PLAĆENI UBICA

Naš um je uvek spreman da vidi ono što želi da vidi, i da zatim intrepretira to onako kako mu odgovara“
Posvećeno G-din. Smitu

Niko ne bi posumnjao da je novi, naizgled fini, dobroćudni sused koji se doselio u skromnu kuću sa druge strane ulice, baš preko puta mog stana, plaćeni ubica. Ali ja sam to znao, odmah sam ga prepoznao, ili tek nešto malo kasnije. Kako sam to mogao znati? Vrlo jednostavno, moj nepogrešivi osećaj policajca me nikada nije prevario, kao ni onda kada sam uhapsio gradonačelnika tvrdeći da sam video da prima mito, zbog čega su me nepravedno prerano penzionisali kao policijskog službenika, a kasnije je taj isti gradonačelnik izgubio na izborima i svašta su pričali, ali bilo je kasno. Sada sam bio siguran da je novi sused plaćeni ubica, potreban mi je bio samo materijalni dokaz i zato sam odlučio da ga pratim, nazvaćemo ga G-din Smit, da ne bi otkrio njegov pravi identitet. Od ranog jutra sam posmatrao kroz prozor, društvo mi je pravila flaša viskija, naravno spustio sam trakaste zavese, ili ih tek malo pomerao kada ga nisam dobro video u dvorištu. Zapisivao sam sve navike. Uveče sam koristio dvogled, tako sam mogao da vidim sve, ili skoro sve, sa plaćenim ubicama nikada niste načisto. Štampu je samo prelistavao, detaljno je čitao samo oglase i crnu hroniku, jedan od prvih dokaza da sam u pravu. Čekao je šifrovanu poruku. To rade sve plaćene ubice. Znao sam da konačni dokaz ne mogu pronaći samo posmatrajući. Morao sam da mu se približim, da se sprijateljimo, da zajedno pijemo viski, da se on opusti, tada bi mi možda priznao, ispričao neku pikanteriju, dao neki materijalni dokaz. Bili smo sličnih godina, živeo je sam kao i ja, odmah sam pomislio da bi mogli da se družimo, popijemo po neki viski. Međutim svi moji napori da se upoznamo padali su u vodu. Jednostavno bi se ljubazno javio na ulici i izmislio neki razlog da se ne zalepi na moju priču. To me je u početku nerviralo ali i nateralo na razmišljanje, sigurno postoji jak razlog, a to je da je G-din Smit sigurno plaćeni ubica. Sve je ukazivalo na to. Samo je bio potreban materijalni dokaz, koji sam na kraju i pronašao. Tada sam kupio dvogled, otvorio novu flašu viskija i zauzeo poziciju pored prozora. Posle više meseci skoro danonoćnog posmatranja i ne znam koliko praznih flaša viskija, morao sam, jer to niko normalan ne bi izdržao, zapisao sve navike G-dina Smita. Nije imalo potrebe više da zapisujem jer se sve ponavljalo. G-din. Smit je bio savršen, u stvari to nije niko, jer ja to kao bivši policajac najbolje znam, što je moglo da znači da on samo odlično glumi, to je bio još jedan dokaz da sused ima neku tajnu koju krije a to je prošlost plaćenog ubice. Nisam ni malo u to sumnjao. Potreban je bio samo materijalni dokaz. A onda je sve počelo da se odvija kao na filmskom platnu kada sam jedne noći umoran od posmatranja i viskija zaspao na sofi sa dvogledom na grudima. Svanuo je tako lep sunčan prolećni dan koji ja nisam imao prilike da vidim, jer sam se probudio tek negde oko podne, ukočen od spavanja u polu sedećem položaju, nakrivljene glave i počeo da psujem sve čega se setim. Odmah sam popio dobar gutljaj viskija, da se povratim onako mamuran, uzeo dvogled i zgranuto zaključim da G-din. Smit nije u kući. Prelistao sam sve papire o navikama suseda i zaključio da svakoga dana u to vreme čita novine i pije čaj. Da li je moguće da je bio dovoljan trenutak moje nesmotrenosti da plaćeni ubica iskoristi svoju šansu i da me nasamari, da sav moj višemesečni trud padne u vodu. Nisam mogao da verujem svojim očima. Namerno me je naveo da verujem njegovim navikama i kada sam se malo opustio on je nestao i sada sigurno izvršava svoj krvavi zadatak. Ne sumnjivo da je bio dvostruka ličnost. U trenutku sam se osećao kao gubitnik. Brzo sam istrčao napolje, koliko sam mogao, i pažljivo osmotrio kuću preko puta, dosta je bilo skrivanja, odlučio sam da upadnem u stan plaćenog ubice, pronađem dokaze, razotkrijem ga i privedem pravdi, već sam video zavist u očima mladih policajaca. Prešao sam na drugu stranu ulice i uputio se brzim korakom prema ulaznim vratima i onda zastao kao ukopan, ulazna vrata su bila malo otvorena. U trenutku sam odmah znao da je zamka i da će biti eksplozija ukoliko otvorim vrata ili prekinem snop svetla lasera koji sigurno čuva kuću. Dosetio sam se genijalno da to proverim, izuo sam papuču ubacio je kroz otvorena vrata i brzo čučnuo sakrivši glavu rukama. Ništa se nije desilo. Lukaviji je nego što sam mislio, dosta sam ga potcenio. Nisam smeo da dodirnem vrata, sigurno su premazana nekom hemikalijom. Brzo sam se vratio do stana i uzeo metlu. Polako sam drškom metle pomerio vrata. Ništa se nije desilo. Kroz polu otvorena vrata sam pogledao unutrašnjost stana, delovalo je mirno, zakoračio sam oprezno, znao sam da to samo tako izgleda a da je istina bila drugačija i bio sam u pravu. Čuo sam da se nešto iza mojih leđa pomera, ostao sam kao zaleđen kada je mačka istrčala kroz moje noge iz stana. Prsti su mi pomodreli stežući dršku metle a ja nisam mogao da se pomerim još neko vreme. Kada sam se malo povratio a u stanu zavladala spokojna tišina ponovo sam se pokrenuo, uzeo sa poda papuču i obuo. Obišao sam sve prostorije, nije bilo nikoga, sada je trebalo da pređem u detaljnu pretragu, znao sam da plaćene ubice čuvaju dokaze u tajnim sefovima ili na neobičnim mestima, sve ću da pretražim, moram da nešto pronađem, ovo je šansa mog života, znao sam to, kao i da sam samo na korak od cilja. Tada sam primetio belu kovertu na kuhinjskom stolu, drhtale su mi ruke kada sam pročitao na koga je naslovljeno, pisalo je G-din. Smit, nisam imao vremena da se od ovog iznenađenja povratim kada sam čuo da se ispred kuće zaustavilo neko vozilo. Stavio sam kovertu brzo u džep spreman da se borim stegao sam dršku od metle i čekao, a onda se genijalno setio da je bolje da se pravim mrtav, legao sam na pod i zatvorio oči. Ovo su dolazili pomoćnici plaćenog ubice da očiste i uklone sve dokaz, znao sam to sigurno, naivno sam uleteo u osinje gnezdo. Čuo sam ih kako ulaze, nisu se skrivali i bili tihi, čuo sam kako razgovaraju. Pronašli su me vrlo brzo, kada sam kroz trepavice video da je u kuhinju ušlo pet uniformisanih lica samo sam jače zažmurio očekujući metak u glavu. Ništa se nije dogodilo, bio sam polu svestan, kao u daljini sam čuo razgovor.

