odgovorila, nastavila bi se priča, međutim u trenucima tišine, okrenula se jednostavno i otišla. A onda finale mog užasa, dok se okretala taj osmeh na kraju, osmeh srećne žene. Sve je zaigralo u vazduhu. Mislim da nikada neću da zaboravim taj trenutak. Čekao sam da vidim taj osmeh ponekad danima, mada sam retko i uspeo da ga izmamim, da zasija da zrači, pamtim te iskonske trenutke. I posle toliko godina blesne nekada u snu, nikada tako jasno na javi. U snu je vidim jasno, nestašan pogled u odsjaju zenica, osmeh na licu, kao da treperim od straha da ću se probuditi, da ću izgubiti taj kontakt očima, kao da taj trenutak još uvek traje, kao da će večno trajati, kao da taj osmeh nije bio i na rastanku, posle sam se raspao u realnosti.
Srela sam ga sasvim slučajno, ako se išta i događa slučajno, u podne na parkingu tržnog centra. Prošlo je puno godina, isuviše, bolje da se nismo sreli. Bilo mi je neprijatno. Gledao me je pravo kroz oči, radosno, sa smeškom. Bio je i dalje lep, šmekerska faca, nije se puno promenio, ja jesam, zato mi je bilo neprijatno. Izgledao je mnogo bolje, mene je život zakačio, videlo mi se na licu. Nisam mogla da izbegnem susret. Razmenili smo nekoliko uobičajenih rečenica, ništa posebno se i nije moglo dogoditi na tako običnom mestu kao što je parking tržnog centra, niti će više ikada biti isto kao pre nego što sam se, tako davno okrenula i otišla, makar se i sretali slučajno svakoga dana do kraja života, bar tako mislim. Osećala sam to. On nije. Želeo je da nastavimo komunikaciju, pitao je o svemu čega se setio u tom kratkom vremenu, stajala sam kao na iglama, kratko odgovarala na pitanja, radi reda postavljala isto tako uobičajena pitanja i ne slušajući odgovore, bilo mi je sve jedno, znala sam da taj razgovor nema budućnost, želeći samo što pre da nestanem iz vidokruga, da me što kraće vreme gleda, bolje da ostanem u sećanju kada sam bila mlađa i lepša. Nije mi dao da se tako lako isčupam, odem i samo nestanem, kao da me je još uvek želeo, vukao me prema sebi nekim nevidljivom nitima, kao da iluzija osećanja ljubavi još postoji, nerealno. Nisam mogla da izdržim, moj zaštitni znak, nasmejala sam se na rastanku, kao i uvek, osećajući gorčinu na suvim usnama, a zatim potonula u svoju realnost, u podne na sred parkinga tržnog centra.
Dok sam bio mlađi verovao sam u magiju, večno određene trenutke sudbine, verovao sam u neki put, gde se ništa ne događa slučajno i da sve ima neku svrhu. Uverili su me u suprotno nemili događaji, onda se zapitam zašto se to dogodilo, ne mogu da se setim šta sam loše uradio ili nekome učinio, ne mogu da odredim svrhu tog lošeg događaja, osim da me muči i zagorča život, možda sam sebičan, običan ljudski egoistični stvor. Posle, što sam bio stariji, sve sam manje verovao u sudbinu, a sve više bio svedok haotične realne stvarnosti, koju nikakva sudbina ne bi mogla da poveže i opravda. Nevoljno sam postao, nemi svedok događaja, ne učesnik, već samo svedok. Nisam ni slušao te priče iz svoje okoline, sve sam ih znao napamet, po boji glasa, položaju glave ili tela, pokretima ruke, sve sam priče prepoznao a da ih nisam ni slušao, jer sam ih već čuo i znao napamet, nisu mi bile potrebne reči da bi razumeo. Tako je bilo i tog dana u podne na parkingu tržnog centra. Кao davljenik sam pokušavao da pokrenem magiju sudbine sluteći unapred da ću ipak da potonem u realnosti. Odlagao sam iluzorno trenutak ponovnog rastanka nekim razgovorom u nasumičnim sećanjima detalja iz prošlosti. Kao neko dete koje ipak više veruje u iluziju i magiju, u snove, ne zato što je realnost ružna nego zato što su snovi lepši.

