POROK

Prislonio sam uvo nadajući da ću čuti nešto. Nemojte odmah da me osuđujete da se nepristojno ponašam. Postoje nekada trenuci kada sva pristojnost jednostavno nestane, zaboravimo na nju zbog viših interesa. Tako sam pomislio da opravdam sam sebe u svojim očima. Tačno, prisluškivanje je nepristojno, ali.

Pričali su mi da se unutra dešavaju vrlo čudne stvari, blago rečeno, da se čuju glasovi, čudni zvuci, sve misterije što može maštu samo da raspali i ko zna šta sve da pomisli kada se ne vidi a samo se čuje. Saznali su to pre mene i pričali mi. Želeo sam i ja da čujem tu tajnu, da proverim da li su priče istinite. Znatiželja je bila jača od mene. Nisam se obazirao da li će me neko videti, mada još jedanput napominjem da nisam od tih ljudi koji vole da prisluškuju, niti sam to nekada radio, nije me interesovalo šta drugi rade, osim sada. Bilo me je sramota od toga, ali sam ipak to učinio. Prisluškivao sam i to baš najgori vid prisluškivanja, sa prislonjenim uvom. Da, priznajem prisluškivao sam.

U početku se ništa nije čulo, pomislio sam da je u pitanju prevara i da su samo hteli da me nasankaju i sada verovatno odnekud posmatraju moj žalosni položaj da bi se posle u lice smejali i imitirali me grotesno. Već sam zamišljao tu sliku, ne videći način na koji bi našao opravdanje za tako sramotan čin. Bilo mi je lakše kada su počeli, prvo izdaleka da se samo naziru, nagoveštaji nekog zvuka, pomislio sam da haluciniram, bojažljivo sam pogledao okolo da li koga ima, a zatim ponovo polako prislonio uvo i zažmureo da se bolje koncentrišem. Da, čuli su se glasovi, sada sam bio siguran, ipak me nisu lagali. Nisam smeo da se duže zadržavam, pogledao sam da li me je neko primetio a onda neopaženo udaljio. Dugo sam potom razmišljao o onome što sam čuo i pokušao da to razumem u nekom kontekstu. Nekako sam izdržao do sutradan popodne kada su se ponovo stvorili uslovi da prisluškujem, sada već bez stida i srama, jedva san čekao da dođe pogodan trenutak, jer je počelo da me muči jedno pitanje u vezi toga sve više i više. Ćuo sam blago rečeno, razgovor ljubavnika, strasno i slikovito sam ih video zagrljene u svojoj glavi. Prekinuo sam prisluškivanje, iz pristojnosti. Svako ima pravo na svoju intimu, ne, nisam želeo samo to da čujem, interesovalo me je nešto drugo krupnije i dalje.

Istraživao sam, raspitivao se, neko bi me sumljičavo gledao, neko, ko je posvećen pokušavao da mi objasni, neko bi se smejao, sa njima nisam nastavljao priču. Očigledno je bilo iz tog istraživanja da do odgovora i saznanja neću doći na taj način. Ostalo mi je samo da i dalje prisluškujem, ma koliko to sramotno bilo. To sam i radio, u početku svakoga dana, a kasnije i svake noći. Nisam se više obazirao da li će me neko videti, prisluškivao sam bez stida i srama. Nije moglo više da se izdrži, suviše sam otišao daleko, nije me bilo briga šta će ko da pomisli. Morao sam da saznam šta se u knjizi dešava dok je zatvorena.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PRIČA ZA DECU I VILENJAKE

Šapatom breza,

Istinu je večnu rekla žuboru vode,

Jedne tihe noći kada samo senke umiru zorom,

Ljudski pohlepnom.

