KOMŠIJE

Kada se sve utiša, zaćuti okolina, i ne čuje se ništa, do samo tišine, koja šušti negde ili dolazi od nekuda, to ne znam, tiho i uporno. Sigurno da je uvek prisutna, ali je ne primećujem do trenutka kada moćno ovlada, sve zvuke strpa u crnu rupu, sve osim upornog, dosadnog laveža. Lavež je dolazio uvek u suton. Nikada tog psa nisam video, samo sam ga zamišljao, možda na lancu, podignutih prednjih šapa zakačenih na ogradu, a onda bi odbacio tu sliku brzo, žao mi je vezanih životinja. Mislim da znam kome pripada pas, tek neka kuća dalje niz ulicu, u zadnjem delu dvorišta, koje se ne vidi sa ulice, mislio sam da odatle dolazi lavež. Nije mi bilo jasno kako vlasnici, manje drage komšije, kojima sam se uvek javljao reda radi, a oni me uvek pozivali na razgovor i piće, možda kafu, na koju nikada nisam otišao, naravno, baš nikada ne zapitaju zašto taj pas tako uporno laje. Ne razumem takve likove.
Šta njega briga zašto naš pas laje. Laje zato što je pas, i šta bi psi drugo radili nego da laju, moraju nešto da pričaju, a naš pas je baš pričljiv. Odmah da vam kažem, nije ni gladan ni žedan on je jednostavno takav, pričljiv. Priča sa vrapcima koji ga sa obližnje lipe ogovaraju, priča sa mačkom koja prolazi preko krova, iznad njegove glave, i koja kao da ga ne primećuje, priča sa mesecom kada je mlad zašto je mlad, a kada je pun zašto je pun, a nije mlad, video sam ga da priča i sa mravima, uporno mu svakoga dana odnose hranu, mrvicu po mrvicu, a to ga baš nervira. Šta njega briga zašto naš pas laje, toliko puta sam ga pozvao da dođe na piće, malo da pričamo, popijemo kafu, samo bi odmahnuo rukom i nastavio dalje, osobenjak, šta da vam kažem, živi sam, baksuz po prirodi, sada mu smeta što pas laje, pa laje zato što je pas i nije baksuz, laje zato što je društven, a ne kao taj osobenjak. Da ne laje smetalo bi mu to što ne laje. Stvarno ne razumem takve likove.
Mislim da je taj pas stvarno retardiran, laje kao lud, bez ikakvog razloga. Kao pričljiv je, mada mogu vam reći da je skroz blesav. Kada me vidi da prelazim preko krova poludi skroz, i laje, laje, nema kraja, a gde ću da prođem ako ne preko krova, mačke to uvek rade, taj retardirani pas to ne može da razume, samo me gleda i ne zatvara usta, ne znam kako mu ne dosadi. Nekada stanem iznad njega na krov, posmatram ga. To ga izludi, ne razume da ga samo zezam, i umesto da me otkači i ode u kućicu spreman je da laje od jutra do sutra. Kada mi dojadi da ga slušam i gledam jednostavno nastavim dalje a on još neko vreme ponavlja isto, ne znam kako mu ne dosadi, ma kažem vam da je retardiran, kao i ovi njegovi što ogovaraju ovog finog gospodina iz komšiluka. Nije on nikakav baksuz, živi sam zato što mora tako, ja to najbolje znam jer se sa krova sve jasnije i bolje vidi. Nije namćor i osobenjak, to sigurno, uvek mi ostavi hranu i mleko u tacni, malo me mazi i nastavi svojim poslom, pratim ga svakog dana, nikada me ne vidi kada sam na krovu, naravno, mogu knjigu o njemu da napišem, divan čovek, a ove njegove komšije što ga ogovaraju da nikada neće da dođe kod njih u dvorište su retardirani kao i njihov pas, pa ni ja im ne ulazim u dvorište, samo preko krova prođem. Stvarno ne razumem takve likove.
Možda me je progutala crna rupa, prvo sam to pomislio kada se sve utišalo i zaćutalo, samo tišina koja šušti negde u meni ili dolazi od nekuda, ne znam, tiho i uporno, iz straha sam lanuo, za svaki slučaj, a zatim još jednom, još jednom, još jednom.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s