KADA SE SVET RASPADA

Kada se tišina udobno smesti u sve pukotine razuma, reči molitve kao žubor poteku same, slike sveta nastaju i nestaju, rasprskavaju se i ponovo rađaju, stanu pa se ponovo pokrenu, svaki put sve sporije dok snaga molitve ne ovlada i poslednje magijske reči se ne ponove tri puta, po navici, nekom snagom vrtloga. Tada se tišina pretvori u mrak, mrak u samoću, a samoća u smisao samoga sebe u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Ne vidim ništa od svega što se događa, ne vidim celinu, ne interesuje me jer je ne mogu razumeti, bezbroj slika, neuk sam da to razumem, zato se držim uređenih slika, svet se stalno pomera i kreće, takav je, a ja u tom letu hvatam predmete i ljude i vraćam ih na svoje mesto, koje se već pomerilo, pa žurim da se okrenem i upamtim tu sliku, ova se već rasipa i bledi, gubi oblik u vremenu, živimo u svetu koji se raspada i istovremeno rađa.
Ništa od ovoga što se događa ne vidim kao celinu jer ona stalno menja oblik, neuk sam, ali molitvu uredno ponavljam do poslednjih magijskih reči, drugo ne znam, osim da se molim i strpljivo čekam. Naviru sećanja, bez ikakvog reda, kao blesak munje, samo slike i emocije, koje se ponovo prožive sa nekim razlogom. Verujem u taj razlog, ne sumljam nego baš čvrsto verujem, ne sumljam već se toga kao vernik i fanatik držim kao za čvrstu stenu. Moje rajsko ostrvo i užas pakla u njemu su doneli konačni spas u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Brate moj veruj mi umirem svakoga dana po malo, preko noći nosim krst, u zoru se rađam radostan i čio, zaboravim sve i radujem se kao dete, možda sam neuk, ne mogu da sudim o tome, ali znam da svako svoj sud nosi i kada se svet raspada i kada se rađa.

CELOG ŽIVOTA SE PRIPREMAM ZA OVAJ TRENUTAK

Bilo je kasno popodne kada sam se setio da su još jutros potrošene zalihe čeri paradaiza. Ljubav prema čeri paradaizu je jedna od retkih slabosti, pored rukole, mekog punomasnog sira i možda voćne rakije od dunje, možda. Trenutak kada ta crvena kuglica sa blagim dodatkom one ružičaste soli i maslinovog ulja prsne u nepcima osetiš da je pravi momenat da se doda ljuto gorka rukola a kada taj ukus prevlada, a to je samo vrlo kratko vreme, pravi je momenat za mekani blagi puno masni sir, neko bi pomislio da je tu kraj užitka, i ne bi bio u pravu, jer sledi voćna rakija sa ukusom dunje, možda kajsije ili jabuke, možda. Pa sve ponovo ispočetka, perpetuum mobile. Da ne lažemo, svi mi volimo da nam čula povremeno polude, obični zavisnici, ja nisam takav, možda, ali volim taj perpetuum mobile i kada nemam sve sastojke za tu hemiju počinjem da izgledam kao neki ljuti tigar koga je neko nagazio na rep. Mora da sam baš tako izgledao kada sam prilazio parkiranom automobilu koji je bio blokiran od druga dva automobila dok su vozači bezbrižno ćaskali. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam dovoljno glasno da me čuju, pritiskaju ći taster za otključavanje. Dok su žmigavci veselo trepereli ulazio sam u auto i krajičkom oka video da se bezbrižno ćaskanje naglo završilo i već su pomerali svoje automobile. Nisam ih udostojio ni pogleda, dok sam vrlo lagano izlazio sa parkinga stavljajući naočare za sunce.
Prodavnica sa svim ovim poslasticama, meni vrlo dragim, nalazila se u starom delu grada u prizemlju kuće, verujem iz prošlog veka, ali uredno održavane sa kamenom fasadom i malim prozorima iznad izloga. Citrusa nota mirisa me uvek iznenadi pri ulasku, dok je zvono iznad vrata najavljivala ulazak. To je jedna od onih malih porodičnih prodavnica sa voćem, povrćem i rashladnim vitrinama sa sirevima i šunkom. Povremeno je radila, kao i sada, mlada prodavačica uredno skupljene kose u rep, verovatno unuka vlasnika, bar sam tako pomislio, možda. Usluživala je gospođu ispred, samo smo nas troje bili u prodavnici. Dok je merila mandarine jedna se otkotrlja sa vage preko drvenog masivnog pulta. Istovremeno smo svi pokušali da je uhvatimo pre nego padne na pod, ali je ona krenula prema meni, bio sam najbrži. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam ne skidajući pogled sa njenih očiju, očiju fine gospođe.Na krajevima tog osmeha sam osetio kap baršunastog soprana. Mogla se još iskreno zaljubiti, kao prvi put, iako je predvečerje njene mladosti isteklo ali i peščani sat meri vreme uvek isto, samo je potrebno da ga neko pokrene. Vreme tada stane, pa ponovo krene. Pogledi su se samo još na delić trenutka bleska munje sreli dok je izlazila, za oproštaj, Znao sam odmah da se više nikada nećemo sresti. Mlada, vragolasta prodavačica nestašnog osmeha, kao da je ona, a ne sudbina, ili šta već, gurnula onu mandarinu prema meni, i da je sada ona zaslužna što se nama zaustavilo vreme. Bar na trenutak, možda. Taj osmeh je ispratilo pitanje, Da spakujemo sve uobičajeno, klimnuo sam saglasno glavom. Spakovala je raznobojni čeri paradajz, oko pola kilograma, isto toliko mekog punomasnog sira i pakovanje rukole. Uobičajena količina. Ispratio me je veseli zvuk zvono na vratima. Dok sam u kuhinji pakovao kupljenu robu, kao da pakujem relikvije, niotkuda se pojavila u spavaćici supruga. Sipala je iz bokala, u kome se nalazilo razno voće, čašu vode. Odmah sam prekinuo ritual i pošao prema njoj. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, šaputao sam dovoljno glasno da me čuje. Da, da, odgovorila je u prolazu izlazeći iz kuhinje sa čašom te šarene vode. Ostao sam u vazduhu, tada se seti reči jednog dobrog prijatelja, šta ćeš kod kuće, rekao bi nagovaraju ći me da odemo negde, tamo nikoga ne možeš da prevariš, svi te poznaju. Možda je u pravu, možda.

