TIŠINA

Bezbrižni konfor je ponekad neophodan da se obnovi energija, izvrši rekapitulacija učinjenog, analiza događaja, preispitivanje odluka, određivanje prioriteta, vizija budućnosti, mogućih problema. Traži se rešenje, potvrda promišljene aktivnosti, rešenje uvek postoji, samo se mora iskopati. Koliko duboko ćeš morati da kopaš, znaćeš po izgubljenom vremenu, pa svi se mi razlikujemo.

Bezbrižna dokolica odmara telo i prija čulima pod uslovom ako je um oslobođen . Prostranstvo oslobođenog uma se nalazi u jedinstvu sa energetskim univerzumom. Poslušaj tišinu. Tišina oduvek postoji kao nebo i zemlja. Tišina deluje moćno, kao nevidljivi omotač koji čeka trenutak da zatvori u svoje okrilje utihnule zvuke delovanja. Stalna težnja tišine je potpuni mir i sklad. Čista energija nečujno kruži po činiocima univerzuma kao dah života u stalnim promenama.

Ako razumeš neophodnost stalnih promena već si na putu da ostvariš svoju priliku.

Ako shvatiš tišinu bićeš bezbrižan kao leptir ali i brz kao soko koji pod sobom prati stalne promene, spreman u svakom trenutku tišine da deluje na savršen način. Tišina je harmonija čiste energije, razumevanje okoline i prirode, način delovanja unutrašnjeg savršenstva u skladu sa prirodom.

Tišinu ne mogu tačno opisati, ne postoje reči, kao što se ne može opisati savršenstvo. Tišina se mora doživeti kao unutrašnji sklad, harmonija ispunjenja ali i delovanja.

Објављено под Knjige | 3 коментара

ROĐENJE

Bravo, postali ste dobitnik u najvećoj nagradnoj igri koja se može zamisliti. Dobitak je nagrada ne merljive vrednosti koja se ne može uporediti ni sa jednom drugom nagradom. Rodili ste se.

Rođenjem postajete aktivni lik svete knjige.U njoj je sve zabeleženo, nastala je od prvog trenutka, od početka svega, od nastanka do nestanka. Nagradu rođenja brzo zaboravimo jer događaji koji počinju da se odvijaju zaokupe pažnju toliko da sama nagrada možda postane i kazna. Izgubimo se u lavirintu događaja, zaboravimo radost, osetimo tugu, možda skrenemo sa puta, pridajemo veliki značaj bespotrebnim stvarima koje nas guše. Bolje i ništa ne raditi nego uraditi pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Naravo da to nije uvek slučaj, ali se često događa, postoji uvek izlaz iz lavirinta, istio Sunce sija i meni i tebi, uvek postoji rešenje. Igra se odvija po principu nagrade i kazne i svi likovi beskrajne knjige sami pišu svoju budućnost. Knjiga života se svakoga trenutka menja, savršenstvo gde je sve zabeleženo i gde nema brisanja teksta i cepanja stranica. Nagrada rođenja je tvoja šansa i privilegija, tvoj dobitak, potrebno je samo da odigraš ulogu najbolje što znaš, odnosno da uvek imaš nameru da odigraš ulogu najbolje što znaš. Ostalo, ono na šta ne možeš da utičeš nije bitno i ne zanima te.

Naravno da postoji uvek lik u ogledalu, još davno su rekli da je rođenje jedno veliko iznenađenje a zašto smrt ne bi bila još veće….

Објављено под Knjige | Оставите коментар

TRI KRATKE PRIČE

ŽABA

Žaba ima jednu vrlo zanimljivu osobinu, koja za nju može biti smtonosna, ali onome ko razume, može dati izuzetan primer. Naime ako žabu ubacite u posudu sa vodom i polako zagrevate žaba neće pokušati da iskoči iz posude već će svoju telesnu temperaturu da prilagođava temperaturi vode. Kada voda postane isuviše vruća i žaba ne moiže više da prilagodi temperaturu tela pokušaće da iskoči, međutim tada neće više imati snage jer je potrošila da bi se prilagođavala temperaturi vode i jednostavno će uginuti. Šta je ubilo žabu. Žabu je ubila odluka da trpi situaciju u kojoj se našla i da pokušava da se prilagodi. Žaba nije znala kada treba da iskoči, ubila ju je vlastita nesposobnost. Razmislite, kod ljudi je slično, prilagođavanje neprijatnim situacijama crpi snagu i ako ne iskočiš na vreme kasnije nećeš imati snagu za to. Da li znate da osetite taj trenutak, donesete odluku i iskočite dok još imate snage i ne bude kasno?

MAJSTOR

Nisam od onih ljudi koji vode računa o automobilu, ili što bi rekao jedan prijatelj: „Kupio sam ja njega nije on mene.“ tako obično potražim pomoć servisa samo kada primetim da nešto ne funkcioniše, mada imam običaj i da pomislim pre toga, da će se to samo od sebe popraviti. Ali obično neće. Ovaj put se u motoru čulo neki zvuk koji je podsećao na povremeno zujanje. Otišao sam u servis, kada me je nerviralo da ponovo čujem taj zvuk. U servisu su pregledali automobil i rekli da je sve u redu, nisu ništa naplatili jer nisu ništa ni radili, a taj zvuk nisu čuli. Naravno da se zujanje odmah ponovilo čim sam izašao iz servisa, zaustavio sam vozilo na benzinskoj pumpi, natočio gorivo i razmišljao da li da se vratim u servis kada mi je prišao momak joji je radio na pumpi i rekao: „Da li hoćete da vam ja popravim auto.“ Klimnuo sam glavom i pružio ključeve. Dok sam popio espreso posmatrao sam momka, popravka je trajala vrlo kratko, spustio je haubu i pozvao me. Prošli smo jedan krug okolo kvarta, zujanja više nije bilo. Pitao sam koliko košta. Iznenadio sam se kada je rekao, sto eura. Videći moje iznenađenje rekao mi je: “ Naplatio sam vam zamenu jednog šrafa pet centi, a devedeset devet eura i devedeset pet centi za činjenicu da sam znao u čemu je problem.“ Platio sam bez izgovorene reči. Bio je u pravu. Da li vi znate da naplatite svoje znanje?

UČITELJ I UČENIK

Na osnovu činjenice da je vaša budućnost već u vašoj podsvesti, učenik je sa jakom voljom i željom tražio učitelja. Učitelj je, na osnovu iste činjenice, već znao da će učenik doći. Susret se neminovno dogodio i učenje je moglo da počne. Učitelj je dao zadatak učeniku da napravi svojim rukama kulu u kojoj će da meditira i stiče znanje. Kada je učenik počeo da gradi kulu učitelj mu je rekao da to nije kula koju mu je rekao da sazida i da sve razruši i krene ispočetka. Učenik ga je poslušao, razrušio kulu i kada je sagradio do pola novu kulu učitelj je došao i bio puno ljut kada je rekao da to nije kula koju je trebao da sagradi i da je potrebno opet da je sruši i da počne da gradi ispočetka. Učenik ga je poslušao. Ista situacija se ponovila više puta i učitelj je uvek izmišljao nove razloge zašto kula nije dobro sagrađena. Učenik je bio siguran da je svaki put gradio kulu onako kako je učitelj zahtevao ali je bez pogovora uvek iznova gradio novu sve dok jednog dana, kada je već bio na izmaku snage, došao učitelj i rekao da je dobro sagradio kulu i zagrlio ga. Učitelj je iskušavao volju učenika. Učenik je kasnije primio učenje i postao božanstvo na Tibetu. Koliko je tvoja volja jaka i ima li stpljenja da se vlada voljom?

Објављено под Knjige | 2 коментара

ŠPIJUN

Neke događaje možeš da predvidiš, ali na neke ne možeš da utičeš.

Pre oko mesec dana sam isto ovako ležao i gledao u plafon kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima, jedanput kratko, pauza, pa još dva puta kratko. Ovo već odavno nisam čuo, odmah me je obuzelo uzbuđenje.. Sa druge strane vrata bilo je uniformisano lice, pružio je zapečaćenu kovertu, okrenuo se i otišao. Nisam ga video godinama ali procedura je ostala ista. Zaključao sam vrata i proverio. Oprao ruke alkoholom, stavio rukavice i pismo skenirao, nije bilo ništa sumljivo. Pismo je bilo uobičajeno, isto kao što sam i ranije dobijao. Pazeći da ne oštetim papir otvorio sam kovertu. Na dva štampana lista opisalo je da u regiji R.M. nije zabeležen ni jedan slučaj virusne infekcije covid, i da dosadašnja istraživanja nisu pronašla ni jedan razlog zašto je tako. Javnost o tome naravno nije bila obaveštena. Moj zadatak je bio da neko vreme živim tamo i da podnesem izveštaj. Računali su na moju pronicljivost i studiozni, detaljni pristup. U potpisu, koga naravno nije bilo, pisala je funkcija visokog državnog službenika. Imao sam tri sata da iz pisma naučim detalje, posle će slova izbledeti i nestati. Nikada nisam pisao ili kopirao pisma, ne volim svedoke.

Narednog dana, već rano ujutru, bio sam na železničkoj stanici, sa ličnim stvarima u malom koferu i dokumentima koji su glasili na ime penzionisanog učitelja. Vozovi su tako divni, dok su se smenjivali predeli šuma, livada i njiva još jedanput mi je kroz glavu prošao svaki pasus pisma. Približavao sam se brežuljkastoj regiji R.M. koja je važila za dosta zatvorenu sredinu, bez razvijene industrije, na plantažama se gajilo voće i vinova loza, proizvodilo vino, sajder i kalvados. priroda im je podarila izvor mineralne vode koji je bio nadaleko poznat još iz antičkih vremena.

