SUMRAK BOGOVA

Jedino je sigurno izvesno da su sva predviđanja pogrešna, to vam mogu kompetentno i verodostojno potvrditi kao recimo neko ko je to saznao iz prve ruke na svojoj koži. Zbog toga sam odlučio da ovu poučnu i istinitu priču podelim sa vama, mada ona ne govori baš tako lepo o meni.
Sve je počelo tako jednostavno, kao i uvek što sve počinje da se odvija, dok se ne dogode neki neočekivani događaji, baš kao da su odlučili da dokažu da su predviđanja pogrešna, što je jedino izvesno, znam to možda i bolje od bilo koga od vas ali ipak ponekad poverujem u prikaze koje vidim. Elem, da ne dužimo više, počnimo redom jer sam siguran da vas interesuje šta se dogodilo. Stajao sam kao i obično ispod ulične svetiljke sa koje je kapljala svetlost te prohladne kišne večeri i dok sam posmatrao kako su bare na pločniku postajale sve veće, primetio sam da mi se približava vitka figura žene u kišnom dugom mantilu. Hod je bio kao u mačke, vrtlozi vrelog tornada počeli su da mi kruže telom pri svakom njenom koraku dok konačno nije stala ispred mene. Dva tirkizno zelena oka kobre su me hipnotisala kao balavog majmuna, bez stanja bilo kakve normalne svesti, gledao sam nadolazeći vulkan kao da se uvijala oko šipke. Nosila je kišobran žute boje desnom rukom, a onda je na moje iznenađenje palac te iste ruke zavukla u usta i protrljala zube. Dok je gledala kako se raspadam, opipao sam je svu pogledom do gole kože, nasmejala mi se u lice i jednostavno produžila dalje. Kao hipnotisani balavi majmun bez stanja bilo kakve normalne svesti pošao sam za njom preskačući bare nekom uzanom mračnom ulicom prateći žuti kišobran sve dok ga nije sklopila, mrak se navuče, a ona nestade. Stajao sam nem, skamenjen, utrnuo od požude, uhvaćen u zamku. U stvarnost me vratiše reči nekog čoveka koji se pojavi iz mračnog prolaza, dok sam mu jedva nazirao izborano lice: “ Šta radiš tu propalice.” Odgovorih još uvek pod utiskom: “ Video sam avet.” Nasmejao se glasno unoseći mi se u lice odvratno smdeći reče: “Avet ne postoji, pričaš gluposti.” Tek sada shvatajući da su stvari već odavno izmakle kontroli probao sam da se polako vratim u normalu: “ Nosila je žuti kišobran, da je niste možda videli.” Bilo je to suviše naivno. Opet se slatko nasmejao, tada sam već znao da će biti problema. Hitro je zamahnuo i udario me po leđima, posrnuo sam napred a on nastavi: “ Imaš sreće nasmejao si me, mislio sam da te prebijem i opljačkam a sada ću samo da te opljačkam, vidiš da imaš sreće što si mene sreo. Ovi novi klinci bi te do sada svog isekli, baš večeras imaš sreće.” Nemo sam posmatrao želeći samo da se sve ovo što pre okonča, on nije prekidao: “ Duguješ mi dnevnicu što ću te sada izlečiti batinama od halucinacija, video si avet kažeš, e posle batina neće ti pasti napamet nikakva avet, naravno možeš i da pošteno platiš a ja ću te prebiti drugi put, da ne prljam ruke po ovoj kiši, šta kažeš, da počnem terapiju ili plaćaš ono što duguješ.” Kiša je i dalje padala a sa udaljene svetiljke je kapljala svetlost, to je poslednje što sam video kada sam se naglo okrenuo i potrčao čekajući udarac pesnice u glavu. Nije uspeo, ipak sam ga iznenadio brzinom, čuo sam psovke, trčao je zamnom. Nije dugo trajalo, bio je sigurno brži, tako da sam morao što pre da ga se rešim dok me ne ščepa, zapazio sam jednu nepostojeću veliku baru i uskočio. Za njega je to bilo neverovatno da može neko tako da nestane, dugo se okretao, gazio po bari u krug i pričao ružne reči dok su ga iz bare gledala dva svetla kruga valjda od ulične svetiljke. Sačekao sam da se udalji, polako izašao bare i pošao na suprotnu stranu, nisam želeo ponovo da ga sretnem, kako bi mu sve objasnio, on bi počeo opet sa teorijom da će da me izleči, tako u krug, teško da bi razumeo, očigledno ima slabe živce, možda neki problemi iz detinjstva, siguran sam da su sva njegova predviđanja pogrešna kao nažalost i moja, to je sigurno jedino izvesno. Pitanje je šta bi se dogodilo da je drugačije.