SUDIJA

Sa znojavog lica svlačila se u tragovima ljigava maska, kravata mi je stezala grlo, razne iskrice su igrale ispred očiju, činilo se da ću pasti, sve se to odigralo u trenutku kada se neke stvari i neki događaji sami od sebe rešavaju. Ali da pođemo redom, prethodni događaji nisu najavljivali tako nešto. Radio sam tada, kada je sve to dogodilo, u uspešnoj advokatskoj kancelariji, mlad perspektivan advokat, tek na početku karijere. Kolege su videli moj potencijal, brzo stekli poverenje i počeli da mi dodeljuju sve komplikovanije slučajeve. Nosio sam to lagano sa osmehom, mozak mi je brzo radio i znao sam u trenutku da procenim šta je dobro za klijenta i kako protivnu stranu da dovedem u bezizlazni položaj, oduvek sam bio rečit i verbalni kontakti su mi išli u prilog. Sve do tog slučaja. Slučaj je u početku izgledao bezazleno, jednostavno, međutim posle nekoliko suđenja moj klijent je trebalo da dostavi konačni dokaz kojim bi smo slučaj završili i na kome se gradila celokupna priča. Dan pred suđenje došao je u kancelariju i doneo dokaze, odmah sam video da su falsifikati, iako je sve izgledalo tako vešto urađeno i osmišljeno, samouvereno je priznao lažne dokaze, negodovao sam ali nije reagovao, izričito je tražio da okončam slučaj. Kada je otišao ispričao sam to kolegama tražeći pomoć i podršku, samo su spustili ramena i nastavili da čitaju svoje spise. Nije bilo pomoći, već mi je bilo muka od sutrašnjeg dana. Suđenje je bilo zakazano za rane popodnevne sate, verovatno jedno od poslednjih za taj dan. Moralna dilema je narasla u meni, loše sam spavao, kao da raste neki balon u grudima koji me je ostavljao bez daha još od ranog jutra. Dok sam išao stepenicama prema ulaznim vratima suda činilo mi se da ću se raspasti. A bio je tako divan prolećni dan, prozori hodnika otvoreni, puno svežeg vazduha, sunčane senke od drvoreda su se igrale po zidu, sve sam to primetio i iznenadilo me je jer sam tada to prvi put osetio u obično jadnim i tmurnim sudskim hodnicima. Polako se završavao taj dan u sudnici tako da u hodniku ispred nije bilo nikoga, još jedanput sam proverio satnicu zakazanih suđenja ispisanu na drvenoj tabli pored vrata, stigao sam tačno na vreme, pet minuta do početka, tako sam i mislio da stignem nadajući se da će se u poslednjem trenutku naći neko rešenje, nadao sam se samo od sebe će se sve razrešiti, drugo nisam video šta bi mogao da uradim. Smestio sam se preko puta ulaznih vrata sudnice, Sunce me je grejano u leđa a sitne graške znoja su polako natapale čelo, bio sam u iščekivanju još uvek ne znajući šta da uradim i kako da postupim. Ponadao sam se da protivna strana neće doći, da se njihov advokat neće pojaviti, u trenutku mi je proletelo kroz glavu, ali i razočarenje da će se tako samo problem odložiti i da će me to izjedati do sledećeg suđenja. Tada sam čuo bat teških koraka po popločanom podu. Na drugom kraju hodnika pojavila se prilika u crnom, od cipela do dugog mantila i šešira, kao pogrebnik, prolete mi kroz glavu. Protivna strana je promenila zastupnika, šta drugo. Gledao me je pravo u oči dok je prilazio, već mi je bilo muka, samo mi je ovaj još nedostajao. Očekivao sam da se vrata sudnice spasonosno otvore i da nas prozovu i konačno razrešim dilemu, još ne znajući kako, ali samo da se sve završi, ali očigledno da je suđenje kasnilo. Došao je tačno ispred mene, ćutao i gledao me, čini mi se neverovatno dugo kao i ja njega, shvatajući svoj podređen položaj znojavog mladog advokatskog pripravnika koji u tašni nosi hrpu falsifikovanih dokaza. Tada je pogrebnik rekao: „Borba dobra i zla večno traje.“ Snašao sam se na brzinu, u trenutku sam znao šta da uradim, kao da sam čekao samo taj momenat da se sve samo od sebe reši, jer je tako moralo biti, nisam imao vremena da odgovorim bilo šta jer bi bilo suvišno, a i vrata sudnice su mogla da se otvore svakog trenutka i da nas prozovu, tada ne bi mogao da pobegnem kao što sam učinio. Bilo je bar elegantno, izvinite kolega, rekao sam, pogledao na sat koji nisam ni video i provukao se pored njega pazeći da ga ne dodirnem, kao da je sama smrt u pitanju. Užurbanim hodom sam prošao hodnikom u suprotnom smeru. Kada sam zašao za ugao nisam čuo da su se vrata sudnice otvorila, laknulo mi je tek kada sam izašao napolje, sada već polako i opušteno niz sunčane stepenice, divan dan i ja u njemu, ništa više nije bilo potrebno. Nasmejao sam se. Svratio sam do advokatske kancelarije, nije bilo nikoga, vratio sam predmet na svoje mesto i napisao mail da ne želim više da radim, ključeve sam ostavio kod portira.

