KAO ŽIVOT

Ne znam u šta on to gleda, veče je, nazirem ga, osluškujem šapat onoga čega nema, kamen u džepu, da li je još tamo. Neke vrane se glasno čuju, ne znam u šta on to gleda, da li može da razmišlja, nalazi se u okviru zarobljenog uma u stolici za ljuljanje, gledam ga, osluškujem misli njegove koje ne čujem.
Bio je kralj bez podanika, nekada ranije, dosta ranije, sačekali bi da teški mrak legne, zatvori znojave pore, duga kosa pocrni, bilo je to naše vreme, vreme radosti rock n rola i alkohola. Ima jedno mesto koje smo voleli a da i ne znam zašto, samo od sebe se to namesti, dođe tek tako, jednostavno te preuzme, budeš hodočasnik bez krsta na sebi i sa krstom u sebi. Neko uvek nekoga čeka. Kao da slutiš dolazak, čuješ vrane, osećaš kožom kao jezu, treperenje neizvesnog uzbuđenja, za sve što se brže kreće vreme sporije prolazi, bilo nas je puno, kao čopor.
On po ceo dan sedi i posmatra, ne znam da li nešto vidi, čujem da diše, ustajao vazduh, omorina se lepi i razvlači po koži, ne znam da li to oseća, samo posmatra dan koji se pomera iz budućnosti u prošlost. Ništa ne funkcioniše, ni ja, utapam se u moru, tonemo zajedno, bez vazduha, otvorenih čeljusti kao bezglave ribe mlatimo repovima koje nemamo, po mirisu znam da je tu negde, ne koprca se više, samo tone, bezdan nema dno, propadanje nema kraj. Na ivicama čeljusti hvata se ledena pokorica besa od nemoći ili radosti propadanja, nade da dno postoji, da se udobno smesti i nestane. Pratim ga svojom voljom, znam da je tu negde oko mene vitla se voda u mraku, vir nas okreće pravo u nepca svaštožderu koji nas guta, bar se tako nadam.
Čini mi se da je to bilo juče. Kuća se tresla od rock n rola, Led Ceppelin, samo jako do krvi, skinuo je sat, ne znam zašto je skidao taj sat kada se tukao, valjda mu je nešto značio, čuvao sam ga dok su se mlatili, jedan na jedan. Posle sam otišao nerado u vojsku, sreća da nije bilo rata, moralo se, on je ostao, imao je neku bolest neizlečivu. Kao blizanci, imali smo sličnosti, on uvek u skupim krpama a ja u patikama i crnoj kožnoj jakni koja je na leđima imala zakrpu od kože etikete Wrangler farmerica, a opet blizanci, a opet kao ista osoba sa rukama u džepovima, pogled samouveren, drzak i bezobrazan, ko nam šta može.
Ponekad pomislim da mu se usne pomeraju, da ipak prostruji kao vihor nešto između nas, nisam siguran, verovatno haluciniram, a opet verujem, ne želim da izbrišem deo sebe, da li sam sebičan zbog toga. Želim da kažem „sećaš li se…“ pa stanem, protrljam šakama kolena od nemoći, nešto ističe, nema povratka, povezanost ne prestaje, nešto nas podseća, kao da struji ponekad, osećam u tišini da sve ima smisla, ne vredi počinjati ispočetka, svestan sam da grešim ali tu grešku ne vidim, ne pokušavam da objasnim, ne razumem, samo osećam da je tako, ne vredi počinjati ispočetka.

„Gušteri jedu insekte, ptice jedu guštere i na kraju svi umiru i osuše se. Ostaje samo pustinja“
Murakami

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s