PONOS

Pročitao sam rečenicu: “ Svaki čovek koji ima trun ponosa raspadne se kada oseti da je beskoristan.“ i u sebi otvorio puno pitanja.

Šta je to u ponosu što je tako bitno? Zanimljivo je da u tumačenju ponosa ima različitih mišljenja. Po jednima ponos je emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u „celini“. Po drugima ponos je koren svih zla. Da li su i jedni i drugi u pravu?

Da bi smo došli do saznanja zavirimo u sebe i odgovorimo na mnoga pitanja koja se otvaraju. Zašto je raspadanje ličnosti krajnji ishod sunovrata zbog osećaja beskorisnosti? Kome se to događa, a kome se to ne može dogoditi? Da li je to samo privremena, trenutna situacija? Da li je beskorisnost nastala u momontu kada neko pokuša da sruši vaš ponos? Da li raspad ličnosti može da se dogodi trenutno? Da li je ponos to što nas održava u životu? Koliko možemo izdražati kada nam neko gazi po ponosu? Da li je to mučitelj koga treba eliminisati? Da li je ponos naša vrednost ili balast? Da li možemo sami sebi da uništimo ponos i osetimo beskorisnost? Da li je moguće da se ličnost raspadne kada taj trun ponosa nestane?

Verovatno je da ste već odgovorili u sebi čitajući ova pitanja, ili bar naslutili odgovore. Znam šta ste pomislili, odgovorio mi je vaš ego. Bežimo od beskorisnosti, kao đavo od krsta, tako što sopstvenu vrednost gradimo svakog trenutka, uzdižemo iznutra kao kulu od karata, neosnovano. Ne verujete mi. Setite se koliko ste danas puta počeli rečenicu sa JA, Ili samo slušajte koliko će sagovornici početi rečenicu sa JA. Puno puta to čujete ili govorite svakodnevno, gradite svoj ego. Pokušajte da tu reč zaboravite, odmah. Bežeći od beskorisnosti tako što lažno gradimo svoj ponos je samoubistvo ličnosti, sve što je lažno lako će se srušiti tako da je „raspadanje ličnosti“ neminovno i logično.

Niko ovde nije mesija, a mnogi to sebi uzimaju za pravo i određuju koje to ispunjenje emocija uzdiže ponos. Nametnuta i prihvaćena emocija, čije ispunjenje uzdiže ponos može takođe lako da se sruši. Onaj ko je to nametnuo a ti prihvatio svesno i naivno, može ti oduzeti ponos nametanjem osećaja beskorisnosti jer taj ponos nikada i nije bio tvoj, tvojom zaslugom i voljom stvoren. Tada dolazi do osećaja beskorisnosti i „raspadanja ličnosti.“

Svaki trenutak u životu je poseban i jedinstven, i nosi sa sobom nekada osećaj beskorisnosti. Svako je došao na red da imao to osećanje. Beskorisnost u tom trenutku nije razlog za „raspadanje ličnosti“ zbog nedostatka te emocije već je to izazov i čekanje prilike, možda to osećanje potraje, ali činjenica da to shvataš kao izazov govori sama za sebe da će se prilika ukazati ako ima strpljenja da se sačeka. Ako ste ovladali strpljenjem na dobrom ste putu da ovladate voljom, a tada postajete ponosni.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

3 реаговања на PONOS

  1. snoviumeni каже:

    Ja to nisam zvala ponos tj. moja (ne)korisnost je u meni izazivala osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva,da sam recimo uspela da nekom pomognem, ali ne i razlog za raspadanje, ako nešto nije uspelo, jer očigledno nije bilo samo do mene. A možda je to zadovoljstvo ili nezadovoljstvo ponos? U svakom slučaju nisam razmišljala o terminu ponosa. Hvala za tekst, valjalo ga je pročitati u svakom slučaju.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s