FRAGMENTI

Tog sumornog jesenjeg, prohladnog jutra, autobus koji je trebalo da nas odveze do škole je kasnio. Nas nekoliko čekali smo ispod nadstrešnice dok je kiša počinjala, u stvari pravo pitanje je bilo gde otići kada nećemo u školu. Hajdemo kod mene, konačno pravi predlog, živeo je u višespratnici blizu autobuske stanice. Igrali smo karte i izležavali se celo pre podne. Izašli smo iz stana popodne pred dolazak njegovih roditelja sa posla, iz ulaza zgrade smo se razišli svako na svoju stranu kao kradljivci.
Toplo letnje veče, sedim sam na kamenoj ogradi pored kafea, večeras niko nije bio raspoložen da izađe, nisam znao šta sa sobom. Tada se niotkuda pojavila ona i sela pored mene. Njen dečko nije izašao. Znao sam ga, ne tako dobro. Malo smo pričali a zatim otišli na piće u obližnju baštu. Posle toga smo pošli prema njenom stanu kada je počeo topli letnji pljusak, trčali smo mokrih majica ulicom i sakrili se od kiše u tamnom ulazu. Mirisala je sladunjavo na kokos. Zapasala mi je majicu u farmerke kada smo pošli. Ispratio sam je do stana, to je od onih ispraćaja bez pozdrava.
Propali student, kao što sam sebe tada smatrao, ima nekoliko varijanti gde može da provede noć a da ne potroši puno para, koje ionako nema. Svaka varijanta je podjednako loša. Za početak dobrog raspoloženja, jeftino vino iz drakstora, pije se po nepisanom pravilu u društvu na klupi u parku. Kasnije kao veseli lešinari obilazimo lokale, ako ima sreće razgovor bi tekao ovako, Hej kako si, nismo se odavno videli, sa kim si došla, evo pošao sam kući, hoćeš li ti. Kasnije dok se kratka, topla letnja noć pretvarala u sveže jutro, išao sam ivicom trotoara sam prema gradu. Pored su škripali prvi autobusi prema industrijskoj zoni.
Razgovor je već otišao suviše daleko da bi nešto dobro moglo iz toga da proistekne, naročito ako se društvo nalazi u kafani gde se toči dobro a jeftino pivo, što je nemoguće i nelogično, ali nam se tako čini, naročito posle ko zna koje ture. Gradsku kafanu smo odredili kao idealno mesto, okruženje je krajnje jednostavno sa kariranim prekrivačima i jednostavnim, uobičajenim, čak bi rekao uvek istim gostima koji nisu nešto obraćali pažnju na bučnu raspravu studenata nalivenih do grla pivom, jeftinim a dobrim. Tema je bila politika, nisu li studenti oduvek bili revolucionarni, željni promena režima i propalog sistema, za koji se kasnije pokazalo da je uistinu bio truo. Kada smo konačno doneli odluku da truli sistem treba srušiti kafana se već zatvarala. Neko je predložio da odemo u crkvu koja se nalazi odmah sa druge strane ulice, prihvatili smo predlog da u duhu vitezova pomolimo se Bogu i zapalimo sveće za uspeh i božiju pomoć. Crkveno dvorište je bilo otvoreno, prošli smo uređenim stazama kroz park, ali su velika, masivna drvena vrata crkve bila zaključana. Šta sada, nove revolucionare to nije zaustavilo, otišli smo do kuće u sastavu crkvenog dvotišta i pritisnuli zvono, revolucionari traže božiji blagoslov. Posle malo dužeg čekanja na vratima se pojavila časna sestra, gledala nas je, sve joj je bilo jasno i da ništa nismo rekli. Vratila se unutra i potom izašla sa ključem. Sačekala je da zapalimo sveće, prekrstimo se i poželimo jedni drugima uspeh. Za dobrovoljni prilog crkvi nismo imali para. Mislim da je bila srećna kada smo izašli. Kod kuće sam se ispovraćao, napiti se od jeftinog a dobrog piva je veliki problem, mislim da se i ne sećam kako sam stigao do kuće. Tada sam se zakleo da pivo nikada neću više da pijem. Trajalo je neko vreme dok nisam zaboravio kao i našu odluku da srušimo sistem i budemo revolucionari.

NEBO I ZEMLjA

Dok sam polako u magnovenju i sa mukom tražio nepostojeće reči, a na usnama imao samo mrvice tišine, ona se okrenula i otišla.
Bilo je tako jednostavno i efektno. Zapakovala sam i ponela svoj, u poslednjem trenutku, ispaljeni vragolasti osmeh veličine XXX, naravno veštačka tvorevina, uspešni manevar za okret u najavi, ostao je bez teksta, da me isprati samo pogledom, ostaće sećanja na lepe trenutke, nije mi više bitno, idem dalje. Lepše izgleda rastanak sa osmehom, mogu toliko da se potrudim. Imaće za uspomenu samo ram slike, original osmeha sam sledećeg trenutka uredno bacila u smeće, takav je život ponekad.
Birao sam reči, ali vrlo sporo. Ponekad mi mozak stane, nema rešenja, jednostavno ućutim i gledam, dok u meni sve ključa. Da sam u tom trenutku pronašao pravu reč, posle bi bilo sve lakše, ona bi nešto odgovorila, nastavila bi se priča, međutim u trenucima tišine, okrenula se jednostavno i otišla. A onda finale mog užasa, dok se okretala taj osmeh na kraju, osmeh srećne žene. Sve je zaigralo u vazduhu. Mislim da nikada neću da zaboravim taj trenutak. Čekao sam da vidim taj osmeh ponekad danima, mada sam retko i uspeo da ga izmamim, da zasija da zrači, pamtim te iskonske trenutke. I posle toliko godina blesne nekada u snu, nikada tako jasno na javi. U snu je vidim jasno, nestašan pogled u odsjaju zenica, osmeh na licu, kao da treperim od straha da ću se probuditi, da ću izgubiti taj kontakt očima, kao da taj trenutak još uvek traje, kao da će večno trajati, kao da taj osmeh nije bio i na rastanku, posle sam se raspao u realnosti.
Srela sam ga sasvim slučajno, ako se išta i događa slučajno, u podne na parkingu tržnog centra. Prošlo je puno godina, isuviše, bolje da se nismo sreli. Bilo mi je neprijatno. Gledao me je pravo kroz oči, radosno, sa smeškom. Bio je i dalje lep, šmekerska faca, nije se puno promenio, ja jesam, zato mi je bilo neprijatno. Izgledao je mnogo bolje, mene je život zakačio, videlo mi se na licu. Nisam mogla da izbegnem susret. Razmenili smo nekoliko uobičajenih rečenica, ništa posebno se i nije moglo dogoditi na tako običnom mestu kao što je parking tržnog centra, niti će više ikada biti isto kao pre nego što sam se, tako davno okrenula i otišla, makar se i sretali slučajno svakoga dana do kraja života, bar tako mislim. Osećala sam to. On nije. Želeo je da nastavimo komunikaciju, pitao je o svemu čega se setio u tom kratkom vremenu, stajala sam kao na iglama, kratko odgovarala na pitanja, radi reda postavljala isto tako uobičajena pitanja i ne slušajući odgovore, bilo mi je sve jedno, znala sam da taj razgovor nema budućnost, želeći samo što pre da nestanem iz vidokruga, da me što kraće vreme gleda, bolje da ostanem u sećanju kada sam bila mlađa i lepša. Nije mi dao da se tako lako isčupam, odem i samo nestanem, kao da me je još uvek želeo, vukao me prema sebi nekim nevidljivom nitima, kao da iluzija osećanja ljubavi još postoji, nerealno. Nisam mogla da izdržim, moj zaštitni znak, nasmejala sam se na rastanku, kao i uvek, osećajući gorčinu na suvim usnama, a zatim potonula u svoju realnost, u podne na sred parkinga tržnog centra.
Dok sam bio mlađi verovao sam u magiju, večno određene trenutke sudbine, verovao sam u neki put, gde se ništa ne događa slučajno i da sve ima neku svrhu. Uverili su me u suprotno nemili događaji, onda se zapitam zašto se to dogodilo, ne mogu da se setim šta sam loše uradio ili nekome učinio, ne mogu da odredim svrhu tog lošeg događaja, osim da me muči i zagorča život, možda sam sebičan, običan ljudski egoistični stvor. Posle, što sam bio stariji, sve sam manje verovao u sudbinu, a sve više bio svedok haotične realne stvarnosti, koju nikakva sudbina ne bi mogla da poveže i opravda. Nevoljno sam postao, nemi svedok događaja, ne učesnik, već samo svedok. Nisam ni slušao te priče iz svoje okoline, sve sam ih znao napamet, po boji glasa, položaju glave ili tela, pokretima ruke, sve sam priče prepoznao a da ih nisam ni slušao, jer sam ih već čuo i znao napamet, nisu mi bile potrebne reči da bi razumeo. Tako je bilo i tog dana u podne na parkingu tržnog centra. Кao davljenik sam pokušavao da pokrenem magiju sudbine sluteći unapred da ću ipak da potonem u realnosti. Odlagao sam iluzorno trenutak ponovnog rastanka nekim razgovorom u nasumičnim sećanjima detalja iz prošlosti. Kao neko dete koje ipak više veruje u iluziju i magiju, u snove, ne zato što je realnost ružna nego zato što su snovi lepši.

