HRONOLOGIJA DOGAĐAJA


Negde je neko u lokalnoj prodavnici spakovao mleko i hleba u platnenu torbu i razmenio blago žalosni pogled sa prodavcem, kao i juče. Imena ništa ne znače, poznaju se samo po pogledu. Nikada se neće upoznati, možda tek razmene neku reč, ako bude prilike. Pokvarena česma kaplje, vodeni kanal se sliva niz bele pločice pravo u krvotok očaja, bez snage da se nešto učini. Neka starija gospođa je izvela malog žutog psa u šetnju, vukao je iz sve snage željan svega, ali nije mogao da pomeri godine taloga prekrivene teškom bundom pod šubarom. Nevidljivi pametni časovnik je merio već isteklo vreme, kratke korake po mokrom pločniku, korake kojim smo juče prošli, korake u mestu, otkucaje slabog, sporog i umornog srca koje je pokazivalo želju da prestane da živi, radilo je još samo malo, po inerciji. Neko je poručio espreso, blaga varijanta, produženi sa mlekom, da malo duže kupi toplinu i lagani džez kafea, da usisa odmah mlečnu penu, obriše trag na usnama, spusti šoljicu pored posude sa crvenim ružama, zagleda se kroz izlog u mokri pločnik kojim je prošla žena sa bundom i šubarom koju je vukao mali žuti pas dok se prolazila pored čoveka koji je nosio platnenu torbu i odsutno gledao ispred sebe. Svi oni imaju imena i dokumenta koja su nekada davno dobili od opštinske vlasti, posle svih popunjenih suludih formulara, plaćenih taksi, slikanja iz profila, potpisa na dokumentima, pečata, čekanja u redovima. Hronologiju tuge, duboko skrivena pod nebeskom kapom događaja, sakrivena blizu zaborava, tek na korak od ništavila i onog mirisa truleži kojeg se plaše, smrznuti od straha. Da nije truleži ničega ne bi ni bilo, samo što nam je žao da damo svoj doprinos. U savršenoj tišini otvara se pupoljak ruže dok baštovan uzima oštre makaze, ne vidi taj momenat, u poslu je, potrebno je da reže pupoljke, ima puno porudžbina, jedna je tek jutros stigla iz kafea gde uvek sluša dobar džez, odabrao je tek procvetali pupoljak i isekao ga, ne zna zbog čega se baš zagledao u njega, nešto ga je privlačilo kao neka tajna, nepoznata, imao je osećaj da je nešto ružno uradio, spustio je još topli leš stabljike u kartonsku kutiju i osetio trn u prstu. Kapljica krvi je bila iste boje kao ruža, prelila se u večni krvotok očaja koji se puni kao pehar do momenta kada se prelije a tečnost zemlja upije i uloge se zamene dok nevidljivi pametni sat i dalje meri vreme, korake, i otkucaje nekog novog srca. Čovek sa torbom iz prodavnice je ušao u staru zgradu, tanak kanal vode slivao se niz bele pločice, pritisnuo je dugme starinskog lifta koji se bučno spuštao, torba je isekla kožu na prstima koji su modri od starosti i zime, lift nije došao. Čovek sa torbom iz prodavnice krenuo je starim strmim stepenicama, stigao do drugog sprata i tu pao. Niko neće da ga pronađe dovoljno brzo da bi ga spasao, niko ga i ne očekuje. Jednostavno je ostao tako sam. Pored njega je jedino prošao uplašeni mali žuti pas vukući za sobom povodac, gospođa sa bundom i šubarom je ostala na pešačkom prelazu čekajući hitnu pomoć, vozač automobila koji je udario gospođu je pobegao. Možda i preživi, razmišljao je čovek koji je poručio espreso, produženi sa mlekom, gledajući u kao krv crvene latice ruže dok je u pozadini lagano svirala neka varijanta džez bluza, učini mu se da je u pozadini čuo odjek zemlje koji se raspala na poklopcu sanduka, pametni sat je i dalje merio vreme.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s