Smestio sam se u skromnom hotelu i posle ručka sam prošetao senovitim parkom kroz koji je prolazila bistra rečica nastala od mineralnog izvora. Vazduh je mirisao na svežinu, prolaznici su uživali u šetnji. Kupio sam lokalne novine i seo na klupu pored rečice u hladovini, šta bi drugo radio penzionisani učitelj koji je došao da se malo odmori. Uvek sam čitanje novina počinjao sa čitanjem oglasa, nadao sam se da ću tu pronaći nešto zanimljivo, kada se za trenutak ispred mene zaustavio lik zapuštenog bradatog lica i iznošenog odela.

– Otkrili su te, reče i produži dalje.

Nisam uspeo ništa da kažem jer je istog trenutka produžio dalje. Spakovao sam novine i naočare sada već vidno uznemiren kada sam primetio da se prolaznici, koji su da samo pre nekoliko trenutaka mirno šetali parkom, počeli da se okupljaju okolo mene sa svih strana i prilaze sve bliže i bliže. Nisam uspeo da ustanem sa klupe, osetio sam kako su počeli da me dodiruju.

Trgao sam se iz sna sav znojav i u neverici gledao okolo sebe, bio sam u svojoj sobi, kod kuće. Srce mi je udaralo kao ludo. Dok sam gledao širom otvorenih očiju u plafon, neprijatnu tišinu je prekinuo zvono na ulaznim vratima, jedanput kratko, pauza, pa još dva puta kratko.

Објављено под Knjige | 4 коментара

KIŠA

Nikada ne koristim kišobran, ta stvar me nervira, i uvek je izgubim, zaboravim, vetar ih okrene, kisnem i ovako i onako, više štete nego koristi. Dovoljna je bejzbol kapa, nije potop.

Gledajući da zaobiđem bare, da me automobili ne isprskaju, uputio sam se do male simpatične pekare na uglu ulica, subota je dan za dobar doručak. Skoro da sam znao napamet šta sve ima u ponudi ali voleo sam da se odlučim šta da kupim tek kada sve vidim.

Prolazeći pored pokrivene bašte praznog kafea iznenada sam odlučio da tu malo ostanem i posmatram kišu. Kafe ne radi zbog korone, na vratima katanac, u bašti stolice i stolovi prašnjavi, zakačeni sajlom da ih ne ukradu, nadstrešnica je preko leta pravila lepu hladovinu, a sada me štitila od kiše. Zapalio sam cigaretu i posmatrao kišu, divno. Preko puta uzane uličice je frizerski salon, vrata su otvorena i neka žena je ribala pod, naišao je stariji čovek i počeo neku priču. Imao sam utisak da je dosadan jer nije prekidala ribanje poda, samo me pogledala, kao i on odlazeći dalje niz ulicu. Mora da sam im delovao čudno, sav u crnom kako stojim sam u praznoj bašti kafea. Sačekao sam da se sklone, bacio cigaretu u slivnik ulične šahte i nastavio prema pekari vrteći glavu u svim mogućim pravcima, bolela me ali ne tako jako. Očekivao sam da čujem i osetim ono poznato „krc“ u vratu kada pukne, tada bi mi bilo bolje. Kroz stakleni izlog male pekare sam video da je unutra već bilo troje kupaca tako da nisam ulazio već namestio pamučnu crnu masku na lice. U međuvremenu je stigla neka žena sa kišobranom i stala iza mene u red. Za njom se pojavio krupni debeljko u odelu sa mašnom i raskopčanim kišnim mantilu, u jednoj ruci je držao tašnu, u drugoj kišobran. Njegovo krupno telo, sa svom tom opremom je pokušalo da prođe pored mene i uđe u pekaru. Ošinuo sam ga pogledom od koga ispadaju plombe, izvinio se i rekao neku glupost koju nisam upamtio, samo sam primetio da njegova maska zakačena za uši drži podvaljak ispod brade. O bože kretena, jedva sam uspeo da zadržim i ne prasnem u smeh. Napokon su izašli iz pekare a žena sa kišobranom se ugura iza mene da uđe. Dok sam polako razgledao šta ću da kupim i uživao u mirisu svežeg peciva propustio sam ženu sa kišobranom da kupuje pre mene. Pogledao sam kroz izlog, debeljko i njegov podvaljak su otišli, nije imao živaca da sačeka. Dok je plaćala pecivo okačila je kišobran na pult, a zatim uzela kesu okrenula se i pošla prema izlazu, pričao sam vam da se kišobrani lako izgube.

– Gospođo zaboravili ste kišobran, rekao sam, nije me čula, morao sam da ponovim glasnije. Uz neki neodređeni, zbunjeni osmeh se vratila.

– Videla bi da ga nema kada izađem napolje na kišu.

– To me ne zanima, rekoh dovoljno jako da me samo ona čuje, baš me iznervira u trenutku, a još nije ni imala masku.

Koliko više biram šta ću da kupim uvek, ili skoro uvek kupim burek sa sirom. Volim da taj burek doručkujem u pekari za malim okruglim drvenim stolom, serviran vruć i naseckan u kockice pijući jogurt i gledajući šta se dešava napolju na ulici, ali sada nema ni malih drvenih stolova a ni stolica. Burek nije isti kod kuće ali šta je tu je.

Dok sam prebirao po tanjiru i tražio hrskavu ukusnu korici bureka da završim doručak video sam kroz prozor kuhinje dve gugutke koje se ljube na kiši u krošnji platana, život je divan, došlo je proleće.

Објављено под Knjige | 3 коментара

AUTOBUS

Juče tokom razgovora nisam mogao da se setim jedne reči. Znate taj osećaj, kao da vam je ta reč na vrhu jezika, tako blizu, ali uzalud, dešava se to. Ovaj put sam odlučio da idem do kraja i pronađem zaboravljenu reč.

Vratio sam se na mesto gde sam reč zaboravio, seo na istu stolicu, zauzeo isti položaj tela, setio se misli koju sam hteo da kažem, setio se rečenice, setio se svih reči, pa i te reči koje nisam mogao da se juče setim, ali jedino nju nisam izgovorio. Pustio sam je da ode, a onda pošao za njom. Bilo je jednostavno, samo je trebalo da je pratim i da budem dovoljno hitar da mi ne umakne i da je izgubim iz vida. Trčao sam niz stepenice, izašao na ulicu, lebdela je iznad glava prolaznika. Tada sam primetio još puno zaboravljenih reči, raznih oblika, boja i veličina, tekle su kao reka. Sudarao sam se sa prolaznicima, nisam gledao gde idem, zaboravljene reči nisu smele da mi pobegnu. Međutim reka zaboravljenih reči se polako uzdizala, sve više i više prema nebu, dok nije nestala iz vidokruga.

Sav zadihan i razočaran spustio sam pogled i video da se nalazim na autobuskoj stanici. Pored je stajao čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom i posmatrao me. – Da li znate gde su otišle zaboravljene reči, pitao sam u očajanju, ne očekujući da će razumeti.

– Zaboravljene reči pripadaju zaboravljenim ljudima, ali to je neka druga priča, najnormalnije odgovori čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom.

Čuo sam da se autobus iza mene polako zaustavlja. Čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom je ušao unutra, a ja zbunjen nisam uspeo ništa da ga još pitam u vezi zaboravljenih reči i zaboravljenih ljudi. Dok je autobus polako polazio na tabli sam pročitao natpis gde se autobus uputio, pisalo je „Zaboravljena zemlja“ Instiktivno sam potrčao za autobusom. Uspeo sam samo da pročitam par reči sa usana čoveka u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom dok se autobus udaljavao, rekao je: „To je neka druga priča.“

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM SUPER HEROJ

Bilo je kasno popodne kada je Adam izašao iz svoje garaže. Zatvorio je metalna vrata, pogledao okolo da li ima nekoga i zaključao. Razmišljao je šta da uradi. Nekoliko minuta ranije čuo je dogovor iza garaže dva problematična klinca iz komšiluka da će te večeri pred zatvaranje opljačkati lokalnu prodavnicu.

