KAMEN

„ U tom kratkom dokumentu koji nam je doktor Emir prvo pročitao na arapskom pa pojasnio na engleskom, da je Kosta tražio da mu se telo, o trošku ostavštine odnese u postojbinu, selo to i to, u Jugoslaviji, i da tamo bude sahranjen po ondašnjim narodnim običajima pored svojih roditelja. Čak je napisao, na svom jeziku, šta na grobu treba da piše u kamenu. Epitaf treba da glasi:


Kad bi kamen koji pada imao svest,
On bi držao da je njegovo padanje
rezultat njegove slobodne volje.“

Dejan Tiago Stanković iz romana Zamalek

Објављено под Knjige | Оставите коментар

POZIV

Jak zvuk, kao neko zvono, ne mogu da se tačno setim u trenutku, to nešto jako me je probudilo. Nadjačalo je snove, u trenutku sam sve zaboravio, samo je neka slika ostala, nisam mogao da se setim čija je bila, znam da mi je neko bitan nešto rekao, došla je kao grom da mi rasturi mozak, da me ili ubije ili probudi. Bio sam svestan svega, probuđen, na laktovima, širom otvorenih očiju zurio u polu mrak, srce da mi iz grudi iskoči. Svetleo je displej mobilnog telefona. Ne nije to bilo uobičajeno zvono mog mobilnog telefona, nije me to probudilo, displej se isključio. Spustio sam glavu na jastuk, bio je mokar. Uzeo sam mobilni telefon, uključio, svetlo displeja mi je obasjalo lice. Propušten poziv i moje ime na displeju. Zurio sam u mobilni telefon koji se polako isključivao. Bio sam više nego budan. Dok sam polako spuštao telefon pored sebe osetio sam vibracije, opet poziv, okrenuo sam telefon prema sebi. Moje ime na displeju je svetlelo. Nisam smeo da se javim. U glavi mi je bio haos, ništa mi nije bilo jasno, život mi se okrenuo naopako, nisam mogao u trenutku da se setim ničeg logičnog. Sve je oko mene nestalo, kao magla i u magli neke senke. Ovo mora da se prekine, ovog trenutka ili ću poludeti. Pritisnuo sam dugme da uzvratim poziv. Čuo sam zvuk, negde je zvonilo, šta ako čujem svoj glas, proletela mi je kroz mozak i celo telo naježilo od toga. Veza se konačno uspostavila. „Gde si mi sine, što si se toliko zadržao, već dugo te čekamo.“ čuo sam drag i mio zabrinut glas moje majke, otac je nešto u pozadini dodao, nisam ga dobro razumeo. Hteo sam da ustanem iz kreveta da kažem, da evo dolazim ovog trenutka, kada mi se nešto zakačilo za ruke i noge, sa noćnog ormarića je pala na pod čaša i razbilo se uz jak prasak. A zatim je neko uključio svetlo.
• Opet je pokušao da ustane,
• Lepo sam rekla doktoru da su potrebni jači sedativi,
• Uključi direktno u venu.
• Ne zaboravi da počistiš posle i oduzmi mu konačno tu igračku.

Sada sam se tek setio, sanjao sam lepog šarenog leptira.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

MRAK

Bilo je kasno popodne kada sam imao slatku nameru da ubijem tu dosadu koja me nervira, a onda sam se setio da sam u stvari srećan što imam bar tu dosadu koja me nervira.
Imam privilegiju koju sam pošteno zaslužio, mislim kao nagradu, a možda i usud ili kaznu, da osetim trenutak u vremenu, kao kada zver namiriše krv, taj trenutak se oslanja na sledeći a ovaj opet pokrene sledeći. Kap po kap istrošenog znoja ili možda krvi vraćam majci zemlji, svoj dug vraćam pošteno.
Bilo je kasno popodne kada sam ušao u kafanu sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima koji su samo do pola prekrivali okno. Primetio sam samo jedan slobodan sto u slabo osvetljenom uglu sa pogledom na još mračniju ulicu, došao sam da posmatram. Ne volim galamu i gužvu ali to je bio sastavni deo restorana sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama, uz jaku hranu i još jače piće galama se podrazumeva. Nisam želeo ni hranu ni piće, došao sam samo da posmatram.
Iznutra se događala euforija poput erupcije, iznutra nastaje sve i preliva se kroz okno realnosti u stihiju mogućeg spazma ranjenog oktopoda, koji pipcima mlatara haotično u svim smerovima proboden harpunom. Kada se sve utiša ostanu neki tragovi koje i lagani vetar polako ali uporno svakog dana pomalo raznese i na kraju zaborav prekrije sve.
Zbog gužve kelner nije dolazi, nisam ga ni zvao, samo sam posmatrao, lica raznih oblika i boje, neka bradata sa penom od piva, neka ćelava i crvena, i face koje su pravili sve glasnije pričali da bi dali lažnu snagu i još gore argumente da stvore utisak istine jačinom govora. Ima takvih ljudi. Samo sam posmatrao.
Meni ostaje da rane iznutra sašijem i to tupim ekserom i debelim kanapom, da boli što više, nadajući se da će da drži, mada unapred znam da te rane iznutra ne mogu da zacele dok ne ostanem potpuno sam i počnem da ih ližem kao pas, čuvajući ih kao usud koji mi niko ne može i neće uzeti osim zaborava. Mrzim taj siguran spas duše u neminovnosti zaborava, oteće mi tek zašivene, još po malo krvave rane i sveže crvene ožiljke koje sam jedva bolno zašio a to je samo i jedino od mene ostalo. Ostaću bez ičega, neću imati ništa više.
Bilo je kasno popodne kada sam zatvorio vrata kafane sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima i nestao u mraku.

Објављено под Knjige | 1 коментар

Објављено под Knjige | 8 коментара

USPOMENE

Bilo je kasno nedeljno popodne kada sam jednostavno sklopio knjigu i zanemeo. Dok sam uznemiren širom otvorenih očiju zurio u plafon kroz glavu mi je prošla čitava sinfonija raznih događaja koji su polako dolazili na svoje mesto. Ponovo sam otvorio knjigu, pročitao polako svaku reč tog pasusa, svako slovo, da bilo je to ono što sam i pomislio, od reči do reči. Spustio sam otvorenu knjigu na naslon fotelje, kada sam ustajao ona je pala na pod i zatvorila se, simbolična završnica. Sve što se dogodilo pre toga dobilo je smisao, figuru, oblik šta god predstavljalo ali je bilo nešto važno i bitno za mene tog trenutka. Bio sam srećan, nešto to znači, nisam gubio vreme uzalud, da li smem da kažem nešto sam učinio u tom trenutku koji ću da upamtim jer sam tako otvorio vrata drugih prostorija, meni nepoznatih i osećao sam se kao da sam se tek uselio u novi stan koji je neko drugi bogato opremio a ja stajao i samo gledao, da tako nekako, ako mogu uopšte da prenesem to osećanje. Nisam mogao više da razmišljam o tome, ima vremena, nadam se. Izašao sam napolje, svež jesenji vazduh i miris danas pokošene trave. Dok sam šetao stazom oko travnjaka zapalio sam cigaretu, stara ružna navika, tada sam odlučio da Vama ispričam o jednoj drugoj istini, mada je uvek večno pitanje šta je istina, a šta samo interpretacija percepcije koju naše sive ćelije pretvaraju u ono što želimo ili ne želimo da vidimo. Reč je o uspomenama, našem sećanju na događaje koji su se dogodili i na one događaje koji se nisu dogodili. Verovatno ste primetili, a možda i niste, da u sećanju uvek ostaju sveže uspomene na događaje koji se nisu dogodili a mogli su da se dogode, o tome je pisao Slobodan Vladušić, a ja skromno pokušavam da dam mali doprinos. Dakle logična priča ide ovako, oni događaji koji su nastali u stvarnom prostoru i vremenu, pripadaju kao i sve ostalo prostoru i vremenu koje je podložno promenama, nastajanju i nestajanju, kao i sve materijalne stvari oko nas, dok one uspomene na događaje koji se nisu dogodili, a mogli su da se dogode ne pripadaju vremenu i prostoru i zato ne mogu da nestanu iz našeg sećanja, uvek su sveže, uvek ih se lakše sećamo. Interesantno zar ne, što je samo prvi korak. Ako smo se saglasili sa ovim idemo korak dalje koji nas vodi do logičnog zaključka da ono što se stvarno dogodilo i ono što se nije dogodilo a moglo je da se dogodi se zajedno nalaze u našem sećanju i teško ih je razlikovati u trenutku nastanka priče, u realnom vremenu, nekada ćemo reći jedno, nekada drugo i tako sve dok uspomene koje su se stvarno dogodile potpuno ne nestanu iz našeg sećanja, u svom konačnom obliku. Svakoga dana izgubimo po neko sećanje, budite sigurni u to, ali ono što je bitno i što nas održava do kraja u životu to su preostale uspomene, sećanja koja nisu mogla da nestanu, sećanja na događaje koji se nisu ni dogodili. Tužno ali istinito. Imamo samo još jedan korak, koji je više kao pitanje. Ako smo svi mi samo zbir pojedinačnih sećanja, uspomena na događaje koji se dobrim delom i nisu dogodili, šta prestavlja naša kolektivna svest kada su u pitanju događaji?
Procenite sami ima li kraja izmišljenim uspomenama. Učinite sebi uslugu, ne shvatajte uspomene ozbiljno, život je jednako lep.