Maleni patuljci sa svojim smešnim šiljatim kapama, velikim ušima i šarenim raznobojnim odelima, pravili su cirkus okolo mene i ne sanjajući na ih vidim. Ponašao sam se kao i obično, praveći se da mi je glavni cilj da zapalim vatru na ognjištu, koje sam napravio na obali reke. A došao sam baš tu zbog njih. Potrebni su mi odgovori na pitanja koje sam ne mogu da saznam a koje mogu znati samo patuljci, bar sam tako tada razmišljao. Približavalo se veče, vatra je lepo gorela, reka kao da je malo utišala žubor vode. Patuljcima mrak nije značio ništa, oni su se zabavljali, jurili okolo prolazeći tik pored mene dok sam ubacivao u vatru poslednje grane suvog drveta. Tako je trebalo da bude. Kada je noć već odmakla, vatra se skoro ugasila a reka još utihnula znao sam da je došlo pravo vreme. Zauzeo sam već planirani neprirodni položaj skoro dubeći na glavi, zakačen nogama ispod kolena na granu od drveta, i tako ostao skamenjen. Patuljci u početku nisu obraćali pažnju a kada je to potrajalo duže vreme dozvaše jedan drugog i počeše da se okupljaju okolo i da me znatiželjno posmatraju. Pazio sam da se ne pokrenem ni jednim pokretom i posmatrao ih kroz spuštene trepavice. Kada je njihova pažnja bila na vrhuncu poslao sam im pitanje. To ih kao grom iz vedra neba iznenadi pa se razbežaše. Ostao sam i dalje u istom položaju okamenjen da visim i čekam razvoj događaja. Znao sam da će se vratiti. Tako se i dogodilo, u pravcu moje viseće glave, u visini nosa, tiho i oprezno izroni iz trave glavom i sedom bradom verovatno najstariji i najmudriji patuljak njihove male zajednice. Bio je lepo obučen, sa cilindrom i štapom u gospodskom odelu i naravno bos, naime patuljci nikada nisu nosili cipele. Prišao mi je sasvim blizu, oprezno osmotrio lice, mislim da je želeo da me dodirne štapom po nosu koji je bio u njegovoj visini i dalje ne pomerajući se dok sam visio naglavačke. Odgovorio je: „Ima jedno mesto u koje stižeš, odakle god da kreneš.“ Okrenuo se i nestao u mraku. U poslednjem trenutku, jer više nisam imao snage da visim na toj grani. Pokupio sam stvari i otišao zadovoljan odgovorom, u tom trenutku.

Danima, nakon tog događaja razmišljao sam o odgovoru starog patuljka i došao do zaključka da mi je dao samo jedan deo slagalice, pitajući se da li sam sposoban da nastavim dalje. Lukavi stari patuljak. Razumeo sam ga, ako nisam sposoban da otkrijem celu priču onda i ne treba da je znam. Shvatio sam poruku i posle izvesnog vremena, kada sam osmislio novo pitanje, bio sam spreman za novi poduhvat.

Uputio sam se u gustu i tamnu šumu, gde i po danu skoro da nema svetla. To je carstvo noćnih vilenjaka. Ko bi bolje znao odgovor od njih, puno sam ih cenio zbog njihove tajnovitosti. Naime noćni vilenjaci su bili meni vidljivi samo u toj mračnoj šumi i to duboko u noći bez mesečine. Bilo je bitno da zauzmem neki čudan neprirodni položaj koji će da im skrene pažnju i da čekam. Tako je i bilo. Kada su glasovi šume duboko u noći bez mesečine utihnili i šuma zaćutala u neprijatnu tišinu pojavili su se. Tiho i neprimetno. Gledali su me svojim velikim žutim očima i lagano mahali bez vidljivih pokreta svojim prozirnim srebrnim krilima obilazeći me sa svih strana. Poslao sam im pitanje. Kako se nisu nadali da sam uopšte živ uplašiše se i počeše brže da trepere, tako da i mene iznenadiše, kada odmah stiže odgovor: „Postoji put kojim možeš da ideš a da nikada ne možeš da se vratiš.“ Padoh sa drveta, to ih uplaši pa se razbežaše.

