SUDIJA

Sa znojavog lica svlačila se u tragovima ljigava maska, kravata mi je stezala grlo, razne iskrice su igrale ispred očiju, činilo se da ću pasti, sve se to odigralo u trenutku kada se neke stvari i neki događaji sami od sebe rešavaju. Ali da pođemo redom, prethodni događaji nisu najavljivali tako nešto. Radio sam tada, kada je sve to dogodilo, u uspešnoj advokatskoj kancelariji, mlad perspektivan advokat, tek na početku karijere. Kolege su videli moj potencijal, brzo stekli poverenje i počeli da mi dodeljuju sve komplikovanije slučajeve. Nosio sam to lagano sa osmehom, mozak mi je brzo radio i znao sam u trenutku da procenim šta je dobro za klijenta i kako protivnu stranu da dovedem u bezizlazni položaj, oduvek sam bio rečit i verbalni kontakti su mi išli u prilog. Sve do tog slučaja. Slučaj je u početku izgledao bezazleno, jednostavno, međutim posle nekoliko suđenja moj klijent je trebalo da dostavi konačni dokaz kojim bi smo slučaj završili i na kome se gradila celokupna priča. Dan pred suđenje došao je u kancelariju i doneo dokaze, odmah sam video da su falsifikati, iako je sve izgledalo tako vešto urađeno i osmišljeno, samouvereno je priznao lažne dokaze, negodovao sam ali nije reagovao, izričito je tražio da okončam slučaj. Kada je otišao ispričao sam to kolegama tražeći pomoć i podršku, samo su spustili ramena i nastavili da čitaju svoje spise. Nije bilo pomoći, već mi je bilo muka od sutrašnjeg dana. Suđenje je bilo zakazano za rane popodnevne sate, verovatno jedno od poslednjih za taj dan. Moralna dilema je narasla u meni, loše sam spavao, kao da raste neki balon u grudima koji me je ostavljao bez daha još od ranog jutra. Dok sam išao stepenicama prema ulaznim vratima suda činilo mi se da ću se raspasti. A bio je tako divan prolećni dan, prozori hodnika otvoreni, puno svežeg vazduha, sunčane senke od drvoreda su se igrale po zidu, sve sam to primetio i iznenadilo me je jer sam tada to prvi put osetio u obično jadnim i tmurnim sudskim hodnicima. Polako se završavao taj dan u sudnici tako da u hodniku ispred nije bilo nikoga, još jedanput sam proverio satnicu zakazanih suđenja ispisanu na drvenoj tabli pored vrata, stigao sam tačno na vreme, pet minuta do početka, tako sam i mislio da stignem nadajući se da će se u poslednjem trenutku naći neko rešenje, nadao sam se samo od sebe će se sve razrešiti, drugo nisam video šta bi mogao da uradim. Smestio sam se preko puta ulaznih vrata sudnice, Sunce me je grejano u leđa a sitne graške znoja su polako natapale čelo, bio sam u iščekivanju još uvek ne znajući šta da uradim i kako da postupim. Ponadao sam se da protivna strana neće doći, da se njihov advokat neće pojaviti, u trenutku mi je proletelo kroz glavu, ali i razočarenje da će se tako samo problem odložiti i da će me to izjedati do sledećeg suđenja. Tada sam čuo bat teških koraka po popločanom podu. Na drugom kraju hodnika pojavila se prilika u crnom, od cipela do dugog mantila i šešira, kao pogrebnik, prolete mi kroz glavu. Protivna strana je promenila zastupnika, šta drugo. Gledao me je pravo u oči dok je prilazio, već mi je bilo muka, samo mi je ovaj još nedostajao. Očekivao sam da se vrata sudnice spasonosno otvore i da nas prozovu i konačno razrešim dilemu, još ne znajući kako, ali samo da se sve završi, ali očigledno da je suđenje kasnilo. Došao je tačno ispred mene, ćutao i gledao me, čini mi se neverovatno dugo kao i ja njega, shvatajući svoj podređen položaj znojavog mladog advokatskog pripravnika koji u tašni nosi hrpu falsifikovanih dokaza. Tada je pogrebnik rekao: „Borba dobra i zla večno traje.“ Snašao sam se na brzinu, u trenutku sam znao šta da uradim, kao da sam čekao samo taj momenat da se sve samo od sebe reši, jer je tako moralo biti, nisam imao vremena da odgovorim bilo šta jer bi bilo suvišno, a i vrata sudnice su mogla da se otvore svakog trenutka i da nas prozovu, tada ne bi mogao da pobegnem kao što sam učinio. Bilo je bar elegantno, izvinite kolega, rekao sam, pogledao na sat koji nisam ni video i provukao se pored njega pazeći da ga ne dodirnem, kao da je sama smrt u pitanju. Užurbanim hodom sam prošao hodnikom u suprotnom smeru. Kada sam zašao za ugao nisam čuo da su se vrata sudnice otvorila, laknulo mi je tek kada sam izašao napolje, sada već polako i opušteno niz sunčane stepenice, divan dan i ja u njemu, ništa više nije bilo potrebno. Nasmejao sam se. Svratio sam do advokatske kancelarije, nije bilo nikoga, vratio sam predmet na svoje mesto i napisao mail da ne želim više da radim, ključeve sam ostavio kod portira.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s