PRIČA ZA DECU I VILENJAKE

Šapatom breza,

Istinu je večnu rekla žuboru vode,

Jedne tihe noći kada samo senke umiru zorom,

Ljudski pohlepnom.

Maleni patuljci sa svojim smešnim šiljatim kapama, velikim ušima i šarenim raznobojnim odelima, pravili su cirkus okolo mene i ne sanjajući na ih vidim. Ponašao sam se kao i obično, praveći se da mi je glavni cilj da zapalim vatru na ognjištu, koje sam napravio na obali reke. A došao sam baš tu zbog njih. Potrebni su mi odgovori na pitanja koje sam ne mogu da saznam a koje mogu znati samo patuljci, bar sam tako tada razmišljao. Približavalo se veče, vatra je lepo gorela, reka kao da je malo utišala žubor vode. Patuljcima mrak nije značio ništa, oni su se zabavljali, jurili okolo prolazeći tik pored mene dok sam ubacivao u vatru poslednje grane suvog drveta. Tako je trebalo da bude. Kada je noć već odmakla, vatra se skoro ugasila a reka još utihnula znao sam da je došlo pravo vreme. Zauzeo sam već planirani neprirodni položaj skoro dubeći na glavi, zakačen nogama ispod kolena na granu od drveta, i tako ostao skamenjen. Patuljci u početku nisu obraćali pažnju a kada je to potrajalo duže vreme dozvaše jedan drugog i počeše da se okupljaju okolo i da me znatiželjno posmatraju. Pazio sam da se ne pokrenem ni jednim pokretom i posmatrao ih kroz spuštene trepavice. Kada je njihova pažnja bila na vrhuncu poslao sam im pitanje. To ih kao grom iz vedra neba iznenadi pa se razbežaše. Ostao sam i dalje u istom položaju okamenjen da visim i čekam razvoj događaja. Znao sam da će se vratiti. Tako se i dogodilo, u pravcu moje viseće glave, u visini nosa, tiho i oprezno izroni iz trave glavom i sedom bradom verovatno najstariji i najmudriji patuljak njihove male zajednice. Bio je lepo obučen, sa cilindrom i štapom u gospodskom odelu i naravno bos, naime patuljci nikada nisu nosili cipele. Prišao mi je sasvim blizu, oprezno osmotrio lice, mislim da je želeo da me dodirne štapom po nosu koji je bio u njegovoj visini i dalje ne pomerajući se dok sam visio naglavačke. Odgovorio je: „Ima jedno mesto u koje stižeš, odakle god da kreneš.“ Okrenuo se i nestao u mraku. U poslednjem trenutku, jer više nisam imao snage da visim na toj grani. Pokupio sam stvari i otišao zadovoljan odgovorom, u tom trenutku.

Danima, nakon tog događaja razmišljao sam o odgovoru starog patuljka i došao do zaključka da mi je dao samo jedan deo slagalice, pitajući se da li sam sposoban da nastavim dalje. Lukavi stari patuljak. Razumeo sam ga, ako nisam sposoban da otkrijem celu priču onda i ne treba da je znam. Shvatio sam poruku i posle izvesnog vremena, kada sam osmislio novo pitanje, bio sam spreman za novi poduhvat.

Uputio sam se u gustu i tamnu šumu, gde i po danu skoro da nema svetla. To je carstvo noćnih vilenjaka. Ko bi bolje znao odgovor od njih, puno sam ih cenio zbog njihove tajnovitosti. Naime noćni vilenjaci su bili meni vidljivi samo u toj mračnoj šumi i to duboko u noći bez mesečine. Bilo je bitno da zauzmem neki čudan neprirodni položaj koji će da im skrene pažnju i da čekam. Tako je i bilo. Kada su glasovi šume duboko u noći bez mesečine utihnili i šuma zaćutala u neprijatnu tišinu pojavili su se. Tiho i neprimetno. Gledali su me svojim velikim žutim očima i lagano mahali bez vidljivih pokreta svojim prozirnim srebrnim krilima obilazeći me sa svih strana. Poslao sam im pitanje. Kako se nisu nadali da sam uopšte živ uplašiše se i počeše brže da trepere, tako da i mene iznenadiše, kada odmah stiže odgovor: „Postoji put kojim možeš da ideš a da nikada ne možeš da se vratiš.“ Padoh sa drveta, to ih uplaši pa se razbežaše.

Opet odgovorom nisam bio zadovoljan. Ovo je još jedan deo slagalice, bez ikakvih logičkih naznaka da vidim celu sliku i posle više dnevnog razmišljanja. Postojala je još samo jedna, poslednja nada. Obratiću se senkama. One postoje od kada postoji i svetlost i moraju da znaju odgovore na sva pitanja. Malo sam se plašio senki jer mogu da me povuku sa sobom u tamni svet ali drugog izbora nisam imao a želja da vidim celu sliku je izgarala u meni. Senke mogu da budu gde god požele, mogu da prolaze kroz stvari, da se lenjo preko njih prelivaju, da nestanu kada požele i da se stvore na bilo kojem mestu, mi smo njihov odraz. Za senke tajni nema u našem viđenju života. Pitao sam se da li će mi senke odgovoriti, a zašto ne bi odgovorile jednom jadnom prolaznom ljudskom biću u odnosu na večnost njihovog postojanja. Bio sam spreman da rizikujem. Novo pitanje sam osmislio i pripremajući za taj događaj, milion puta ponovio u sebi. Bio je pravi trenutak da pokušam da od senki dobijem odgovor i konačno sakupim poslednju slagalicu u nizu i vidim odgovor. Volju sam uputi na središnju tačku tela. Senke se pokrenuše prvo sasvim polako i jedva vidljivo, počeše zatim da prolazile preko zidova i stvari sve brže u svim pravcima dok nisu napravile vrtlog okolo mene, zatvorio sam oči u poslednjem trenutku, pre nego bi me povukle u tom svom ludilu i tada sam konačno saznao odgovor: „Postoje ljudi koji nikada ne mogu otići dalje od svojih misli, postoje ljudi koji mogu da odu dalje ali ne mogu da se vrate, postoji samo nekolicina koja odlazi dalje od svojih misli ali se i vraćaju. Oni isceljuju oba sveta.“

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

4 реаговања на PRIČA ZA DECU I VILENJAKE

  1. sfyontull каже:

    Slatka pričica za nas bajkoljupce… 🙂

  2. Bratislav каже:

    Drago mi jeeee💞 mi se bajkoljupci razumemo🙂

  3. myrelar каже:

    Kako je predivna posljednja rečenica.

  4. Bratislav каже:

    Zbog te rečenice sam napisao priču 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s