Kada je ušao u kuću, Eva je već postavljala sto za večeru. Volela je ranije da večera, pročitala je negde na internetu da je tako zdravije, nije smetalo Adamu, večeraće još jedanput kasnije. Nije mogao gladan da zaspi. Grilovano povrće, fileti ribe, hladno belo vino voćnog ukusa, Adam zagrli Evu. Nije bio od ljudi koji znaju da pokažu svoja osećanja, ali se nekada baš razneži, naročito kada oseti da se Eva potrudila da ugodi. Nadao se da Eva oseća njegovu ljubav, ali nikada nije bio siguran, ni ona nije bila od onih žena koje znaju da laskaju. Da nije sama naišla u njegov život nikada je ne bi pronašao. Bio bi samo dosadni matorac koji čeka dan kada će umreti. Sve je to proletelo Adamu kroz glavu dok je sipao vino u visoke uzane češe i zagledao se u te divne plave oči kao da ih vidi prvi put. Nikada mu nije bilo jasno da žene ne shvataju da je taj kontakt očima ustvari kontakt dušama, ako je to u redu sve ostalo je manje bitno. Nisu puno pričali. Adam je razmišljao šta ga čeka te noći, i ti nerazumni klinci mogu da povrede prodavačicu za šaku sitnog novca. Nije želeo da ih prijavi policiji ipak su to skoro deca, biće dovoljno da ih zaplaši i počupao uši. Posle večere je pomogao Evi da ispere sudove i složi u mašinu a zatim zauzeo udoban položaj na ležaju dok je Eva uključila TV, skupila se kao mačka u njegovom zagrljaju i čekala početak omiljene serije. Tako je i zaspala, Adam polako izvuče već utrnulu ruku i polako na vrhovima prstiju izađe iz kuće. A tada kao da se vreme ubrzalo. Nije zaključao, vratiće se brzo. Iz garaže je uzeo staru široku jaknu, kačket i kratku bezbol palicu zadenio za pojas, za svaki slučaj i požurio prema prodavnici, vreme zatvaranja bilo je blizu. Ispred prodavnice nije bilo nikoga ali kroz izlog vide klinca sa fantomkom i nožem. Ulete unutra i podiže palicu preteći kada se ni otkuda pojavi drugi klinac pored njega sa pištoljem. Adam u trenutku zastade, da li je moguće da ću ovako glupo da poginem, prolete mu kroz glavu. Učini mu se da taj trenutak traje kao večnost, a onda se isključi rasveta i nastade potpuni mrak. Istog trenutka Adam udari palicom klinca sa pištoljem a zatim je nasumično mlatio sve okolo sebe dok nije video kako su istrčali napolje. Potrča za njima besan kao ris. Nije imalo šanse da ih stigne, baci palicu na pust pločnik i sav zadihan, drhteći sede na ivičnjak. Dugo je sedeo, trebalo je vremena da se smiri a zatim se uputi prema kući. Ostavio je palicu i jaknu u garaži i opet polako na vrhovima prstiju ušao u kuću. Eva je spavala okrenuta prema zidu, Adam polako leže pored i zagleda se širom otvorenih očiju u plafon. Nije mogao da vidi da i Eva širom otvorenih očiju gleda u zid, kao što i nije mogao da vidi njenu ruku koja se za trenutak pojavila kod ulaznih vrata prodavnice i isključila taster za rasvetu.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PORT ROYAL DES CHAMPS

Okružen gustom borovom šumom, u uređenom vrtu procvetalog voća, između kojih su kružile pedantno popločane staze u zelenom, kao tepih travnjaku, spokojno i dostojanstveno uzdizao se kao obelisk na suncu manastir Port Royal des Champs.

Danas je veliki dan i ova poseta njegovom visočanstvu manastirskom i divno sunčano jutro, i vazduh koji miriše na borovinu, sve je odisalo svečanom uzbuđenju koje se osećalo u vazduhu pre nego smo ušli unutra. Dočekala nas je opojna tišina koja nam je ispunila čula. Svečana sala, koja se nalazila na istočnoj, sunčanoj strani, primila je malobrojne goste, koji su zauzeli svoja mesta i radoznalo posmatrali oslikane zidove. Očekivao se dolazak Blez Paskala, i on se jednostavnu tu stvorio, takoreći niotkuda, prošetao elegantno salom u svom svečanom odelu, kako je uvek i bio, i radoznalo nas posmatrao, kao da je želeo da nas tako bolje upozna. Prošlo je nekoliko trenutaka u međusobnom posmatranju, pre nego je započeo svoje predavanje pitanjem: „Ima li leka od smrti, ima li leka od bede i siromaštva, ima li leka od gluposti i neznanja? “ Znajući rad i misli Paskala, ipak smo se iznenadili, ostali smo nemi, iako smo znali odgovor. Nastavio je dalje: „Naravno da nema, nikada takvog leka nije ni bilo, molim Vas, recite mi dalje, zašto su ljudi i dalje srećni, kada sve to znaju, u čemu je tajna ili možda prevara. Šta smo to stavili ispred nas, što nas sprečava da vidimo sebe kako bezbrižno idemo u smrt? “ Blez se okrenuo na potpetici, kao čigra, prvi put se nasmejao, naravno sarkastično, i potvrdio naš tačan odgovor, koje je dopunio: „Da, to je najveća beda čovekova.“ Tišina je potrajala i kao da je overila istinitost svake izgovorene reči.

– Da vas pitam još nešto, nastavio je dalje Paskal, šetajući salom i posmatrajući predivni park, dok smo ga pogledom pratili i upijali svaku izgovorenu reč, vrlo bitno, da li ste primetili da ljudi u razgovoru vrlo često prepričavaju događaje iz prošlosti, ili odu u budučnost i pričaju planove koje žele da ostvare, i tako žive u prošlosti ili budućnosti. O sadašnjosti se vrlo malo ili uopšte ne razmišlja. Na taj način dolazimo do zaključka da mi nikada ne živimo u sadašnjosti, nego se samo nadamo da ćemo živeti bolje u budučnosti. Pošto se uvek pripremamo da budemo srećni, neizbežno je da to nikada i nismo.“ Maestralan završetak misli. Nije se imalo šta dodati ili oduzeti.

Paskal nam se zahvalio na dolasku, i poželeo ugodan boravak u manastiru, a nas ostavio da razmišljamo i komentarišemo. U misli mi dođe rečenica koju sam pročitao ovih dana: „Ništa nije zapisano unapred i ništa se ne može ponovo zapisati.“ Samo bih skromno dodao: zato je bitno kako sada živiš.

Објављено под Knjige | 2 коментара

ADAM SE SEĆA

Bilo je kasno sunčano popodne, kada je Adam pomerio šarenu zavesu na kuhinjskom prozoru i posmatrao Evu, koja se udobno smestila u baštenskoj garnituri u prijatnoj hladovini crvenog javora i veselo pričala sa najboljom prijateljicom, pijući polako svoj voćni čaj iz omiljene šarene šoljice. Žene. Tako divna i tako opasna stvorenja.

Trebalo je da pošiša i polije svoj omiljeni kao tepih zeleni travnjak, bio je ponosan na njega, ali to će morati da sačeka. Dok je polako išao prema dnevnoj sobi, mačak ga je pratio u stopu i čekao gde će da se smesti da bi se ispružio pored. Voleo je tog krznatog starog mačka, razumeli su se kao stari prijatelji, dovoljan je bio pogled. Prijatelji, Adam zastade za trenutak, kroz glavu mu prođoše slike, produži par koraka i sa vrha police, pored knjiga, napipa album sa slikama. Da, iza korica albuma bile su slike, sačuvane još iz ranog detinjstva, škole, boravka u vojsci, sve do venčanja, posle su se slike čuvale negde u folderima, vremena su se promenila, ali ovaj album je ostao i Adam se zavali u fotelju, mačak se opruži pored nogu i mogao je da počne povratak u prošlost. Ipak Adam oseti da još nešto nedostaje. Mačak nezadovoljno frknu kada Adam ustade, jer samo što se smestio, ali ambijent nije bio potpun, nedostajala je muzika. Adam je prebirao po svojoj kolekciji vinilskih ploča, ovaj put odabrao je tužni bluz, svaka prošlost je takva, i ponovo zauze poziciju pored mačka koji nije bio istog ukusa što se tiče muzike.

Stajali su svi zagrljeni, dečaci trećeg razreda osnovne škole, slika iz školskog dvorišta, nasmejani. Adam zatvori oči, sećao se detalja, poneke tuče, sladoleda u pauzi izneđu časova, kada pogled vrati na sliku, dva vesela oka ispod plave kovrdžave kose su ga fiksirala. Ruka mu zadrhta a dah zastade u grudima. Te iste godine, pre letnjeg raspusta prestao je da dolazi u školu, ne dugo zatim, učiteljica im je saopštila da nije više među njima. Čuo je kasnije da je u pitanju bila neka urođena srčana mana. Ostao je zauvek na slici. Adam prođe prstom preko te plave čupave glave i oseti kao da je dodirnuo kosu. Osećao je toplinu u tom pogledu. Adam ponovo zatvori oči i okrenu list albuma. Sada je već bila srednja škola, po inerciji potraži najboljeg druga, da bio je tu. Uvek elegantno obučen, na čemu su insistirali njegovi bogati roditelji. Sećao se dobro, tako je ostalo i sada u mislima.Voleo je da dođe u siromašnu četvrt da slušaju muziku, naravno teški rock. Bio je prgave naravi i često imao običaju da se potuče. Tada bi mu čuvao skupi sat, koji je pre tuče skidao da ne ošteti. Nije loše prolazio u tim tučama. Adam je bio u vojsci kada je čuo tužnu vest da je umro. Nedugo posle srednje škole počeli su da mu otkazuju bubrezi, išao je na dijalizu, i nekada ta snažna ramena su se spustila ali je ostao vedrog duha. A onda se te zime, koja je bila naročito hladna i snežna, okliznuo na poledici i pao na ulici, imao je prelom noge. Njegov slab organizam nije mogao to da preboli. Na slici pored njega bila je najbolja drugarica, duga prirodno kovrdžava kosa boje lešnika, vitka i lepa, sportista, voleli smo je puno. Uvek je pozivana da dođe na proslavu godišnjce mature, nikada nije došla, možda tek jedanput, Adam je pokušavao da još jedanput vrati trenutke, reči, poglede. Sada živi u dalekoj zemlji, imala je karcinom dojke i operaciju, verovatno posle toga nije želela da neko promeni mišljenje. Sledeća slika je bila iz perioda kada je počeo da studira, slika iz automobila, Adam se seti da su te noći prošli puno puta namerno kroz crveno svetlo na semaforu mrtvi pijani. I posle svakog prolaska urlali. Sećanja su navirala, nije znao kako je preživeo taj period. Neki nisu. Bilo je puno alkohola i rock & rolla. Sledeća slika je bila iz vojske, uniforme, većine likova se nije sećao po imenu, ali ostao je u sećanju buckasti lik koji je došao iz daleke pokrajine na obuku, nije fizički mogao da izdrži, prebacili su ga da radi u kantini, pomaže kuvarima, pere sudove, čisti. Jedno jutro su ga pronašli obešenog na cevi od instalacija u kantini. Tužan kraj. Adam zatvori album i seti se još jedne drugarice iz srednje škole koja bi zvala telefonom uvek da saopšti neke tužne vesti. To se Adamu smučilo, isuviše smrti je bilo svuda okolo, kada je poslednji put pozvala, pre nego što se i javila, pitao je: „ko je umro…“ Više nije nikada pozvala. Bolje, ovako će biti uvek nasmejani na slikama. Da baš tako nasmejani i živi. Adam zatvori album, mačak ga pogleda pokušavajući da proceni šta smera. Adam je komandovao, skači na noge tigre, idemo da rasteramo kokoške i ošišamo travu. Mačak veselo potrča za njim

