ADAM IDE NA GROBLJE

Bilo je kasno popodne kada se Adam spremao da pođe na groblje. Nije bio neki vernik ali je osećao da to treba da učini. Otkako mu je umrla majka svakoga dana je išao na groblje, rekli su mu da tako treba prvih četrdeset dana. Svaki put se upali ista sveća koja je bila na sahrani i tako osvetli put preminulom. Četrdesetog dana je potrebno da sveća izgori do kraja i duša umrlog nađe svoj mir. Adam nije voleo groblja i retko je išao na sahrane, baš kada mora, ali sada je bilo drugačije, nije bila obaveza već želja da isprati majku kako je zaslužila. Tako je ispratio i oca.

Otvorio je torbu koju je svakoga dana nosio, dobro je znao sadržaj ali uvek je voleo da proveri da li je sve tu. Velika sveća uvijena u papir, briket i tamjan u posebnim malim kutijama. Protresao je kutije da proveri sadržaj iako je znao da ima dovoljno, za svaki slučaj. Zatvorio je torbu, obukao crnu jaknu i stavio kačket. Mogao je da pođe, još jedanput je proverio da li su u džepu cigarete i upaljač, okrenuo ključ dva puta, opet proverio da li su vrata stana zaključana i krenuo niz stepenice.

-Proklete gradske vlasti, mrmljao je Adam, prodali su svaki metar zemlje čak i staze. Nije mogao to da razume, provlačeći se između spomenika na groblju pazeći da ne padne. I tako je konačno stigao. Jedno vreme je stajao ispred spomenika i gledao u krst.

-Evo me majko, tiho reče, a u sebi je osećao da ga grdi što je opet došao,

-Imao si pametnija posla, kao da mu je odgovorila. Adam pogleda u nebo iza krsta, crna ptica je napravila krug i nestala iza krošnje drveta. Prođe rukom preko uklesanog imena na spomeniku, kao da je video nasmejanu na trenutak ali tu sliku smeni slika kada je poslednji put video pre nego su zatvorili kovčeg. Duboko uzdahnu i opet pogleda u nebo. Silueta crne ptice je kružila.

-Znam da si tu, reče Adam i prekrsti se. Zapali cigaretu, sveća je lagano gorela, mirisao je tamjan. Pogled mu prođe preko uklesanih u spomeniku godina rođenja i smrti, oca, majke, babe i dede. Uvek je voleo matematiku i zakone brojeva, kao i to da je već računao kada će on umreti ako bude pratio svedene brojeve nihovih godina rođenja i smrti. Iznenadilo ga je to što je to trebalo da bude baš ta godina koja je trajala. Samo je sada zaboravio kada je to računao, ove ili prošle godine.

-Budalo jedna, kao da je čuo majku.

Pogleda u nebo, crne ptice nije bilo, počeo je da pada mrak. Ugasi sveću, ocedi tečni vosak i malo sačeka da se ohladi, zavi je u papir i vrati u torbu, prekrsti se i još jedan put okrete da pogleda spomenik i krst.

-Ne ljuti se, znaš me, dolazim i sutra, kao za sebe reče.

Provlaćeći se između spomenika stazom koja nije ni postojala, opet opsova proklete gradske vlasti koje su prodale svaki metar zemlje na groblju da bi zaradili što više. Nije mogao to da razume. I tako je konačno otišao.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s