KADA SE SVET RASPADA

Kada se tišina udobno smesti u sve pukotine razuma, reči molitve kao žubor poteku same, slike sveta nastaju i nestaju, rasprskavaju se i ponovo rađaju, stanu pa se ponovo pokrenu, svaki put sve sporije dok snaga molitve ne ovlada i poslednje magijske reči se ne ponove tri puta, po navici, nekom snagom vrtloga. Tada se tišina pretvori u mrak, mrak u samoću, a samoća u smisao samoga sebe u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Ne vidim ništa od svega što se događa, ne vidim celinu, ne interesuje me jer je ne mogu razumeti, bezbroj slika, neuk sam da to razumem, zato se držim uređenih slika, svet se stalno pomera i kreće, takav je, a ja u tom letu hvatam predmete i ljude i vraćam ih na svoje mesto, koje se već pomerilo, pa žurim da se okrenem i upamtim tu sliku, ova se već rasipa i bledi, gubi oblik u vremenu, živimo u svetu koji se raspada i istovremeno rađa.
Ništa od ovoga što se događa ne vidim kao celinu jer ona stalno menja oblik, neuk sam, ali molitvu uredno ponavljam do poslednjih magijskih reči, drugo ne znam, osim da se molim i strpljivo čekam. Naviru sećanja, bez ikakvog reda, kao blesak munje, samo slike i emocije, koje se ponovo prožive sa nekim razlogom. Verujem u taj razlog, ne sumljam nego baš čvrsto verujem, ne sumljam već se toga kao vernik i fanatik držim kao za čvrstu stenu. Moje rajsko ostrvo i užas pakla u njemu su doneli konačni spas u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Brate moj veruj mi umirem svakoga dana po malo, preko noći nosim krst, u zoru se rađam radostan i čio, zaboravim sve i radujem se kao dete, možda sam neuk, ne mogu da sudim o tome, ali znam da svako svoj sud nosi i kada se svet raspada i kada se rađa.

CELOG ŽIVOTA SE PRIPREMAM ZA OVAJ TRENUTAK

Bilo je kasno popodne kada sam se setio da su još jutros potrošene zalihe čeri paradaiza. Ljubav prema čeri paradaizu je jedna od retkih slabosti, pored rukole, mekog punomasnog sira i možda voćne rakije od dunje, možda. Trenutak kada ta crvena kuglica sa blagim dodatkom one ružičaste soli i maslinovog ulja prsne u nepcima osetiš da je pravi momenat da se doda ljuto gorka rukola a kada taj ukus prevlada, a to je samo vrlo kratko vreme, pravi je momenat za mekani blagi puno masni sir, neko bi pomislio da je tu kraj užitka, i ne bi bio u pravu, jer sledi voćna rakija sa ukusom dunje, možda kajsije ili jabuke, možda. Pa sve ponovo ispočetka, perpetuum mobile. Da ne lažemo, svi mi volimo da nam čula povremeno polude, obični zavisnici, ja nisam takav, možda, ali volim taj perpetuum mobile i kada nemam sve sastojke za tu hemiju počinjem da izgledam kao neki ljuti tigar koga je neko nagazio na rep. Mora da sam baš tako izgledao kada sam prilazio parkiranom automobilu koji je bio blokiran od druga dva automobila dok su vozači bezbrižno ćaskali. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam dovoljno glasno da me čuju, pritiskaju ći taster za otključavanje. Dok su žmigavci veselo trepereli ulazio sam u auto i krajičkom oka video da se bezbrižno ćaskanje naglo završilo i već su pomerali svoje automobile. Nisam ih udostojio ni pogleda, dok sam vrlo lagano izlazio sa parkinga stavljajući naočare za sunce.
Prodavnica sa svim ovim poslasticama, meni vrlo dragim, nalazila se u starom delu grada u prizemlju kuće, verujem iz prošlog veka, ali uredno održavane sa kamenom fasadom i malim prozorima iznad izloga. Citrusa nota mirisa me uvek iznenadi pri ulasku, dok je zvono iznad vrata najavljivala ulazak. To je jedna od onih malih porodičnih prodavnica sa voćem, povrćem i rashladnim vitrinama sa sirevima i šunkom. Povremeno je radila, kao i sada, mlada prodavačica uredno skupljene kose u rep, verovatno unuka vlasnika, bar sam tako pomislio, možda. Usluživala je gospođu ispred, samo smo nas troje bili u prodavnici. Dok je merila mandarine jedna se otkotrlja sa vage preko drvenog masivnog pulta. Istovremeno smo svi pokušali da je uhvatimo pre nego padne na pod, ali je ona krenula prema meni, bio sam najbrži. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam ne skidajući pogled sa njenih očiju, očiju fine gospođe.Na krajevima tog osmeha sam osetio kap baršunastog soprana. Mogla se još iskreno zaljubiti, kao prvi put, iako je predvečerje njene mladosti isteklo ali i peščani sat meri vreme uvek isto, samo je potrebno da ga neko pokrene. Vreme tada stane, pa ponovo krene. Pogledi su se samo još na delić trenutka bleska munje sreli dok je izlazila, za oproštaj, Znao sam odmah da se više nikada nećemo sresti. Mlada, vragolasta prodavačica nestašnog osmeha, kao da je ona, a ne sudbina, ili šta već, gurnula onu mandarinu prema meni, i da je sada ona zaslužna što se nama zaustavilo vreme. Bar na trenutak, možda. Taj osmeh je ispratilo pitanje, Da spakujemo sve uobičajeno, klimnuo sam saglasno glavom. Spakovala je raznobojni čeri paradajz, oko pola kilograma, isto toliko mekog punomasnog sira i pakovanje rukole. Uobičajena količina. Ispratio me je veseli zvuk zvono na vratima. Dok sam u kuhinji pakovao kupljenu robu, kao da pakujem relikvije, niotkuda se pojavila u spavaćici supruga. Sipala je iz bokala, u kome se nalazilo razno voće, čašu vode. Odmah sam prekinuo ritual i pošao prema njoj. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, šaputao sam dovoljno glasno da me čuje. Da, da, odgovorila je u prolazu izlazeći iz kuhinje sa čašom te šarene vode. Ostao sam u vazduhu, tada se seti reči jednog dobrog prijatelja, šta ćeš kod kuće, rekao bi nagovaraju ći me da odemo negde, tamo nikoga ne možeš da prevariš, svi te poznaju. Možda je u pravu, možda.