Објављено под Knjige | 1 коментар

DR X

Bilo je kasno popodne, pre bi se reklo veče kada sam imao zakazan termin kod Dr.X, lagano sam pokucao na masivna drvena vrata na kraju hodnika u starom delu grada i dosta uznemiren začuo poznati glas koji me je pozvao. Bila je to Dr.X. na svom radnom mestu, sedela je za stolom, onako kako sam uvek navikao da je vidim. Plava duga kosa bila je uredno skupljena pozadi, iza naočara gledala su me dva biserno zelena oka kao da me skeniraju, ličila mi je na neku mačku, pomislio sam i potonuo u udobnu kožnu fotelju, tek za trenutak da primetim ispod stola duge prekrštene noge, uvijene jedna uz drugu. Posle uobičajenih formalnosti koje su se sastojale u tome da sam potvrdio svoj identitet, Doktorka X. se ljubazno nasmešila gledajući me pravo u oči. Od ovoga nema odbrane, proletelo mi je kroz glavu dok sam sve više tonuo u fotelju kao rastopljen. Iz blaženog stanja, kao iz daljine, čuo sam njen cvrkut,

  • Recite mi nešto o sebi, šta se dogodilo prethodne nedelje?
  • Puno sam se plašio smrti, jedva sam nekako promucao.
    Doktorka X. promeni izraz lica, osmeh nestade, i zameni ga strogi službeni pogled čuvara zatvora, već sam je video u uniformi kako palicom vuče preko rešetki iza kojih sam zurio nemoćno pokušavajući da ih pokidam.
  • Niste jedini, ako vam je za utehu i prodavci sladoleda se plaše smrti, kao i vozači kamiona, kao i doktori, opet joj se vrati na lice taj anđelski osmeh.
  • To je samo stvar percepcije, nema činjenica, samo interpretacija koje vaš mozak pravi od stimulansa, nastavila je da priča, dalje nisam mogao da je pratim, sve je delovalo logično, pomislio sam da je zamolim da mi ponovi , ali sam odustao, pomisliće da sam glup i podiće će cenu terapije, moraću o ovome da razmislim kod kuće, natenane.
    Nakon toga neko vreme smo ćutali, ona je valjda očekivala da kažem nešto u vezi toga a ja nisam znao šta, samo znam da se i dalje plašim smrti i da bi mi bilo puno lakše ako bi me doktorka držala za ruku. Ta pomisao mi vrati dobro raspoloženje za koje doktorka proceni da sam razumeo zamršenu koncepciju percepcije te nastavi dalje svoje izlaganje, nisam je više slušao, samo sam gledao, uživao, smeškao se i povremeno klimnuo glavom. Razumeo sam samo deo poslednje rečenice:
  • ….sve što trebate je uvek ispred vas.
    Tada sam se u trenutku iskezio verovatno kao kreten, zakolutao očima, tačnije rečeno osećao sam celim telom ispravnu dijagnozu. Doktorka X. mi je otvorila oči, konačno i naučno potvrđeno u čemu je moj problem. Želeo sam da je čvrsto zagrlim i priljubim uz sebe, dok sam pokušavao sav ustreptao da ustanem i pređem preko stola, Doktorka je već bila na nogama, brza kao mačka, ledeno me je prostrelila pogledom,
  • Vreme je isteklo.
    U trenutku sam razmišljao a onda krenuo i dalje prema njoj kad joj je ruka pošla prema biču koji je bio na kraju stola.
  • Da vreme je isteklo, promucao sam sav znojav. Ne sećam se kako sam izašao, znam da sam bio znojavim leđima oslonjen na ulazna zatvorena vrata. Trebalo mi je vremena da se smirim i primetim gospodina koji je stajao pored mene u polumračnom hodniku, pružio sam mu već pripremljen novac, nije brojao samo je pitao:
  • Da rezervišem termin naredne nedelje.
  • Naravno, u isto vreme, rekoh dok sam polako odmicao hodnikom, moram da se brinem o svom zdravlju.
Објављено под Knjige | Оставите коментар

KRUG

U trenutku rođenja anđeli nas daruju paketom svih postojećih radosti ovoga sveta, istog trenutka đavoli u taj paket dodaju sve postojeće muke ovoga sveta, jedno bez drugog ne ide.

Vreme prolazi, dođe i trenutak da se paket otvori. Da li si nekada bio toliko srećan da te je bilo strah da spavaš jer se „možeš probuditi kao neko drugi“. Da li si nekada bio toliko očajan da nisi mogao da spavaš jer znaš da te tamo čeka još veći očaj. Jedno bez drugog ne ide.

Razumevanje razloga jedinstva različitosti nas vodi do istine. Razumevanje lenjosti razmišljanja nas vodi do ne istine. Jedno bez drugog ne ide.

Ipak se razlikujemo, zar ne. I razumemo tu razliku, zar ne.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

KOMŠIJE

Kada se sve utiša, zaćuti okolina, i ne čuje se ništa, do samo tišine, koja šušti negde ili dolazi od nekuda, to ne znam, tiho i uporno. Sigurno da je uvek prisutna, ali je ne primećujem do trenutka kada moćno ovlada, sve zvuke strpa u crnu rupu, sve osim upornog, dosadnog laveža. Lavež je dolazio uvek u suton. Nikada tog psa nisam video, samo sam ga zamišljao, možda na lancu, podignutih prednjih šapa zakačenih na ogradu, a onda bi odbacio tu sliku brzo, žao mi je vezanih životinja. Mislim da znam kome pripada pas, tek neka kuća dalje niz ulicu, u zadnjem delu dvorišta, koje se ne vidi sa ulice, mislio sam da odatle dolazi lavež. Nije mi bilo jasno kako vlasnici, manje drage komšije, kojima sam se uvek javljao reda radi, a oni me uvek pozivali na razgovor i piće, možda kafu, na koju nikada nisam otišao, naravno, baš nikada ne zapitaju zašto taj pas tako uporno laje. Ne razumem takve likove.
Šta njega briga zašto naš pas laje. Laje zato što je pas, i šta bi psi drugo radili nego da laju, moraju nešto da pričaju, a naš pas je baš pričljiv. Odmah da vam kažem, nije ni gladan ni žedan on je jednostavno takav, pričljiv. Priča sa vrapcima koji ga sa obližnje lipe ogovaraju, priča sa mačkom koja prolazi preko krova, iznad njegove glave, i koja kao da ga ne primećuje, priča sa mesecom kada je mlad zašto je mlad, a kada je pun zašto je pun, a nije mlad, video sam ga da priča i sa mravima, uporno mu svakoga dana odnose hranu, mrvicu po mrvicu, a to ga baš nervira. Šta njega briga zašto naš pas laje, toliko puta sam ga pozvao da dođe na piće, malo da pričamo, popijemo kafu, samo bi odmahnuo rukom i nastavio dalje, osobenjak, šta da vam kažem, živi sam, baksuz po prirodi, sada mu smeta što pas laje, pa laje zato što je pas i nije baksuz, laje zato što je društven, a ne kao taj osobenjak. Da ne laje smetalo bi mu to što ne laje. Stvarno ne razumem takve likove.
Mislim da je taj pas stvarno retardiran, laje kao lud, bez ikakvog razloga. Kao pričljiv je, mada mogu vam reći da je skroz blesav. Kada me vidi da prelazim preko krova poludi skroz, i laje, laje, nema kraja, a gde ću da prođem ako ne preko krova, mačke to uvek rade, taj retardirani pas to ne može da razume, samo me gleda i ne zatvara usta, ne znam kako mu ne dosadi. Nekada stanem iznad njega na krov, posmatram ga. To ga izludi, ne razume da ga samo zezam, i umesto da me otkači i ode u kućicu spreman je da laje od jutra do sutra. Kada mi dojadi da ga slušam i gledam jednostavno nastavim dalje a on još neko vreme ponavlja isto, ne znam kako mu ne dosadi, ma kažem vam da je retardiran, kao i ovi njegovi što ogovaraju ovog finog gospodina iz komšiluka. Nije on nikakav baksuz, živi sam zato što mora tako, ja to najbolje znam jer se sa krova sve jasnije i bolje vidi. Nije namćor i osobenjak, to sigurno, uvek mi ostavi hranu i mleko u tacni, malo me mazi i nastavi svojim poslom, pratim ga svakog dana, nikada me ne vidi kada sam na krovu, naravno, mogu knjigu o njemu da napišem, divan čovek, a ove njegove komšije što ga ogovaraju da nikada neće da dođe kod njih u dvorište su retardirani kao i njihov pas, pa ni ja im ne ulazim u dvorište, samo preko krova prođem. Stvarno ne razumem takve likove.
Možda me je progutala crna rupa, prvo sam to pomislio kada se sve utišalo i zaćutalo, samo tišina koja šušti negde u meni ili dolazi od nekuda, ne znam, tiho i uporno, iz straha sam lanuo, za svaki slučaj, a zatim još jednom, još jednom, još jednom.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

