GOSPODAR ŠUME

Stajao sam skamenjen u strahu ispred Diva koji je, ne znam odakle, se stvorio ispred mene koji sam zalutao u šumi. Gledao sam ga sa nevericom. Bio je ogroman, ja sam mu bio do kolena. Njegova ruka je pokazala u pravcu glatke velike stene koja se vertikalno uzdizala malo dalje iza njegovih ogromnih leđa. Imao je svečanu crvenu uniformu i široki opasač na kojem je bila zakačena ukrašena sjajna sablja. Godine nisam mogao da odredim jer je lice bilo u dugoj crnoj bradi. Mislim da je imao puno godina. Osećao sam se tako izgubljeno pored njega koji je mogao jednom rukom da isčuša stablo koje me je zaklanjalo. Okrenuo se još jedanput prema meni i dao mi znak da pođem, nisam imao puno izbora. Do stene smo došli brzo, dalje je put vodio za mene visokim uglačanim stepenicama u samoj steni gde se na vrhu nalazio dvorac. Već iznemogao od penjenja po stepenicama pokušavajući da stignem diva jednostavno sam pao, nisam mogao više. Div se vrati po mene, podigao me jednom rukom i uneo unutra.

-Izvolite uđite u moj dvorac i moj grob.

Bio je to najčudniji i najlepši dvorac koji sam ikada video, obasjan hiljadama raznobojnih lampi čija se svetlost prelivala i šarala svodove uvek u novim kombinacijama boja. Mogao bi da ih gledam toliko dugo da više ništa u životu ne poželim. Na sredini hola bio je okrugli bazen sa prozirno zlatnom bojom vode koja se blago talasala od sredine prema ivicama u koncentričnim krugovima da kraja bezena kojeg kao da nije bilo jer se zlatna boja vode mešala sa svetlom raznobojnih lampi. Izgledalo je da bazen nema dno. Ne znam koliko sam dugo bio tako opčinjen, samo su jednog trenutka boje počele da zamiru a bazen prestao da se talasa. Sve se odigralo vrlo brzo tako da nisam uspeo da vidim Diva. Nastao je potpuni mrak tako gust i crn da sam osećao da pritiska telo. Sklupčao sam se u strahu na kamenom podu dok me san nije umornog savladao. Sanjao sam nepreglednu šumu kroz koju sam se izgubljen probijao i u košmaru proveo čitavu noć. Prvi zrak Sunca koji mi je obasjao lice me je probudio. Div je sedeo na prestolu od kamena i znatiženo me posmatrao. Zidovi zamka, za koje sam sinoć mislo da su od kamena, sada su bili prozirni i kako je dvorac bio na uzvišenju mogao sam da vidim nepreglednu prašumu.

– Ja sam gospodar svega što vidiš, reče Div.

Počastio me je najukusnijim doručkom koji sam mogao samo da poželim, bilo je svega, najviše neobičnog voća koje sam prvi put video i ukuse osetio. Gledao sam u beskrajnu šumu ispod dvorca a Div kao da mi je čitao misli reče:

– Moraš da pođeš, treba da znaš da si jedini živi stvor koji je posetio moj dvorac i moj grob.

– Zahvalan sam na tome, ali ja ne znam da izađem iz tvog kraljevstva, molećivim glasom punim nade sam tiho izgovorio.

– Moraš da ideš jer ti imaš svoju priču, svoj dvorac i svoj grob. Jaka želja neka te vodi iz lavirinta šume, ako želje nema lutaćeš sve dok ne saznaš šta stvarno želiš. A to je najteže učiniti.

Ove reči Gospodara šume sam zapamtio i uvek ih se setim kada mi je najpotrebnije.