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PONOS

Pročitao sam rečenicu: “ Svaki čovek koji ima trun ponosa raspadne se kada oseti da je beskoristan.“ i u sebi otvorio puno pitanja.

Šta je to u ponosu što je tako bitno? Zanimljivo je da u tumačenju ponosa ima različitih mišljenja. Po jednima ponos je emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u „celini“. Po drugima ponos je koren svih zla. Da li su i jedni i drugi u pravu?

Da bi smo došli do saznanja zavirimo u sebe i odgovorimo na mnoga pitanja koja se otvaraju. Zašto je raspadanje ličnosti krajnji ishod sunovrata zbog osećaja beskorisnosti? Kome se to događa, a kome se to ne može dogoditi? Da li je to samo privremena, trenutna situacija? Da li je beskorisnost nastala u momontu kada neko pokuša da sruši vaš ponos? Da li raspad ličnosti može da se dogodi trenutno? Da li je ponos to što nas održava u životu? Koliko možemo izdražati kada nam neko gazi po ponosu? Da li je to mučitelj koga treba eliminisati? Da li je ponos naša vrednost ili balast? Da li možemo sami sebi da uništimo ponos i osetimo beskorisnost? Da li je moguće da se ličnost raspadne kada taj trun ponosa nestane?

Verovatno je da ste već odgovorili u sebi čitajući ova pitanja, ili bar naslutili odgovore. Znam šta ste pomislili, odgovorio mi je vaš ego. Bežimo od beskorisnosti, kao đavo od krsta, tako što sopstvenu vrednost gradimo svakog trenutka, uzdižemo iznutra kao kulu od karata, neosnovano. Ne verujete mi. Setite se koliko ste danas puta počeli rečenicu sa JA, Ili samo slušajte koliko će sagovornici početi rečenicu sa JA. Puno puta to čujete ili govorite svakodnevno, gradite svoj ego. Pokušajte da tu reč zaboravite, odmah. Bežeći od beskorisnosti tako što lažno gradimo svoj ponos je samoubistvo ličnosti, sve što je lažno lako će se srušiti tako da je „raspadanje ličnosti“ neminovno i logično.

Niko ovde nije mesija, a mnogi to sebi uzimaju za pravo i određuju koje to ispunjenje emocija uzdiže ponos. Nametnuta i prihvaćena emocija, čije ispunjenje uzdiže ponos može takođe lako da se sruši. Onaj ko je to nametnuo a ti prihvatio svesno i naivno, može ti oduzeti ponos nametanjem osećaja beskorisnosti jer taj ponos nikada i nije bio tvoj, tvojom zaslugom i voljom stvoren. Tada dolazi do osećaja beskorisnosti i „raspadanja ličnosti.“

Svaki trenutak u životu je poseban i jedinstven, i nosi sa sobom nekada osećaj beskorisnosti. Svako je došao na red da imao to osećanje. Beskorisnost u tom trenutku nije razlog za „raspadanje ličnosti“ zbog nedostatka te emocije već je to izazov i čekanje prilike, možda to osećanje potraje, ali činjenica da to shvataš kao izazov govori sama za sebe da će se prilika ukazati ako ima strpljenja da se sačeka. Ako ste ovladali strpljenjem na dobrom ste putu da ovladate voljom, a tada postajete ponosni.

Објављено под Knjige | 3 коментара

OBEĆANA ZEMLJA

Pre čitanja ovog teksta, imam odgovornost da Vas obavestim da sve ovde napisano je istinito i tačno, bez obzira šta pomislili čitajući ove redove.

Elem, postoji jedna zemlja, sakrivena iza sedam dubokih mora i sedam visokih planina i sedam velikih prašuma. Sa visokih planina bistri potoci se ulivali u mirne reke i teku između zelenih bregova prema ravnici, koja se pružala u beskraj duginih bola. U toj skrivenoj zemlji dani su uvek sunčani i sami su odlučivali kada će otići na počinak. Noć je prolazila za trenutak, niko se nije ni sećao, ili tek po neko. Stanovnici ove divne zemlje imaju jednu sposobnost koju niko drugi nije imao, ili tek po neko. Naime oni su mogli da učine sve što požele, ovde Vas opet podsećam na obaveštenje o ovoj priči sa početka teksta, i da se sve želje ispune kada dođe dan.

Svako jutro je za stanovnike ove divne zemlje novi početak, ali bukvalno. Reke počinju da teku, planine da se izdižu, trava i drveće da raste, da svako živi svoju želju, iznova, od početka sve dok ne dođe noć, a to zna da potraje. Noći se niko nije sećao, ili bar po neko. Dok sam prolazio ovom divnom zemljom nisam imao ni pitanja ni odgovore, osećao sam kako se menjam dok hodam kao i sve oko mene. Nemojte da me pitate kako to funkcioniše, nemam pojma, ali funkcioniše, svojim očima sam video i bio uveren u stvarnost. Bilo je tu anđela i đavola, zmajeva i princeza, divova i patuljaka, bilo je svega kao u cirkusu. Jedni su se voleli i ljubili, drugi su se mrzeli i svađali, treći su samo spavali, dok su neki to samo posmatrali, sve dok ne dođe noć, a to zna da potraje.

Bio sam oduševljen ovom divnom zemljom, ne postoji ništa na ovom svetu što može da bude fantastičnije. Obećana zemlja, samo za povlašćene, koji mogu da pronađu put, da pređu sedam dubokih mora, sedam visokih planina i sedam gustih prašuma. Da li znate gde se nalazi ova obećana zemlja? Podeliću sa vama veliku tajnu nad tajnama. Otkriću vam gde se nalazi  divna zemlja i kako možete tamo otići samo pod jednim uslovom a to je da će te to reći svima koje volite.

Zapamtite, ili još bolje zapišite da znate, jer ću ovu priču da promenim već sledeće noći, ono što su meni rekli a ja prenosim Vama, malo izmenjeno, reči koje je zabeležio Mihael Ende: „Snovi kojih se ne setiš, čuvaju se duboko u tebi, cela zemlja Fantazija se nalazi na temeljima zaboravljenih snova.“

Jedna od stvari koje čovek ne želi sebi da prizna nikada, je da se na svest može uticati, a to se događa svakodnevno. Sada na kraju moram još nešto da Vam kažem, nemojte da dozvolite da vas noć ulovi kao ostale smrtne ljude, već sami, duboko u sebi pronađite zaboravljene snove i put do Fantazije je vaš, tada je sve moguće, čekam vas tamo.

Објављено под Knjige | 2 коментара

PUT OKO SVETA SA PAOLOM I PRIJATELJIMA

Razmišljao sam da li bi Mojsije pružio štap i razdvojio more da narod pre toga nije pristupio moru. Ne bi, sigurno, jer hrabrost na putu čini da se put ukaže. Bio sam na put.

Iz te letargije čuo sam u daljini glas pastira Henrija, čuo sam ga sve bolje i jače, pričao je o susretu sa Stvoriteljem: „Tada veliko pitanje za ljudsko biće neće biti „kako sam živeo.“ Biće sasvim sigurno „kako sam voleo.“ Poslednji ispit svakog traganja jeste veličina naše Ljubavi. Neće biti uzeto u obzir šta smo uradili, u šta smo verovali, šta smo postigli. Ništa od toga nam neće biti zamereno, ali hoće biti način na koji smo voleli svog bližnjeg. Greške koje smo počinili neće biti pomenute. Neće nam se suditi zbog zla koje smo učinili već zbog dobra koja nismo učinili. Jer držati ljubav zatočenu u sebi znači protiviti se Duhu božijem, to je dokaz da ga nikada nismo upoznali, da nas je uzalud voleo.“

Još sam bio pod utiskom ovih reči, dubokih, iskonskih i nadasve tačnih i istinitih kada sam primetio da poneki prolaznici na trgu u Akbaru nepristojno dobacuju čoveku koji je sedeo do mene na kamenom zidu. Pogledah ga, delovao je siromašno ali mudro, bio je dobroćudan, samo je slegao ramenima i rekao: „Svako od nas može da ponudi samo ono što ima.“ Nasmejao sam se ovoj izuzetnoj mudrosti tako jednostavno rečenoj na duhovit način. Potapšao sam ga po ramenu u znak odobravanja i nastavio dalje svoj put prema istočnim krajevima.

