PUT ZA SEMGBAZIT

Prvo nastane misao, a na kraju volja da se nešto učini, na nama je da između toga istražujemo, možda nešto i pronađemo, u svakom slučaju to što smo pronašli, je jedino što smo mogli da pronađemo, to je sasvim dovoljno.
Veliki četvrtasti znak pored puta, u mestu gde sam se skoro doselio, označavao je skretanje za Semgbazit. Odmah mi je privukao pažnju jer je obeležen žutom bojom. Produžio sam dalje ali mi je ostala misao o putu za Semgbazit. Zbog čega je taj saobraćajni znak bio obeležen žutom bojom nisam znao, sigurno je postojao neki razlog. Igrom slučaja, ili šta već, i u narednih nekoliko dana često sam prolazio tim putem, i uvek pogledao prema znaku koji je pokazivao skretanje za Semgbazit, put je vodio uz brdo do krivine a dalje ne znam gde, nisam želeo da koristim mape, to je bilo isuviše jednostavno, želeo sam da to sam otkrijem.
Kada bi me neko od ukućana pitao, videći da se spremam za izlazak napolje, gde nameravam da idem, uvek bi ozbiljno odgovorio samo dve reči, u Samgbazit. Znali su da iako se šalim, u stvari mislim ozbiljno, i da ću jednom stvarno otići tamo.
Kada su se kockice složili naglo sam okrenuo volan automobila i uključio žmigavac desno u pravcu skretanja za Semgbazit uz brdo, i istraživanje je moglo da započne. Osetio sam uzbuđenje nepoznatog. Put je u početku vodio kroz naseljeno mesto, nije pisalo koliko je Semgbazit udaljen, sa vrha uzbrdice nazirali su se planinski obronci prošarani borovom šumom. Čovek je uvek pravio put pored reke, to je bilo naj lakše, reka je spajala ljude, donosila život, tako je i ovaj put vodio dalje prvo niz brdo do potoka. Kuća pored puta bilo je sve manje, a put sve više strm tako da se potok tek nazirao dole negde duboko usečen. Nastavio sam dalje mada putokaza više nije bilo a ni drugih puteva. Jedan jedini put je vodio do Semgbazita, bar sam se tako nadao. Nisam odustao ni kada je planinski put postao tako uzak da sam razmišljao šta bi uradio da naiđe drugo vozilo, naročito na oštrim krivinama serpentina, ali niko nije naišao. Iz Semgbazita niko nije odlazio i niko dolazio, osim mene. Sa jedne strane puta bila je planina a sa druge strane provalija, odlučio sam da zaustavim vozilo na jednom koliko toliko pravom delu puta i jako povukao ručnu kočnicu. Tek kada sam isključio motor i izašao osetio sam kako mi je tišina obavila sva čula . Put koji sam prošao je kao kakva zmija vijugao uz planinu čas se krijući u borovoj šumi, čas se pojavljivao na golim stenama. Naslućivao sam da se i dalje na dnu provalije između planina nalazi potok koji se nije video od rastinja. Planina sa druge strane potoka je delovala moćno, strma i neprohodna a ispred su se i dalje naslućivali obronci drugih planina i činilo se da je tako u beskraj prema Suncu koje je polako zalazilo. Želeo sam pre toga da stignem u Semgbazit pa sam krenuo dalje putem. Da putem, ali sam ubrzo video da puta na nekim mestima i nema, verovatno ga je odnela vodena bujica ili sneg, tada sam pomislio da je možda bolje da se vratim dok još mogu, ali sam ipak nastavio. Na svu sreću to je bilo poslednje iskušenje jer već za nekoliko minuta ispred se ukaza zaravan i čistina, put je bio bolji i širi, a pojaviše se i prve prizemne, planinske kuće pored puta. Semgbezit na vrhu planine. Zaustavio sam se u centru mesta, bar sam tako mislio, jer nisam imao koga da pitam. Na ovalnom trgu nalazila se zgrada koja mi je delovala starinski službeno sa istaknutom zastavom, do nje mala crkva a iza na padini groblje, i to je bilo sve. Želeo sam nekoga nešto da pitam, ali nikoga nisam video. Na okolnim padinama, kao u malim skupinama bilo je još kuća i to je to. I tišina. Tišina koja prodire u srž bića. Stajao sam u centru Semgbezita kao spomenik. Tako blizu neba tako daleko od večnosti. Tada sam primetio uređenu pešačku stazu koja se spuštala iza velike monolitne, kao mrak crne stene. Dok sam silazio strmim stepenicama pored stene držeći se za rukohvat primetio sam da iz pukotine u steni izvire voda koja se blago preliva u korito i pretvara u potok koji razdvaja dve planine . Vratio sam se prema kolima i tek tada primetio da sam ostavio otvorena vrata, nikakav problem, bio sam jedini prisutni stanovnik Semgbazita koji je video rađanje vode u steni.
Ukućani su me u šali pitali kako je bilo u Semgbazitu, lakonski sam odgovorio, namam pojma, tamo nikada nisam bio ali znam sigurno da ću se nekada vratiti.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

2 реаговања на PUT ZA SEMGBAZIT

  1. cbholganza каже:

    Tako čarobno iskustvo. Pronaći mir i spokoj u udaljenim mjestima. Ali može biti i opasno. Čuvaj se, prijatelju.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s