ADAM U ŠETNJI

Bilo je kasno popodne kada je Adam pažljivo zatvorio vrata kuće, da ne remeti mir koji je Eva volela da ima kada se posveti pisanju. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao. Te izmišljotine neko čita, što je još strašnije, gubi vreme, pa još fantaziraju, prepričavaju. Adam nikada nije razumeo to sa pisanjem. Život je drugačiji, stvarniji, nije fantazija. Kada bi i samo pogledao Evu, ona bi znala šta o tome misli i nežno bi ga zagrlila i mazno rekla: „Ludo moje.“ Adam je znao da su oni dva sveta koja idu paralelno, prepliću se, nekada sudaraju, ali idu napred. Poštovao je Evinu strast za pisanjem, nekada kada ona ne vidi, uzimao je da pročita tekstove, ali bi brzo odustao od čitanja jer za Adama ono što se dogodi je jedina stvar koja je mogla da se dogodi, nema plakanja, nema reprize, nema milosti.
Dovoljan je bio samo pogled da verni pas Džoni napusti udobnu hladovinu i dotrči. Adam čučnu i zagrli kao starog drugara. Skoro svako popodne voleli su šetaju, to je bio deo rituala na koji su vremenom navikli i zavoleli. Adam zakači povodac, pa još jedanput proveri da li je dobro zakačen, da ne zateže previše, jer Džoni je imao običaj da nekada baš jako povuče. Nije voleo mačke a družio se sa mačkom u dvorištu, čudna je ta njegova narav. Izašli su na ulicu i krenuli uobičajenim putem prema jezeru, Džoni je veselo mahao repom, povremeno se okretao i pogledom molio Adama da još malo više popusti povodac a Adam bi samo pogledao u nebo time govoreći da je ta molba uzaludna. Naime odmah na kraju naselja bio je pešački prelaz i dalje je put vodio do malog jezera koji je bio uređen sa parkom, pešačkom stazom, stazom za trčanje, drvenim mostićem, malom šumicom, livadom i restoranom na obali. Idealno mesto za šetnju. Odmah posle pešačkog prelaza, tamo gde se put odvaja prema jezeru video je da u susret idu dve komšinice. Adam ih nije voleo a ni Džoni, uvek vi prokomentarisao sa tihim režanjem dok bi se Adam uljudno javio, a obojica su mislili isto. Bilo je puno šetača na stazi pa je Adam voleo da se ipak malo osami na livadi, tu bi Džoni voleo da se istrči i dohvata lopticu koju bi Adam bacao. Mogao bi i sto puta da je baci, Džoni bi uvek sa istim žarom trčao i donosio lopticu. Adamu bi bilo žao da ga više zamara pa bi lopticu stavio u torbu da Džoni ne vidi i tako bi se okončalo igranje, ali loptice više nema. Jednostavno pre nekoliko dana malo su se duže zadržali na livadi i već je počeo da pada mrak kada je Adam bacio lopticu poslednji put a Džoni se vratio bez loptice. Tražili su je zajedno posle toga, ali loptica kao da je propala pod zemlju. Džoni ga je tužno pogledao. Adam nije znao šta da mu odgovori. Nosiš kamen u džepu pa ti žao kada ga izgubiš. Narednih dana bi svaki put tražili na livadi lopticu ali nje jednostavno nema. I danas će ponoviti taj ritual, Adam nije nikada odustajao. Pažljivo su pregledali ponovo mesto gde je loptica nestala, Džoni je zastao kao ukopan i okrenuo se prema Adamu kao da kaže, brzo dođi, Adam dotrča zadihan a Džoni pokaza njuškom u travi guštera. Adam kleknu, gušter ga je posmatrao svojim buljavim očima u strahu da ga pas ne pojede u trenutku. Adam oseti povoljan trenutak „Priznaj gde je loptica ti mali gmizavče.“ Gušter u trenutku odgovori: „Ukrala je krtica i odnela u onu rupu.“ Adam i Džoni pogledaše u pravcu gde je gušter pokazao ali u prvom trenutku ne videše krtičnjak. Gušter iskoristi njihovu nesmotrenost i pobeže kroz travu. Džoni potrča za njim ali ovaj se negde sakrio tako da nije mogao da ga nađe. Iznervirani Adam ga zakači za povodac „Naivni smo mi, prevario nas je običan gmizavac.“ Džoni nešto promrmlja u smislu da će se potruditi da već sutra obračuna sa gmizavcem, on nikada ne odustaje. Naučio je to od Adama. Svi psi imaju hiljadu želja pre nego izgube igračku a samo jednu posle.
Vratili su se u dvorište najkraćim putem, ništa nisu razgovarali, svako je u svojoj glavi razmišljao šta će sutra uraditi kada nađu guštera. Adam je sipao svežu vodu koju Džoni jedva dočeka i slatko se napi te leže da razmišlja gledajući zvezde. Adam oprezno otvori vrata kuće, tišina ga zapahnu. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s