SUDIJA

Sa znojavog lica svlačila se u tragovima ljigava maska, kravata mi je stezala grlo, razne iskrice su igrale ispred očiju, činilo se da ću pasti, sve se to odigralo u trenutku kada se neke stvari i neki događaji sami od sebe rešavaju. Ali da pođemo redom, prethodni događaji nisu najavljivali tako nešto. Radio sam tada, kada je sve to dogodilo, u uspešnoj advokatskoj kancelariji, mlad perspektivan advokat, tek na početku karijere. Kolege su videli moj potencijal, brzo stekli poverenje i počeli da mi dodeljuju sve komplikovanije slučajeve. Nosio sam to lagano sa osmehom, mozak mi je brzo radio i znao sam u trenutku da procenim šta je dobro za klijenta i kako protivnu stranu da dovedem u bezizlazni položaj, oduvek sam bio rečit i verbalni kontakti su mi išli u prilog. Sve do tog slučaja. Slučaj je u početku izgledao bezazleno, jednostavno, međutim posle nekoliko suđenja moj klijent je trebalo da dostavi konačni dokaz kojim bi smo slučaj završili i na kome se gradila celokupna priča. Dan pred suđenje došao je u kancelariju i doneo dokaze, odmah sam video da su falsifikati, iako je sve izgledalo tako vešto urađeno i osmišljeno, samouvereno je priznao lažne dokaze, negodovao sam ali nije reagovao, izričito je tražio da okončam slučaj. Kada je otišao ispričao sam to kolegama tražeći pomoć i podršku, samo su spustili ramena i nastavili da čitaju svoje spise. Nije bilo pomoći, već mi je bilo muka od sutrašnjeg dana. Suđenje je bilo zakazano za rane popodnevne sate, verovatno jedno od poslednjih za taj dan. Moralna dilema je narasla u meni, loše sam spavao, kao da raste neki balon u grudima koji me je ostavljao bez daha još od ranog jutra. Dok sam išao stepenicama prema ulaznim vratima suda činilo mi se da ću se raspasti. A bio je tako divan prolećni dan, prozori hodnika otvoreni, puno svežeg vazduha, sunčane senke od drvoreda su se igrale po zidu, sve sam to primetio i iznenadilo me je jer sam tada to prvi put osetio u obično jadnim i tmurnim sudskim hodnicima. Polako se završavao taj dan u sudnici tako da u hodniku ispred nije bilo nikoga, još jedanput sam proverio satnicu zakazanih suđenja ispisanu na drvenoj tabli pored vrata, stigao sam tačno na vreme, pet minuta do početka, tako sam i mislio da stignem nadajući se da će se u poslednjem trenutku naći neko rešenje, nadao sam se samo od sebe će se sve razrešiti, drugo nisam video šta bi mogao da uradim. Smestio sam se preko puta ulaznih vrata sudnice, Sunce me je grejano u leđa a sitne graške znoja su polako natapale čelo, bio sam u iščekivanju još uvek ne znajući šta da uradim i kako da postupim. Ponadao sam se da protivna strana neće doći, da se njihov advokat neće pojaviti, u trenutku mi je proletelo kroz glavu, ali i razočarenje da će se tako samo problem odložiti i da će me to izjedati do sledećeg suđenja. Tada sam čuo bat teških koraka po popločanom podu. Na drugom kraju hodnika pojavila se prilika u crnom, od cipela do dugog mantila i šešira, kao pogrebnik, prolete mi kroz glavu. Protivna strana je promenila zastupnika, šta drugo. Gledao me je pravo u oči dok je prilazio, već mi je bilo muka, samo mi je ovaj još nedostajao. Očekivao sam da se vrata sudnice spasonosno otvore i da nas prozovu i konačno razrešim dilemu, još ne znajući kako, ali samo da se sve završi, ali očigledno da je suđenje kasnilo. Došao je tačno ispred mene, ćutao i gledao me, čini mi se neverovatno dugo kao i ja njega, shvatajući svoj podređen položaj znojavog mladog advokatskog pripravnika koji u tašni nosi hrpu falsifikovanih dokaza. Tada je pogrebnik rekao: „Borba dobra i zla večno traje.“ Snašao sam se na brzinu, u trenutku sam znao šta da uradim, kao da sam čekao samo taj momenat da se sve samo od sebe reši, jer je tako moralo biti, nisam imao vremena da odgovorim bilo šta jer bi bilo suvišno, a i vrata sudnice su mogla da se otvore svakog trenutka i da nas prozovu, tada ne bi mogao da pobegnem kao što sam učinio. Bilo je bar elegantno, izvinite kolega, rekao sam, pogledao na sat koji nisam ni video i provukao se pored njega pazeći da ga ne dodirnem, kao da je sama smrt u pitanju. Užurbanim hodom sam prošao hodnikom u suprotnom smeru. Kada sam zašao za ugao nisam čuo da su se vrata sudnice otvorila, laknulo mi je tek kada sam izašao napolje, sada već polako i opušteno niz sunčane stepenice, divan dan i ja u njemu, ništa više nije bilo potrebno. Nasmejao sam se. Svratio sam do advokatske kancelarije, nije bilo nikoga, vratio sam predmet na svoje mesto i napisao mail da ne želim više da radim, ključeve sam ostavio kod portira.

KAO ŽIVOT

Ne znam u šta on to gleda, veče je, nazirem ga, osluškujem šapat onoga čega nema, kamen u džepu, da li je još tamo. Neke vrane se glasno čuju, ne znam u šta on to gleda, da li može da razmišlja, nalazi se u okviru zarobljenog uma u stolici za ljuljanje, gledam ga, osluškujem misli njegove koje ne čujem.
Bio je kralj bez podanika, nekada ranije, dosta ranije, sačekali bi da teški mrak legne, zatvori znojave pore, duga kosa pocrni, bilo je to naše vreme, vreme radosti rock n rola i alkohola. Ima jedno mesto koje smo voleli a da i ne znam zašto, samo od sebe se to namesti, dođe tek tako, jednostavno te preuzme, budeš hodočasnik bez krsta na sebi i sa krstom u sebi. Neko uvek nekoga čeka. Kao da slutiš dolazak, čuješ vrane, osećaš kožom kao jezu, treperenje neizvesnog uzbuđenja, za sve što se brže kreće vreme sporije prolazi, bilo nas je puno, kao čopor.
On po ceo dan sedi i posmatra, ne znam da li nešto vidi, čujem da diše, ustajao vazduh, omorina se lepi i razvlači po koži, ne znam da li to oseća, samo posmatra dan koji se pomera iz budućnosti u prošlost. Ništa ne funkcioniše, ni ja, utapam se u moru, tonemo zajedno, bez vazduha, otvorenih čeljusti kao bezglave ribe mlatimo repovima koje nemamo, po mirisu znam da je tu negde, ne koprca se više, samo tone, bezdan nema dno, propadanje nema kraj. Na ivicama čeljusti hvata se ledena pokorica besa od nemoći ili radosti propadanja, nade da dno postoji, da se udobno smesti i nestane. Pratim ga svojom voljom, znam da je tu negde oko mene vitla se voda u mraku, vir nas okreće pravo u nepca svaštožderu koji nas guta, bar se tako nadam.
Čini mi se da je to bilo juče. Kuća se tresla od rock n rola, Led Ceppelin, samo jako do krvi, skinuo je sat, ne znam zašto je skidao taj sat kada se tukao, valjda mu je nešto značio, čuvao sam ga dok su se mlatili, jedan na jedan. Posle sam otišao nerado u vojsku, sreća da nije bilo rata, moralo se, on je ostao, imao je neku bolest neizlečivu. Kao blizanci, imali smo sličnosti, on uvek u skupim krpama a ja u patikama i crnoj kožnoj jakni koja je na leđima imala zakrpu od kože etikete Wrangler farmerica, a opet blizanci, a opet kao ista osoba sa rukama u džepovima, pogled samouveren, drzak i bezobrazan, ko nam šta može.
Ponekad pomislim da mu se usne pomeraju, da ipak prostruji kao vihor nešto između nas, nisam siguran, verovatno haluciniram, a opet verujem, ne želim da izbrišem deo sebe, da li sam sebičan zbog toga. Želim da kažem „sećaš li se…“ pa stanem, protrljam šakama kolena od nemoći, nešto ističe, nema povratka, povezanost ne prestaje, nešto nas podseća, kao da struji ponekad, osećam u tišini da sve ima smisla, ne vredi počinjati ispočetka, svestan sam da grešim ali tu grešku ne vidim, ne pokušavam da objasnim, ne razumem, samo osećam da je tako, ne vredi počinjati ispočetka.

„Gušteri jedu insekte, ptice jedu guštere i na kraju svi umiru i osuše se. Ostaje samo pustinja“
Murakami

STRPITE SE MALO

„Naživeli ste se. Od sada smatrajte da vam je svaki dan bonus. Nagrada u igri na sreću. Boli vas ? Lezite u krevet. I dalje vas boli ? Strpite se malo, ili će proći ili će te umreti.“
Etgar Keret

