MATRIX

“ Pokušaj da daš smisao onome što si video…. „

Spustio sam olovku na sto. Oči su me pekle od duvanskog dima i nespavanja. Prošao sam prstima kroz masnu kosu, kao da se mrak lepio za nokte. Nisam više imao cigareta, a ni živaca. Morao sam da izađem napolje. Očigledno da je bila duboka noć, ili možda pred zoru. Prali su ulice. Pretrčao sam bulevar, neki ludak je uključio sirenu. Nisam se okretao. Skrenuo sam desno, pa opet desno, misli mi nisu bile linearne, u male mračne uličice da skratim put do dragstora. Iz mraka haustora čulo se jecanje, nisam ni pogledao, mislim da je u pitanju bio sex. Sapleo sam se na neko smeće. Tri sumljiva tipa na uglu su me pogledala, mislili su sigurno da sam pijan. Pošli su za mnom, drogirani klinci. Ubrzao sam korak, okrenuo se, približavali su se. Potrčao sam. Nisam se okretao. skrenuo levo i utrčao u dragstor. Čekali su ispred. Obišao sam rafove, bilo nas je pet – šest. Nervozna kasirka je gledala na sat. Ponovo sam obišao rafove i provirio iznad, počinjala je kiša, još su bili tamo. Kupio sam cigarete. Video sam otvorena vrata od magacina, naglo sam ušao, nisu stigli da reaguju, protrčao sam kroz magacin i izašao na službeni izlaz, trčao sam. Niko me nije pratio, kosa mi je bila mokra. Već je počelo da sviće, stresao sam mokru kosu. Prvi prolaznici su me čudno gledali, pošli su u fabrike na posao, autobusi su počeli da škripe a tramvaji da zvone, sve se vraćalo u normalu, osim mene. Nisam bio deo te priče. Zapalio sam cigaretu, posle još jednu, pa još jednu. Išao sam prema parku. Uzeo sam besplatne novine sa kioska i stavio pod mišku. Naručio sam sendvič u kiosku. Popušio još dve cigarete dok su mi iz kioska pružili sendvić i limenku piva. Oči su me i dalje pekle od nespavanja. Stavio sam novine na klupu, pojeo sendvič i popio pivo, u parku nije bilo nikoga. Naslonio sam glavu na naslon, zatvorio oči i zaspao. U ruci mi je ostala zapaljena cigareta. Potpuni mrak nesvesti je zamenio blesak svetla. Neko me je gurao po ramenu. Treptao sam ali od jakog sunca ništa nisam video, samo sam čuo. – Zabranjeno je spavanje u parku, dajte mi lična dokumenta. Nespretno sam preturao po džepovima, verovatno je to bio policajac, još nisam uspeo da ga vidim. Nisam našao dokumenta, samo telefon. Pozvao sam broj i pružio telefon policajcu. Javiće vam se službeno lice, zaklanjao sam lice od Sunca pokušavajući da ga vidim. Policajac je uzeo telefon, čudno me pogledao i okrenuo leđa. Posle kraćeg razovora, koji nisam čuo vratio mi je telefon. – Možete da idete, ali da znate spavanje u parku je zabranjeno. Naravno da nisam otišao, bilo je kasno popodne i Sunce mi je milovalo umorne zatvorene oči. U park su počela da pristižu žene sa malom decom, šetači pasa, vrištali su i trčali okolo. Nisam bio deo te priče.

Na ulazu u zgradu portir mi zaverenički namignu, kao da mi je rekao, znam sve. Samo sam ga pogledao blago u prolazu i nastavio prema liftu. Spremačice su već sredile stan i izluftirale prostorije, radni sto ne diraju. Pogledao sam poslednje upisanu rečenicu i nastavio „…. i začudi se onome što je omogućilo Univerzumu da postoji.“ Potpisao sam svojim inicijalima S.H. i zapalio cigaretu.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s