Opet odgovorom nisam bio zadovoljan. Ovo je još jedan deo slagalice, bez ikakvih logičkih naznaka da vidim celu sliku i posle više dnevnog razmišljanja. Postojala je još samo jedna, poslednja nada. Obratiću se senkama. One postoje od kada postoji i svetlost i moraju da znaju odgovore na sva pitanja. Malo sam se plašio senki jer mogu da me povuku sa sobom u tamni svet ali drugog izbora nisam imao a želja da vidim celu sliku je izgarala u meni. Senke mogu da budu gde god požele, mogu da prolaze kroz stvari, da se lenjo preko njih prelivaju, da nestanu kada požele i da se stvore na bilo kojem mestu, mi smo njihov odraz. Za senke tajni nema u našem viđenju života. Pitao sam se da li će mi senke odgovoriti, a zašto ne bi odgovorile jednom jadnom prolaznom ljudskom biću u odnosu na večnost njihovog postojanja. Bio sam spreman da rizikujem. Novo pitanje sam osmislio i pripremajući za taj događaj, milion puta ponovio u sebi. Bio je pravi trenutak da pokušam da od senki dobijem odgovor i konačno sakupim poslednju slagalicu u nizu i vidim odgovor. Volju sam uputi na središnju tačku tela. Senke se pokrenuše prvo sasvim polako i jedva vidljivo, počeše zatim da prolazile preko zidova i stvari sve brže u svim pravcima dok nisu napravile vrtlog okolo mene, zatvorio sam oči u poslednjem trenutku, pre nego bi me povukle u tom svom ludilu i tada sam konačno saznao odgovor: „Postoje ljudi koji nikada ne mogu otići dalje od svojih misli, postoje ljudi koji mogu da odu dalje ali ne mogu da se vrate, postoji samo nekolicina koja odlazi dalje od svojih misli ali se i vraćaju. Oni isceljuju oba sveta.“

Објављено под Knjige | 4 коментара

ADAM EVA I PRIJATELJI

Bilo je kasno popodne kada je Adam isključio svetlo u dnevnoj sobi i stao u polumraku ispred prozora gledajući prema kući komšija. Eva je natočila vodu u lonče za čaj i stavila na uključenu grejnu ploču. Adam nije skidao pogled sa ulaznih vrata susedne kuće. Tu je živeo, nije voleo da mu pominje ime, jednostavno su ga zvali komšija nasilnik. Skoro se doselio i uneo nemir u mirni kraj prigradskog naselja. Vrlo često se iz njihove kuće čula svađa i njegovo urlanje. Imao je običaj, kada nigde ne vidi Adama u dvorištu da šutne njihovog mačka, uvek kada mu se za to ukaže prilika. Adamu se to nije svidelo, a Eva se grozila tog čoveka.

Eva priđe i dodirnu Adama nežno po ramenu. „Mislim da je sada vreme da pođeš.“ Adam se bez reče okrenu, navuče svoju pripremljenu dva broja veću zimsku jaknu i obu stare duboke cipele ne šnirajući ih, navuče crnu kapu do očiju i ostavi da mu kosa viri na sve strane, pogleda smrknuto Evu i izađe napolje. Eva zauze njegovo mesto pored prozora u polumraku. Tačno kako je Eva i predvidela tada se uključi svetlo ispred kuće komšija, što je najavljivalo da će skorije da izađe napolje. Adam je već bio sa sekirom u dvorištu kada je komšija izašao iz kuće i pošao stazom prema izlazu. Adam zamahnu jako sekirom kada je ovaj prolazio pored njega i preseče iz jednog udarca ogromni panj. Komšija iznenađeno zastade. Adam pomilova sjajno sečivo pogleda ga smrknuto ispod oka i reče: „Oštra je ko žilet, šteta što samo panjeve seče.“ Komšija zbunjeno promuca nešto nerazgovetno i produži prema izlazu iz dvorišta gde je bio parkiran automobil. Adam sačeka da ode spremajući sledeći panj, a kada ovaj zamače niz ulicu, vrati sekiru na svoje mesto u šupi, pomilova još jedanput sečivo i sa smeškom uđe u kuću. Eva ga dočeka sa šoljom toplog čaja i vrelim poljupcem. Prijalo je.

– Ovo je bilo za oskara, mazno reče Eva.

-Vredelo je prvo preseći panj pa opet sastaviti da izgleda kao da je ceo kada sam udario sekirom, raspao se, nadoveza se na priču Adam, sada već vidno bolje raspoložen jer je Eva dodala rum u čaj, da si samo mogla da mu vidiš facu, kada sam ga pogledao smrknuto ispod oka. Eva se kikotala, nadam se da mu više neće pasti na pamet da šutne mačka, ne volim ja ovo ali prema nekim ljudima mora tako. Adam uze keks sa stola i umoči u čaj.

– Sutra ti nastupaš, koliko se sećam dolazi ti prijateljica koja smara sa strepnjom i tugom.