KAO ŽIVOT

Ne znam u šta on to gleda, veče je, nazirem ga, osluškujem šapat onoga čega nema, kamen u džepu, da li je još tamo. Neke vrane se glasno čuju, ne znam u šta on to gleda, da li može da razmišlja, nalazi se u okviru zarobljenog uma u stolici za ljuljanje, gledam ga, osluškujem misli njegove koje ne čujem.
Bio je kralj bez podanika, nekada ranije, dosta ranije, sačekali bi da teški mrak legne, zatvori znojave pore, duga kosa pocrni, bilo je to naše vreme, vreme radosti rock n rola i alkohola. Ima jedno mesto koje smo voleli a da i ne znam zašto, samo od sebe se to namesti, dođe tek tako, jednostavno te preuzme, budeš hodočasnik bez krsta na sebi i sa krstom u sebi. Neko uvek nekoga čeka. Kao da slutiš dolazak, čuješ vrane, osećaš kožom kao jezu, treperenje neizvesnog uzbuđenja, za sve što se brže kreće vreme sporije prolazi, bilo nas je puno, kao čopor.
On po ceo dan sedi i posmatra, ne znam da li nešto vidi, čujem da diše, ustajao vazduh, omorina se lepi i razvlači po koži, ne znam da li to oseća, samo posmatra dan koji se pomera iz budućnosti u prošlost. Ništa ne funkcioniše, ni ja, utapam se u moru, tonemo zajedno, bez vazduha, otvorenih čeljusti kao bezglave ribe mlatimo repovima koje nemamo, po mirisu znam da je tu negde, ne koprca se više, samo tone, bezdan nema dno, propadanje nema kraj. Na ivicama čeljusti hvata se ledena pokorica besa od nemoći ili radosti propadanja, nade da dno postoji, da se udobno smesti i nestane. Pratim ga svojom voljom, znam da je tu negde oko mene vitla se voda u mraku, vir nas okreće pravo u nepca svaštožderu koji nas guta, bar se tako nadam.
Čini mi se da je to bilo juče. Kuća se tresla od rock n rola, Led Ceppelin, samo jako do krvi, skinuo je sat, ne znam zašto je skidao taj sat kada se tukao, valjda mu je nešto značio, čuvao sam ga dok su se mlatili, jedan na jedan. Posle sam otišao nerado u vojsku, sreća da nije bilo rata, moralo se, on je ostao, imao je neku bolest neizlečivu. Kao blizanci, imali smo sličnosti, on uvek u skupim krpama a ja u patikama i crnoj kožnoj jakni koja je na leđima imala zakrpu od kože etikete Wrangler farmerica, a opet blizanci, a opet kao ista osoba sa rukama u džepovima, pogled samouveren, drzak i bezobrazan, ko nam šta može.
Ponekad pomislim da mu se usne pomeraju, da ipak prostruji kao vihor nešto između nas, nisam siguran, verovatno haluciniram, a opet verujem, ne želim da izbrišem deo sebe, da li sam sebičan zbog toga. Želim da kažem „sećaš li se…“ pa stanem, protrljam šakama kolena od nemoći, nešto ističe, nema povratka, povezanost ne prestaje, nešto nas podseća, kao da struji ponekad, osećam u tišini da sve ima smisla, ne vredi počinjati ispočetka, svestan sam da grešim ali tu grešku ne vidim, ne pokušavam da objasnim, ne razumem, samo osećam da je tako, ne vredi počinjati ispočetka.