KOREKCIJA

Jednog dana će me sigurno nešto ubiti, ali ja ne mogu znati da li će to biti baš danas.“ John Green

Pitam se zbog čega filozofi stalno pričaju o smrti i pisci tu nalaze inspiraciju, ipak su pesnici naj gori, onako izgubljeni, u oblacima halucinacije, smrt im je kao dobar dan, pitam se da li je postojao pesnik koji nije pisao o smrti. Razmišljao sam o tome dok sam po drugi put proveravao da li sam zaključao stan, jednog dana će mi samo drška od brave ostati u ruci, stvarno realno, volim da ponekad preterujem, možda i malo češće, svestan sam toga. Ne radim to iz straha da će neko ući u stan, nema tu šta da se ukrade, već ne znam ni ja zbog čega, onako iz navike, možda iz vremena kada je imalo šta da se ukrade, ne znam, ružna navika, moraću da je korigujem, narednih dana. Mora da i komšije čuju moje nasilno ponašanje prema bravi, možda pomisle, ovaj ludak opet nasrće na sopstvenu bravu i zaključana vrata, i u pravu su, to bi i ja isto rekao, bolesni ludak, možda bi izašao iz stana i svašta ružno rekao, moram svakako to da korigujem. Razmišljam o tome dok mi prsti skoro pomodreli još uvek čvrsto drže kvaku, polako sam udahnuo ustajali vazduh i postepeno, prst po prst, popustio stisak i konačno pustio kvaku, ruka mi je ostala u vazduhu da visi nekoliko trenutaka, da li još jedanput da proverim, delovalo je kao da su zaključana, okrenuo sam se, nikoga nije bilo u hodniku, nedelja popodne, možda me gledaju kroz špijunku, da verovatno, kako se ranije nisam toga setio, možda misle ovaj ima puno para čim ovoliko puta proverava bravu, da to mogu da pomisle, moram to da korigujem, sledeći put ću samo jedanput da proverim, možda dva puta, to ne može biti sumnjivo, pa i tri puta nije strašno. Razmišljao sam o tome dok sam silazio sveže opranim stepenicama i na prvom odmorištu se okrenuo prema vratima stana a desnom rukom proverio da li je ključ u džepu, to uvek uradim na odmorištu, bio je na svom mestu, mogao sam mirno da izađem iz zgrade. Dok sam prolazio preko parkinga okrenuo sam se prema terasi svog stana na četvrtom spratu, vrata terase su bila zatvoren, nije na odmet da se to proveri, možda bude oluje, mada je bilo vedro i toplo, ali ko zna, čas se vreme promeni, zato sam ponovo stao da detaljno pogledam terasu, možda me komšije posmatraju i klade se da li ću se još jedanput okrenuti, zato sam nastavio dalje do ugla. Čim sam prošao iza ugla okrenuo sam se naglo i samo polovinom lica oprezno pogledao prema terasi. Iza leđa sam čuo da mi je poznati ženski glas poželeo dobar dan, nisam se okretao, bila je to komšinica sa drugog sprata, najveća torokuša u zgradi, ovo mi nije trebalo, pravio sam se da ne čujem, ogovara će me i ovako i onako, a kada malo bolje razmislim baš me briga, korigovaću to, sa smeškom sam pomislio i počeo da prelazim ulicu kada se uz škripu kočnica blizu mene zaustavi crni džip. Pogledao sam prema semaforu, bilo je crveno svetlo, okrenuo sam se prema džipu, sredovečni čovek mi je rukom pokazao da pređem ulicu, bio je sam u kolima, mrzim crne džipove i kada mi kao neko pokazuje šta treba da uradim, pa naravno da ću da pređem ulicu, kada sam već skoro prešao, podigao sam ruku kao da se zahvalim a onda ispružio srednji prst, čuo sam sirenu i škripu guma kada sam već bio na sigurnom, debil, okrenuo sam se za njim, misli da zadnja vrata nisu bila dobro zatvorena, pošao sam dalje pa se još jedanput okrenuo a on je već stigao do narednog semafora, pomislio sam da li bi stigao da mu kažem da zadnja vrata nisu dobro zatvorena, ipak sam nastavio dalje, ne mogu ja da korigujem sve. Pošao sam dalje širokom ulicom, prolaznika skoro da i nije bilo, nedelja popodne, vrućina, avgust, birajući hladovinu visokih platana stigao sam do naredne raskrsnice gde je bilo puno lokala sa brzom hranom. Među njima stidljivo se smestila prodavnica sladoleda, u stvari to je kiosk gde bi vlasnik izgurao automat ispred i prodavao sladoled na točenje, uvek samo dva ukusa, jagoda i vanila, odvojeno ili mešavina da se natoče zajedno u hrskavi kornet, tu je bio od kada znam za sebe, čini mi se da je uvek isti čovek generacijama, kako mu je to uspevalo ne znam, razmišljao sam o tome dok je on okretao kornet koji se punio hladnom i slatkom mešavinom ukusa. Završio je točenje sladoleda kada sam pružio ruku i zadržao njegovu na ručici automata da još malo natoči, blago, nisam bio nasilan, kako mnogi misle, pogledao me, kao da pita da li je dovoljno, klimnuo sam glavom i pružio nešto sitnine, prethodno sam tačno prebrojao još kod kuće, imalo je dovoljno, ali sam voleo da za svoj novac dobije više. Nije brojao, krajičkom oka sam video da je novac spustio na pult, nastavio sam dalje, pitam se da li će kasnije da prebroji kada odem, video sam jedna otvorena vrata na susednom lokalu i pomislio da bi mogao da odatle vidim da li će da prebroji novac, ipak sam odustao, nisam lud, baš me briga, imalo je tačno, a to što mi je sipao više, nisam ja njega terao, kupac je uvek u pravu i traži više a možda sam i pogrešio, bio malo nasilan, ne smem da budem takav, korigovaću to, možda već sutra, mada mi se svideo dodat sladoleda, čini mi se da je bio slađi od ostalog dela.
Pitam se zašto filozofi stalno pričaju o smrti, pisci takođe, naročito izgubljeni pesnici, ljudi život je lep sve dok imaš sutra da sve možeš da koriguješ, mislim da ću sutra malo duže i jače da pritisnem ruku prodavca sladoleda, ovaj dodatak je nešto najslađe.

Објављено под Knjige | 4 коментара

UMEĆE OSVAJANJA

…“Jesi li čuo za Sun Cua? Hari klimnu glavom. Kineski vojskovođa i strateg. Napisao je Umeće ratovanja. Smatra se da je napisao Umeće ratovanja. Ja lično mislim da je to napisala žena. Umeće ratovanja je na prvi pogled knjiga o borbenoj taktici, ali dublje gledano ona se bavi rešavanjem bilo kakvog sukoba. Ili, preciznije: to je umeće kako da dobiješ ono što hoćeš po najmanjoj mogućoj ceni. Onaj ko dobije rat nije nužno i pobednik. Mnogi su osvojili kraljevstva, ali izgubili toliko vojske da su mogli njime vladati samo pod uslovom koje postavi naoko pokoreni neprijatelj. Žena je manje sujetna od muškarca kada je reč o moći. Njoj nije važno da njenu moć svi vide, dovoljna joj je ona vrsta moći koja će joj omogućiti da postigne svoje ciljeve. Sigurnost, hrana, uživanje, osvetu ili mir. Ona teži moći, ali u svojim planovima gleda dalje od bitke i trijumfalnog slavlja. A pošto ima urođenu sposobnost da uoči slabost kod svojih žrtava ona instiktivno zna kada i gde da udari – a i kada treba da se pritaji. To se ne može naučiti“

