KONCEPTUALNI MAZOHIZAM

Nedoumica koju je otvaralo pitanje da li sam se razboleo ili nisam, kao i da li sam zbog toga skrenuo pameću ili isto zbog toga, postao pametniji konačno je razrešena, ali da bi došli to tog, svečanog i u neku ruku dirljivo tužnog momenta, potrebno je da prisustvujete obdukciji mog konceptualnog mazohizma.
Sve je počelo sa jedva vidljivom, tankom kao kovrdžava nit, nedoumicom, koja se polako kao beli, vašljivi, masni crv uvlačila u moj jadni i napaćeni, pomalo zgroženi i nasilni mozak. Nedoumica da li sam se razboleo ili nisam i da li sam zbog toga skrenuo pameću se pojačavala činjenicom da su se simptomi moje bolesti kao i opšteg ludila jadne i žalosne okoline ponavljali, nekada smanjivali, nekada konstantno vibrirali kao neke bolesne žabe, mada vam moram priznati, da budem iskren i krajnje rigidno realan, nisam ni ja bio daleko iznad razine svoje čemerne baštine, čak šta više mislim da me je ludilo ili prosvetljenje, potpuno svejedno, približilo okolini (rekao sam već da ne ponavljam, čemernoj i jadnoj) u tom stepenu da ne bežimo glavom bez obzira, kao sumanuti jedni od drugih, već da se približimo, nisam znao da li tome da se radujem ili da zbog toga tugujem.
Bivalo je opet, to opet se stalno ponavlja kao usud , ali šta bi smo mi bez tog svakodnevnog ponavljanja i rutine, i pitanje kada se bolest prvi put pojavila, da li smo je u genima već imali prilikom rođenja, jer odakle bi drugo došla, zato uzmite sa velikom dužnom rezervom ovu skromnu opservaciju, moj skromni i očajni duh ne može da se seti kada se bolest dogodila, prvi put pojavila, ne ume da broji, sabira, ne seća se okolnosti, zaboravlja okolnosti, zaboravlja sasvim bez osnova sve i svašta, kaže da ga to održava u životu što je okrenut prema budućnosti, mada mu ja toliko baš i ne verujem. Sa obzirom na činjenicu da se u takav duh ne mogu pouzdati kao istinit i verodostojni izvor dokaza koje bih vam lagodno prezentovao kao iz rukava sa naučne tačke gledišta tada sam još više od toga siguran da se početak bolesti dogodio u dalekoj prošlosti, latentno, ko zna kada, pa mi sada patimo jer mislimo da se sve ovo događa prvi put, a ne da to sve nosimo, verovatno od rođenja svog pra pretka, obmanuti kao i uvek u svojim ponavljanjima izlaska iz rutine, i urođene spasonosne zaboravnosti, odnosno kao što rekoše lekari da se ne umire zbog bolesti nego iz činjenice da smo prethodno bili živi. Odobrio sam ovakav stav, ali to uopšte nije bitno, jer isto ne može da utiče na krajnji ishod unapred izgubljene utakmice, performanse su očigledno varirale u nekim slučajevima, odnosno u većini slučajeva, prevazilazile imbecilnu kategoriju pristojnosti ljudskog stvora, naravno da vam o tome govorim.
Godinama me je to istraživanje bolesti potajno kopkalo po već istrošenom ostatku mog jadnog i čemerno napaćenog mozga sve dok nisam u krajnjim granicama delirijuma i van razumskih okvira shvatio u deliću trenutka mističnog prosvetljenja koje je bilo savršenstvo iluzije bez izlaza za koju bi ekspertiza pokazala da, iako se videlo kao svetlo sa Aurore, da je u stvari obična kvazi laž i bedna iluzija privida postojanja ka daljem užasu shvatajući pakao kao konceptualni mazohizam nihilista, fatalista i komunista u svim oblicima, što je paradoks činjenici da pakao nije geografsko odredište već stanje mog jadnog i čemernog duha.
Već uveren da sam u mračnom grotlu bez mirisa, ukusa, sa anemičnim manifestacijama van ovog vremena koje se meri sa satom, prostora koji se meri sa metrom i sve dublje zaglavljen u sluzavu i jadnu paranoju, kao i da teški poremećaji iskrivljene iluzije stvarnosti rastvaraju poslednje ostatke monotonije u meni, što sam lično utvrdio samo obdukcijom rođenog leša shvatajući da me je bolest toliko razorila u svojoj isceliteljskoj moći da sam se posle toga a pre svega, još bolje sastavio i krenuo da brojim od početka.