„Gušteri jedu insekte, ptice jedu guštere i na kraju svi umiru i osuše se. Ostaje samo pustinja“
Murakami

STRPITE SE MALO

„Naživeli ste se. Od sada smatrajte da vam je svaki dan bonus. Nagrada u igri na sreću. Boli vas ? Lezite u krevet. I dalje vas boli ? Strpite se malo, ili će proći ili će te umreti.“
Etgar Keret

Duboko ukorenjeno mišljenje da postoje ljudi koji su zdravi i oni drugi koji su bolesni je totalna besmislica koju su izmislili oni što sebe smatraju zdravima, pre nego što su se razboleli. Razlog je jednostavne prirode, superiornosti onih što za sebe misle da su zdravi u odnosu na one za koje je dokazano da su bolesni. I oni koji za sebe misle da su zdravi duboko u sebi osećaju da je samo pitanje trenutka kada će preći u onu drugu grupu, i zato žele da iskoriste taj trenutak prednosti. Istina je da oni koji za sebe misle da su zdravi, samo nisu bili kod lekara, našlo bi se već nešto sigurno, znaju to oni vrlo dobro a i kada saznaju da su bolesni kriju to dokle god je moguće, makar to bilo toliko očigledno, kao da im je jedna noga kraća, neće priznati makar ih videli da izlaze iz bolnice sa hrpom papira na nosilima.
Nikada mi nije bilo jasno zašto se zdravstvene ambulante zovu dom zdravlja, čista manipulacija terminima u cilju zamene mesta u svesti. Bolesni nemaju svoj dom bolesnih jer je to tužan naziv, sramota je biti bolestan. U domove zdravlja ne dolaze zdravi to je svima jasno. No da pođemo redom i lekari umiru zar ne. Istina je da smo svi bolesni, u sebi nosimo sve postojeće i nepostojeće bolesti, takvi smo se rodili i sa njima umiremo, neko pre, neko kasnije, strpite se malo.
Samim ulaskom u zdravstvenu ustanovu bolesnik je u velikoj prednosti u odnosu na one koji su umrli a da nisu ni došli do neke zdravstvene ustanove, to saznanje je dovoljno da ima nadu, u sigurnim je rukama. Međutim i lekari umiru, zar ne, strpite se malo, ima vremena za zdravstvenu ustanovu, rade svakog dana od 07 do 19 časova i subotom do 15 časova, nedeljom ne rade. Tamo gde ih ima. Imam jednog poznanika koji nikada nije bio kod lekara, nema ni zdravstveno osiguranje, neće da plaća bespotrebno, kaže tako. Kada je bolestan ide u apoteku, kaže šta ga boli i kupi lek, kaže ne trpi posrednike lekare. Nema razloga da ide kod lekara kada posle toga mora da ide u apoteku i kupi lek. Zanimljivo razmišljanje, možda je imao do sada sreće a možda je u pravu ko bi znao, njemu to do sada polazi za rukom.
Odaću vam jednu tajnu. Da bi sebe doveli u stanje potpune psihofizičke harmonije predlažem jedan tretman koji će vam pomoći u prevenciji od daleko bilo neke bolesti, služi za jačanje svih prirodnih resursa kojima potencijalno raspolažete i čestim ponavljanjem ove terapije bićete sve uspešniji, strpite se malo, terpija je vrlo jednostavna i može svako da je primenjuje, dovodi do dugovečnosti pod uslovom da niko ne primeti šta radite, ako vas primeti šta radite gotovi ste, upamtite to. Dakle sve što treba da uradite je da budete sami u zamračenoj prostoriji, da pustite muziku Mocarta, Baha ili Šuberta, već po svom izboru i da dirigujete, dirigujete, dirigujete do potpune harmonije. Želim vam uspešan koncert, magija najbolje rađa početkom zime.

ALKOHOL

„ Stvarnost je samo prekomerno uredno očešljana fantazija,“
Goran Petrović

Pedantni hroničari i analitičari, vredni posmatrači naše vesele svakodnevice me već duži vremenski period upozoravaju, alarmiraju o mogućem, sve izvesnije, nestanku još jedne vrste na našoj plavoj planeti. Alkoholičar je vrsta u izumiranju. Polako neslavno nestaju, a pošto nikoga nemaju i društvo nije zainteresovano za njih, verovatno da nećemo ni primetiti njihov nestanak. Nestaju zbog iscrpljenosti koja je produkt njihov svakodnevne aktivnosti koja im prvo uzme dušu pa posle na kraju i telo. Nestaju zato što su prevaziđeni, njihovo, rekao bi neki običan čovek, izmenjena svest nije u modi. Svako vreme ima svoje breme. Alkoholičari pripadaju prošlosti i sve ih je manje, ali to nikoga nije briga.
Da se ne bi zaboravilo na tu vrstu u izumiranju, dok budućnost sve brže ispija sadašnjost, pokušaću da vam otkrijem po neku tajnu alkoholizma.