Duboko ukorenjeno mišljenje da postoje ljudi koji su zdravi i oni drugi koji su bolesni je totalna besmislica koju su izmislili oni što sebe smatraju zdravima, pre nego što su se razboleli. Razlog je jednostavne prirode, superiornosti onih što za sebe misle da su zdravi u odnosu na one za koje je dokazano da su bolesni. I oni koji za sebe misle da su zdravi duboko u sebi osećaju da je samo pitanje trenutka kada će preći u onu drugu grupu, i zato žele da iskoriste taj trenutak prednosti. Istina je da oni koji za sebe misle da su zdravi, samo nisu bili kod lekara, našlo bi se već nešto sigurno, znaju to oni vrlo dobro a i kada saznaju da su bolesni kriju to dokle god je moguće, makar to bilo toliko očigledno, kao da im je jedna noga kraća, neće priznati makar ih videli da izlaze iz bolnice sa hrpom papira na nosilima.
Nikada mi nije bilo jasno zašto se zdravstvene ambulante zovu dom zdravlja, čista manipulacija terminima u cilju zamene mesta u svesti. Bolesni nemaju svoj dom bolesnih jer je to tužan naziv, sramota je biti bolestan. U domove zdravlja ne dolaze zdravi to je svima jasno. No da pođemo redom i lekari umiru zar ne. Istina je da smo svi bolesni, u sebi nosimo sve postojeće i nepostojeće bolesti, takvi smo se rodili i sa njima umiremo, neko pre, neko kasnije, strpite se malo.
Samim ulaskom u zdravstvenu ustanovu bolesnik je u velikoj prednosti u odnosu na one koji su umrli a da nisu ni došli do neke zdravstvene ustanove, to saznanje je dovoljno da ima nadu, u sigurnim je rukama. Međutim i lekari umiru, zar ne, strpite se malo, ima vremena za zdravstvenu ustanovu, rade svakog dana od 07 do 19 časova i subotom do 15 časova, nedeljom ne rade. Tamo gde ih ima. Imam jednog poznanika koji nikada nije bio kod lekara, nema ni zdravstveno osiguranje, neće da plaća bespotrebno, kaže tako. Kada je bolestan ide u apoteku, kaže šta ga boli i kupi lek, kaže ne trpi posrednike lekare. Nema razloga da ide kod lekara kada posle toga mora da ide u apoteku i kupi lek. Zanimljivo razmišljanje, možda je imao do sada sreće a možda je u pravu ko bi znao, njemu to do sada polazi za rukom.
Odaću vam jednu tajnu. Da bi sebe doveli u stanje potpune psihofizičke harmonije predlažem jedan tretman koji će vam pomoći u prevenciji od daleko bilo neke bolesti, služi za jačanje svih prirodnih resursa kojima potencijalno raspolažete i čestim ponavljanjem ove terapije bićete sve uspešniji, strpite se malo, terpija je vrlo jednostavna i može svako da je primenjuje, dovodi do dugovečnosti pod uslovom da niko ne primeti šta radite, ako vas primeti šta radite gotovi ste, upamtite to. Dakle sve što treba da uradite je da budete sami u zamračenoj prostoriji, da pustite muziku Mocarta, Baha ili Šuberta, već po svom izboru i da dirigujete, dirigujete, dirigujete do potpune harmonije. Želim vam uspešan koncert, magija najbolje rađa početkom zime.

ALKOHOL

„ Stvarnost je samo prekomerno uredno očešljana fantazija,“
Goran Petrović

Pedantni hroničari i analitičari, vredni posmatrači naše vesele svakodnevice me već duži vremenski period upozoravaju, alarmiraju o mogućem, sve izvesnije, nestanku još jedne vrste na našoj plavoj planeti. Alkoholičar je vrsta u izumiranju. Polako neslavno nestaju, a pošto nikoga nemaju i društvo nije zainteresovano za njih, verovatno da nećemo ni primetiti njihov nestanak. Nestaju zbog iscrpljenosti koja je produkt njihov svakodnevne aktivnosti koja im prvo uzme dušu pa posle na kraju i telo. Nestaju zato što su prevaziđeni, njihovo, rekao bi neki običan čovek, izmenjena svest nije u modi. Svako vreme ima svoje breme. Alkoholičari pripadaju prošlosti i sve ih je manje, ali to nikoga nije briga.
Da se ne bi zaboravilo na tu vrstu u izumiranju, dok budućnost sve brže ispija sadašnjost, pokušaću da vam otkrijem po neku tajnu alkoholizma.

Elem, pravi alkoholičar, zavisnik, se budi rano ujutru pre prvih petlova, bez obzira na godišnje doba, vremenske prilike ili ne prilike, ratno stanje, ili mesečeve mene, da li je spavao u svom krevetu ili tamo negde gde se i ne seća da je zapao. Nema to nikakvog uticaja. Vreme spavanja je bez potrebe izgubljeno vreme bez alkohola i tu nema diskusije. Pravi alkoholičar, bez obzira na situaciju u kojoj se probudio odmah polazi rukom da pronađe u najbližoj okolini flašu, još dok su oči zatvorene. Pravi alkoholičar odmah popije dva, tri gutljaja spasonosne tečnosti, tek tada može da progleda na oči. Oduvek se pilo direktno iz flaše, Čaše su za amatere, početnike, imitatore. Prava količina se konzumira direktno u grlo u nekoliko pravilno, nepravilnih gutljaja, tako jednostavnije može da se odredi zadovoljavajuća količina koja individualno varira od dva gutljaja pa naviše. Poznavao sam jednog vrlo aktivnog alkoholičara, koji sada na nebesima ispija kosmičke doze, a koji je mogao prilikom ispijanja alkohola iz flaše da ne pravi gutljaje, jednostavno mu se kroz grlo slivao sadržaj iz flaše direktno u stomak. Zabezeknuto sam posmatrao taj prirodni fenomen, kao da sam video čoveka sa trećim okom. Bio je veliki talenat i daleko je dogurao u alkoholizmu. Takvih više nema. Sećam se da je mogao da prespe iz flaše u stomak, direktno kroz grlo tehnikom disanja na nos, po tri prsta količine. To je alkoholičarska mera prema obimu flaše širina tri prsta, zavidna količina. Veliki umetnik, kažem još jedanput. Jutarnja doza alkohola je potrebna i neophodna na donjoj ivici noći jer dan je dug, i ako si pravi alkoholičar moraš početi svoj posao od ranog jutra vredno i marljivo. Prvi jutarnji gutljaj donosi smirenje i brojne medicinske pogodnosti, naročito kao odlično sredstvo za smirivanje ruku koje se tresu, a kada se ruke tresu ne može da se pije iz čaša jer se dragocena tečnost prospe na pod, što često greše amateri i ne talentovani alkoholičari u pokušaju. Alkohol je dobar za doručak jer ima puno kalorija. Pravi alkoholičar tako vedro i veselo započne dan što je pravi trenutak da se okupi društvo neophodno za nastavak započetih aktivnosti. Pravi alkoholičar vrlo retko pije sam, to su egocentrični izrodi koji potvrđuju pravilo da je alkoholizam društvena aktivnost. Alkoholičari nemaju biološku porodicu u svom okruženju zato oni traže društvo i tako prave zajednicu u kojoj opstaju do smrti, što vrlo često, nažalost i ne traje baš dugo, za njihovu utehu većina vremena provodi se u halucinogenom svetu što stvara osećaj nad realne aktivnosti. Cilj okupljanja alkoholičara ima svoj humanitarni karakter. Oni mlađi, aktivniji, jači, koji su još uvek pokretni, iako hodaju malo levo, malo desno, da starijim alkoholičarima, koji su manje pokretni ili ne pokretni donesu alkohol, što je od životne važnosti da bi se preživeo dan. Nekada se dogodi da mlađi kolega koji treba da donese humanitarni paket isti otvori i proba nekoliko gutljaja, zavisno od dužine puta, sve iz razloga da bi se utvrdilo kako transport utiče na kvalitet proizvoda. Bilo bi nedopustivo da starijem kolegi, možda mentoru, odnese alkohol koji je neodgovarajućeg kvaliteta. Druženje alkoholičara, još dok su u početnoj fazi jutra podrazumeva nad realne priče koje su uvod u domen fantastike kojoj streme, dok flaša ide u krug, sve do momenta kada se nekom slučajnom svedoku učini da nerazgovetne reči prevladaju bez ikakvog smisla. To je samo dokaz da su pojedinačno ili grupno prešli u višu fazu komunikacije koja nije za obične ljude. To je prvi znak da je potrebno osveženje. Iskusni alkoholičari tada sa žestokog pića prelaze na pivo, koje se isto pije iz flaše, puno je mehurića i razgali nepca i dušu osveži. Nakon toga oni stariji zapadnu u još dublju fazu stanja svesti ili ne svesti kada prekidaju komunikaciju i ulaze u visoke kosmičke sfere koje su samo njima poznate a manifestuju se za običnog čoveka koji ih gleda kao da spavaju.
Običan čovek se saplete, padne i polomi nogu. To se alkoholičarima ne dešava. Prkose zakonima gravitacije, akcije i reakcije, levitiraju prostorom ali vrlo retko padaju, to se dešava samo amaterima i netalentovanim alkoholičarima. Kažu da ih vodi neka nepoznata sila iz same vasione iz astralnog sveta, kažu da Bog čuva pijanice. Nije da baš verujem u to ali bio sam prisutan gde je sve ličilo na neki čudni ples ali baš kada sam pomislio da će se prostrti po podu kao da ga je neka sila vratila na suprotnu stranu, pa opet iznova. Padaju samo amateri i obični ljudi.
Proveo sam puno vremena pokušavajući da uđem u sve tajne alkoholičara, što je bilo izuzetno teško, organizovani su kao sekta i ne primaju u društvo svakoga. Ili piješ ili ne piješ, nema sredine i foliranja, inicijacija ima stroge kriterijume, što je samo dokaz njihove uspešne samo održivosti kroz milenijume, sve do današnjih dana kada su nove i lako dostupne droge preuzele primat. U poslednjem trenutku sam saznao neke od tajni koje se prenose iz flaše u flašu. U trenucima bez svedoka, jedan od vrhovnih poglavara alkoholičarske sekte mi je jedva čujnim glasom, na granici razumljivosti, promrmljao veliku tajnu: „ Kada kiša pada trava raste, kada kiša ne pada trava se sparuši …Piće drži čoveka…“ mrmljao je još nešto nisam više razumeo ipak sam amater, mogao sam da konstatujem dalje samo jednolično hrkanje. Ako vidite nekada na ulici alkoholičara to je možda poslednji primerak, dolazi novo vreme koje donosi nove droge. Živeli vi meni i uz tugu ili radost ipak poslužite neko piće.

