TRI KRATKE PRIČE

DECA

Dok su tako sumorno, deprimirajuće, krajnje bezdušno bacali sa neba kišu, koju mrzim iz dna duše, sklupčala sam se na vazdušastoj sofi u toploj kuhinji, i nemo bez ikakve druge želje, osim ručka u najavi, posmatrala ukućane, koji su me u prolazu povremeno pogledali na čistom srpskom jeziku. Obične kišno popodne, isuviše mirno i jednostavno, slutilo je i jedino moglo da znači da će nešto da se dogodi. Ljudi su nesmotreni i suviše opušteni ali ja ne prepuštam ništa slučaju, opreznost je majka mudrosti je moje životno pravilo. Baš u tom momentu razmišljanja primetila sam da je ona ušla kroz kuhinjska vrata iz dvorišta, nije me odmah videla. Iskoristila sam taj momenat iznenađenja i hitro skočila prema njenim leđima. Čupala sam je i grebala, nastao je haos u trenutku, ukučani su nas nemo posmatrali. Ona je kukala i bežala u dvorište, nisam dalje htela da je jurim, čula sam od ukućana, u prolazu, da je povraćala, neka je, dobila je ono što je tražila. Zadovoljno sam se vratila, čekao me je ručak. Dok sam brzo pojela sve do zadnje mrvice mesa, osetila sam da mi snažno nadolazi mleko u nabreklim dojkama, odmah sam otišla u sobu gde su me čekala četiri moja slatka mačeta u leglu.

MIRIS

Mislim da se mirisi nekom čarolijom stvaraju u mozgu. Ne vidim ih, ne čujem ih ali su ipak tu više nego sve drugo u svako delu tela, tako snažno da me jako ponese ili da me baci u blato. Moćno delovanje mirisa povlači za sobom osećaje koji brže od svetlosti prenesu poruku. Sve je tako komplikovano da tačno ne znam kako funkcioniše, nije ni bitno, nisam cepidlaka niti me interesuje, samo želim da mirišem. Možda preterujem ali verovatno ste i vi osetili miris čiste majice, tako jednostavan miris ali svaki put me očara. Dok uzimam čistu majicu ne želim odmah da je mirišem, to traži posebni ritual, navlačim je preko glave i zastanem u trenutku dok još nisam izvukao glavu da iznutra osetim taj miris majice na telu, širom otvorenih nozdrva usisavam očaravajuči miris zatvorenih očiju, jedan trenutak ali dovoljan. Voleo bih da imam hiljadu puta jači osećaj za mirise, na primer kao što je to dato mačkama i kucama i pokušavam da zamislim njihov fantastični svet mirisa, nama nepojmljivo, teško  mogu i da zamislim kako se osećaju, samo možda da nagađam. Voleo bi da bar na trenutak pronjuškam njihovim vlažnim nosićem, znao bi odmah da li ovaj svet miriše ili smrdi i čini mi se da bi mi bilo lakše.

TELOHRANITELJ ZA DUŠU

Oni ljudi koji se plaše za svoj život unajme telohranitelje da ih čuvaju. Međutim daleko je veći broj ako ne i svi ljudi se plaše za svoju dušu, plaše se odmazde, kazne za svoje postupke, mada možda nikada to ne kažu ili zavaravaju druge svojom gordošću, ipak kada ostanu sami sa svojom dušom budite sigurni da se plaše, što je i normalno ljudski, usađeno u genima. Strah je smrtni neprijatelj. Manje je poznato da nekada davno kada su vreme računali po nekim nama nepoznatim kalendarima i u prostoru koji nije ni nalik ovome su živeli moćni ljudi koji su mogli sebi da priušte i telohranitelje za dušu. To je bilo posebno zanimanje koje se vrlo cenilo jer biti odgovoran za nečiju dušu je pitanje života i smrti. Taj posao su globalno rečeno preuzele religije, koliko uspešno neka svako prosudi sam. Nazovimo čuvarima duše ima puno i van religije, svi se brinu, uslovno rečeno, za vašu dušu, ali vi nikoga ne plaćate za to i tu se otvara pitanje da li to oni rade iz nekog svog interesa i da li ih neko drugi plaća da se tako revnosno brinu za našu dušu. Nisam neko ko voli da preteruje i da u svemu vidi teoriju zavere ali me jednostavno brine kada vidim šta se sve događa sa ljudima i pored tolike brige za dušu čoveka.