Ju Nesbe

Објављено под Knjige | 2 коментара

KOFER

Nikada mi nije bio jasan taj trenutak buđenja, pokušavam po inerciji da se ponovo vratim u snove, može se nazvati, stanje bez svesti koje privlači kao magnet inertno telo, zašto, nekoliko trenutaka kasnije se snova i takvog bez svesnog stanja i ne sećamo, zašto nas to privlači, bezbrižni smo, možda zato, sve je u snovima moguće, privlači nas ta rapsodija mogućnosti, nestvarne ili stvarne realnosti, to vam niko sa sigurnošću ne može odgovoriti, budite u to sigurni, što bi rekao jedan dobri prijatelj: „Biblioteka snova i noćnih mora.“
Polako postajem svestan okoline, snovi me napuštaju, i ne znajući gde sam bio samo nekoliko trenutaka ranije, odričem se snova, ma kakvi bili, ne dozvoljavam da se dva sveta pomešaju, kao da nemaju ništa zajedničko, a opet se u meni sjedinjuju, enigma koju ne mogu da rešim, enigma koju niko nije rešio, kao da sam bio mrtav pa se ponovo rodio, možda ne baš tako ali slično, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao:“Posle smrti biće isto kao i pre rođenja.“, tako je i sa snovima.
Sada je stvarnost konačno preovladala i pogled mi ostaje na velikom koferu koji je bio odmah pored kreveta, nikada se ne odvajam od kofera, tu je sve što imam. Moram da krenem na put. Ovo je samo još jedna noć iza mene i jedan dan ispred mene, nikada se više neće ponoviti, znam to i ne želim ništa da propustim, nije sigurno da ću dobiti drugu šansu, utakmicu moram da dobijem, da pobedim, da iskoristim šansu dok je lopta u mojim nogama, da postignem gol, šansa ne sme da se propusti, ili što bi rekao jedan dobri prijatelj:“ Ako se ne živi u pravom trenutku onda se ne može ni umreti u pravom trenutku.“
Uzimam kofer, težak je i kabast, vučem ga polako za sobom kroz polu mračni hodnik predvorja realnosti, pazim na njega, puno mi znači iako je star, unutra je sve što imam, spuštam se polako niz stepenice, izlazim na ulicu, dočekuje me Sunce, narod koji negde žuri, kao da bi me srušili, kao da žele da prođu kroz mene, kao da me ne vide, smetam, ne znam gde žure, ja nigde ne žurim a uvek svuda stignem, bitno mi je da na pravom mestu budem u pravom trenutku a to je upravo sada gde stojim i upravo ovog trenutka koji se dešava, posle prošlosti a pre budućnosti, razmišljam o ljudima koji negde žure, drugi su sakriveni u okolnim zgradama, ne vide se ali znam da su tamo, znam da su očajni, ne svi ovog trenutka, ali u nekom trenutku ovog sunčanog dana iz ovog ili onog razloga svi do jednog biće iz nekog razloga očajni, ali i srećni koju odmah prepoznamo da zrači na licu ali očaj krijemo duboko u sebi, ili što reče jedan dobar prijatelj: “Kada bi beton bio providan, bio bi vidljiv sav naš očaj.“
Pokušavam da prođem sredinom trotoara, kofer koji vučem je težak i veliki, moram da pazim, tu je sve što imam, prolaznici me zaobilaze, ja nigde ne žurim, bitno je da budem u pravom trenutku na pravom mestu, a to je sada i ovde, toga sam svestan i zadovoljan zato što to razumem, i shvatam kao suštinu postojanja, odnosno pre bi se moglo reći, lakoće postojanja, jer kako reče jedan dobar prijatelj:“ Ništa nije unapred zapisano i ništa se ne može ponovo zapisati.“ Lepo je to rekao, često se toga setim.
Vučem svoj kofer dalje prema parku, pazim na njega, unutra je sve što imam. Odmah sam zapazio klupu na koju ću da sednem, u hladovini je velikog Hrasta koji se moćno uzdizao i zaštitnički nadvijao iznad, kao da je rekao, izvoli ovo je mesto za tebe i tvoj teški kofer umorni prijatelju. Prihvatio sam poziv, zahvalio se Hrastu na udobnom smeštaju tako da sam iz pristojnosti i ceneći njegovu dobrotu razmenio još nekoliko učtivih rečenica u našem dijalogu, ne želeći da budem dosadan povukao sam se u svojoj malenkosti dok je on nastavio da šušti i pomera svoje lišće iako vetra nije bilo, smatrao sam to prijateljskim gestom, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao: „ Čuda ne protivreče prirodi već ljudskom poimanju prirode.“ Lepo je to rekao, često se toga setim. Vreme, ako uopšte i postoji, kao da je prestalo da teče, kao da je stalo, možda ispod Hrasta vreme i ne postoji, ljudi su izmislili vreme a ne Hrast, za njega to ne važi, on je moćan i puno pametniji od mene, cenim njegovu moć i mudrost, ja to nikada neću postići, siguran sam u to, to je jednostavno nemoguće, nismo ista kategorija, dok sam ja obični dvonožni sisar koji vuče svoj teški kofer za sobom u kome je sve što ima i sedi na klupi već dopola mrtav od oksidacije i pored sve svoje pameti nije ni prići moćnom Hrastu čije stablo ne mogu obuhvatiti svojim kratkim i rahitičnim rukama, čije grane visoke grane ne mogu ni lepo videti, čije korenje je tako duboko usađeno u majku Zemlju da crpi iskonsku snagu is samog središta srca dok je svoje ruke okrenuo moćnom Suncu da svaki listić više puta okrene da bi upio snagu svemira i u sebi sublimirao sa energijom majke Zemlje, savršenstvo, i šta sam tu ja, mogu samo da ga razumem i da mu se divim, to je dovoljno, razumeo je, srećan sam zbog toga, jedna niska grana se savila i pomilovala me po glavi, blago i nenametljivo, kao slučajno, ništa se slučajno ne događa, zahvalio sam se Hrastu na gostoprimstvu, moćan je to saveznik, učtivo sam se pozdravio i krenuo sa svojim koferom dalje, ispred mene je bio put, pitao sam se kakav, iako sam odgovor naslućivao, blago rečeno, mada mogu otvoreno da kažem, znao sam, kao što bi to rekao jedan dobri prijatelj: „Tvoja budućnost je već u tvojoj podsvesti.“
Dugo sam išao ulicama i parkovima, kofer je postajao sve teži a ja umorniji, počeo je da pada mrak, Popeo sam se otežalim koferom uz stepenice, pa kroz polu mračni hodnik u predvorje mašte, snova i svemoguće podsvesne realnosti do sobe sa krevetom. Bitno mi je bilo da dobro smestim kofer pored kreveta pre nego zaronim u carsko nebesko i prepustim se snovima, kofer mi je vrlo bitan, unutra je sve što imam, od kada znam za sebe vučem taj kofer a on je sve teži i teži, ne smem da ga izgubim, moram da vam odam tajnu pre nego što se prepustim snovima, jer nikada nije sigurno, niti neko može na ovom svetu da vam garantuje da će te se ujutro probuditi, možda nas jednostavno čarobni svet snova zadrži u nekom lavirintu svakakvih lepota ili čudesa i poželite da ostanete zauvek, zato bolje da vam ovo kažem, kofer nikada nisam otvorio, ali tačno znam šta se nalazi u njemu, star sam i jedva ga vučem a moram jer je unutra sve što imam, moje uspomene, želim vam laku noć.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

GLAD

Najbolji ručak sam pojeo prstima. Celo moje telo i sve što imam učinili su da osetim slastan ukus još u masnoj ruci. Slatko kao med što klizi sa usana, slano kao morska so što krcka među zubima, hrskavo kao korica tek pečenog hleba, kiselo kao dresing od limuna što do mozga dođe, gorko kao zelena rukola, masno kao slanina, dok se sliva i curi kroz prste pre nego halapljivo progutam kao gladna zver, jedini način da utišam iskonsku glad koja me opseda kao vuka. To samo dobri Bog, nadam se, može da me pohotnog razume, a gladni čitalac, nadam se, samo nagoveštaj da nasluti.
Najbolji ručak pojeo sam očima, celo moje telo i sve što imam, učinili su da osetim slastan ukus u pohotnim očima, da vidim kako još vrući žuti preliv se razliva u slapovima preko zagorelog vrelog mesa, tek sklonjenog sa roštilja, dok oštri tanki nož ga lako seče na drvenoj dasci, curi tamni sok boje pečene krvi, slutim, i nagoveštava u oku izgladnelog vuka koji još živ plen guta očima. To samo dobri Bog, nadam se, može da me pohotnog razume, a gladni čitalac, nadam se, samo da nagoveštaj nasluti.
Najbolji ručak nikada nisam pojeo, to samo dobri Bog, nadam se, može da me kao isposnika razume, a gladni čitalac, nadam se, samo da kraj nasluti.