KAMEN

„ U tom kratkom dokumentu koji nam je doktor Emir prvo pročitao na arapskom pa pojasnio na engleskom, da je Kosta tražio da mu se telo, o trošku ostavštine odnese u postojbinu, selo to i to, u Jugoslaviji, i da tamo bude sahranjen po ondašnjim narodnim običajima pored svojih roditelja. Čak je napisao, na svom jeziku, šta na grobu treba da piše u kamenu. Epitaf treba da glasi:

Kad bi kamen koji pada imao svest,
On bi držao da je njegovo padanje
rezultat njegove slobodne volje.“

Dejan Tiago Stanković iz romana Zamalek

POZIV

Jak zvuk, kao neko zvono, ne mogu da se tačno setim u trenutku, to nešto jako me je probudilo. Nadjačalo je snove, u trenutku sam sve zaboravio, samo je neka slika ostala, nisam mogao da se setim čija je bila, znam da mi je neko bitan nešto rekao, došla je kao grom da mi rasturi mozak, da me ili ubije ili probudi. Bio sam svestan svega, probuđen, na laktovima, širom otvorenih očiju zurio u polu mrak, srce da mi iz grudi iskoči. Svetleo je displej mobilnog telefona. Ne nije to bilo uobičajeno zvono mog mobilnog telefona, nije me to probudilo, displej se isključio. Spustio sam glavu na jastuk, bio je mokar. Uzeo sam mobilni telefon, uključio, svetlo displeja mi je obasjalo lice. Propušten poziv i moje ime na displeju. Zurio sam u mobilni telefon koji se polako isključivao. Bio sam više nego budan. Dok sam polako spuštao telefon pored sebe osetio sam vibracije, opet poziv, okrenuo sam telefon prema sebi. Moje ime na displeju je svetlelo. Nisam smeo da se javim. U glavi mi je bio haos, ništa mi nije bilo jasno, život mi se okrenuo naopako, nisam mogao u trenutku da se setim ničeg logičnog. Sve je oko mene nestalo, kao magla i u magli neke senke. Ovo mora da se prekine, ovog trenutka ili ću poludeti. Pritisnuo sam dugme da uzvratim poziv. Čuo sam zvuk, negde je zvonilo, šta ako čujem svoj glas, proletela mi je kroz mozak i celo telo naježilo od toga. Veza se konačno uspostavila. „Gde si mi sine, što si se toliko zadržao, već dugo te čekamo.“ čuo sam drag i mio zabrinut glas moje majke, otac je nešto u pozadini dodao, nisam ga dobro razumeo. Hteo sam da ustanem iz kreveta da kažem, da evo dolazim ovog trenutka, kada mi se nešto zakačilo za ruke i noge, sa noćnog ormarića je pala na pod čaša i razbilo se uz jak prasak. A zatim je neko uključio svetlo.
• Opet je pokušao da ustane,
• Lepo sam rekla doktoru da su potrebni jači sedativi,
• Uključi direktno u venu.
• Ne zaboravi da počistiš posle i oduzmi mu konačno tu igračku od telefona.

Sada sam se tek setio, sanjao sam lepog šarenog leptira.

MRAK

Bilo je kasno popodne kada sam imao slatku nameru da ubijem tu dosadu koja me nervira, a onda sam se setio da sam u stvari srećan što imam bar tu dosadu koja me nervira.
Imam privilegiju koju sam pošteno zaslužio, mislim kao nagradu, a možda i usud ili kaznu, da osetim trenutak u vremenu, kao kada zver namiriše krv, taj trenutak se oslanja na sledeći a ovaj opet pokrene sledeći. Kap po kap istrošenog znoja ili možda krvi vraćam majci zemlji, svoj dug vraćam pošteno.
Bilo je kasno popodne kada sam ušao u kafanu sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima koji su samo do pola prekrivali okno. Primetio sam samo jedan slobodan sto u slabo osvetljenom uglu sa pogledom na još mračniju ulicu, došao sam da posmatram. Ne volim galamu i gužvu ali to je bio sastavni deo restorana sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama, uz jaku hranu i još jače piće galama se podrazumeva. Nisam želeo ni hranu ni piće, došao sam samo da posmatram.
Iznutra se događala euforija poput erupcije, iznutra nastaje sve i preliva se kroz okno realnosti u stihiju mogućeg spazma ranjenog oktopoda, koji pipcima mlatara haotično u svim smerovima proboden harpunom. Kada se sve utiša ostanu neki tragovi koje i lagani vetar polako ali uporno svakog dana pomalo raznese i na kraju zaborav prekrije sve.
Zbog gužve kelner nije dolazi, nisam ga ni zvao, samo sam posmatrao, lica raznih oblika i boje, neka bradata sa penom od piva, neka ćelava i crvena, i face koje su pravili sve glasnije pričali da bi dali lažnu snagu i još gore argumente da stvore utisak istine jačinom govora. Ima takvih ljudi. Samo sam posmatrao.
Meni ostaje da rane iznutra sašijem i to tupim ekserom i debelim kanapom, da boli što više, nadajući se da će da drži, mada unapred znam da te rane iznutra ne mogu da zacele dok ne ostanem potpuno sam i počnem da ih ližem kao pas, čuvajući ih kao usud koji mi niko ne može i neće uzeti osim zaborava. Mrzim taj siguran spas duše u neminovnosti zaborava, oteće mi tek zašivene, još po malo krvave rane i sveže crvene ožiljke koje sam jedva bolno zašio a to je samo i jedino od mene ostalo. Ostaću bez ičega, neću imati ništa više.
Bilo je kasno popodne kada sam zatvorio vrata kafane sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima i nestao u mraku.

USPOMENE

Bilo je kasno nedeljno popodne kada sam jednostavno sklopio knjigu i zanemeo. Dok sam uznemiren širom otvorenih očiju zurio u plafon kroz glavu mi je prošla čitava sinfonija raznih događaja koji su polako dolazili na svoje mesto. Ponovo sam otvorio knjigu, pročitao polako svaku reč tog pasusa, svako slovo, da bilo je to ono što sam i pomislio, od reči do reči. Spustio sam otvorenu knjigu na naslon fotelje, kada sam ustajao ona je pala na pod i zatvorila se, simbolična završnica. Sve što se dogodilo pre toga dobilo je smisao, figuru, oblik šta god predstavljalo ali je bilo nešto važno i bitno za mene tog trenutka. Bio sam srećan, nešto to znači, nisam gubio vreme uzalud, da li smem da kažem nešto sam učinio u tom trenutku koji ću da upamtim jer sam tako otvorio vrata drugih prostorija, meni nepoznatih i osećao sam se kao da sam se tek uselio u novi stan koji je neko drugi bogato opremio a ja stajao i samo gledao, da tako nekako, ako mogu uopšte da prenesem to osećanje. Nisam mogao više da razmišljam o tome, ima vremena, nadam se. Izašao sam napolje, svež jesenji vazduh i miris danas pokošene trave. Dok sam šetao stazom oko travnjaka zapalio sam cigaretu, stara ružna navika, tada sam odlučio da Vama ispričam o jednoj drugoj istini, mada je uvek večno pitanje šta je istina, a šta samo interpretacija percepcije koju naše sive ćelije pretvaraju u ono što želimo ili ne želimo da vidimo. Reč je o uspomenama, našem sećanju na događaje koji su se dogodili i na one događaje koji se nisu dogodili. Verovatno ste primetili, a možda i niste, da u sećanju uvek ostaju sveže uspomene na događaje koji se nisu dogodili a mogli su da se dogode, o tome je pisao Slobodan Vladušić, a ja skromno pokušavam da dam mali doprinos. Dakle logična priča ide ovako, oni događaji koji su nastali u stvarnom prostoru i vremenu, pripadaju kao i sve ostalo prostoru i vremenu koje je podložno promenama, nastajanju i nestajanju, kao i sve materijalne stvari oko nas, dok one uspomene na događaje koji se nisu dogodili, a mogli su da se dogode ne pripadaju vremenu i prostoru i zato ne mogu da nestanu iz našeg sećanja, uvek su sveže, uvek ih se lakše sećamo. Interesantno zar ne, što je samo prvi korak. Ako smo se saglasili sa ovim idemo korak dalje koji nas vodi do logičnog zaključka da ono što se stvarno dogodilo i ono što se nije dogodilo a moglo je da se dogodi se zajedno nalaze u našem sećanju i teško ih je razlikovati u trenutku nastanka priče, u realnom vremenu, nekada ćemo reći jedno, nekada drugo i tako sve dok uspomene koje su se stvarno dogodile potpuno ne nestanu iz našeg sećanja, u svom konačnom obliku. Svakoga dana izgubimo po neko sećanje, budite sigurni u to, ali ono što je bitno i što nas održava do kraja u životu to su preostale uspomene, sećanja koja nisu mogla da nestanu, sećanja na događaje koji se nisu ni dogodili. Tužno ali istinito. Imamo samo još jedan korak, koji je više kao pitanje. Ako smo svi mi samo zbir pojedinačnih sećanja, uspomena na događaje koji se dobrim delom i nisu dogodili, šta prestavlja naša kolektivna svest kada su u pitanju događaji?
Procenite sami ima li kraja izmišljenim uspomenama. Učinite sebi uslugu, ne shvatajte uspomene ozbiljno, život je jednako lep.