Elem, pravi alkoholičar, zavisnik, se budi rano ujutru pre prvih petlova, bez obzira na godišnje doba, vremenske prilike ili ne prilike, ratno stanje, ili mesečeve mene, da li je spavao u svom krevetu ili tamo negde gde se i ne seća da je zapao. Nema to nikakvog uticaja. Vreme spavanja je bez potrebe izgubljeno vreme bez alkohola i tu nema diskusije. Pravi alkoholičar, bez obzira na situaciju u kojoj se probudio odmah polazi rukom da pronađe u najbližoj okolini flašu, još dok su oči zatvorene. Pravi alkoholičar odmah popije dva, tri gutljaja spasonosne tečnosti, tek tada može da progleda na oči. Oduvek se pilo direktno iz flaše, Čaše su za amatere, početnike, imitatore. Prava količina se konzumira direktno u grlo u nekoliko pravilno, nepravilnih gutljaja, tako jednostavnije može da se odredi zadovoljavajuća količina koja individualno varira od dva gutljaja pa naviše. Poznavao sam jednog vrlo aktivnog alkoholičara, koji sada na nebesima ispija kosmičke doze, a koji je mogao prilikom ispijanja alkohola iz flaše da ne pravi gutljaje, jednostavno mu se kroz grlo slivao sadržaj iz flaše direktno u stomak. Zabezeknuto sam posmatrao taj prirodni fenomen, kao da sam video čoveka sa trećim okom. Bio je veliki talenat i daleko je dogurao u alkoholizmu. Takvih više nema. Sećam se da je mogao da prespe iz flaše u stomak, direktno kroz grlo tehnikom disanja na nos, po tri prsta količine. To je alkoholičarska mera prema obimu flaše širina tri prsta, zavidna količina. Veliki umetnik, kažem još jedanput. Jutarnja doza alkohola je potrebna i neophodna na donjoj ivici noći jer dan je dug, i ako si pravi alkoholičar moraš početi svoj posao od ranog jutra vredno i marljivo. Prvi jutarnji gutljaj donosi smirenje i brojne medicinske pogodnosti, naročito kao odlično sredstvo za smirivanje ruku koje se tresu, a kada se ruke tresu ne može da se pije iz čaša jer se dragocena tečnost prospe na pod, što često greše amateri i ne talentovani alkoholičari u pokušaju. Alkohol je dobar za doručak jer ima puno kalorija. Pravi alkoholičar tako vedro i veselo započne dan što je pravi trenutak da se okupi društvo neophodno za nastavak započetih aktivnosti. Pravi alkoholičar vrlo retko pije sam, to su egocentrični izrodi koji potvrđuju pravilo da je alkoholizam društvena aktivnost. Alkoholičari nemaju biološku porodicu u svom okruženju zato oni traže društvo i tako prave zajednicu u kojoj opstaju do smrti, što vrlo često, nažalost i ne traje baš dugo, za njihovu utehu većina vremena provodi se u halucinogenom svetu što stvara osećaj nad realne aktivnosti. Cilj okupljanja alkoholičara ima svoj humanitarni karakter. Oni mlađi, aktivniji, jači, koji su još uvek pokretni, iako hodaju malo levo, malo desno, da starijim alkoholičarima, koji su manje pokretni ili ne pokretni donesu alkohol, što je od životne važnosti da bi se preživeo dan. Nekada se dogodi da mlađi kolega koji treba da donese humanitarni paket isti otvori i proba nekoliko gutljaja, zavisno od dužine puta, sve iz razloga da bi se utvrdilo kako transport utiče na kvalitet proizvoda. Bilo bi nedopustivo da starijem kolegi, možda mentoru, odnese alkohol koji je neodgovarajućeg kvaliteta. Druženje alkoholičara, još dok su u početnoj fazi jutra podrazumeva nad realne priče koje su uvod u domen fantastike kojoj streme, dok flaša ide u krug, sve do momenta kada se nekom slučajnom svedoku učini da nerazgovetne reči prevladaju bez ikakvog smisla. To je samo dokaz da su pojedinačno ili grupno prešli u višu fazu komunikacije koja nije za obične ljude. To je prvi znak da je potrebno osveženje. Iskusni alkoholičari tada sa žestokog pića prelaze na pivo, koje se isto pije iz flaše, puno je mehurića i razgali nepca i dušu osveži. Nakon toga oni stariji zapadnu u još dublju fazu stanja svesti ili ne svesti kada prekidaju komunikaciju i ulaze u visoke kosmičke sfere koje su samo njima poznate a manifestuju se za običnog čoveka koji ih gleda kao da spavaju.
Običan čovek se saplete, padne i polomi nogu. To se alkoholičarima ne dešava. Prkose zakonima gravitacije, akcije i reakcije, levitiraju prostorom ali vrlo retko padaju, to se dešava samo amaterima i netalentovanim alkoholičarima. Kažu da ih vodi neka nepoznata sila iz same vasione iz astralnog sveta, kažu da Bog čuva pijanice. Nije da baš verujem u to ali bio sam prisutan gde je sve ličilo na neki čudni ples ali baš kada sam pomislio da će se prostrti po podu kao da ga je neka sila vratila na suprotnu stranu, pa opet iznova. Padaju samo amateri i obični ljudi.
Proveo sam puno vremena pokušavajući da uđem u sve tajne alkoholičara, što je bilo izuzetno teško, organizovani su kao sekta i ne primaju u društvo svakoga. Ili piješ ili ne piješ, nema sredine i foliranja, inicijacija ima stroge kriterijume, što je samo dokaz njihove uspešne samo održivosti kroz milenijume, sve do današnjih dana kada su nove i lako dostupne droge preuzele primat. U poslednjem trenutku sam saznao neke od tajni koje se prenose iz flaše u flašu. U trenucima bez svedoka, jedan od vrhovnih poglavara alkoholičarske sekte mi je jedva čujnim glasom, na granici razumljivosti, promrmljao veliku tajnu: „ Kada kiša pada trava raste, kada kiša ne pada trava se sparuši …Piće drži čoveka…“ mrmljao je još nešto nisam više razumeo ipak sam amater, mogao sam da konstatujem dalje samo jednolično hrkanje. Ako vidite nekada na ulici alkoholičara to je možda poslednji primerak, dolazi novo vreme koje donosi nove droge. Živeli vi meni i uz tugu ili radost ipak poslužite neko piće.

