KADA SE SVET RASPADA

Kada se tišina udobno smesti u sve pukotine razuma, reči molitve kao žubor poteku same, slike sveta nastaju i nestaju, rasprskavaju se i ponovo rađaju, stanu pa se ponovo pokrenu, svaki put sve sporije dok snaga molitve ne ovlada i poslednje magijske reči se ne ponove tri puta, po navici, nekom snagom vrtloga. Tada se tišina pretvori u mrak, mrak u samoću, a samoća u smisao samoga sebe u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Ne vidim ništa od svega što se događa, ne vidim celinu, ne interesuje me jer je ne mogu razumeti, bezbroj slika, neuk sam da to razumem, zato se držim uređenih slika, svet se stalno pomera i kreće, takav je, a ja u tom letu hvatam predmete i ljude i vraćam ih na svoje mesto, koje se već pomerilo, pa žurim da se okrenem i upamtim tu sliku, ova se već rasipa i bledi, gubi oblik u vremenu, živimo u svetu koji se raspada i istovremeno rađa.
Ništa od ovoga što se događa ne vidim kao celinu jer ona stalno menja oblik, neuk sam, ali molitvu uredno ponavljam do poslednjih magijskih reči, drugo ne znam, osim da se molim i strpljivo čekam. Naviru sećanja, bez ikakvog reda, kao blesak munje, samo slike i emocije, koje se ponovo prožive sa nekim razlogom. Verujem u taj razlog, ne sumljam nego baš čvrsto verujem, ne sumljam već se toga kao vernik i fanatik držim kao za čvrstu stenu. Moje rajsko ostrvo i užas pakla u njemu su doneli konačni spas u svetu koji se raspada i ponovo rađa.
Brate moj veruj mi umirem svakoga dana po malo, preko noći nosim krst, u zoru se rađam radostan i čio, zaboravim sve i radujem se kao dete, možda sam neuk, ne mogu da sudim o tome, ali znam da svako svoj sud nosi i kada se svet raspada i kada se rađa.