Iako je put bio dug i naporan vredelo je biti u pravo vreme na pravom mestu i čuti: “ Sve se u prirodi odvija bez napora, bez spoljašnje intervencije, i mudar čovek isto treba da postupa, bez mešanja u tok događaja. Mudrac se prilagođava stvarima onakvim kakve mu se prikazuju i ne dopušta da ga savladaju. Sveti čovek vrši posao bez delanja i uči bez reči….usavršava se ali ne traži priznanje. Zato što ne traži priznanje, priznanje mu se ne može ni oduzeti.“ Vredelo je svakog metra puta što sam prepešačio da čujem ovo.

Nastavio sam dalje na istok da pronađem Talanov sporazum i uspeo sam u tome: “ Onaj ko razume smisao života zna da ništa nema početak i kraj, i zato nema osećaj teskobe. Bori se za ono u šta veruje ne pokušavajući da dokaže nikome ništa, čuva u sebi tihi mir nekoga ko je imao hrabrosti da izabere svoju sudbinu. Ovo važi kako u miru tako i u ratu.“ Nastavio sam dalje, željan i otvorena srca za nova saznanja.

Sretao sam na putu razne ljude, svako je imao svoju priču. Vukli su me za rukav pripadnici raznih teorija sa pitanjima:

– Zašto se kazaljke na satu okreću u smeru „kazaljki na satu.“

– Ako živimo u decimalnom svetu zašto sat ima 60 minuta a dan 24 sata.

– Zašto nosimo kravatu.

Pojma nemam. Nisam znao odgovore, nije me ni interesovalo i brže bolje nastavljao sam dalje.

Odmakao sam daleko na jug kada me je na putu presreo neki veštac, nisam obraćao pažnju ali, on je pričao: „Današnji dan je dobar za napuštanje ovog sveta kao i svaki drugi.“ Išao sam napred ne obraćajući pažnju ali on nastavi: „Neka smrt bude uvek uz tebe. Ona će ti dati neophodnu snagu i hrabrost kada budeš morao da učiniš bitne stvari.“ Uplašio sam se, ali sam osećao da govori istinu.

Ni sam ne znam više gde sam se uputio i kuda išao, priče su nastajale, tek po neku bi upamtio da vam ispričam.

Kada sam jednog sunčanog i vrelog popodneva prolazio pored bašte gde je vredan čovek obrađivao zemlju, zamolio sam ga da mi da malo vode. Pružajući mi posudu sa vodom reče: „Svaki čovek ima obavezu da sledi put koji prolazi kroz njegovo selo.“ Zahvalio sam se na vodi koju sam popio i umio se razmišljajući o značenju ovih reči. Da li je to bio znak da se vratim u svoje selo i pođem tim dobro poznatim putem i da ga sledim kao sudbinu ili kako se već zove ono što misliš da ti se događa u životu a ne želiš da priznaš sebi da si za to jedino ti odgovoran. Razmisliću. „Treba iskoristiti priliku ili će nam pobeći zauvek.“ Čuo sam odgovor u sebi i krenuo dalje.

Објављено под Knjige | 2 коментара

REČ

Dugo godina sam razmišljao, planirao i nadasve puno želeo da upoznam tog čarobnjaka koji je reči tako složio u roman da sam se uvek iznova vraćao i čitao. Reči su bile poznate ali sam uvek pronalazio neko novo značenje. Nisam žalio ni para ni vremena, trebalo je samo da se kockice uklope, da budem u pravo vreme na pravom mestu i postavim mu par pitanja, odgovore sam čekao otvorenog srca. I kada se sve to dogodilo, odgovor me je ostavio bez daha, rekao mi je doslovno: „Moj roman je puno čitan, uložio sam čitav svoj život, sve je to isuviše komplikovano da bi se došlo do suštine. Potrebno je da upoznate boljeg pisca od mene.“ Dao mi je kontakt, okrenuo se i otišao. Ostao sam zbunjen i zatečen, sve što sam verovao palo je u vodu. Bio sam na početku.

To je bio pisac priča, izdao je jednu knjigu, koju sam pročitao u dahu bez prekida i ostao zadivljen. Priče su se nastavljale jedna na drugu kao filigranski složeni biseri, svaka reč je bila na svom mestu, svaka rečenica majstorski satkana da izazove osećanja. Nije se imalo šta oduzeti ili dodati. Perfektno. Želeo sam da ga upoznam. Nisam žalio ni para ni vremena, da budem u pravo vreme na pravom mestu i postavim par pitanja ,odgovore čekao otvorenog srca. Rekao mi je doslovno: “ U pravu si , priče su nastale kao iz snova, jedna za drugom su se nestvarno rađale pred mojim očima, svaka bolja i lepša od prethodne. To više ne mogu da ponovim, potrebno je zbog toga da upoznate boljeg pisca od mene.“ Dao mi je kontakt, okrenuo se i otišao. Ostao sam zbunjen. Bio sam opet na početku.

To je isto pisac priče, brzo sam ga pronašao na netu i pročitao tekst. Uporno tražio još i ništa nisam pronašao. Priča je bila odlična ali sam se iznenadio zašto je pisac priča rekao da je ta priča bolja od njegovih, izvanrednih priča. Nije mi ništa bilo jasno, zato sam opet sutradan otvorio na netu tu priču i detaljno pročitao reč po reč. Učinilo mi se da priča nije bila ista kao juče, pročitao sam nekoliko puta. Misterija se nastavljala, kada sam svakog dana ponovo otvarao na netu tu priču i detaljno čitao, ona je bila izmenjena, nekada u detaljima, nekada u nekom opisu, nekada u novom liku, nekada, nekada, nekada… Jednostavno rečeno bila je to jedna beskonačna priča. Fantastično. To me je oduševilo. Želeo sam odgovor na neka pitanja. Poslao sam mail. Odgovor koji je brzo stigao ostavio me bez daha, rekao mi je doslovno: „Jedan si od retkih koji je pronašao živu priču, menja se kao i mi što se svakodnevno menjamo. Priča je beskonačna jer su i promene beskonačne.“ Na kraju teksta bila je jedna adresa i reč „tišina“. Ostao sam zbunjen. Bio sam opet na početku.

Adresa me odvela daleko na put, kada puta više nije bilo, raspitivao sam se i iz daleka ugledao dvorac na brdu kao iz bajke. Kada sam zakucao na velika drvena vrata otvorio je batler, poklonio se i rekao da su me očekivali. Smešten sam u predivnu sobu sa pogledom na okolna zelena brda i planine. Mislim da sam celo popodne proveo upijajući tu lepotu. Rekli su da je prijem sledećeg dana. Ostatak večeri sam proveo iznova razmišljajući o onoj reči koja je pisala pored adrese u mailu. Znao sam da se rešenje misterije nalazi u toj reči, ali nisam mogao da otkrijem na koji način, tako sam i zaspao. Batler me je probudio i doneo doručak. Obavestio me kada je prijem i doneo novo odelo. Onako sanjiv samo sam posmatrao. Posle izvesnog vremena ponovo se pojavio, bio sam spreman. Prolazili smo kroz hodnike dvorca do rezidencije, kako je rekao batler, njegove svetlosti. Rezidencija je bila kružna prostorija u sredini dvorca, puna svetlosti. U sreduni kruga nalazila njegova svetlost na prestolu zagledana u prostranstvo predivnog pogleda, batler mi je pokazao gde da stanem, okrenuo se i izašao. Neko vreme sam ćutao dok se misli nisu sabrale i počeo trezveno da razmišljam u tišini, onda polako, reč po reč ispričao svoju priču od dana kada sam poželeo da upoznam čarobnjaka koji je napisao roman, sve do trenutka kada sam ušao u dvorac svetlosti. Njegova svetlost je i dalje bila zagledana u daljinu a ja razmišljao o onoj jednoj reči koja je pored adrese da dođem do dvorca bila napisana kao jedini putokaz. Tada su se pogledi sjedinili i ostali tako neko vreme van vremena. Osetio sam toplinu i blagost u svakom delu tela, kao da je svetlost prošla kroz mene i osvetlila svaki delić mog bića. Nije bilo potrebna ni jedna reč, dovoljna je bila tišina. Odgovor još nisam znao, samo sam naslućivao. Batler je došao da me izvede iz dvorca, videći moju zbunjenost rekao mi je: „Znam da ti je želja bila da upoznaš najboljeg pisca, želja ti je sada ispunjena, saznao si da njegova svetlost stvara u mislima, koje se šire okolinom kao blagodet i melem za dušu.“ Bio je potpuno u pravu.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

POROK

Prislonio sam uvo nadajući da ću čuti nešto. Nemojte odmah da me osuđujete da se nepristojno ponašam. Postoje nekada trenuci kada sva pristojnost jednostavno nestane, zaboravimo na nju zbog viših interesa. Tako sam pomislio da opravdam sam sebe u svojim očima. Tačno, prisluškivanje je nepristojno, ali.