DR X

Bilo je kasno popodne, pre bi se reklo veče kada sam imao zakazan termin kod Dr.X, lagano sam pokucao na masivna drvena vrata na kraju hodnika u starom delu grada i dosta uznemiren začuo poznati glas koji me je pozvao. Bila je to Dr.X. na svom radnom mestu, sedela je za stolom, onako kako sam uvek navikao da je vidim. Plava duga kosa bila je uredno skupljena pozadi, iza naočara gledala su me dva biserno zelena oka kao da me skeniraju, ličila mi je na neku mačku, pomislio sam i potonuo u udobnu kožnu fotelju, tek za trenutak da primetim ispod stola duge prekrštene noge, uvijene jedna uz drugu. Posle uobičajenih formalnosti koje su se sastojale u tome da sam potvrdio svoj identitet, Doktorka X. se ljubazno nasmešila gledajući me pravo u oči. Od ovoga nema odbrane, proletelo mi je kroz glavu dok sam sve više tonuo u fotelju kao rastopljen. Iz blaženog stanja, kao iz daljine, čuo sam njen cvrkut,

• Recite mi nešto o sebi, šta se dogodilo prethodne nedelje?
• Puno sam se plašio smrti, jedva sam nekako promucao.
  Doktorka X. promeni izraz lica, osmeh nestade, i zameni ga strogi službeni pogled čuvara zatvora, već sam je video u uniformi kako palicom vuče preko rešetki iza kojih sam zurio nemoćno pokušavajući da ih pokidam.
• Niste jedini, ako vam je za utehu i prodavci sladoleda se plaše smrti, kao i vozači kamiona, kao i doktori, opet joj se vrati na lice taj anđelski osmeh.
• To je samo stvar percepcije, nema činjenica, samo interpretacija koje vaš mozak pravi od stimulansa, nastavila je da priča, dalje nisam mogao da je pratim, sve je delovalo logično, pomislio sam da je zamolim da mi ponovi , ali sam odustao, pomisliće da sam glup i podiće će cenu terapije, moraću o ovome da razmislim kod kuće, natenane.
  Nakon toga neko vreme smo ćutali, ona je valjda očekivala da kažem nešto u vezi toga a ja nisam znao šta, samo znam da se i dalje plašim smrti i da bi mi bilo puno lakše ako bi me doktorka držala za ruku. Ta pomisao mi vrati dobro raspoloženje za koje doktorka proceni da sam razumeo zamršenu koncepciju percepcije te nastavi dalje svoje izlaganje, nisam je više slušao, samo sam gledao, uživao, smeškao se i povremeno klimnuo glavom. Razumeo sam samo deo poslednje rečenice:
• ….sve što trebate je uvek ispred vas.
  Tada sam se u trenutku iskezio verovatno kao kreten, zakolutao očima, tačnije rečeno osećao sam celim telom ispravnu dijagnozu. Doktorka X. mi je otvorila oči, konačno i naučno potvrđeno u čemu je moj problem. Želeo sam da je čvrsto zagrlim i priljubim uz sebe, dok sam pokušavao sav ustreptao da ustanem i pređem preko stola, Doktorka je već bila na nogama, brza kao mačka, ledeno me je prostrelila pogledom,
• Vreme je isteklo.
  U trenutku sam razmišljao a onda krenuo i dalje prema njoj kad joj je ruka pošla prema biču koji je bio na kraju stola.
• Da vreme je isteklo, promucao sam sav znojav. Ne sećam se kako sam izašao, znam da sam bio znojavim leđima oslonjen na ulazna zatvorena vrata. Trebalo mi je vremena da se smirim i primetim gospodina koji je stajao pored mene u polumračnom hodniku, pružio sam mu već pripremljen novac, nije brojao samo je pitao:
• Da rezervišem termin naredne nedelje.
• Naravno, u isto vreme, rekoh dok sam polako odmicao hodnikom, moram da se brinem o svom zdravlju.

KRUG

U trenutku rođenja anđeli nas daruju paketom svih postojećih radosti ovoga sveta, istog trenutka đavoli u taj paket dodaju sve postojeće muke ovoga sveta, jedno bez drugog ne ide.

Vreme prolazi, dođe i trenutak da se paket otvori. Da li si nekada bio toliko srećan da te je bilo strah da spavaš jer se „možeš probuditi kao neko drugi“. Da li si nekada bio toliko očajan da nisi mogao da spavaš jer znaš da te tamo čeka još veći očaj. Jedno bez drugog ne ide.

Razumevanje razloga jedinstva različitosti nas vodi do istine. Razumevanje lenjosti razmišljanja nas vodi do ne istine. Jedno bez drugog ne ide.

Ipak se razlikujemo, zar ne. I razumemo tu razliku, zar ne.

KOMŠIJE

Kada se sve utiša, zaćuti okolina, i ne čuje se ništa, do samo tišine, koja šušti negde ili dolazi od nekuda, to ne znam, tiho i uporno. Sigurno da je uvek prisutna, ali je ne primećujem do trenutka kada moćno ovlada, sve zvuke strpa u crnu rupu, sve osim upornog, dosadnog laveža. Lavež je dolazio uvek u suton. Nikada tog psa nisam video, samo sam ga zamišljao, možda na lancu, podignutih prednjih šapa zakačenih na ogradu, a onda bi odbacio tu sliku brzo, žao mi je vezanih životinja. Mislim da znam kome pripada pas, tek neka kuća dalje niz ulicu, u zadnjem delu dvorišta koje se ne vidi sa ulice, mislio sam da odatle dolazi lavež. Nije mi bilo jasno kako vlasnici, manje drage komšije, kojima sam se uvek javljao reda radi, a oni me uvek pozivali na razgovor i piće, možda kafu, na koju nikada nisam otišao, naravno, baš nikada ne zapitaju zašto taj pas tako uporno laje. Ne razumem takve likove.
Šta njega briga zašto naš pas laje. Laje zato što je pas, i šta bi psi drugo radili nego da laju, moraju nešto da pričaju, a naš pas je baš pričljiv. Odmah da vam kažem, nije ni gladan ni žedan on je jednostavno takav, pričljiv. Priča sa vrapcima koji ga sa obližnje lipe ogovaraju, priča sa mačkom koja prolazi preko krova, iznad njegove glave, i koja kao da ga ne primećuje, priča sa mesecom kada je mlad zašto je mlad, a kada je pun zašto je pun, a nije mlad, video sam ga da priča i sa mravima, uporno mu svakoga dana odnose hranu, mrvicu po mrvicu, a to ga baš nervira. Šta njega briga zašto naš pas laje, toliko puta sam ga pozvao da dođe na piće, malo da pričamo, popijemo kafu, samo bi odmahnuo rukom i nastavio dalje, osobenjak, šta da vam kažem, živi sam, baksuz po prirodi, sada mu smeta što pas laje, pa laje zato što je pas i nije baksuz, laje zato što je društven, a ne kao taj osobenjak. Da ne laje smetalo bi mu to što ne laje. Stvarno ne razumem takve likove.
Mislim da je taj pas stvarno retardiran, laje kao lud, bez ikakvog razloga. Kao pričljiv je, mada mogu vam reći da je skroz blesav. Kada me vidi da prelazim preko krova poludi skroz, i laje, laje, nema kraja, a gde ću da prođem ako ne preko krova, mačke to uvek rade, taj retardirani pas to ne može da razume, samo me gleda i ne zatvara usta, ne znam kako mu ne dosadi. Nekada stanem iznad njega na krov, posmatram ga. To ga izludi, ne razume da ga samo zezam, i umesto da me otkači i ode u kućicu spreman je da laje od jutra do sutra. Kada mi dojadi da ga slušam i gledam jednostavno nastavim dalje a on još neko vreme ponavlja isto, ne znam kako mu ne dosadi, ma kažem vam da je retardiran, kao i ovi njegovi što ogovaraju ovog finog gospodina iz komšiluka. Nije on nikakav baksuz, živi sam zato što mora tako, ja to najbolje znam jer se sa krova sve jasnije i bolje vidi. Nije namćor i osobenjak, to sigurno, uvek mi ostavi hranu i mleko u tacni, malo me mazi i nastavi svojim poslom, pratim ga svakog dana, nikada me ne vidi kada sam na krovu, naravno, mogu knjigu o njemu da napišem, divan čovek, a ove njegove komšije što ga ogovaraju da nikada neće da dođe kod njih u dvorište su retardirani kao i njihov pas, pa ni ja im ne ulazim u dvorište, samo preko krova prođem. Stvarno ne razumem takve likove.
Možda me je progutala crna rupa, prvo sam to pomislio kada se sve utišalo i zaćutalo, samo tišina koja šušti negde u meni ili dolazi od nekuda, ne znam, tiho i uporno, iz straha sam lanuo, za svaki slučaj, a zatim još jedan put, još jedan put, još jedan put.