KAMEN

„ U tom kratkom dokumentu koji nam je doktor Emir prvo pročitao na arapskom pa pojasnio na engleskom, da je Kosta tražio da mu se telo, o trošku ostavštine odnese u postojbinu, selo to i to, u Jugoslaviji, i da tamo bude sahranjen po ondašnjim narodnim običajima pored svojih roditelja. Čak je napisao, na svom jeziku, šta na grobu treba da piše u kamenu. Epitaf treba da glasi:

Kad bi kamen koji pada imao svest,
On bi držao da je njegovo padanje
rezultat njegove slobodne volje.“

Dejan Tiago Stanković iz romana Zamalek

POZIV

Jak zvuk, kao neko zvono, ne mogu da se tačno setim u trenutku, to nešto jako me je probudilo. Nadjačalo je snove, u trenutku sam sve zaboravio, samo je neka slika ostala, nisam mogao da se setim čija je bila, znam da mi je neko bitan nešto rekao, došla je kao grom da mi rasturi mozak, da me ili ubije ili probudi. Bio sam svestan svega, probuđen, na laktovima, širom otvorenih očiju zurio u polu mrak, srce da mi iz grudi iskoči. Svetleo je displej mobilnog telefona. Ne nije to bilo uobičajeno zvono mog mobilnog telefona, nije me to probudilo, displej se isključio. Spustio sam glavu na jastuk, bio je mokar. Uzeo sam mobilni telefon, uključio, svetlo displeja mi je obasjalo lice. Propušten poziv i moje ime na displeju. Zurio sam u mobilni telefon koji se polako isključivao. Bio sam više nego budan. Dok sam polako spuštao telefon pored sebe osetio sam vibracije, opet poziv, okrenuo sam telefon prema sebi. Moje ime na displeju je svetlelo. Nisam smeo da se javim. U glavi mi je bio haos, ništa mi nije bilo jasno, život mi se okrenuo naopako, nisam mogao u trenutku da se setim ničeg logičnog. Sve je oko mene nestalo, kao magla i u magli neke senke. Ovo mora da se prekine, ovog trenutka ili ću poludeti. Pritisnuo sam dugme da uzvratim poziv. Čuo sam zvuk, negde je zvonilo, šta ako čujem svoj glas, proletela mi je kroz mozak i celo telo naježilo od toga. Veza se konačno uspostavila. „Gde si mi sine, što si se toliko zadržao, već dugo te čekamo.“ čuo sam drag i mio zabrinut glas moje majke, otac je nešto u pozadini dodao, nisam ga dobro razumeo. Hteo sam da ustanem iz kreveta da kažem, da evo dolazim ovog trenutka, kada mi se nešto zakačilo za ruke i noge, sa noćnog ormarića je pala na pod čaša i razbilo se uz jak prasak. A zatim je neko uključio svetlo.
• Opet je pokušao da ustane,
• Lepo sam rekla doktoru da su potrebni jači sedativi,
• Uključi direktno u venu.
• Ne zaboravi da počistiš posle i oduzmi mu konačno tu igračku od telefona.

Sada sam se tek setio, sanjao sam lepog šarenog leptira.

MRAK

Bilo je kasno popodne kada sam imao slatku nameru da ubijem tu dosadu koja me nervira, a onda sam se setio da sam u stvari srećan što imam bar tu dosadu koja me nervira.
Imam privilegiju koju sam pošteno zaslužio, mislim kao nagradu, a možda i usud ili kaznu, da osetim trenutak u vremenu, kao kada zver namiriše krv, taj trenutak se oslanja na sledeći a ovaj opet pokrene sledeći. Kap po kap istrošenog znoja ili možda krvi vraćam majci zemlji, svoj dug vraćam pošteno.
Bilo je kasno popodne kada sam ušao u kafanu sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima koji su samo do pola prekrivali okno. Primetio sam samo jedan slobodan sto u slabo osvetljenom uglu sa pogledom na još mračniju ulicu, došao sam da posmatram. Ne volim galamu i gužvu ali to je bio sastavni deo restorana sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama, uz jaku hranu i još jače piće galama se podrazumeva. Nisam želeo ni hranu ni piće, došao sam samo da posmatram.
Iznutra se događala euforija poput erupcije, iznutra nastaje sve i preliva se kroz okno realnosti u stihiju mogućeg spazma ranjenog oktopoda, koji pipcima mlatara haotično u svim smerovima proboden harpunom. Kada se sve utiša ostanu neki tragovi koje i lagani vetar polako ali uporno svakog dana pomalo raznese i na kraju zaborav prekrije sve.
Zbog gužve kelner nije dolazi, nisam ga ni zvao, samo sam posmatrao, lica raznih oblika i boje, neka bradata sa penom od piva, neka ćelava i crvena, i face koje su pravili sve glasnije pričali da bi dali lažnu snagu i još gore argumente da stvore utisak istine jačinom govora. Ima takvih ljudi. Samo sam posmatrao.
Meni ostaje da rane iznutra sašijem i to tupim ekserom i debelim kanapom, da boli što više, nadajući se da će da drži, mada unapred znam da te rane iznutra ne mogu da zacele dok ne ostanem potpuno sam i počnem da ih ližem kao pas, čuvajući ih kao usud koji mi niko ne može i neće uzeti osim zaborava. Mrzim taj siguran spas duše u neminovnosti zaborava, oteće mi tek zašivene, još po malo krvave rane i sveže crvene ožiljke koje sam jedva bolno zašio a to je samo i jedino od mene ostalo. Ostaću bez ičega, neću imati ništa više.
Bilo je kasno popodne kada sam zatvorio vrata kafane sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima i nestao u mraku.