Pričali su mi da se unutra dešavaju vrlo čudne stvari, blago rečeno, da se čuju glasovi, čudni zvuci, sve misterije što može maštu samo da raspali i ko zna šta sve da pomisli kada se ne vidi a samo se čuje. Saznali su to pre mene i pričali mi. Želeo sam i ja da čujem tu tajnu, da proverim da li su priče istinite. Znatiželja je bila jača od mene. Nisam se obazirao da li će me neko videti, mada još jedanput napominjem da nisam od tih ljudi koji vole da prisluškuju, niti sam to nekada radio, nije me interesovalo šta drugi rade, osim sada. Bilo me je sramota od toga, ali sam ipak to učinio. Prisluškivao sam i to baš najgori vid prisluškivanja, sa prislonjenim uvom. Da, priznajem prisluškivao sam.

U početku se ništa nije čulo, pomislio sam da je u pitanju prevara i da su samo hteli da me nasankaju i sada verovatno odnekud posmatraju moj žalosni položaj da bi se posle u lice smejali i imitirali me grotesno. Već sam zamišljao tu sliku, ne videći način na koji bi našao opravdanje za tako sramotan čin. Bilo mi je lakše kada su počeli, prvo izdaleka da se samo naziru, nagoveštaji nekog zvuka, pomislio sam da haluciniram, bojažljivo sam pogledao okolo da li koga ima, a zatim ponovo polako prislonio uvo i zažmureo da se bolje koncentrišem. Da, čuli su se glasovi, sada sam bio siguran, ipak me nisu lagali. Nisam smeo da se duže zadržavam, pogledao sam da li me je neko primetio a onda neopaženo udaljio. Dugo sam potom razmišljao o onome što sam čuo i pokušao da to razumem u nekom kontekstu. Nekako sam izdržao do sutradan popodne kada su se ponovo stvorili uslovi da prisluškujem, sada već bez stida i srama, jedva san čekao da dođe pogodan trenutak, jer je počelo da me muči jedno pitanje u vezi toga sve više i više. Ćuo sam blago rečeno, razgovor ljubavnika, strasno i slikovito sam ih video zagrljene u svojoj glavi. Prekinuo sam prisluškivanje, iz pristojnosti. Svako ima pravo na svoju intimu, ne, nisam želeo samo to da čujem, interesovalo me je nešto drugo krupnije i dalje.

Istraživao sam, raspitivao se, neko bi me sumljičavo gledao, neko, ko je posvećen pokušavao da mi objasni, neko bi se smejao, sa njima nisam nastavljao priču. Očigledno je bilo iz tog istraživanja da do odgovora i saznanja neću doći na taj način. Ostalo mi je samo da i dalje prisluškujem, ma koliko to sramotno bilo. To sam i radio, u početku svakoga dana, a kasnije i svake noći. Nisam se više obazirao da li će me neko videti, prisluškivao sam bez stida i srama. Nije moglo više da se izdrži, suviše sam otišao daleko, nije me bilo briga šta će ko da pomisli. Morao sam da saznam šta se u knjizi dešava dok je zatvorena.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PRIČA ZA DECU I VILENJAKE

Šapatom breza,

Istinu je večnu rekla žuboru vode,

Jedne tihe noći kada samo senke umiru zorom,

Ljudski pohlepnom.

Maleni patuljci sa svojim smešnim šiljatim kapama, velikim ušima i šarenim raznobojnim odelima, pravili su cirkus okolo mene i ne sanjajući na ih vidim. Ponašao sam se kao i obično, praveći se da mi je glavni cilj da zapalim vatru na ognjištu, koje sam napravio na obali reke. A došao sam baš tu zbog njih. Potrebni su mi odgovori na pitanja koje sam ne mogu da saznam a koje mogu znati samo patuljci, bar sam tako tada razmišljao. Približavalo se veče, vatra je lepo gorela, reka kao da je malo utišala žubor vode. Patuljcima mrak nije značio ništa, oni su se zabavljali, jurili okolo prolazeći tik pored mene dok sam ubacivao u vatru poslednje grane suvog drveta. Tako je trebalo da bude. Kada je noć već odmakla, vatra se skoro ugasila a reka još utihnula znao sam da je došlo pravo vreme. Zauzeo sam već planirani neprirodni položaj skoro dubeći na glavi, zakačen nogama ispod kolena na granu od drveta, i tako ostao skamenjen. Patuljci u početku nisu obraćali pažnju a kada je to potrajalo duže vreme dozvaše jedan drugog i počeše da se okupljaju okolo i da me znatiželjno posmatraju. Pazio sam da se ne pokrenem ni jednim pokretom i posmatrao ih kroz spuštene trepavice. Kada je njihova pažnja bila na vrhuncu poslao sam im pitanje. To ih kao grom iz vedra neba iznenadi pa se razbežaše. Ostao sam i dalje u istom položaju okamenjen da visim i čekam razvoj događaja. Znao sam da će se vratiti. Tako se i dogodilo, u pravcu moje viseće glave, u visini nosa, tiho i oprezno izroni iz trave glavom i sedom bradom verovatno najstariji i najmudriji patuljak njihove male zajednice. Bio je lepo obučen, sa cilindrom i štapom u gospodskom odelu i naravno bos, naime patuljci nikada nisu nosili cipele. Prišao mi je sasvim blizu, oprezno osmotrio lice, mislim da je želeo da me dodirne štapom po nosu koji je bio u njegovoj visini i dalje ne pomerajući se dok sam visio naglavačke. Odgovorio je: „Ima jedno mesto u koje stižeš, odakle god da kreneš.“ Okrenuo se i nestao u mraku. U poslednjem trenutku, jer više nisam imao snage da visim na toj grani. Pokupio sam stvari i otišao zadovoljan odgovorom, u tom trenutku.

Danima, nakon tog događaja razmišljao sam o odgovoru starog patuljka i došao do zaključka da mi je dao samo jedan deo slagalice, pitajući se da li sam sposoban da nastavim dalje. Lukavi stari patuljak. Razumeo sam ga, ako nisam sposoban da otkrijem celu priču onda i ne treba da je znam. Shvatio sam poruku i posle izvesnog vremena, kada sam osmislio novo pitanje, bio sam spreman za novi poduhvat.

Uputio sam se u gustu i tamnu šumu, gde i po danu skoro da nema svetla. To je carstvo noćnih vilenjaka. Ko bi bolje znao odgovor od njih, puno sam ih cenio zbog njihove tajnovitosti. Naime noćni vilenjaci su bili meni vidljivi samo u toj mračnoj šumi i to duboko u noći bez mesečine. Bilo je bitno da zauzmem neki čudan neprirodni položaj koji će da im skrene pažnju i da čekam. Tako je i bilo. Kada su glasovi šume duboko u noći bez mesečine utihnili i šuma zaćutala u neprijatnu tišinu pojavili su se. Tiho i neprimetno. Gledali su me svojim velikim žutim očima i lagano mahali bez vidljivih pokreta svojim prozirnim srebrnim krilima obilazeći me sa svih strana. Poslao sam im pitanje. Kako se nisu nadali da sam uopšte živ uplašiše se i počeše brže da trepere, tako da i mene iznenadiše, kada odmah stiže odgovor: „Postoji put kojim možeš da ideš a da nikada ne možeš da se vratiš.“ Padoh sa drveta, to ih uplaši pa se razbežaše.

Opet odgovorom nisam bio zadovoljan. Ovo je još jedan deo slagalice, bez ikakvih logičkih naznaka da vidim celu sliku i posle više dnevnog razmišljanja. Postojala je još samo jedna, poslednja nada. Obratiću se senkama. One postoje od kada postoji i svetlost i moraju da znaju odgovore na sva pitanja. Malo sam se plašio senki jer mogu da me povuku sa sobom u tamni svet ali drugog izbora nisam imao a želja da vidim celu sliku je izgarala u meni. Senke mogu da budu gde god požele, mogu da prolaze kroz stvari, da se lenjo preko njih prelivaju, da nestanu kada požele i da se stvore na bilo kojem mestu, mi smo njihov odraz. Za senke tajni nema u našem viđenju života. Pitao sam se da li će mi senke odgovoriti, a zašto ne bi odgovorile jednom jadnom prolaznom ljudskom biću u odnosu na večnost njihovog postojanja. Bio sam spreman da rizikujem. Novo pitanje sam osmislio i pripremajući za taj događaj, milion puta ponovio u sebi. Bio je pravi trenutak da pokušam da od senki dobijem odgovor i konačno sakupim poslednju slagalicu u nizu i vidim odgovor. Volju sam uputi na središnju tačku tela. Senke se pokrenuše prvo sasvim polako i jedva vidljivo, počeše zatim da prolazile preko zidova i stvari sve brže u svim pravcima dok nisu napravile vrtlog okolo mene, zatvorio sam oči u poslednjem trenutku, pre nego bi me povukle u tom svom ludilu i tada sam konačno saznao odgovor: „Postoje ljudi koji nikada ne mogu otići dalje od svojih misli, postoje ljudi koji mogu da odu dalje ali ne mogu da se vrate, postoji samo nekolicina koja odlazi dalje od svojih misli ali se i vraćaju. Oni isceljuju oba sveta.“

Објављено под Knjige | 4 коментара

ADAM EVA I PRIJATELJI

Bilo je kasno popodne kada je Adam isključio svetlo u dnevnoj sobi i stao u polumraku ispred prozora gledajući prema kući komšija. Eva je natočila vodu u lonče za čaj i stavila na uključenu grejnu ploču. Adam nije skidao pogled sa ulaznih vrata susedne kuće. Tu je živeo, nije voleo da mu pominje ime, jednostavno su ga zvali komšija nasilnik. Skoro se doselio i uneo nemir u mirni kraj prigradskog naselja. Vrlo često se iz njihove kuće čula svađa i njegovo urlanje. Imao je običaj, kada nigde ne vidi Adama u dvorištu da šutne njihovog mačka, uvek kada mu se za to ukaže prilika. Adamu se to nije svidelo, a Eva se grozila tog čoveka.

