KOFER

Nikada mi nije bio jasan taj trenutak buđenja, pokušavam po inerciji da se ponovo vratim u snove, može se nazvati, stanje bez svesti koje privlači kao magnet inertno telo, zašto, nekoliko trenutaka kasnije se snova i takvog bez svesnog stanja i ne sećamo, zašto nas to privlači, bezbrižni smo, možda zato, sve je u snovima moguće, privlači nas ta rapsodija mogućnosti, nestvarne ili stvarne realnosti, to vam niko sa sigurnošću ne može odgovoriti, budite u to sigurni, što bi rekao jedan dobri prijatelj: „Biblioteka snova i noćnih mora.“
Polako postajem svestan okoline, snovi me napuštaju, i ne znajući gde sam bio samo nekoliko trenutaka ranije, odričem se snova, ma kakvi bili, ne dozvoljavam da se dva sveta pomešaju, kao da nemaju ništa zajedničko, a opet se u meni sjedinjuju, enigma koju ne mogu da rešim, enigma koju niko nije rešio, kao da sam bio mrtav pa se ponovo rodio, možda ne baš tako ali slično, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao:“Posle smrti biće isto kao i pre rođenja.“, tako je i sa snovima.
Sada je stvarnost konačno preovladala i pogled mi ostaje na velikom koferu koji je bio odmah pored kreveta, nikada se ne odvajam od kofera, tu je sve što imam. Moram da krenem na put. Ovo je samo još jedna noć iza mene i jedan dan ispred mene, nikada se više neće ponoviti, znam to i ne želim ništa da propustim, nije sigurno da ću dobiti drugu šansu, utakmicu moram da dobijem, da pobedim, da iskoristim šansu dok je lopta u mojim nogama, da postignem gol, šansa ne sme da se propusti, ili što bi rekao jedan dobri prijatelj:“ Ako se ne živi u pravom trenutku onda se ne može ni umreti u pravom trenutku.“
Uzimam kofer, težak je i kabast, vučem ga polako za sobom kroz polu mračni hodnik predvorja realnosti, pazim na njega, puno mi znači iako je star, unutra je sve što imam, spuštam se polako niz stepenice, izlazim na ulicu, dočekuje me Sunce, narod koji negde žuri, kao da bi me srušili, kao da žele da prođu kroz mene, kao da me ne vide, smetam, ne znam gde žure, ja nigde ne žurim a uvek svuda stignem, bitno mi je da na pravom mestu budem u pravom trenutku a to je upravo sada gde stojim i upravo ovog trenutka koji se dešava, posle prošlosti a pre budućnosti, razmišljam o ljudima koji negde žure, drugi su sakriveni u okolnim zgradama, ne vide se ali znam da su tamo, znam da su očajni, ne svi ovog trenutka, ali u nekom trenutku ovog sunčanog dana iz ovog ili onog razloga svi do jednog biće iz nekog razloga očajni, ali i srećni koju odmah prepoznamo da zrači na licu ali očaj krijemo duboko u sebi, ili što reče jedan dobar prijatelj: “Kada bi beton bio providan, bio bi vidljiv sav naš očaj.“
Pokušavam da prođem sredinom trotoara, kofer koji vučem je težak i veliki, moram da pazim, tu je sve što imam, prolaznici me zaobilaze, ja nigde ne žurim, bitno je da budem u pravom trenutku na pravom mestu, a to je sada i ovde, toga sam svestan i zadovoljan zato što to razumem, i shvatam kao suštinu postojanja, odnosno pre bi se moglo reći, lakoće postojanja, jer kako reče jedan dobar prijatelj:“ Ništa nije unapred zapisano i ništa se ne može ponovo zapisati.“ Lepo je to rekao, često se toga setim.
Vučem svoj kofer dalje prema parku, pazim na njega, unutra je sve što imam. Odmah sam zapazio klupu na koju ću da sednem, u hladovini je velikog Hrasta koji se moćno uzdizao i zaštitnički nadvijao iznad, kao da je rekao, izvoli ovo je mesto za tebe i tvoj teški kofer umorni prijatelju. Prihvatio sam poziv, zahvalio se Hrastu na udobnom smeštaju tako da sam iz pristojnosti i ceneći njegovu dobrotu razmenio još nekoliko učtivih rečenica u našem dijalogu, ne želeći da budem dosadan povukao sam se u svojoj malenkosti dok je on nastavio da šušti i pomera svoje lišće iako vetra nije bilo, smatrao sam to prijateljskim gestom, ili što bi jedan dobri prijatelj rekao: „ Čuda ne protivreče prirodi već ljudskom poimanju prirode.“ Lepo je to rekao, često se toga setim. Vreme, ako uopšte i postoji, kao da je prestalo da teče, kao da je stalo, možda ispod Hrasta vreme i ne postoji, ljudi su izmislili vreme a ne Hrast, za njega to ne važi, on je moćan i puno pametniji od mene, cenim njegovu moć i mudrost, ja to nikada neću postići, siguran sam u to, to je jednostavno nemoguće, nismo ista kategorija, dok sam ja obični dvonožni sisar koji vuče svoj teški kofer za sobom u kome je sve što ima i sedi na klupi već dopola mrtav od oksidacije i pored sve svoje pameti nije ni prići moćnom Hrastu čije stablo ne mogu obuhvatiti svojim kratkim i rahitičnim rukama, čije grane visoke grane ne mogu ni lepo videti, čije korenje je tako duboko usađeno u majku Zemlju da crpi iskonsku snagu is samog središta srca dok je svoje ruke okrenuo moćnom Suncu da svaki listić više puta okrene da bi upio snagu svemira i u sebi sublimirao sa energijom majke Zemlje, savršenstvo, i šta sam tu ja, mogu samo da ga razumem i da mu se divim, to je dovoljno, razumeo je, srećan sam zbog toga, jedna niska grana se savila i pomilovala me po glavi, blago i nenametljivo, kao slučajno, ništa se slučajno ne događa, zahvalio sam se Hrastu na gostoprimstvu, moćan je to saveznik, učtivo sam se pozdravio i krenuo sa svojim koferom dalje, ispred mene je bio put, pitao sam se kakav, iako sam odgovor naslućivao, blago rečeno, mada mogu otvoreno da kažem, znao sam, kao što bi to rekao jedan dobri prijatelj: „Tvoja budućnost je već u tvojoj podsvesti.“
Dugo sam išao ulicama i parkovima, kofer je postajao sve teži a ja umorniji, počeo je da pada mrak, Popeo sam se otežalim koferom uz stepenice, pa kroz polu mračni hodnik u predvorje mašte, snova i svemoguće podsvesne realnosti do sobe sa krevetom. Bitno mi je bilo da dobro smestim kofer pored kreveta pre nego zaronim u carsko nebesko i prepustim se snovima, kofer mi je vrlo bitan, unutra je sve što imam, od kada znam za sebe vučem taj kofer a on je sve teži i teži, ne smem da ga izgubim, moram da vam odam tajnu pre nego što se prepustim snovima, jer nikada nije sigurno, niti neko može na ovom svetu da vam garantuje da će te se ujutro probuditi, možda nas jednostavno čarobni svet snova zadrži u nekom lavirintu svakakvih lepota ili čudesa i poželite da ostanete zauvek, zato bolje da vam ovo kažem, kofer nikada nisam otvorio, ali tačno znam šta se nalazi u njemu, star sam i jedva ga vučem a moram jer je unutra sve što imam, moje uspomene, želim vam laku noć.