– Ne brini, sve sam osmislila, ti se bolje pripremi za komšiju koji se stalno parkira na našem ulazu i kradom pregleda poštu u sandučiću, ako već nije uspeo da te razbesni.

– Za njega tek treba da osmislim priču, samo mora kockice da se slože i malo strpljenja.

– Šta bi smo mi bez njih, mazno reče Eva, i sakri se u Adamov topli zagrljaj.

– Da ih nema morali bi smo da ih tražimo, prošaputa joj tiho na uvo i poljubi.

Објављено под Knjige | 2 коментара

DVE KRATKE PRIČE

BILA JEDNOM JEDNA DIVNA ZEMLJA

Bila jednom jedna divna divna Zemlja. Dobri Bog je stvorio raj za ljude. Plodnu zemlju da imaju hranu, čistu vodu da imaju piće, nepregledne šume da imaju čist vazduh. Dobri Bog je rekao da će ispuniti obećanje i zavet da nikada neće prestati setve i žetve, dana i noći.

Međutim ispostavilo se vremenom da su ljudi kvarljiva roba i štetočine. Plodni zemlju su zagadili, čistu vodu zatrovali, šume posekli. Dobri Bog je sve to gledao i nije mu pravo bilo. Da bude još gore nego što jeste i ljudi se međusobno zatrovaše mržnjom i pohlepom i počeše da čine svakojaka zla jedni drugima. Brat je ubio brata, muž je ubio ženu a sin majku. Dobri Bog je to gledao i nije mu bilo pravo, šta se učinilo od njegovih ruku delo. Dobri Bog je voleo ljude ali ljudi se međusobno nisu voleli. To dobrog Boga prvo rastuži a zatim naljuti te odluči da ih dozove pameti i istrebi zlo, mržnju i pohlepu tako što će pustiti pošast na ljude i odluči da će to trajati….

PITANJE

Postoji jedno pitanje koje je oduvek mučilo čoveka, jer nije znao odgovor. Pitanje koje je nailazilo na zid u svesti i nije bilo ni jedne naznake odgovora, već se od zida odbijalo i tako stvaralo prostor za manipulaciju. U pokušaju da nađe odgovor tu se uključuje i religija od samog nastanka, daleko u našoj prošlosti. Pitanje na koje odgovor mogu da daju svi ali niko ne može da bude siguran da je odgovor tačan. Odgovor koji je dala religija, filozofija i nauka takođe ne mora da znači da je tačan. Možda i ne postoji odgovor na to suštinsko pitanje. Možda je odgovor u našoj svesti izbrisan. Možda bi tačan odgovor bio poguban za ljudski rod. Samo nagađanja, pretpostavke i slutnje. Možda zato i ne treba da znamo odgovor na pitanje: „Koji je razlog postojanja svih svesnih bića.“ Šta vi mislite.

Објављено под Knjige | 6 коментара

ADAM ČITA KNJIGU

Bilo je kasno popodne kada je Adam zatvorio knjigu, pogledao šarene korice i malo je odgurnuo na stolu. Nije mogao dalje da čita, glavni junak je opisivao sve nesreće koje su se dogodile u detinjstvu, pitanje je bilo kako će se priča nastaviti dalje. Adam ne voli gubitnike, niti priče o njima. Nije razumeo ni pisce koji tako olako pišu o možda izmišljenim nesrećama. To će naravno neko da pročita i da se uznemiri, kao sada on, možda mu promeni život, možda se posle toga i dogodi nešto ružno. Adam nije voleo ružne stvari, seti se naslova teksta koji je pročitao na internetu „Da li bi zlo postojalo da nema budala“, baš tako i jeste. Iz razmišljanja ga trže Evin glas iz dnevne sobe.

-Ljubavi skuvaj mi čaj, onaj za mršavljenje.

