Juče tokom razgovora nisam mogao da se setim jedne reči. Znate taj osećaj, kao da vam je ta reč na vrhu jezika, tako blizu, ali uzalud, dešava se to. Ovaj put sam odlučio da idem do kraja i pronađem zaboravljenu reč.
Vratio sam se na mesto gde sam reč zaboravio, seo na istu stolicu, zauzeo isti položaj tela, setio se misli koju sam hteo da kažem, setio se rečenice, setio se svih reči, pa i te reči koje nisam mogao da se juče setim, ali jedino nju nisam izgovorio. Pustio sam je da ode, a onda pošao za njom. Bilo je jednostavno, samo je trebalo da je pratim i da budem dovoljno hitar da mi ne umakne i da je izgubim iz vida. Trčao sam niz stepenice, izašao na ulicu, lebdela je iznad glava prolaznika. Tada sam primetio još puno zaboravljenih reči, raznih oblika, boja i veličina, tekle su kao reka. Sudarao sam se sa prolaznicima, nisam gledao gde idem, zaboravljene reči nisu smele da mi pobegnu. Međutim reka zaboravljenih reči se polako uzdizala, sve više i više prema nebu, dok nije nestala iz vidokruga.
Sav zadihan i razočaran spustio sam pogled i video da se nalazim na autobuskoj stanici. Pored je stajao čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom i posmatrao me. – Da li znate gde su otišle zaboravljene reči, pitao sam u očajanju, ne očekujući da će razumeti.
– Zaboravljene reči pripadaju zaboravljenim ljudima, ali to je neka druga priča, najnormalnije odgovori čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom.
Čuo sam da se autobus iza mene polako zaustavlja. Čovek u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom je ušao unutra, a ja zbunjen nisam uspeo ništa da ga još pitam u vezi zaboravljenih reči i zaboravljenih ljudi. Dok je autobus polako polazio na tabli sam pročitao natpis gde se autobus uputio, pisalo je „Zaboravljena zemlja“ Instiktivno sam potrčao za autobusom. Uspeo sam samo da pročitam par reči sa usana čoveka u vrlo elegantnom odelu sa kišobranom dok se autobus udaljavao, rekao je: „To je neka druga priča.“
Prostor korisnika Bratislav 