POROK

Prislonio sam uvo nadajući da ću čuti nešto. Nemojte odmah da me osuđujete da se nepristojno ponašam. Postoje nekada trenuci kada sva pristojnost jednostavno nestane, zaboravimo na nju zbog viših interesa. Tako sam pomislio da opravdam sam sebe u svojim očima. Tačno, prisluškivanje je nepristojno, ali.

Pričali su mi da se unutra dešavaju vrlo čudne stvari, blago rečeno, da se čuju glasovi, čudni zvuci, sve misterije što može maštu samo da raspali i ko zna šta sve da pomisli kada se ne vidi a samo se čuje. Saznali su to pre mene i pričali mi. Želeo sam i ja da čujem tu tajnu, da proverim da li su priče istinite. Znatiželja je bila jača od mene. Nisam se obazirao da li će me neko videti, mada još jedanput napominjem da nisam od tih ljudi koji vole da prisluškuju, niti sam to nekada radio, nije me interesovalo šta drugi rade, osim sada. Bilo me je sramota od toga, ali sam ipak to učinio. Prisluškivao sam i to baš najgori vid prisluškivanja, sa prislonjenim uvom. Da, priznajem prisluškivao sam.

U početku se ništa nije čulo, pomislio sam da je u pitanju prevara i da su samo hteli da me nasankaju i sada verovatno odnekud posmatraju moj žalosni položaj da bi se posle u lice smejali i imitirali me grotesno. Već sam zamišljao tu sliku, ne videći način na koji bi našao opravdanje za tako sramotan čin. Bilo mi je lakše kada su počeli, prvo izdaleka da se samo naziru, nagoveštaji nekog zvuka, pomislio sam da haluciniram, bojažljivo sam pogledao okolo da li koga ima, a zatim ponovo polako prislonio uvo i zažmureo da se bolje koncentrišem. Da, čuli su se glasovi, sada sam bio siguran, ipak me nisu lagali. Nisam smeo da se duže zadržavam, pogledao sam da li me je neko primetio a onda neopaženo udaljio. Dugo sam potom razmišljao o onome što sam čuo i pokušao da to razumem u nekom kontekstu. Nekako sam izdržao do sutradan popodne kada su se ponovo stvorili uslovi da prisluškujem, sada već bez stida i srama, jedva san čekao da dođe pogodan trenutak, jer je počelo da me muči jedno pitanje u vezi toga sve više i više. Ćuo sam blago rečeno, razgovor ljubavnika, strasno i slikovito sam ih video zagrljene u svojoj glavi. Prekinuo sam prisluškivanje, iz pristojnosti. Svako ima pravo na svoju intimu, ne, nisam želeo samo to da čujem, interesovalo me je nešto drugo krupnije i dalje.

Istraživao sam, raspitivao se, neko bi me sumljičavo gledao, neko, ko je posvećen pokušavao da mi objasni, neko bi se smejao, sa njima nisam nastavljao priču. Očigledno je bilo iz tog istraživanja da do odgovora i saznanja neću doći na taj način. Ostalo mi je samo da i dalje prisluškujem, ma koliko to sramotno bilo. To sam i radio, u početku svakoga dana, a kasnije i svake noći. Nisam se više obazirao da li će me neko videti, prisluškivao sam bez stida i srama. Nije moglo više da se izdrži, suviše sam otišao daleko, nije me bilo briga šta će ko da pomisli. Morao sam da saznam šta se u knjizi dešava dok je zatvorena.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s