Adamu zaigra osmeh na krajevima usana, ne reče ništa, već je stavio posudu na ploču i pusti da teče voda iz slavine dok je gledao kao hipnotisan. Možda se najbolji drug glavnog junaka udavio u takvoj vodi, deca znaju da naprave dramu i tragediju, razmišljao je zatvarajući česmu. Ipak će vodu za čaj sipati u posudu iz flaše. Voda se brzo zagrejala, odmerio je kašičicu neke biljne mešavine iz tegle, sklonio posudu sa ploče i poklopio. Eva mu je prethodno više puta naglasila da čaj procedi posle tačno tri minuta, upamtio je. Adam se blago nasmeja i sačeka ta tri minuta, procedi čaj u Evinu šarenu šolju i pazeći da ne prospe krenu u dnevnu sobu, razmišljajući kako neko uopšte može i da pomisli da će pijući čaj da omršavi. Nikada nije probao taj čaj i nikada neće. Ušao je u dnevnu sobu i zatekao Evu kako spava. Spistio je šolju na podmetač i pogledao Evinu rasutu plavu kosu po jastuku. Divno. Prigušio je svetlo stone lampe, utišao mobilni telefon, isključio TV i izašao iz sobe pazeći da ne nagazi mačka koji je kao i obično spavao na prostirci pored kreveta. Za Adama je bilo još rano za spavanje, nije razumeo ljude koji puno spavaju, njemu je bilo dovoljno nekoliko sati, šteta je traćiti život na spavanje. Vreme je za akciju. Adam obuče svoju zimsku jaknu, duboke cipele i stavi kapu, napolju je već dugo padao sneg. Odmah pored ulaznih vrata je bila lopata, Adam je uze, bio je ponosan na nju. Kašika je napravljena od nekog laganog a čvrstog materjala a drška od tvrde plastike, mogao je satima da čisti sneg a da se ne umori. Očistio je staze okolo kuće i do trotoara, naslonio se na lopatu. Tačno šezdeset četiri lopate snega. Uvek je brojao kada nešto radi, jednostavno u njemu bi proradio brojčanik, posle bi razmišljao o tom broju i šta on predstavlja, možda kao zbir ili razlika, datum, godina, mora da ima neke veze, pronaći će pre ili kasnije. Ulično svetlo je treperelo a između lampiona su postavili raznobojne svetiljke koje su se povremeno palile, ali ne sve. Ovde u predgrađu proklete gradske vlasti uvek postave neispravnu rasvetu, nije mogao to da razume. Dole u gradu je počeo vatromet. Adama to nije interesovalo, nije voleo vatromet niti bilo šta drugo što pravi buku ili svetli neravnomerno, okrenuo se i ušao u kuću, prethodno smestivši svoju lopatu na njeno mesto. Iznenadi ga Evin vrišteći glas:

– Adame dođi brzo, utrčao je u sobu ne skidajući snežnu jaknu. Eva ga je gledala svojim velikim plavim očima.

– Poljubi me brzo, došla je Nova Godina.

Adam sa olakšanjem zagnjuri svoje lice u topli Evin vrat i požele da tako ostane večno. Prijala je toplina Evinog zagrljaja. Kada ga je konačno pustila vragolasto se nasmejala, srknula čaj i vratila se ispod toplog pokrivača. Mačak se nije ni budio. Adam je otišao da se presvuče, složio je pedantno mokru jaknu, pantalone i kapu da se suše. Kada se vratio u dnevnu sobu Eva je već zaspala na kauču, mačak se nije ni pomerio. Prošao je rukom preko rasute plave kose na jastuku. Divno. Kada je konačno ponovo otvarao knjigu pomisli koliko stranica da preskoči čitanje, nije voleo ružne događaje.

Објављено под Knjige | 2 коментара

DARK

Upoznali smo se sasvim slučajno, ako se nešto uopšte u životu događa slučajno. Čekao sam devojku, pešačka zona u srcu grada, kasno popodne, zadnji odsjaji jesenjeg sunca su najavljivali prijatan smiraj dana. Moja Nestašna Lusy, kako sam joj dao ime, da bi i ona znala kako sam joj odredio karakter, je poslala poruku da će kasniti. Uz veliki poljubac na ekranu je pisalo: izvini, stižem… A to obično zna da potraje. Nervozno sam se šetao, ne volim kada neko kasni, a naročito kada to učini Nestašna Lusy, može da pređe u naviku koju ne volim. Okretao sam telefon u ruci, povremeno pogledao društvene mreže i posmatrao prolaznike, šta bi mogao drugo da radim. Tada sam primetio lika koji je sedeo na klupi, učinilo mi se poznat. Dobacio je:

-Hej, mogu da ti pomognem.