Објављено под Knjige | 2 коментара

STRAST

“ Svaka strast je detinjasta. Banalna i naivna, i zapljuskuje nas odjednom. Obara nas. Spira sa stena. Sva ostala osećanja pripadaju zemlji, ali strast boravi u svemiru. Zato strast jeste vredna, ne zbog onoga što nam daje, već zbog onoga što od nas zahteva, da rizikujemo naše dostojanstvo. Nerazumevanje drugih i prezrivo odmahivanje glavom.“

Fredrik Bakman

Објављено под Knjige | Оставите коментар

NOĆNI KOŠMARI

Da li znate odakle dolaze noćni košmari. Otkriću vam tajnu nad tajnama, tajnu noćnih košmara. Posmatrao sam ih godinama u fantastičnim ulogama iskrivljene realnosti, realnim ili ne realnim iluzijama, pitao sam se uvek. Nekada su bili toliko zastrašujući da zastane dah, budio sam se znojav, mokar u paničnom strahu uplašen do same srži svog bića. Likovi iz realnog života poprimaju neverovatnu formu u cilju straha. Nadam se da psiholozi mogu da daju svoje mišljenje kada je u pitanju ne svesno mahnitanje našeg nazovi razuma. Kastaneda kaže da se snovima može upravljati ako dovoljno vežbaš, savršenstvo duha se podrazumeva, naravno ko sme da proba tako nešto, jer u suprotnom može se ostati zauvek u carstvu snova, što možda i nije tako loše, zavisi kako ko to razume. Posle dužeg posmatranja košmara i noćnih mora zaključio sam da oni dolaze od nekuda, a samim tim što od nekuda dolaze znači da su živi, da postoje u svojoj realnosti. Tako sam otkrio da postoji carstvo noćnih mora i košmara, poseban svet za sebe, i sasvim logično zaključio da su aktivni samo noću kada traže hranu. Naravno da moraju da se hrane jer smo prethodno zaključili da su to živi stvorovi kojima je potrebna energija kao i svakome od nas. Njima nisu potrebni kolači, jer je na njihovom ne stvarnom, delimično, nivou potrebna suptilnija hrana koju nalaze u našoj pod svesti. Dok mi spavamo noćni košmari su gladni onoga što imamo u pod svesti, gladni su našeg straha. Bez ikakvih problema, u većini slučajeva, ulaze u san i tada počinje fantastična predstava, noćni košmari uzimaju likove iz naše pod svesti menjaju im oblik i daju nerealne osobine, mogu da lete, mogu da budu šta god požele, sve u cilju da izazovu strah tu suptilnu energiju kojom se hrane. Ponekad kada preteraju košmari izazovu i smrt. Srce prestane da kuca od straha, dešava se. Strah je smrtni neprijatelj. Iako je sve naizgled imaginacija, nerealna fantazija, naša svest to u trenutku paničnog straha ne prepoznaje. Da li je to onda nerealna fantazija ili su ipak noćne more i košmari realni deo našeg postojanja. Naša svest nije tako naivna, ili ipak jeste kada prepozna stvarnu opasnost. Noćni košmari kao i obični snovi se pamte tek neku sekundu nakon buđenja, posle toga nestaju, odlaze u svoj svet. Mešanje fikcije iz snova i realnosti života, su deo naše svakodnevice, dva sveta koja postoje paralelno. Nedavno sam pročitao u jednoj fantastičnoj bajci da noćni košmari imaju svoje neprijatelje koji ih love iz zabave kao i iz koristi, to su lovci na noćne košmare i noćni košmari ih se puno plaše. Košmari su gladni straha i zato manje oprezni, sa jednim ciljem da što pre izazovu strah kod naivnog bezbrižnog spavača i tako se napune energijom. Tu nastupa lovac na košmare i možda mi ne morate verovati, ali video sam puno košmara kako se bespomoćno koprcaju uhvaćeni u mrežu, paukovu mrežu, tako fino ispletenu, skoro nevidljivu ali dovoljno jaku, i što se više koprca gubi snagu i predaje se lovcu koji ga odnosi, jer i Lovci na košmare često to ne rade samo radi zabave već i iz koristi zbog zasluga koje dobijaju za svaku ulovljenu noćnu moru. Praktično gledano lovci na košmare nam nisu baš od neke koristi jer suočavanje sa strahovima koje nosimo u sebi nas i dalje čeka, možda sledeće noći. Tada imamo šansu suočeni sa strahom da ga u realnom životu prevaziđemo jasnoćom, tako zatvaramo kapiju noćnim košmarima jer u našoj pod svesti nema straha. Samo realno, koliko nas to može da učini, malo, ali mogućnost je uvek otvorena. Želim vam laku noć.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

REČ

Put kroz značenje reči, odnosno pronalaženje smisla izgovorenih ili napisanih reči predstavlja vrlo složen postupak dešifrovanja mimike stvoritelja, zbog toga je čitanje u nekom smislu odlazak u onostrano, kada svest o samom sebi prestaje da bude dominantna i fokusira se na neku novu dimenziju reči. Stvoritelj je odabrao reči smislene sadržine koje ima njegovu emociju tog magičnog i neponovljivo trenutka. Pisac emocijama daje boju, koja se u svesti čitaoca pretvara u sliku. Vrlo složen postupak se odigrava u deliću trenutku kada se uspostavlja veza između pisca i čitaoca. Pisac nije tako lako pronašao te reči, one su od nekuda došle jer ima beskrajno mnogo mogućnosti i kombinacija od kojih je samo jedna prava. Pisac luta virtuelnim lavirintom u potrazi za smislom, dok sve to posmatra čuvar riznice reči, jedinog bogatstva koje ovaj svet poseduje. U beskraju prostora i vremena na početku beše reč. Tako je bilo nekada, tako je sada, tako će i ostati, sve dok postovi prostor i vreme. Ako pisac u svojoj svesti pronađe riznicu reči samim tim je odabran od čuvara riznice i njemu je dopušteno da odabere reči koje su mu potrebne. Ako ti se pružila prilika da pronađeš pravu reč u pravom trenutku napisa si najlepšu priču, svoj život. Tako postaješ čuvar riznice reči, čuvar najbogatije blaga koje postoji na ovome svetu. Tada se reči čuju tako glasno i jasno da dopiru do svesti onoga koji ih čuje ili pročita i tako reči menjaju svet. Ono što je takođe važno, to su reči koje se ne izgovore, one imaju uticaj i na onoga koji uh je zadržao u sebi kao i na onoga kome su trebale da budu upućene. Nije tako jednostavno doći do riznice reči i steći najveće blago koje postoji jer se tako preuzima velika odgovornost, čuvar riznice dozvoljava samo odabranima koji lutaju u beskrajnim mogućnostima da čistog srca pronađu blago. Ako se blago riznice reči ne pronađe čuvar riznice udeli svakome reči koje zaslužuje. Reči ne mogu da se kupe, ne mogu da se zakupe, ne mogu da se ukradu zato su ne promenljivo blago dato na čuvanje gospodaru prostora i vremena. To je početak i kraj priče jer zamislite samo šta bi se dogodilo da je svakome dostupno tako veliko bogatstvo kakve su reči, tas vage na kojem se nalaze laži počeo bi da preteže i sve bi izgubilo smisao. Obmana bi pobedila, gospodar prostora i vremena bi prestao da postoji jer je svoje najveće blago izgubio. Gospodar riznice reči čuva blago i tako održava smisao postojanja jer na početku beše reč, tako je bilo nekada, tako je sada, tako će biti uvek.

Објављено под Knjige | 2 коментара

PLAĆENI UBICA

Naš um je uvek spreman da vidi ono što želi da vidi, i da zatim intrepretira to onako kako mu odgovara“
Posvećeno G-din. Smitu