Eva priđe i dodirnu Adama nežno po ramenu. „Mislim da je sada vreme da pođeš.“ Adam se bez reče okrenu, navuče svoju pripremljenu dva broja veću zimsku jaknu i obu stare duboke cipele ne šnirajući ih, navuče crnu kapu do očiju i ostavi da mu kosa viri na sve strane, pogleda smrknuto Evu i izađe napolje. Eva zauze njegovo mesto pored prozora u polumraku. Tačno kako je Eva i predvidela tada se uključi svetlo ispred kuće komšija, što je najavljivalo da će skorije da izađe napolje. Adam je već bio sa sekirom u dvorištu kada je komšija izašao iz kuće i pošao stazom prema izlazu. Adam zamahnu jako sekirom kada je ovaj prolazio pored njega i preseče iz jednog udarca ogromni panj. Komšija iznenađeno zastade. Adam pomilova sjajno sečivo pogleda ga smrknuto ispod oka i reče: „Oštra je ko žilet, šteta što samo panjeve seče.“ Komšija zbunjeno promuca nešto nerazgovetno i produži prema izlazu iz dvorišta gde je bio parkiran automobil. Adam sačeka da ode spremajući sledeći panj, a kada ovaj zamače niz ulicu, vrati sekiru na svoje mesto u šupi, pomilova još jedanput sečivo i sa smeškom uđe u kuću. Eva ga dočeka sa šoljom toplog čaja i vrelim poljupcem. Prijalo je.

– Ovo je bilo za oskara, mazno reče Eva.

-Vredelo je prvo preseći panj pa opet sastaviti da izgleda kao da je ceo kada sam udario sekirom, raspao se, nadoveza se na priču Adam, sada već vidno bolje raspoložen jer je Eva dodala rum u čaj, da si samo mogla da mu vidiš facu, kada sam ga pogledao smrknuto ispod oka. Eva se kikotala, nadam se da mu više neće pasti na pamet da šutne mačka, ne volim ja ovo ali prema nekim ljudima mora tako. Adam uze keks sa stola i umoči u čaj.

– Sutra ti nastupaš, koliko se sećam dolazi ti prijateljica koja smara sa strepnjom i tugom.

– Ne brini, sve sam osmislila, ti se bolje pripremi za komšiju koji se stalno parkira na našem ulazu i kradom pregleda poštu u sandučiću, ako već nije uspeo da te razbesni.

– Za njega tek treba da osmislim priču, samo mora kockice da se slože i malo strpljenja.

– Šta bi smo mi bez njih, mazno reče Eva, i sakri se u Adamov topli zagrljaj.

– Da ih nema morali bi smo da ih tražimo, prošaputa joj tiho na uvo i poljubi.

Објављено под Knjige | 2 коментара

DVE KRATKE PRIČE

BILA JEDNOM JEDNA DIVNA ZEMLJA

Bila jednom jedna divna divna Zemlja. Dobri Bog je stvorio raj za ljude. Plodnu zemlju da imaju hranu, čistu vodu da imaju piće, nepregledne šume da imaju čist vazduh. Dobri Bog je rekao da će ispuniti obećanje i zavet da nikada neće prestati setve i žetve, dana i noći.

Međutim ispostavilo se vremenom da su ljudi kvarljiva roba i štetočine. Plodni zemlju su zagadili, čistu vodu zatrovali, šume posekli. Dobri Bog je sve to gledao i nije mu pravo bilo. Da bude još gore nego što jeste i ljudi se međusobno zatrovaše mržnjom i pohlepom i počeše da čine svakojaka zla jedni drugima. Brat je ubio brata, muž je ubio ženu a sin majku. Dobri Bog je to gledao i nije mu bilo pravo, šta se učinilo od njegovih ruku delo. Dobri Bog je voleo ljude ali ljudi se međusobno nisu voleli. To dobrog Boga prvo rastuži a zatim naljuti te odluči da ih dozove pameti i istrebi zlo, mržnju i pohlepu tako što će pustiti pošast na ljude i odluči da će to trajati….

PITANJE

Postoji jedno pitanje koje je oduvek mučilo čoveka, jer nije znao odgovor. Pitanje koje je nailazilo na zid u svesti i nije bilo ni jedne naznake odgovora, već se od zida odbijalo i tako stvaralo prostor za manipulaciju. U pokušaju da nađe odgovor tu se uključuje i religija od samog nastanka, daleko u našoj prošlosti. Pitanje na koje odgovor mogu da daju svi ali niko ne može da bude siguran da je odgovor tačan. Odgovor koji je dala religija, filozofija i nauka takođe ne mora da znači da je tačan. Možda i ne postoji odgovor na to suštinsko pitanje. Možda je odgovor u našoj svesti izbrisan. Možda bi tačan odgovor bio poguban za ljudski rod. Samo nagađanja, pretpostavke i slutnje. Možda zato i ne treba da znamo odgovor na pitanje: „Koji je razlog postojanja svih svesnih bića.“ Šta vi mislite.

Објављено под Knjige | 6 коментара

ADAM ČITA KNJIGU

Bilo je kasno popodne kada je Adam zatvorio knjigu, pogledao šarene korice i malo je odgurnuo na stolu. Nije mogao dalje da čita, glavni junak je opisivao sve nesreće koje su se dogodile u detinjstvu, pitanje je bilo kako će se priča nastaviti dalje. Adam ne voli gubitnike, niti priče o njima. Nije razumeo ni pisce koji tako olako pišu o možda izmišljenim nesrećama. To će naravno neko da pročita i da se uznemiri, kao sada on, možda mu promeni život, možda se posle toga i dogodi nešto ružno. Adam nije voleo ružne stvari, seti se naslova teksta koji je pročitao na internetu „Da li bi zlo postojalo da nema budala“, baš tako i jeste. Iz razmišljanja ga trže Evin glas iz dnevne sobe.

-Ljubavi skuvaj mi čaj, onaj za mršavljenje.

Adamu zaigra osmeh na krajevima usana, ne reče ništa, već je stavio posudu na ploču i pusti da teče voda iz slavine dok je gledao kao hipnotisan. Možda se najbolji drug glavnog junaka udavio u takvoj vodi, deca znaju da naprave dramu i tragediju, razmišljao je zatvarajući česmu. Ipak će vodu za čaj sipati u posudu iz flaše. Voda se brzo zagrejala, odmerio je kašičicu neke biljne mešavine iz tegle, sklonio posudu sa ploče i poklopio. Eva mu je prethodno više puta naglasila da čaj procedi posle tačno tri minuta, upamtio je. Adam se blago nasmeja i sačeka ta tri minuta, procedi čaj u Evinu šarenu šolju i pazeći da ne prospe krenu u dnevnu sobu, razmišljajući kako neko uopšte može i da pomisli da će pijući čaj da omršavi. Nikada nije probao taj čaj i nikada neće. Ušao je u dnevnu sobu i zatekao Evu kako spava. Spistio je šolju na podmetač i pogledao Evinu rasutu plavu kosu po jastuku. Divno. Prigušio je svetlo stone lampe, utišao mobilni telefon, isključio TV i izašao iz sobe pazeći da ne nagazi mačka koji je kao i obično spavao na prostirci pored kreveta. Za Adama je bilo još rano za spavanje, nije razumeo ljude koji puno spavaju, njemu je bilo dovoljno nekoliko sati, šteta je traćiti život na spavanje. Vreme je za akciju. Adam obuče svoju zimsku jaknu, duboke cipele i stavi kapu, napolju je već dugo padao sneg. Odmah pored ulaznih vrata je bila lopata, Adam je uze, bio je ponosan na nju. Kašika je napravljena od nekog laganog a čvrstog materjala a drška od tvrde plastike, mogao je satima da čisti sneg a da se ne umori. Očistio je staze okolo kuće i do trotoara, naslonio se na lopatu. Tačno šezdeset četiri lopate snega. Uvek je brojao kada nešto radi, jednostavno u njemu bi proradio brojčanik, posle bi razmišljao o tom broju i šta on predstavlja, možda kao zbir ili razlika, datum, godina, mora da ima neke veze, pronaći će pre ili kasnije. Ulično svetlo je treperelo a između lampiona su postavili raznobojne svetiljke koje su se povremeno palile, ali ne sve. Ovde u predgrađu proklete gradske vlasti uvek postave neispravnu rasvetu, nije mogao to da razume. Dole u gradu je počeo vatromet. Adama to nije interesovalo, nije voleo vatromet niti bilo šta drugo što pravi buku ili svetli neravnomerno, okrenuo se i ušao u kuću, prethodno smestivši svoju lopatu na njeno mesto. Iznenadi ga Evin vrišteći glas:

– Adame dođi brzo, utrčao je u sobu ne skidajući snežnu jaknu. Eva ga je gledala svojim velikim plavim očima.

– Poljubi me brzo, došla je Nova Godina.