Video sam da me poziva rukom da priđem. Nastavio sam da gledam u ekran telefona kada sam ga ponovo čuo:

-Neće puno da te košta, nasmejao se.

Nasmejao sam se i ja, prišao mu i pitao malo drsko:

– Šta neće puno da me košta.

– Da rešim tvoj problem.

– Kako ti možeš da rešiš moj problem.

– Tvojim mobilnim telefonom, odgovorio je ozbiljno i gledao me pravo u oči.

Prvo sam pomislio da hoće da mi ukrade telefon. On se blago nasmeja i reče:

– Ne brini za telefon, mene to više ne interesuje jer je moj život uništen.

Sada me je već uvukao u priču, analizirao sam ga, njegovo lice, bili smo sličnih godina, rane tridesete, neuredne brade, zapuštene kose, iznošena kožna jakna, izbledele farmerice. Nastavio je svoju priču:

– Ako mi daš telefon da pošaljem poruku, rešiću ti problem, a to će da te košta mizernih dva eura, tek da kupim sendvič.

Mislo sam da hoće da isprosi malo sitnine, kad on nastavi:

– Zar me ne prepoznaješ, imaš retku čast, Dark.

Tada mi sinu kroz glavu, zašto mi je taj lik bio od početka poznat, da, to je stvarno bio Dark, moj idol. U jednom kratkom periodu najpoznatiji bloger, pojavio se ni otkuda, zasenio sve, objave su imale milone pregleda, a onda jednostavno nestao sa neta. Gledao sam i nisam verovao, kada on nastavi svoju priču:

– Mogu da ti ispričam moju priču, za još dva eura, da uz sendvič popijem pivo.

Da li je moguće, razmišljao sam kao u bunilu, pružio sam mu novčanicu od pet eura. Oduvek sam se pitao šta se dogodilo sa Darkom, želeo sam da čujem priču više od bilo čega.

– Znači sećaš me se, nastavi Dark stavljajući novčanicu u zadnji džep farmerica.

– Sada vidiš bednika koji nema za sendvič i pivo, a znaš i sam koliko sam bio uspešan i poznat, i tebe interesuje zašto je to tako. Gledao me je prodornim crnim krupnim očima. Promucah, da.

– Daj jednu cigaretu.

Sa uživanjem je zapali, zatvori oči i izdahnu oblak dima.

– U početku mi nije išlo na netu kako sam želeo, bio sam klinac a želeo sam da postanem infuencer, to je bio moj san, školu nisam voleo a posle škole ništa drugo nisam želeo da radim osim što sam bio na netu. Moje objave su bile slabo ili nikako posećene. Nisam imao ideja. Kako je vreme prolazilo postao sam sve očajniji, devojka me je napustila, sve je išlo naopako dok jedne besane noći nisam otiša na dark net i vrlo brzo, kao da mi je neko pročitao misli, naišao sam na pitanje: Da li želiš da postaneš infuencer. Kliknuo sam bez razmišljanja.

Zastao je, i njegove crne krupne oči me pogledaše tako da me prođe jeza niz kičmu.

– E, tu je bio početak kraja, moje životne priče, nastavi mirnim tonom zagledan u daljinu. Vrlo brzo sam uspostavio kontak, pitali su me samo jedno pitanje i rekli da dobro razmislim pre nego odgovorim. Pitanje je bilo krajnje jednostavno: “ Želiš li da postaneš najbolji infuencer koji će uvek da ima najbolje objave.“ Pomislio sam šta tu ima da se razmišlja i klinuo da potvrdim. Tražili su samo da rukom pokrijem kameru. Osetio sam blago peckanje po dlanu i prstima dok se na ekranu nije zatvorio krug. Tog trenutka se sajt ugasio i ekran zamračio. Tada je rođen Dark.

Neko vreme je ćutao, čekao sam sa nestrpljenjem nastavak priče, pitajući se šta tu ne valja. Zagledan ko zna gde nastavio je.

– Odmah sam uzeo telefon i pre nego što sam i pomislio šta će se desiti objava je već bila na netu, ne znam odakle, ali to sam bio i nisam bio ja, inspirativan, rečit, pun harizme, fantastična objava. Objave su se od tada nizale na netu, uvek nove i svaka još bolja od prethodne, počeo sam da zarađujem od reklama, a ti se i dalje pitaš „.. i šta tu nije dobro.“ Klimnuo sam glavom. Nastavio je setno.