KOREKCIJA

“ Jednog dana će me sigurno nešto ubiti, ali ja ne mogu znati da li će to biti baš danas.“ John Green

Pitam se zbog čega filozofi stalno pričaju o smrti i pisci tu nalaze inspiraciju, ipak su pesnici naj gori, onako izgubljeni, u oblacima halucinacije, smrt im je kao dobar dan, pitam se da li je postojao pesnik koji nije pisao o smrti. Razmišljao sam o tome dok sam po drugi put proveravao da li sam zaključao stan, jednog dana će mi samo drška od brave ostati u ruci, stvarno realno, volim da ponekad preterujem, možda i malo češće, svestan sam toga. Ne radim to iz straha da će neko ući u stan, nema tu šta da se ukrade, već ne znam ni ja zbog čega, onako iz navike, možda iz vremena kada je imalo šta da se ukrade, ne znam, ružna navika, moraću da je korigujem, narednih dana. Mora da i komšije čuju moje nasilno ponašanje prema bravi, možda pomisle, ovaj ludak opet nasrće na sopstvenu bravu i zaključana vrata, i u pravu su, to bi i ja isto rekao, bolesni ludak, možda bi izašao iz stana i svašta ružno rekao, moram svakako to da korigujem. Razmišljam o tome dok mi prsti skoro pomodreli još uvek čvrsto drže kvaku, polako sam udahnuo ustajali vazduh i postepeno, prst po prst, popustio stisak i konačno pustio kvaku, ruka mi je ostala u vazduhu da visi nekoliko trenutaka, da li još jedanput da proverim, delovalo je kao da su zaključana, okrenuo sam se, nikoga nije bilo u hodniku, nedelja popodne, možda me gledaju kroz špijunku, da verovatno, kako se ranije nisam toga setio, možda misle ovaj ima puno para čim ovoliko puta proverava bravu, da to mogu da pomisle, moram to da korigujem, sledeći put ću samo jedanput da proverim, možda dva puta, to ne može biti sumnjivo, pa i tri puta nije strašno. Razmišljao sam o tome dok sam silazio sveže opranim stepenicama i na prvom odmorištu se okrenuo prema vratima stana a desnom rukom proverio da li je ključ u džepu, to uvek uradim na odmorištu, bio je na svom mestu, mogao sam mirno da izađem iz zgrade. Dok sam prolazio preko parkinga okrenuo sam se prema terasi svog stana na četvrtom spratu, vrata terase su bila zatvoren, nije na odmet da se to proveri, možda bude oluje, mada je bilo vedro i toplo, ali ko zna, čas se vreme promeni, zato sam ponovo stao da detaljno pogledam terasu, možda me komšije posmatraju i klade se da li ću se još jedanput okrenuti, zato sam nastavio dalje do ugla. Čim sam prošao iza ugla okrenuo sam se naglo i samo polovinom lica oprezno pogledao prema terasi. Iza leđa sam čuo da mi je poznati ženski glas poželeo dobar dan, nisam se okretao, bila je to komšinica sa drugog sprata, najveća torokuša u zgradi, ovo mi nije trebalo, pravio sam se da ne čujem, ogovara će me i ovako i onako, a kada malo bolje razmislim baš me briga, korigovaću to, sa smeškom sam pomislio i počeo da prelazim ulicu kada se uz škripu kočnica blizu mene zaustavi crni džip. Pogledao sam prema semaforu, bilo je crveno svetlo, okrenuo sam se prema džipu, sredovečni čovek mi je rukom pokazao da pređem ulicu, bio je sam u kolima, mrzim crne džipove i kada mi kao neko pokazuje šta treba da uradim, pa naravno da ću da pređem ulicu, kada sam već skoro prešao, podigao sam ruku kao da se zahvalim a onda ispružio srednji prst, čuo sam sirenu i škripu guma kada sam već bio na sigurnom, debil, okrenuo sam se za njim, mislim da zadnja vrata nisu bila dobro zatvorena, pošao sam dalje pa se još jedanput okrenuo a on je već stigao do narednog semafora, pomislio sam da li bi stigao da mu kažem da zadnja vrata nisu dobro zatvorena, ipak sam nastavio dalje, ne mogu ja da korigujem sve. Pošao sam dalje širokom ulicom, prolaznika skoro da i nije bilo, nedelja popodne, vrućina, avgust, birajući hladovinu visokih platana stigao sam do naredne raskrsnice gde je bilo puno lokala sa brzom hranom. Među njima stidljivo se smestila prodavnica sladoleda, u stvari to je kiosk gde bi vlasnik izgurao automat ispred i prodavao sladoled na točenje, uvek samo dva ukusa, jagoda i vanila, odvojeno ili mešavina da se natoče zajedno u hrskavi kornet, tu je bio od kada znam za sebe, čini mi se da je uvek isti čovek generacijama, kako mu je to uspevalo ne znam, razmišljao sam o tome dok je on okretao kornet koji se punio hladnom i slatkom mešavinom ukusa. Završio je točenje sladoleda kada sam pružio ruku i zadržao njegovu na ručici automata da još malo natoči, blago, nisam bio nasilan, kako mnogi misle, pogledao me, kao da pita da li je dovoljno, klimnuo sam glavom i pružio nešto sitnine, prethodno sam tačno prebrojao još kod kuće, imalo je dovoljno, ali sam voleo da za svoj novac dobije više. Nije brojao, krajičkom oka sam video da je novac spustio na pult, nastavio sam dalje, pitam se da li će kasnije da prebroji kada odem, video sam jedna otvorena vrata na susednom lokalu i pomislio da bi mogao da odatle vidim da li će da prebroji novac, ipak sam odustao, nisam lud, baš me briga, imalo je tačno, a to što mi je sipao više, nisam ja njega terao, kupac je uvek u pravu i traži više a možda sam i pogrešio, bio malo nasilan, ne smem da budem takav, korigovaću to, možda već sutra, mada mi se svideo dodati sladoleda, čini mi se da je bio slađi od ostalog dela.
Pitam se zašto filozofi stalno pričaju o smrti, pisci takođe, naročito izgubljeni pesnici, ljudi život je lep sve dok imaš sutra da sve možeš da koriguješ, mislim da ću sutra malo duže i jače da pritisnem ruku prodavca sladoleda, ovaj dodatak je nešto najslađe.

UMEĆE OSVAJANJA

…“Jesi li čuo za Sun Cua? Hari klimnu glavom. Kineski vojskovođa i strateg. Napisao je Umeće ratovanja. Smatra se da je napisao Umeće ratovanja. Ja lično mislim da je to napisala žena. Umeće ratovanja je na prvi pogled knjiga o borbenoj taktici, ali dublje gledano ona se bavi rešavanjem bilo kakvog sukoba. Ili, preciznije: to je umeće kako da dobiješ ono što hoćeš po najmanjoj mogućoj ceni. Onaj ko dobije rat nije nužno i pobednik. Mnogi su osvojili kraljevstva, ali izgubili toliko vojske da su mogli njime vladati samo pod uslovom koje postavi naoko pokoreni neprijatelj. Žena je manje sujetna od muškarca kada je reč o moći. Njoj nije važno da njenu moć svi vide, dovoljna joj je ona vrsta moći koja će joj omogućiti da postigne svoje ciljeve. Sigurnost, hrana, uživanje, osvetu ili mir. Ona teži moći, ali u svojim planovima gleda dalje od bitke i trijumfalnog slavlja. A pošto ima urođenu sposobnost da uoči slabost kod svojih žrtava ona instiktivno zna kada i gde da udari – a i kada treba da se pritaji. To se ne može naučiti“

