FRAGMENTI

Tog sumornog jesenjeg, prohladnog jutra, autobus koji je trebalo da nas odveze do škole je kasnio. Nas nekoliko čekali smo ispod nadstrešnice dok je kiša počinjala, u stvari pravo pitanje je bilo gde otići kada nećemo u školu. Hajdemo kod mene, konačno pravi predlog, živeo je u višespratnici blizu autobuske stanice. Igrali smo karte i izležavali se celo pre podne. Izašli smo iz stana popodne pred dolazak njegovih roditelja sa posla, iz ulaza zgrade smo se razišli svako na svoju stranu kao kradljivci.
Toplo letnje veče, sedim sam na kamenoj ogradi pored kafea, večeras niko nije bio raspoložen da izađe, nisam znao šta sa sobom. Tada se niotkuda pojavila ona i sela pored mene. Njen dečko nije izašao. Znao sam ga, ne tako dobro. Malo smo pričali a zatim otišli na piće u obližnju baštu. Posle toga smo pošli prema njenom stanu kada je počeo topli letnji pljusak, trčali smo mokrih majica ulicom i sakrili se od kiše u tamnom ulazu. Mirisala je sladunjavo na kokos. Zapasala mi je majicu u farmerke kada smo pošli. Ispratio sam je do stana, to je od onih ispraćaja bez pozdrava.
Propali student, kao što sam sebe tada smatrao, ima nekoliko varijanti gde može da provede noć a da ne potroši puno para, koje ionako nema. Svaka varijanta je podjednako loša. Za početak dobrog raspoloženja, jeftino vino iz drakstora, pije se po nepisanom pravilu u društvu na klupi u parku. Kasnije kao veseli lešinari obilazimo lokale, ako ima sreće razgovor bi tekao ovako, Hej kako si, nismo se odavno videli, sa kim si došla, evo pošao sam kući, hoćeš li ti. Kasnije dok se kratka, topla letnja noć pretvarala u sveže jutro, išao sam ivicom trotoara sam prema gradu. Pored su škripali prvi autobusi prema industrijskoj zoni.
Razgovor je već otišao suviše daleko da bi nešto dobro moglo iz toga da proistekne, naročito ako se društvo nalazi u kafani gde se toči dobro a jeftino pivo, što je nemoguće i nelogično, ali nam se tako čini, naročito posle ko zna koje ture. Gradsku kafanu smo odredili kao idealno mesto, okruženje je krajnje jednostavno sa kariranim prekrivačima i jednostavnim, uobičajenim, čak bi rekao uvek istim gostima koji nisu nešto obraćali pažnju na bučnu raspravu studenata nalivenih do grla pivom, jeftinim a dobrim. Tema je bila politika, nisu li studenti oduvek bili revolucionarni, željni promena režima i propalog sistema, za koji se kasnije pokazalo da je uistinu bio truo. Kada smo konačno doneli odluku da truli sistem treba srušiti kafana se već zatvarala. Neko je predložio da odemo u crkvu koja se nalazi odmah sa druge strane ulice, prihvatili smo predlog da u duhu vitezova pomolimo se Bogu i zapalimo sveće za uspeh i božiju pomoć. Crkveno dvorište je bilo otvoreno, prošli smo uređenim stazama kroz park, ali su velika, masivna drvena vrata crkve bila zaključana. Šta sada, nove revolucionare to nije zaustavilo, otišli smo do kuće u sastavu crkvenog dvotišta i pritisnuli zvono, revolucionari traže božiji blagoslov. Posle malo dužeg čekanja na vratima se pojavila časna sestra, gledala nas je, sve joj je bilo jasno i da ništa nismo rekli. Vratila se unutra i potom izašla sa ključem. Sačekala je da zapalimo sveće, prekrstimo se i poželimo jedni drugima uspeh. Za dobrovoljni prilog crkvi nismo imali para. Mislim da je bila srećna kada smo izašli. Kod kuće sam se ispovraćao, napiti se od jeftinog a dobrog piva je veliki problem, mislim da se i ne sećam kako sam stigao do kuće. Tada sam se zakleo da pivo nikada neću više da pijem. Trajalo je neko vreme dok nisam zaboravio kao i našu odluku da srušimo sistem i budemo revolucionari.