Niko ne bi posumnjao da je novi, naizgled fini, dobroćudni sused koji se doselio u skromnu kuću sa druge strane ulice, baš preko puta mog stana, plaćeni ubica. Ali ja sam to znao, odmah sam ga prepoznao, ili tek nešto malo kasnije. Kako sam to mogao znati? Vrlo jednostavno, moj nepogrešivi osećaj policajca me nikada nije prevario, kao ni onda kada sam uhapsio gradonačelnika tvrdeći da sam video da prima mito, zbog čega su me nepravedno prerano penzionisali kao policijskog službenika, a kasnije je taj isti gradonačelnik izgubio na izborima i svašta su pričali, ali bilo je kasno. Sada sam bio siguran da je novi sused plaćeni ubica, potreban mi je bio samo materijalni dokaz i zato sam odlučio da ga pratim, nazvaćemo ga G-din Smit, da ne bi otkrio njegov pravi identitet. Od ranog jutra sam posmatrao kroz prozor, društvo mi je pravila flaša viskija, naravno spustio sam trakaste zavese, ili ih tek malo pomerao kada ga nisam dobro video u dvorištu. Zapisivao sam sve navike. Uveče sam koristio dvogled, tako sam mogao da vidim sve, ili skoro sve, sa plaćenim ubicama nikada niste načisto. Štampu je samo prelistavao, detaljno je čitao samo oglase i crnu hroniku, jedan od prvih dokaza da sam u pravu. Čekao je šifrovanu poruku. To rade sve plaćene ubice. Znao sam da konačni dokaz ne mogu pronaći samo posmatrajući. Morao sam da mu se približim, da se sprijateljimo, da zajedno pijemo viski, da se on opusti, tada bi mi možda priznao, ispričao neku pikanteriju, dao neki materijalni dokaz. Bili smo sličnih godina, živeo je sam kao i ja, odmah sam pomislio da bi mogli da se družimo, popijemo po neki viski. Međutim svi moji napori da se upoznamo padali su u vodu. Jednostavno bi se ljubazno javio na ulici i izmislio neki razlog da se ne zalepi na moju priču. To me je u početku nerviralo ali i nateralo na razmišljanje, sigurno postoji jak razlog, a to je da je G-din Smit sigurno plaćeni ubica. Sve je ukazivalo na to. Samo je bio potreban materijalni dokaz, koji sam na kraju i pronašao. Tada sam kupio dvogled, otvorio novu flašu viskija i zauzeo poziciju pored prozora. Posle više meseci skoro danonoćnog posmatranja i ne znam koliko praznih flaša viskija, morao sam, jer to niko normalan ne bi izdržao, zapisao sve navike G-dina Smita. Nije imalo potrebe više da zapisujem jer se sve ponavljalo. G-din. Smit je bio savršen, u stvari to nije niko, jer ja to kao bivši policajac najbolje znam, što je moglo da znači da on samo odlično glumi, to je bio još jedan dokaz da sused ima neku tajnu koju krije a to je prošlost plaćenog ubice. Nisam ni malo u to sumnjao. Potreban je bio samo materijalni dokaz. A onda je sve počelo da se odvija kao na filmskom platnu kada sam jedne noći umoran od posmatranja i viskija zaspao na sofi sa dvogledom na grudima. Svanuo je tako lep sunčan prolećni dan koji ja nisam imao prilike da vidim, jer sam se probudio tek negde oko podne, ukočen od spavanja u polu sedećem položaju, nakrivljene glave i počeo da psujem sve čega se setim. Odmah sam popio dobar gutljaj viskija, da se povratim onako mamuran, uzeo dvogled i zgranuto zaključim da G-din. Smit nije u kući. Prelistao sam sve papire o navikama suseda i zaključio da svakoga dana u to vreme čita novine i pije čaj. Da li je moguće da je bio dovoljan trenutak moje nesmotrenosti da plaćeni ubica iskoristi svoju šansu i da me nasamari, da sav moj višemesečni trud padne u vodu. Nisam mogao da verujem svojim očima. Namerno me je naveo da verujem njegovim navikama i kada sam se malo opustio on je nestao i sada sigurno izvršava svoj krvavi zadatak. Ne sumnjivo da je bio dvostruka ličnost. U trenutku sam se osećao kao gubitnik. Brzo sam istrčao napolje, koliko sam mogao, i pažljivo osmotrio kuću preko puta, dosta je bilo skrivanja, odlučio sam da upadnem u stan plaćenog ubice, pronađem dokaze, razotkrijem ga i privedem pravdi, već sam video zavist u očima mladih policajaca. Prešao sam na drugu stranu ulice i uputio se brzim korakom prema ulaznim vratima i onda zastao kao ukopan, ulazna vrata su bila malo otvorena. U trenutku sam odmah znao da je zamka i da će biti eksplozija ukoliko otvorim vrata ili prekinem snop svetla lasera koji sigurno čuva kuću. Dosetio sam se genijalno da to proverim, izuo sam papuču ubacio je kroz otvorena vrata i brzo čučnuo sakrivši glavu rukama. Ništa se nije desilo. Lukaviji je nego što sam mislio, dosta sam ga potcenio. Nisam smeo da dodirnem vrata, sigurno su premazana nekom hemikalijom. Brzo sam se vratio do stana i uzeo metlu. Polako sam drškom metle pomerio vrata. Ništa se nije desilo. Kroz polu otvorena vrata sam pogledao unutrašnjost stana, delovalo je mirno, zakoračio sam oprezno, znao sam da to samo tako izgleda a da je istina bila drugačija i bio sam u pravu. Čuo sam da se nešto iza mojih leđa pomera, ostao sam kao zaleđen kada je mačka istrčala kroz moje noge iz stana. Prsti su mi pomodreli stežući dršku metle a ja nisam mogao da se pomerim još neko vreme. Kada sam se malo povratio a u stanu zavladala spokojna tišina ponovo sam se pokrenuo, uzeo sa poda papuču i obuo. Obišao sam sve prostorije, nije bilo nikoga, sada je trebalo da pređem u detaljnu pretragu, znao sam da plaćene ubice čuvaju dokaze u tajnim sefovima ili na neobičnim mestima, sve ću da pretražim, moram da nešto pronađem, ovo je šansa mog života, znao sam to, kao i da sam samo na korak od cilja. Tada sam primetio belu kovertu na kuhinjskom stolu, drhtale su mi ruke kada sam pročitao na koga je naslovljeno, pisalo je G-din. Smit, nisam imao vremena da se od ovog iznenađenja povratim kada sam čuo da se ispred kuće zaustavilo neko vozilo. Stavio sam kovertu brzo u džep spreman da se borim stegao sam dršku od metle i čekao, a onda se genijalno setio da je bolje da se pravim mrtav, legao sam na pod i zatvorio oči. Ovo su dolazili pomoćnici plaćenog ubice da očiste i uklone sve dokaz, znao sam to sigurno, naivno sam uleteo u osinje gnezdo. Čuo sam ih kako ulaze, nisu se skrivali i bili tihi, čuo sam kako razgovaraju. Pronašli su me vrlo brzo, kada sam kroz trepavice video da je u kuhinju ušlo pet uniformisanih lica samo sam jače zažmurio očekujući metak u glavu. Ništa se nije dogodilo, bio sam polu svestan, kao u daljini sam čuo razgovor.

  • Matora skitnica, iznesite ga napolje.
  • Baš je težak, smrdi na alkohol.
  • Ko je od vas zaboravio da zaključa kuću.
  • Kad se vratite ponesite alat i materijal, ovde ima puno da se radi.
    Odvukli su me do travnjaka i tu ostavili, sačekao sam da ubice uđu u kuću, uspeo sam da ih obmanem, ipak sam i ja klasa. Dok sam pretrčao ulicu, koliko sam mogao, video sam da na dostavom vozilu, parkiranom ispred kuće suseda piše neka firma za selidbe i krečenje. Ušao sam u stan, noge su mi se tresle. Nisam smeo da pogledam kroz prozor, znao sam da osmatraju. Dok sam sedao na sofu da se smirim setio sam se pisma. Sipao sam viski u veliku čašu i otvorio koverat.
  • Poštovani,
    Ne znam ko će da otvori koverat, zato sam ovako naslovio, ali Vas molim da hranite mačku, vrlo je ljupka i dobra.
    Hvala puno.“

Bez potpisa. Nasmejao sam se zadovoljno, konačno dokaz, nesumnjivo da je ovo bila šifrovana poruka.

Објављено под Knjige | 5 коментара

PLIVANJE

Pretvaramo se da smo normalni, plivamo po sredini mora i ako se druga obala ne vidi, nema je ni u najavi. Moramo tako, nema drugog izbora jer sutra stiže novi dan i opet mora da se pliva, možda se druga obala pojavi, možda je to pusto ostrvo sa ljudožderima, a možda raj, nikada ne znaš, znaš samo da radiš ono što radiš a to je da plivaš. Da bi mogao da plivaš moraš da znaš puno stvari, nije plivanje tako jednostavno, kako na prvi pogled izgleda. Moraš da ponoviš mnogo zaveslaja i da se setiš svakoga dana tako jednostavnih stvari da ne bi potonuo. Na primer, moraš da znaš šifru za kompjuter, šifre za telefon, šifru nekoliko mail-a kako privatnih tako i poslovnih, šifre bankovnih kartica, da znaš zamršene procedure sa klijentima, njihov psihološki profil, psihološki profil kolega, da primetiš da se koleginica ošišala, a da kolega ima novu košulju, da se setiš šifre za plaćanje preko interneta, gde je dobra a gde nije brza hrana, da se setiš da pozoveš roditelje, da ne zaboraviš da pitaš sina kako je uradio kolokvijum i da li se ćerka pomirila sa najboljom drugaricom, da ne zaboraviš spisak stvari koje treba da kupiš i da sve to doneseš kući, da ne zaboraviš da pitaš komšinicu kako je bolesni muž i da napraviš žalosnu facu ako kaže da mu nije dobro, da ne zaboraviš da svratiš do servisa za automobile i pitaš zašto motor ima čudan zvuk i kada te majstor u servisu gleda čudno kao ludaka, da ne zaboraviš da dodaš malo vode u cveće jer je i ono živo biće, kao i gladna mačka koja čeka na pragu kuće, usput primetiš da je hranilica za ptice okačena na grani drveta skoro prazna, da ne zaboraviš da u povratku pokupiš ženu sa posla, to nikako ne smeš da zaboraviš, i da je pitaš šta joj je direktor danas rekao na sastanku, da ne zaboraviš da popiješ lek, ujutro, u podne i uveče jer je od životne važnosti i značaja da izgledaš bar malo normalno, da ne zaboraviš da pozoveš prijatelja i pitaš kako mu je bolesni otac, jer ste stvarno prijatelji od kada znaš za sebe, da ne zaboraviš da pozoveš servis koji treba da popravi roletnu a oni svakog dana obećaju da će doći i slažu, da ne zaboraviš da pokupiš račune iz poštanskog sandučeta,…ne mogu svega da se setim, ima još toga jer se svakodnevno pravimo da smo normalni i plivamo i ako ne vidimo drugu obalu, moramo tako jer kažu ako ne plivaš onda počinješ da toneš, a sutra je novi dan.