USPOMENE

Bilo je kasno nedeljno popodne kada sam jednostavno sklopio knjigu i zanemeo. Dok sam uznemiren širom otvorenih očiju zurio u plafon kroz glavu mi je prošla čitava sinfonija raznih događaja koji su polako dolazili na svoje mesto. Ponovo sam otvorio knjigu, pročitao polako svaku reč tog pasusa, svako slovo, da bilo je to ono što sam i pomislio, od reči do reči. Spustio sam otvorenu knjigu na naslon fotelje, kada sam ustajao ona je pala na pod i zatvorila se, simbolična završnica. Sve što se dogodilo pre toga dobilo je smisao, figuru, oblik šta god predstavljalo ali je bilo nešto važno i bitno za mene tog trenutka. Bio sam srećan, nešto to znači, nisam gubio vreme uzalud, da li smem da kažem nešto sam učinio u tom trenutku koji ću da upamtim jer sam tako otvorio vrata drugih prostorija, meni nepoznatih i osećao sam se kao da sam se tek uselio u novi stan koji je neko drugi bogato opremio a ja stajao i samo gledao, da tako nekako, ako mogu uopšte da prenesem to osećanje. Nisam mogao više da razmišljam o tome, ima vremena, nadam se. Izašao sam napolje, svež jesenji vazduh i miris danas pokošene trave. Dok sam šetao stazom oko travnjaka zapalio sam cigaretu, stara ružna navika, tada sam odlučio da Vama ispričam o jednoj drugoj istini, mada je uvek večno pitanje šta je istina, a šta samo interpretacija percepcije koju naše sive ćelije pretvaraju u ono što želimo ili ne želimo da vidimo. Reč je o uspomenama, našem sećanju na događaje koji su se dogodili i na one događaje koji se nisu dogodili. Verovatno ste primetili, a možda i niste, da u sećanju uvek ostaju sveže uspomene na događaje koji se nisu dogodili a mogli su da se dogode, o tome je pisao Slobodan Vladušić, a ja skromno pokušavam da dam mali doprinos. Dakle logična priča ide ovako, oni događaji koji su nastali u stvarnom prostoru i vremenu, pripadaju kao i sve ostalo prostoru i vremenu koje je podložno promenama, nastajanju i nestajanju, kao i sve materijalne stvari oko nas, dok one uspomene na događaje koji se nisu dogodili, a mogli su da se dogode ne pripadaju vremenu i prostoru i zato ne mogu da nestanu iz našeg sećanja, uvek su sveže, uvek ih se lakše sećamo. Interesantno zar ne, što je samo prvi korak. Ako smo se saglasili sa ovim idemo korak dalje koji nas vodi do logičnog zaključka da ono što se stvarno dogodilo i ono što se nije dogodilo a moglo je da se dogodi se zajedno nalaze u našem sećanju i teško ih je razlikovati u trenutku nastanka priče, u realnom vremenu, nekada ćemo reći jedno, nekada drugo i tako sve dok uspomene koje su se stvarno dogodile potpuno ne nestanu iz našeg sećanja, u svom konačnom obliku. Svakoga dana izgubimo po neko sećanje, budite sigurni u to, ali ono što je bitno i što nas održava do kraja u životu to su preostale uspomene, sećanja koja nisu mogla da nestanu, sećanja na događaje koji se nisu ni dogodili. Tužno ali istinito. Imamo samo još jedan korak, koji je više kao pitanje. Ako smo svi mi samo zbir pojedinačnih sećanja, uspomena na događaje koji se dobrim delom i nisu dogodili, šta prestavlja naša kolektivna svest kada su u pitanju događaji?
Procenite sami ima li kraja izmišljenim uspomenama. Učinite sebi uslugu, ne shvatajte uspomene ozbiljno, život je jednako lep.