Adam sa olakšanjem zagnjuri svoje lice u topli Evin vrat i požele da tako ostane večno. Prijala je toplina Evinog zagrljaja. Kada ga je konačno pustila vragolasto se nasmejala, srknula čaj i vratila se ispod toplog pokrivača. Mačak se nije ni budio. Adam je otišao da se presvuče, složio je pedantno mokru jaknu, pantalone i kapu da se suše. Kada se vratio u dnevnu sobu Eva je već zaspala na kauču, mačak se nije ni pomerio. Prošao je rukom preko rasute plave kose na jastuku. Divno. Kada je konačno ponovo otvarao knjigu pomisli koliko stranica da preskoči čitanje, nije voleo ružne događaje.

Објављено под Knjige | 2 коментара

DARK

Upoznali smo se sasvim slučajno, ako se nešto uopšte u životu događa slučajno. Čekao sam devojku, pešačka zona u srcu grada, kasno popodne, zadnji odsjaji jesenjeg sunca su najavljivali prijatan smiraj dana. Moja Nestašna Lusy, kako sam joj dao ime, da bi i ona znala kako sam joj odredio karakter, je poslala poruku da će kasniti. Uz veliki poljubac na ekranu je pisalo: izvini, stižem… A to obično zna da potraje. Nervozno sam se šetao, ne volim kada neko kasni, a naročito kada to učini Nestašna Lusy, može da pređe u naviku koju ne volim. Okretao sam telefon u ruci, povremeno pogledao društvene mreže i posmatrao prolaznike, šta bi mogao drugo da radim. Tada sam primetio lika koji je sedeo na klupi, učinilo mi se poznat. Dobacio je:

-Hej, mogu da ti pomognem.

Video sam da me poziva rukom da priđem. Nastavio sam da gledam u ekran telefona kada sam ga ponovo čuo:

-Neće puno da te košta, nasmejao se.

Nasmejao sam se i ja, prišao mu i pitao malo drsko:

– Šta neće puno da me košta.

– Da rešim tvoj problem.

– Kako ti možeš da rešiš moj problem.

– Tvojim mobilnim telefonom, odgovorio je ozbiljno i gledao me pravo u oči.

Prvo sam pomislio da hoće da mi ukrade telefon. On se blago nasmeja i reče:

– Ne brini za telefon, mene to više ne interesuje jer je moj život uništen.

Sada me je već uvukao u priču, analizirao sam ga, njegovo lice, bili smo sličnih godina, rane tridesete, neuredne brade, zapuštene kose, iznošena kožna jakna, izbledele farmerice. Nastavio je svoju priču:

– Ako mi daš telefon da pošaljem poruku, rešiću ti problem, a to će da te košta mizernih dva eura, tek da kupim sendvič.

Mislo sam da hoće da isprosi malo sitnine, kad on nastavi:

– Zar me ne prepoznaješ, imaš retku čast, Dark.

Tada mi sinu kroz glavu, zašto mi je taj lik bio od početka poznat, da, to je stvarno bio Dark, moj idol. U jednom kratkom periodu najpoznatiji bloger, pojavio se ni otkuda, zasenio sve, objave su imale milone pregleda, a onda jednostavno nestao sa neta. Gledao sam i nisam verovao, kada on nastavi svoju priču:

– Mogu da ti ispričam moju priču, za još dva eura, da uz sendvič popijem pivo.

Da li je moguće, razmišljao sam kao u bunilu, pružio sam mu novčanicu od pet eura. Oduvek sam se pitao šta se dogodilo sa Darkom, želeo sam da čujem priču više od bilo čega.

– Znači sećaš me se, nastavi Dark stavljajući novčanicu u zadnji džep farmerica.

– Sada vidiš bednika koji nema za sendvič i pivo, a znaš i sam koliko sam bio uspešan i poznat, i tebe interesuje zašto je to tako. Gledao me je prodornim crnim krupnim očima. Promucah, da.

– Daj jednu cigaretu.

Sa uživanjem je zapali, zatvori oči i izdahnu oblak dima.

– U početku mi nije išlo na netu kako sam želeo, bio sam klinac a želeo sam da postanem infuencer, to je bio moj san, školu nisam voleo a posle škole ništa drugo nisam želeo da radim osim što sam bio na netu. Moje objave su bile slabo ili nikako posećene. Nisam imao ideja. Kako je vreme prolazilo postao sam sve očajniji, devojka me je napustila, sve je išlo naopako dok jedne besane noći nisam otiša na dark net i vrlo brzo, kao da mi je neko pročitao misli, naišao sam na pitanje: Da li želiš da postaneš infuencer. Kliknuo sam bez razmišljanja.

Zastao je, i njegove crne krupne oči me pogledaše tako da me prođe jeza niz kičmu.

– E, tu je bio početak kraja, moje životne priče, nastavi mirnim tonom zagledan u daljinu. Vrlo brzo sam uspostavio kontak, pitali su me samo jedno pitanje i rekli da dobro razmislim pre nego odgovorim. Pitanje je bilo krajnje jednostavno: “ Želiš li da postaneš najbolji infuencer koji će uvek da ima najbolje objave.“ Pomislio sam šta tu ima da se razmišlja i klinuo da potvrdim. Tražili su samo da rukom pokrijem kameru. Osetio sam blago peckanje po dlanu i prstima dok se na ekranu nije zatvorio krug. Tog trenutka se sajt ugasio i ekran zamračio. Tada je rođen Dark.

Neko vreme je ćutao, čekao sam sa nestrpljenjem nastavak priče, pitajući se šta tu ne valja. Zagledan ko zna gde nastavio je.

– Odmah sam uzeo telefon i pre nego što sam i pomislio šta će se desiti objava je već bila na netu, ne znam odakle, ali to sam bio i nisam bio ja, inspirativan, rečit, pun harizme, fantastična objava. Objave su se od tada nizale na netu, uvek nove i svaka još bolja od prethodne, počeo sam da zarađujem od reklama, a ti se i dalje pitaš „.. i šta tu nije dobro.“ Klimnuo sam glavom. Nastavio je setno.

– Da li ti razumeš da je moj život otišao do vraga, svaki put kada uzmem telefon u ruku pojavi se objava, bez obzira šta ja želeo da radim ili vidim na netu. Dark ovo, Dark ono, ali to nisam bio ja. Gledao sam ga sumanuto i setio se pitanja koje su mu postavili „…. koji će uvek da ima najbolje objave.“ Dark je nastavio kao da mi je pročitao misli.

– Da, to pitanje je bilo tako primamljivo. Izdržao sam šest meseci i počeo da ludim, video da mi spasa nema ako nastavim. Isključio sam net i Dark je prestao da postoji a ja opet oživeo sa svojim životom kakav da je. Daj mi sada tvoj telefon.

Bez raznišljanja sam pružio. Ne skidajući pogled sa mojih očiju odmah mi je vratio telefon.

– Ugovor ne može da se raskine. Otišao je preko puta u fast food, ne okrenuvši se.

Ostao sam na klupi razmišljajući o priči, već je poslednji zrak sunca zašao, ne znam koliko je vremena prošlo. Osetio sam blagi dodir po ramenu i poljubac na obrazu. Bila je to Nestašna Lusy, odenuta u najlepši osmeh.

– Izvini što kasnim, namignula je prelepim okom, neću više nikada, reče mazno, primila sam poruku.

Објављено под Knjige | 10 коментара

GREH I STID

„…ne treba da se čudimo što u rđavih ljudi nema stida; oni se postide samo kad se uhvate da čine što dobro, a porocima svojim diče se.“

Na početku, kada je postojalo sve i nije postojalo ništa što bi to pokvarilo, kada je Zemlja bila kuća i majka a nebo krov i otac, dođoše među prve ljude neki čudni stranci. Rekoše da se zovu: Ljubav i Mržnja, Dobro i Zlo, Istina i Laž. Ali to su neke druge priče, koje sam već ispričao. Ostao sam vam dužan priču o Grehu i Stidu. Niko nije znao odakle su došli , jednostavno su se pojavili, ušli u ljude, i ostali tu zauvek, sa njima i u njima.

Činilo se ljudima u početku da su jednako lepi, svako na svoj način te ih odmah svesrdno prihvatiše, kao svoje najrođenije. Pokazaše ljudima lepotu svojih draži. Nekome se više svideo Greh s nekome Stid. Hodali su Zemljom, i drugovali, ne odvajajući se, dok svi ljudi ne upoznaše i Greh i Stid. Kada ih je upoznao i poslednji čovek, videše da im to druženje više ne prija. Međutim ni oni sami se nisu baš od početka dobro slagali. Greh je često dovodio Stid u nepriliku, a Stid je ljudima govorio šta Greh smišlja potajno. Posle mnogo nesuglasica ipak se rastadoše zauvek.

Greh je lutajući sam po svetu, po krvavim tragovima saznao da ima starijeg brata, koji je išao ispred njega, i koji se zove Kob, i bio je krvnik. Požurio je da ga pristigne.

Stid, kako ga je Bog stvorio sramežljivog, nije znao gde će, pa krenu da se vraća putem koji je hodao sa Grehom, žaleći što je uludo gubio vreme sa nerazumnim bratom. U tom lutanju, prepozna tragove čestitosti, i seti se da ima sestru Vrlinu, te je na sreću njegovu i našu pronađe.

Tako, deco moja, i ljudi , pošto učine nekolike konake s porokom, stid ih ostavlja, i vraća se da bude uz ono malo vrline što im još preostane.“ Tako je govorio Vekfildski sveštenik.

Објављено под Knjige | 2 коментара