USPOMENE

Bilo je kasno nedeljno popodne kada sam jednostavno sklopio knjigu i zanemeo. Dok sam uznemiren širom otvorenih očiju zurio u plafon kroz glavu mi je prošla čitava sinfonija raznih događaja koji su polako dolazili na svoje mesto. Ponovo sam otvorio knjigu, pročitao polako svaku reč tog pasusa, svako slovo, da bilo je to ono što sam i pomislio, od reči do reči. Spustio sam otvorenu knjigu na naslon fotelje, kada sam ustajao ona je pala na pod i zatvorila se, simbolična završnica. Sve što se dogodilo pre toga dobilo je smisao, figuru, oblik šta god predstavljalo ali je bilo nešto važno i bitno za mene tog trenutka. Bio sam srećan, nešto to znači, nisam gubio vreme uzalud, da li smem da kažem nešto sam učinio u tom trenutku koji ću da upamtim jer sam tako otvorio vrata drugih prostorija, meni nepoznatih i osećao sam se kao da sam se tek uselio u novi stan koji je neko drugi bogato opremio a ja stajao i samo gledao, da tako nekako, ako mogu uopšte da prenesem to osećanje. Nisam mogao više da razmišljam o tome, ima vremena, nadam se. Izašao sam napolje, svež jesenji vazduh i miris danas pokošene trave. Dok sam šetao stazom oko travnjaka zapalio sam cigaretu, stara ružna navika, tada sam odlučio da Vama ispričam o jednoj drugoj istini, mada je uvek večno pitanje šta je istina, a šta samo interpretacija percepcije koju naše sive ćelije pretvaraju u ono što želimo ili ne želimo da vidimo. Reč je o uspomenama, našem sećanju na događaje koji su se dogodili i na one događaje koji se nisu dogodili. Verovatno ste primetili, a možda i niste, da u sećanju uvek ostaju sveže uspomene na događaje koji se nisu dogodili a mogli su da se dogode, o tome je pisao Slobodan Vladušić, a ja skromno pokušavam da dam mali doprinos. Dakle logična priča ide ovako, oni događaji koji su nastali u stvarnom prostoru i vremenu, pripadaju kao i sve ostalo prostoru i vremenu koje je podložno promenama, nastajanju i nestajanju, kao i sve materijalne stvari oko nas, dok one uspomene na događaje koji se nisu dogodili, a mogli su da se dogode ne pripadaju vremenu i prostoru i zato ne mogu da nestanu iz našeg sećanja, uvek su sveže, uvek ih se lakše sećamo. Interesantno zar ne, što je samo prvi korak. Ako smo se saglasili sa ovim idemo korak dalje koji nas vodi do logičnog zaključka da ono što se stvarno dogodilo i ono što se nije dogodilo a moglo je da se dogodi se zajedno nalaze u našem sećanju i teško ih je razlikovati u trenutku nastanka priče, u realnom vremenu, nekada ćemo reći jedno, nekada drugo i tako sve dok uspomene koje su se stvarno dogodile potpuno ne nestanu iz našeg sećanja, u svom konačnom obliku. Svakoga dana izgubimo po neko sećanje, budite sigurni u to, ali ono što je bitno i što nas održava do kraja u životu to su preostale uspomene, sećanja koja nisu mogla da nestanu, sećanja na događaje koji se nisu ni dogodili. Tužno ali istinito. Imamo samo još jedan korak, koji je više kao pitanje. Ako smo svi mi samo zbir pojedinačnih sećanja, uspomena na događaje koji se dobrim delom i nisu dogodili, šta prestavlja naša kolektivna svest kada su u pitanju događaji?
Procenite sami ima li kraja izmišljenim uspomenama. Učinite sebi uslugu, ne shvatajte uspomene ozbiljno, život je jednako lep.