Објављено под Knjige | 10 коментара

ADAM I UČENIK

Bilo je kasno popodne tog kišnog i hladnog februarskog dana kada sam krenuo da se vidim sa Adamom. Uvek smo se viđali u kafeteriji koja je bila skrivena u jednoj mirnoj sporednoj ulici blizu glavnog trga. Malobrojnim gostima je obezbeđena privatnost udobnih, odvojenih separea. Slušao se lagani džez. Zbog kiše sam požurio ali u trenutku sam zastao jer sam bio u dilemi koji put da odaberem, naj kraći kroz glavni gradski trg gde je uvek bila gužva ili malo duži put kroz sporedne ulice. Odlučio sam u trenutku i zapitao se koliko različitih puteva se otvara, koliko različitih mogućnosti se nudi u svakom trenutku, i šta je to što određuje kojim ću putem da pođem, i kuda će me odvesti, možda je to sudbina, nisam u to verovao. U takvom razmišljanju stigao sam do kafea. Video sam da je Adam već udobno smešten u separeu koji je gledao na šank, razgovarao je sa kelnerom, stigao sam na vreme da poručim crni čaj i odmah krenuo sa pitanjem o kome sam razmišljao pri dolasku.
„Šta misliš koliko smo novih puteva danas propustili,“ malo sarkastično sam započeo, tek da otvorim razgovor. Adam me pogleda kao da mi poručuje, dečko počeo si žestoko.
„Pravo pitanje je koliko smo novih puteva danas otvorili. Oni putevi koje smo propustili nas ne interesuju, ono što se nije dogodilo, nije ni trebalo da se dogodi,“ u jednom dahu sruči mi u lice, bez da na svom licu napravi i jednu grimasu. Sada je već bilo lakše, uspeo sam da otvorim razgovor i navedem Adama na diskusiju, nadajući se da ću saznati i naučiti nešto novo i originalno, zato sam nastavio u sličnom ritmu, još malo provokativnih pitanja:
„Da li je tada, u takvoj situaciji, tačno to da je svaki put kojim krenemo onaj pravi.“ Konobar je stigao, voleo sam to posluženje čaja sa svim tim dodacima koji su bili na tacni.
„Nisi pomislio da možda putevi biraju tebe, otvorene mogućnosti traže realizaciju,“ nastavio je Adam, onako lagano, kako on to zna, ne menjajući izraz lica prateći plavušu koja je upravo ušla u kafe, pa nastavi.
„Tvoj problem je što si nesiguran i ne znaš da li si na pravom putu, ne traži od mene da ti pokažem koji putem treba da ideš, svako mora da nađe svoj put,“ završi monolog uz lagani smešak ispijajući svoj čaj. Bio je star, u stvari mislio sam da je star, bilo je teško da se odrede njegove godine, delovao je mlađe, i vrlo, vrlo snažno. Iako sam bio dosta mlađi, mislim da je puno snažniji od mene. Delovao je šarmantno, prefinjeno, a opet njegovo lice je kao isklesano u kamenu. Kao za sebe sam prokomentarisao dok sam ispijao svoje piće.
„Nije to lako.“ Adam se odmah nastavi unoseći mi se u lice,
„Da je lakše ne bi valjalo“ pogleda prema šanku pa opet u mene te nastavi „Vidiš li plavušu za šankom,“ potvrdio sam klimanjem glave, „U slučaju da se okrene prema nama ne smeš da je pogledaš u oči.“ Delovao je tajanstveno te nisam ni pitao zbog čega, pogledao sam na sat, vreme provedeno sa Adamom je uvek brzo prolazilo, to sam i rekao ispijajući svoj čaj.
„Vreme možda i ne postoji, razmisli malo,“ nastavio je Adam da ruši moje mitove, pokazao sam na sat. Adam se nasmeja i odmahnu rukom, kružio je kažiprstom u vazduhu i smejući se ponavljao, „Tika-taka, tika-taka, pričaš mi o toj napravi, ti stvarno nisi normalan. To što ti nazivaš vremenom postoji beskonačno unazad i beskonačno unapred, šta tvoja tika-taka naprava može bitno u tom razdoblju beskonačnosti da izmeri.“ Pogledao sam ga začuđeno, nesposoban da išta kažem, nisam mogao u trenutku da razumem celokupnu sliku izgovorenih reči koje su mi pomerile granicu opažanja. Sigurno sam napravio neki glup izraz lica jer se Adam gledajući me slatko nasmejao a zatim popio svoj čaj. Dugo me je potom gledao u oči, njegove su čudno sijale.
„Sada zamisli sve puteve i mogućnosti koje ti se pružaju u životu, milioni varijanti, ne zna se broj, i zamisli neograničeno vreme, pokušaj te dve stvari da staviš u istu ravan.“ Očigledno je to bilo previše za mene, nisam mogao da razumem te sam samo slegnuo ramenima i pogledao u svoje ruke.
„Ne razumeš, razmisli jednostavno realno, da li svi ti putevi, sve te mogućnosti u životu, nisu već realizovane u vremenu za koje smo nepobitno utvrdili da je beskonačno, da li sada razumeš.“ Sve je delovalo realno i jednostavno logično i da su se sve moguće kombinacije događaja već dogodile. Zato sam pokušao da nastavim.
„ Ako se sve već dogodilo šta je potrebno da mi učinimo.“
„ Da u beskonačnom vremenu živimo ovaj trenutak koji je jedino besmrtan.“ Pomislio sam da je to pečat na već sve rečeno, ali nije bilo tako. Plavuša za šankom nas je pogledala, okrenuo sam glavu na drugu stranu a Adam je imao osmeh dečak, delovao je u trenutku nestvarno mlađe, nisam izdržao da ne prekinem to flertovanje sa krajnje jednostavnim pitanjem: “A šta da radimo posle tog trenutka besmrtnosti .“ Ne skidajući pogled sa plavuše za šankom, Adam je i dalje sa smeškom nastavio, „Niko ne može da ti garantuje da ćeš živ da dočekaš sledeći trenutak.“ Plavuša je uzvratila osmeh, video sam u samom uglu oka. „Rekao sam ti da ne gledaš.“ Pogledao sam u plafon, ne znajući šta ću sa sobom, situacija je bila bez izlaza, zbunjen razgovorom, plavušom koja me je de koncentrisala, počeo sam sa stola da prikupljam svoje stvari u nameri da izađem napolje u hladno i kišno februarsko veče nadajući se da će mi to razbistriti misli i da sumiram razgovor, razmislim o beskonačnosti vremena, kombinacijama mogućnosti, besmrtnosti ovog trenutka i možda smrti u sledećem trenutku, kada sam video da je Adam već ustao, namignuo mi je i dobacio, „Vidimo se opet ovde.“ Nikada se nismo dogovarali kada da se vidimo, jednostavno uvek kada bi došao u kafe, Adam je već bio tamo, dok sam o tome razmišljao, Adam je prišao plavuši, razmenili su nekoliko reči i zatim, na moje iznenađenje, zajedno izašli iz kafea. Sačekao sam malo, te sam se ohrabrio da izađem u noć i kišu. Pogledao sam na jednu i drugu stranu puste ulice, nisam ih video. Podigao sam kragnu jakne, navukao kačket na čelo, zavukao ruke duboko u džepove i na trenutak zastao u dilemi kojim putem da pođem.
Adam otvori vrata taksija odakle se prvo pojaviše prelepe Evine noge, dok su zagrljeni išli stazom prema kući Eva se zločesto nasmeja, „Zašto ga nekada ne pozoveš kod nas.“ Adam je zastao i gledao Evine plave oči, „Da ovo vidi zaboravio bi sve što je naučio.“