Ju Nesbe

KOFER

Nikada mi nije bio jasan taj trenutak buđenja, pokušavam po inerciji da se ponovo vratim u snove, može se nazvati, stanje bez svesti koje privlači kao magnet inertno telo, zašto, nekoliko trenutaka kasnije se snova i takvog bez svesnog stanja i ne sećamo, zašto nas to privlači, bezbrižni smo, možda zato, sve je u snovima moguće, privlači nas ta rapsodija mogućnosti, nestvarne ili stvarne realnosti, to vam niko sa sigurnošću ne može odgovoriti, budite u to sigurni, što bi rekao jedan dobri prijatelj: „Biblioteka snova i noćnih mora.“
Polako postajem svestan okoline, snovi me napuštaju, i ne znajući gde sam bio samo nekoliko trenutaka ranije, odričem se snova, ma kakvi bili, ne dozvoljavam da se dva sveta pomešaju, kao da nemaju ništa zajedničko, a opet se u meni sjedinjuju, enigma koju ne mogu da rešim, enigma koju niko nije rešio, kao da sam bio mrtav pa se ponovo rodio, možda ne baš tako ali slično, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao:“Posle smrti biće isto kao i pre rođenja.“, tako je i sa snovima.
Sada je stvarnost konačno preovladala i pogled mi ostaje na velikom koferu koji je bio odmah pored kreveta, nikada se ne odvajam od kofera, tu je sve što imam. Moram da krenem na put. Ovo je samo još jedna noć iza mene i jedan dan ispred mene, nikada se više neće ponoviti, znam to i ne želim ništa da propustim, nije sigurno da ću dobiti drugu šansu, utakmicu moram da dobijem, da pobedim, da iskoristim šansu dok je lopta u mojim nogama, da postignem gol, šansa ne sme da se propusti, ili što bi rekao jedan dobri prijatelj:“ Ako se ne živi u pravom trenutku onda se ne može ni umreti u pravom trenutku.“
Uzimam kofer, težak je i kabast, vučem ga polako za sobom kroz polu mračni hodnik predvorja realnosti, pazim na njega, puno mi znači iako je star, unutra je sve što imam, spuštam se polako niz stepenice, izlazim na ulicu, dočekuje me Sunce, narod koji negde žuri, kao da bi me srušili, kao da žele da prođu kroz mene, kao da me ne vide, smetam, ne znam gde žure, ja nigde ne žurim a uvek svuda stignem, bitno mi je da na pravom mestu budem u pravom trenutku a to je upravo sada gde stojim i upravo ovog trenutka koji se dešava, posle prošlosti a pre budućnosti, razmišljam o ljudima koji negde žure, drugi su sakriveni u okolnim zgradama, ne vide se ali znam da su tamo, znam da su očajni, ne svi ovog trenutka, ali u nekom trenutku ovog sunčanog dana iz ovog ili onog razloga svi do jednog biće iz nekog razloga očajni, ali i srećni koju odmah prepoznamo da zrači na licu ali očaj krijemo duboko u sebi, ili što reče jedan dobar prijatelj: “Kada bi beton bio providan, bio bi vidljiv sav naš očaj.“
Pokušavam da prođem sredinom trotoara, kofer koji vučem je težak i veliki, moram da pazim, tu je sve što imam, prolaznici me zaobilaze, ja nigde ne žurim, bitno je da budem u pravom trenutku na pravom mestu, a to je sada i ovde, toga sam svestan i zadovoljan zato što to razumem, i shvatam kao suštinu postojanja, odnosno pre bi se moglo reći, lakoće postojanja, jer kako reče jedan dobar prijatelj:“ Ništa nije unapred zapisano i ništa se ne može ponovo zapisati.“ Lepo je to rekao, često se toga setim.
Vučem svoj kofer dalje prema parku, pazim na njega, unutra je sve što imam. Odmah sam zapazio klupu na koju ću da sednem, u hladovini je velikog Hrasta koji se moćno uzdizao i zaštitnički nadvijao iznad, kao da je rekao, izvoli ovo je mesto za tebe i tvoj teški kofer umorni prijatelju. Prihvatio sam poziv, zahvalio se Hrastu na udobnom smeštaju tako da sam iz pristojnosti i ceneći njegovu dobrotu razmenio još nekoliko učtivih rečenica u našem dijalogu, ne želeći da budem dosadan povukao sam se u svojoj malenkosti dok je on nastavio da šušti i pomera svoje lišće iako vetra nije bilo, smatrao sam to prijateljskim gestom, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao: „ Čuda ne protivreče prirodi već ljudskom poimanju prirode.“ Lepo je to rekao, često se toga setim. Vreme, ako uopšte i postoji, kao da je prestalo da teče, kao da je stalo, možda ispod Hrasta vreme i ne postoji, ljudi su izmislili vreme a ne Hrast, za njega to ne važi, on je moćan i puno pametniji od mene, cenim njegovu moć i mudrost, ja to nikada neću postići, siguran sam u to, to je jednostavno nemoguće, nismo ista kategorija, dok sam ja obični dvonožni sisar koji vuče svoj teški kofer za sobom u kome je sve što ima i sedi na klupi već dopola mrtav od oksidacije i pored sve svoje pameti nije ni prići moćnom Hrastu čije stablo ne mogu obuhvatiti svojim kratkim i rahitičnim rukama, čije grane visoke grane ne mogu ni lepo videti, čije korenje je tako duboko usađeno u majku Zemlju da crpi iskonsku snagu is samog središta srca dok je svoje ruke okrenuo moćnom Suncu da svaki listić više puta okrene da bi upio snagu svemira i u sebi sublimirao sa energijom majke Zemlje, savršenstvo, i šta sam tu ja, mogu samo da ga razumem i da mu se divim, to je dovoljno, razumeo je, srećan sam zbog toga, jedna niska grana se savila i pomilovala me po glavi, blago i nenametljivo, kao slučajno, ništa se slučajno ne događa, zahvalio sam se Hrastu na gostoprimstvu, moćan je to saveznik, učtivo sam se pozdravio i krenuo sa svojim koferom dalje, ispred mene je bio put, pitao sam se kakav, iako sam odgovor naslućivao, blago rečeno, mada mogu otvoreno da kažem, znao sam, kao što bi to rekao jedan dobri prijatelj: „Tvoja budućnost je već u tvojoj podsvesti.“
Dugo sam išao ulicama i parkovima, kofer je postajao sve teži a ja umorniji, počeo je da pada mrak, Popeo sam se otežalim koferom uz stepenice, pa kroz polu mračni hodnik u predvorje mašte, snova i svemoguće podsvesne realnosti do sobe sa krevetom. Bitno mi je bilo da dobro smestim kofer pored kreveta pre nego zaronim u carsko nebesko i prepustim se snovima, kofer mi je vrlo bitan, unutra je sve što imam, od kada znam za sebe vučem taj kofer a on je sve teži i teži, ne smem da ga izgubim, moram da vam odam tajnu pre nego što se prepustim snovima, jer nikada nije sigurno, niti neko može na ovom svetu da vam garantuje da će te se ujutro probuditi, možda nas jednostavno čarobni svet snova zadrži u nekom lavirintu svakakvih lepota ili čudesa i poželite da ostanete zauvek, zato bolje da vam ovo kažem, kofer nikada nisam otvorio, ali tačno znam šta se nalazi u njemu, star sam i jedva ga vučem a moram jer je unutra sve što imam, moje uspomene, želim vam laku noć.

GLAD

Najbolji ručak sam pojeo prstima. Celo moje telo i sve što imam učinili su da osetim slastan ukus još u masnoj ruci. Slatko kao med što klizi sa usana, slano kao morska so što krcka među zubima, hrskavo kao korica tek pečenog hleba, kiselo kao dresing od limuna što do mozga dođe, gorko kao zelena rukola, masno kao slanina, dok se sliva i curi kroz prste pre nego halapljivo progutam kao gladna zver, jedini način da utišam iskonsku glad koja me opseda kao vuka. To samo dobri Bog, nadam se, može da me pohotnog razume, a gladni čitalac, nadam se, samo nagoveštaj da nasluti.
Najbolji ručak pojeo sam očima, celo moje telo i sve što imam, učinili su da osetim slastan ukus u pohotnim očima, da vidim kako još vrući žuti preliv se razliva u slapovima preko zagorelog vrelog mesa, tek sklonjenog sa roštilja, dok oštri tanki nož ga lako seče na drvenoj dasci, curi tamni sok boje pečene krvi, slutim, i nagoveštava u oku izgladnelog vuka koji još živ plen guta očima. To samo dobri Bog, nadam se, može da me pohotnog razume, a gladni čitalac, nadam se, samo da nagoveštaj nasluti.
Najbolji ručak nikada nisam pojeo, to samo dobri Bog, nadam se, može da me kao isposnika razume, a gladni čitalac, nadam se, samo da kraj nasluti.