DR X

Bilo je kasno popodne, pre bi se reklo veče kada sam imao zakazan termin kod Dr.X, lagano sam pokucao na masivna drvena vrata na kraju hodnika u starom delu grada i dosta uznemiren začuo poznati glas koji me je pozvao. Bila je to Dr.X. na svom radnom mestu, sedela je za stolom, onako kako sam uvek navikao da je vidim. Plava duga kosa bila je uredno skupljena pozadi, iza naočara gledala su me dva biserno zelena oka kao da me skeniraju, ličila mi je na neku mačku, pomislio sam i potonuo u udobnu kožnu fotelju, tek za trenutak da primetim ispod stola duge prekrštene noge, uvijene jedna uz drugu. Posle uobičajenih formalnosti koje su se sastojale u tome da sam potvrdio svoj identitet, Doktorka X. se ljubazno nasmešila gledajući me pravo u oči. Od ovoga nema odbrane, proletelo mi je kroz glavu dok sam sve više tonuo u fotelju kao rastopljen. Iz blaženog stanja, kao iz daljine, čuo sam njen cvrkut,

• Recite mi nešto o sebi, šta se dogodilo prethodne nedelje?
• Puno sam se plašio smrti, jedva sam nekako promucao.
  Doktorka X. promeni izraz lica, osmeh nestade, i zameni ga strogi službeni pogled čuvara zatvora, već sam je video u uniformi kako palicom vuče preko rešetki iza kojih sam zurio nemoćno pokušavajući da ih pokidam.
• Niste jedini, ako vam je za utehu i prodavci sladoleda se plaše smrti, kao i vozači kamiona, kao i doktori, opet joj se vrati na lice taj anđelski osmeh.
• To je samo stvar percepcije, nema činjenica, samo interpretacija koje vaš mozak pravi od stimulansa, nastavila je da priča, dalje nisam mogao da je pratim, sve je delovalo logično, pomislio sam da je zamolim da mi ponovi , ali sam odustao, pomisliće da sam glup i podiće će cenu terapije, moraću o ovome da razmislim kod kuće, natenane.
  Nakon toga neko vreme smo ćutali, ona je valjda očekivala da kažem nešto u vezi toga a ja nisam znao šta, samo znam da se i dalje plašim smrti i da bi mi bilo puno lakše ako bi me doktorka držala za ruku. Ta pomisao mi vrati dobro raspoloženje za koje doktorka proceni da sam razumeo zamršenu koncepciju percepcije te nastavi dalje svoje izlaganje, nisam je više slušao, samo sam gledao, uživao, smeškao se i povremeno klimnuo glavom. Razumeo sam samo deo poslednje rečenice:
• ….sve što trebate je uvek ispred vas.
  Tada sam se u trenutku iskezio verovatno kao kreten, zakolutao očima, tačnije rečeno osećao sam celim telom ispravnu dijagnozu. Doktorka X. mi je otvorila oči, konačno i naučno potvrđeno u čemu je moj problem. Želeo sam da je čvrsto zagrlim i priljubim uz sebe, dok sam pokušavao sav ustreptao da ustanem i pređem preko stola, Doktorka je već bila na nogama, brza kao mačka, ledeno me je prostrelila pogledom,
• Vreme je isteklo.
  U trenutku sam razmišljao a onda krenuo i dalje prema njoj kad joj je ruka pošla prema biču koji je bio na kraju stola.
• Da vreme je isteklo, promucao sam sav znojav. Ne sećam se kako sam izašao, znam da sam bio znojavim leđima oslonjen na ulazna zatvorena vrata. Trebalo mi je vremena da se smirim i primetim gospodina koji je stajao pored mene u polumračnom hodniku, pružio sam mu već pripremljen novac, nije brojao samo je pitao:
• Da rezervišem termin naredne nedelje.
• Naravno, u isto vreme, rekoh dok sam polako odmicao hodnikom, moram da se brinem o svom zdravlju.