MRAK

Bilo je kasno popodne kada sam imao slatku nameru da ubijem tu dosadu koja me nervira, a onda sam se setio da sam u stvari srećan što imam bar tu dosadu koja me nervira.
Imam privilegiju koju sam pošteno zaslužio, mislim kao nagradu, a možda i usud ili kaznu, da osetim trenutak u vremenu, kao kada zver namiriše krv, taj trenutak se oslanja na sledeći a ovaj opet pokrene sledeći. Kap po kap istrošenog znoja ili možda krvi vraćam majci zemlji, svoj dug vraćam pošteno.
Bilo je kasno popodne kada sam ušao u kafanu sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima koji su samo do pola prekrivali okno. Primetio sam samo jedan slobodan sto u slabo osvetljenom uglu sa pogledom na još mračniju ulicu, došao sam da posmatram. Ne volim galamu i gužvu ali to je bio sastavni deo restorana sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama, uz jaku hranu i još jače piće galama se podrazumeva. Nisam želeo ni hranu ni piće, došao sam samo da posmatram.
Iznutra se događala euforija poput erupcije, iznutra nastaje sve i preliva se kroz okno realnosti u stihiju mogućeg spazma ranjenog oktopoda, koji pipcima mlatara haotično u svim smerovima proboden harpunom. Kada se sve utiša ostanu neki tragovi koje i lagani vetar polako ali uporno svakog dana pomalo raznese i na kraju zaborav prekrije sve.
Zbog gužve kelner nije dolazi, nisam ga ni zvao, samo sam posmatrao, lica raznih oblika i boje, neka bradata sa penom od piva, neka ćelava i crvena, i face koje su pravili sve glasnije pričali da bi dali lažnu snagu i još gore argumente da stvore utisak istine jačinom govora. Ima takvih ljudi. Samo sam posmatrao.
Meni ostaje da rane iznutra sašijem i to tupim ekserom i debelim kanapom, da boli što više, nadajući se da će da drži, mada unapred znam da te rane iznutra ne mogu da zacele dok ne ostanem potpuno sam i počnem da ih ližem kao pas, čuvajući ih kao usud koji mi niko ne može i neće uzeti osim zaborava. Mrzim taj siguran spas duše u neminovnosti zaborava, oteće mi tek zašivene, još po malo krvave rane i sveže crvene ožiljke koje sam jedva bolno zašio a to je samo i jedino od mene ostalo. Ostaću bez ičega, neću imati ništa više.
Bilo je kasno popodne kada sam zatvorio vrata kafane sa kariranim prekrivačima na stolovima i istim takvim zavesama na prozorima i nestao u mraku.