CELOG ŽIVOTA SE PRIPREMAM ZA OVAJ TRENUTAK

Bilo je kasno popodne kada sam se setio da su još jutros potrošene zalihe čeri paradaiza. Ljubav prema čeri paradaizu je jedna od retkih slabosti, pored rukole, mekog punomasnog sira i možda voćne rakije od dunje, možda. Trenutak kada ta crvena kuglica sa blagim dodatkom one ružičaste soli i maslinovog ulja prsne u nepcima osetiš da je pravi momenat da se doda ljuto gorka rukola a kada taj ukus prevlada, a to je samo vrlo kratko vreme, pravi je momenat za mekani blagi puno masni sir, neko bi pomislio da je tu kraj užitka, i ne bi bio u pravu, jer sledi voćna rakija sa ukusom dunje, možda kajsije ili jabuke, možda. Pa sve ponovo ispočetka, perpetuum mobile. Da ne lažemo, svi mi volimo da nam čula povremeno polude, obični zavisnici, ja nisam takav, možda, ali volim taj perpetuum mobile i kada nemam sve sastojke za tu hemiju počinjem da izgledam kao neki ljuti tigar koga je neko nagazio na rep. Mora da sam baš tako izgledao kada sam prilazio parkiranom automobilu koji je bio blokiran od druga dva automobila dok su vozači bezbrižno ćaskali. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam dovoljno glasno da me čuju, pritiskaju ći taster za otključavanje. Dok su žmigavci veselo trepereli ulazio sam u auto i krajičkom oka video da se bezbrižno ćaskanje naglo završilo i već su pomerali svoje automobile. Nisam ih udostojio ni pogleda, dok sam vrlo lagano izlazio sa parkinga stavljajući naočare za sunce.
Prodavnica sa svim ovim poslasticama, meni vrlo dragim, nalazila se u starom delu grada u prizemlju kuće, verujem iz prošlog veka, ali uredno održavane sa kamenom fasadom i malim prozorima iznad izloga. Citrusa nota mirisa me uvek iznenadi pri ulasku, dok je zvono iznad vrata najavljivala ulazak. To je jedna od onih malih porodičnih prodavnica sa voćem, povrćem i rashladnim vitrinama sa sirevima i šunkom. Povremeno je radila, kao i sada, mlada prodavačica uredno skupljene kose u rep, verovatno unuka vlasnika, bar sam tako pomislio, možda. Usluživala je gospođu ispred, samo smo nas troje bili u prodavnici. Dok je merila mandarine jedna se otkotrlja sa vage preko drvenog masivnog pulta. Istovremeno smo svi pokušali da je uhvatimo pre nego padne na pod, ali je ona krenula prema meni, bio sam najbrži. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, rekao sam ne skidajući pogled sa njenih očiju, očiju fine gospođe.Na krajevima tog osmeha sam osetio kap baršunastog soprana. Mogla se još iskreno zaljubiti, kao prvi put, iako je predvečerje njene mladosti isteklo ali i peščani sat meri vreme uvek isto, samo je potrebno da ga neko pokrene. Vreme tada stane, pa ponovo krene. Pogledi su se samo još na delić trenutka bleska munje sreli dok je izlazila, za oproštaj, Znao sam odmah da se više nikada nećemo sresti. Mlada, vragolasta prodavačica nestašnog osmeha, kao da je ona, a ne sudbina, ili šta već, gurnula onu mandarinu prema meni, i da je sada ona zaslužna što se nama zaustavilo vreme. Bar na trenutak, možda. Taj osmeh je ispratilo pitanje, Da spakujemo sve uobičajeno, klimnuo sam saglasno glavom. Spakovala je raznobojni čeri paradajz, oko pola kilograma, isto toliko mekog punomasnog sira i pakovanje rukole. Uobičajena količina. Ispratio me je veseli zvuk zvono na vratima. Dok sam u kuhinji pakovao kupljenu robu, kao da pakujem relikvije, niotkuda se pojavila u spavaćici supruga. Sipala je iz bokala, u kome se nalazilo razno voće, čašu vode. Odmah sam prekinuo ritual i pošao prema njoj. Celog života se pripremam za ovaj trenutak, šaputao sam dovoljno glasno da me čuje. Da, da, odgovorila je u prolazu izlazeći iz kuhinje sa čašom te šarene vode. Ostao sam u vazduhu, tada se seti reči jednog dobrog prijatelja, šta ćeš kod kuće, rekao bi nagovaraju ći me da odemo negde, tamo nikoga ne možeš da prevariš, svi te poznaju. Možda je u pravu, možda.