  • Matora skitnica, iznesite ga napolje.
  • Baš je težak, smrdi na alkohol.
  • Ko je od vas zaboravio da zaključa kuću.
  • Kad se vratite ponesite alat i materijal, ovde ima puno da se radi.
    Odvukli su me do travnjaka i tu ostavili, sačekao sam da ubice uđu u kuću, uspeo sam da ih obmanem, ipak sam i ja klasa. Dok sam pretrčao ulicu, koliko sam mogao, video sam da na dostavom vozilu, parkiranom ispred kuće suseda piše neka firma za selidbe i krečenje. Ušao sam u stan, noge su mi se tresle. Nisam smeo da pogledam kroz prozor, znao sam da osmatraju. Dok sam sedao na sofu da se smirim setio sam se pisma. Sipao sam viski u veliku čašu i otvorio koverat.
  • Poštovani,
    Ne znam ko će da otvori koverat, zato sam ovako naslovio, ali Vas molim da hranite mačku, vrlo je ljupka i dobra.
    Hvala puno.“

Bez potpisa. Nasmejao sam se zadovoljno, konačno dokaz, nesumnjivo da je ovo bila šifrovana poruka.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

5 реаговања на PLAĆENI UBICA

  1. lemy9 каже:

    Super ti je priča Bratislave! Uživao sam dok sam je čitao. Lp. 🙂

  2. marcello comitini каже:

    Veoma ironična priča. Dobro urađeno!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s