Објављено под Knjige | Оставите коментар

HRONOLOGIJA DOGAĐAJA


Negde je neko u lokalnoj prodavnici spakovao mleko i hleba u platnenu torbu i razmenio blago žalosni pogled sa prodavcem, kao i juče. Imena ništa ne znače, poznaju se samo po pogledu. Nikada se neće upoznati, možda tek razmene neku reč, ako bude prilike. Pokvarena česma kaplje, vodeni kanal se sliva niz bele pločice pravo u krvotok očaja, bez snage da se nešto učini. Neka starija gospođa je izvela malog žutog psa u šetnju, vukao je iz sve snage željan svega, ali nije mogao da pomeri godine taloga prekrivene teškom bundom pod šubarom. Nevidljivi pametni časovnik je merio već isteklo vreme, kratke korake po mokrom pločniku, korake kojim smo juče prošli, korake u mestu, otkucaje slabog, sporog i umornog srca koje je pokazivalo želju da prestane da živi, radilo je još samo malo, po inerciji. Neko je poručio espreso, blaga varijanta, produženi sa mlekom, da malo duže kupi toplinu i lagani džez kafea, da usisa odmah mlečnu penu, obriše trag na usnama, spusti šoljicu pored posude sa crvenim ružama, zagleda se kroz izlog u mokri pločnik kojim je prošla žena sa bundom i šubarom koju je vukao mali žuti pas dok se prolazila pored čoveka koji je nosio platnenu torbu i odsutno gledao ispred sebe. Svi oni imaju imena i dokumenta koja su nekada davno dobili od opštinske vlasti, posle svih popunjenih suludih formulara, plaćenih taksi, slikanja iz profila, potpisa na dokumentima, pečata, čekanja u redovima. Hronologiju tuge, duboko skrivena pod nebeskom kapom događaja, sakrivena blizu zaborava, tek na korak od ništavila i onog mirisa truleži kojeg se plaše, smrznuti od straha. Da nije truleži ničega ne bi ni bilo, samo što nam je žao da damo svoj doprinos. U savršenoj tišini otvara se pupoljak ruže dok baštovan uzima oštre makaze, ne vidi taj momenat, u poslu je, potrebno je da reže pupoljke, ima puno porudžbina, jedna je tek jutros stigla iz kafea gde uvek sluša dobar džez, odabrao je tek procvetali pupoljak i isekao ga, ne zna zbog čega se baš zagledao u njega, nešto ga je privlačilo kao neka tajna, nepoznata, imao je osećaj da je nešto ružno uradio, spustio je još topli leš stabljike u kartonsku kutiju i osetio trn u prstu. Kapljica krvi je bila iste boje kao ruža, prelila se u večni krvotok očaja koji se puni kao pehar do momenta kada se prelije a tečnost zemlja upije i uloge se zamene dok nevidljivi pametni sat i dalje meri vreme, korake, i otkucaje nekog novog srca. Čovek sa torbom iz prodavnice je ušao u staru zgradu, tanak kanal vode slivao se niz bele pločice, pritisnuo je dugme starinskog lifta koji se bučno spuštao, torba je isekla kožu na prstima koji su modri od starosti i zime, lift nije došao. Čovek sa torbom iz prodavnice krenuo je starim strmim stepenicama, stigao do drugog sprata i tu pao. Niko neće da ga pronađe dovoljno brzo da bi ga spasao, niko ga i ne očekuje. Jednostavno je ostao tako sam. Pored njega je jedino prošao uplašeni mali žuti pas vukući za sobom povodac, gospođa sa bundom i šubarom je ostala na pešačkom prelazu čekajući hitnu pomoć, vozač automobila koji je udario gospođu je pobegao. Možda i preživi, razmišljao je čovek koji je poručio espreso, produženi sa mlekom, gledajući u kao krv crvene latice ruže dok je u pozadini lagano svirala neka varijanta džez bluza, učini mu se da je u pozadini čuo odjek zemlje koji se raspala na poklopcu sanduka, pametni sat je i dalje merio vreme.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM EVA I BUDUĆNOST

„Dok ovo pišem osećam da sadašnjost nestaje, ono čega nema nije zaboravljeno. Od ovog trenutka, ovog momenta, postoji samo jedan put u sledeći trenutak, nemam drugu opciju. Živim u tom sledećem trenutku koji se zove budućnost, lažu nas da postoji sadašnjost. Apsurd i besmislenost se tek uviđa kada se dođe do logičnog zaključka da je sva budućnost već sadržana u prošlosti gde se jedno i drugo stapaju u tačku. Ono što je za nas bitno je da to ne znači prestanak postojanja već njegov početak, iz trenutka u trenutak.“
Adam

Bilo je kasno popodne kada je Eva ustala od radnog stola, pisanje romana je zapalo u krizu. Ako nešto ne ide kako treba bolje prekinuti dok ne dođe pravi momenat. To su bile Adamove mudrosti, sa smeškom se setila Eva, tih jednostavnih ali delotvornih saveta koje je Adam uvek imao pri ruci da kaže, kao u prolazu, i nastavi dalje. Ako hoćeš poslušaj. Vremenom je Eva naučila da je pametnije poslušati.
Prišla je otvorenom prozoru, zavesa je lelujala, osećala se blaga prolećna svežina tek pokošene trave. Adam je kao i obično radio nešto po dvorištu. Eva je volela da to posmatra skrivena iza zavese. Adam je upravo završio šišanje travnjaka, klekao je na zemlju i u nekoj sumanutoj pozi savio glavu da gleda travu iz profila. Verovatno se i trava zapitala šta on to posmatra, a kada bi konačno shvatila neki listovi su izdužili svoje tanke vratove a drugi su se malo povili da bi bili svi iste visine. Adam je tek tada ustao i zadovoljno se nasmešio a trava je počela zadovoljno da se njiše, igra sambu, zeleni tepih se lelujao zadovoljan jer je sledilo uključenje prskalica i tako željena voda, kupanje, uživanje i hrana. Eva je to sve posmatrala, a kada je Adam kasnije pred mrak ulazio u kuću trava je malo polegla, sita i zadovoljna. Adam je Evi puno pričao o travnjaku a Eva je slušala pažljivo, iako je to sve znala i još mnogo više, zato što ga je volela.
Posebna priča bilo je drveće, Adam je imao čitave teorije o njihovom životu. Često bi joj prepričavao šta je sve čuo od drveća u dvorištu, i kako se veliki Zlatni Jasen svađao sa Crvenim Javorom a da su se tri breze u zapadnom delu dvorišta tome smejale. Grane su se pomerale, lišće se govorilo a Adam je znao i osećao taj nemušti jezik prirode, Eva je to slušala pažljivo, iako je sve to znala, i još mnogo više, zato što ga je volela.
Svakodnevni ritual Adamovog boravka u dvorištu bilo je hranjenje ptica. Adam je okačio puno posuda sa semenkama na grane drveća. Brzo su se navikle da dolaze. Bilo je tu puno senica, vrabaca, nekih crnih ptičica sa dugačkim crvenkastim repom koje su generacijama unazad živele tu negde u krošnjama drveća. Kada bi Adam napunio posude sa semenkama krošnje drveća bi oživele, lišće je treptalo od siline ptičije graje i žamora. Ponekad su se svađale oko mesta pored posude sa semenkama, nekada bi sve odletela a nekoliko trenutaka kasnije bi se vratilo još više, kao da su pozvane na ručak. Adam je to sve posmatrao zadovoljan sa uživanjem udobno smešten u svojoj stolici za ljuljanje. Eva je mogla da sasvim tačno opiše da je ponekad videla Adama kako samo jednostavno ispruži ruku i kažiprst a neka ptičica sleti na prst, nešto cvrkuta i odleti. Adam je pričao da je sestra od crveno repe ptice danas tri puta dolazila sa mladuncima i da su zbog toga sve senice negodovale. Eva je rekla Adamu da ne izmišlja, a verovala mu je sve, samo je volela da ponovo i ponovo sluša tu priču, zato što ga je volela.
Nekada bi Adama videla, iza spuštene zavese, kako leži na travnjaku, zatim počne da se kotrlja, nekoliko puta na jednu stranu a zatim isto toliko puta na drugu stranu, ono što je primetila posle toga da trava uopšte nije povijena, kao da je Adam bio lak kao pero, a bio je baš krupan i težak. Bila je to samo još jedna misterija. Kada bi ga pitala šta je to radio na travnjaku, Adam bi se zamislio, kao da razmišlja šta da ispriča, kako to da objasni, da bi na kraju samo lakonski odgovorio, to je visoka matematika. Eva je morala da bude baš uporna , kao i svaka radoznala žena, sve dok Adam nije pristao da do detalja ispriča teoriju i praksu o energiji, uspostavljanju ravnoteže u telu sa majkom Zemljom. Eva je stalno nešto novo zapitkivala iako je i sama dosta znala ali volela je da ga sluša jer ga je volela.
Eva je tako nalazila inspiraciju za pisanje romana, izmišljeni likovi su bili sve varijante Adama, videla da stvarno postoje u njenoj neposrednoj okolini iako tu ispred kuće nije bilo ništa posebno, kao i ispred drugih kuća, običan travnjak i par drveća, ali samo na prvi pogled tako izgleda, unutar toga se nalazi čitav svet svakodnevnih događaja, osećala je da se sadašnjost pretapa i nestaje u sledećem trenutku budućnosti koje je trebalo doživeti jer nema druge opcije.

Објављено под Knjige | Оставите коментар