– Da li ti razumeš da je moj život otišao do vraga, svaki put kada uzmem telefon u ruku pojavi se objava, bez obzira šta ja želeo da radim ili vidim na netu. Dark ovo, Dark ono, ali to nisam bio ja. Gledao sam ga sumanuto i setio se pitanja koje su mu postavili „…. koji će uvek da ima najbolje objave.“ Dark je nastavio kao da mi je pročitao misli.

– Da, to pitanje je bilo tako primamljivo. Izdržao sam šest meseci i počeo da ludim, video da mi spasa nema ako nastavim. Isključio sam net i Dark je prestao da postoji a ja opet oživeo sa svojim životom kakav da je. Daj mi sada tvoj telefon.

Bez raznišljanja sam pružio. Ne skidajući pogled sa mojih očiju odmah mi je vratio telefon.

– Ugovor ne može da se raskine. Otišao je preko puta u fast food, ne okrenuvši se.

Ostao sam na klupi razmišljajući o priči, već je poslednji zrak sunca zašao, ne znam koliko je vremena prošlo. Osetio sam blagi dodir po ramenu i poljubac na obrazu. Bila je to Nestašna Lusy, odenuta u najlepši osmeh.

– Izvini što kasnim, namignula je prelepim okom, neću više nikada, reče mazno, primila sam poruku.

Објављено под Knjige | 10 коментара

GREH I STID

„…ne treba da se čudimo što u rđavih ljudi nema stida; oni se postide samo kad se uhvate da čine što dobro, a porocima svojim diče se.“

Na početku, kada je postojalo sve i nije postojalo ništa što bi to pokvarilo, kada je Zemlja bila kuća i majka a nebo krov i otac, dođoše među prve ljude neki čudni stranci. Rekoše da se zovu: Ljubav i Mržnja, Dobro i Zlo, Istina i Laž. Ali to su neke druge priče, koje sam već ispričao. Ostao sam vam dužan priču o Grehu i Stidu. Niko nije znao odakle su došli , jednostavno su se pojavili, ušli u ljude, i ostali tu zauvek, sa njima i u njima.

Činilo se ljudima u početku da su jednako lepi, svako na svoj način te ih odmah svesrdno prihvatiše, kao svoje najrođenije. Pokazaše ljudima lepotu svojih draži. Nekome se više svideo Greh s nekome Stid. Hodali su Zemljom, i drugovali, ne odvajajući se, dok svi ljudi ne upoznaše i Greh i Stid. Kada ih je upoznao i poslednji čovek, videše da im to druženje više ne prija. Međutim ni oni sami se nisu baš od početka dobro slagali. Greh je često dovodio Stid u nepriliku, a Stid je ljudima govorio šta Greh smišlja potajno. Posle mnogo nesuglasica ipak se rastadoše zauvek.

Greh je lutajući sam po svetu, po krvavim tragovima saznao da ima starijeg brata, koji je išao ispred njega, i koji se zove Kob, i bio je krvnik. Požurio je da ga pristigne.

Stid, kako ga je Bog stvorio sramežljivog, nije znao gde će, pa krenu da se vraća putem koji je hodao sa Grehom, žaleći što je uludo gubio vreme sa nerazumnim bratom. U tom lutanju, prepozna tragove čestitosti, i seti se da ima sestru Vrlinu, te je na sreću njegovu i našu pronađe.

Tako, deco moja, i ljudi , pošto učine nekolike konake s porokom, stid ih ostavlja, i vraća se da bude uz ono malo vrline što im još preostane.“ Tako je govorio Vekfildski sveštenik.

Објављено под Knjige | 2 коментара

MATRIX

“ Pokušaj da daš smisao onome što si video…. „

Spustio sam olovku na sto. Oči su me pekle od duvanskog dima i nespavanja. Prošao sam prstima kroz masnu kosu, kao da se mrak lepio za nokte. Nisam više imao cigareta, a ni živaca. Morao sam da izađem napolje. Očigledno da je bila duboka noć, ili možda pred zoru. Prali su ulice. Pretrčao sam bulevar, neki ludak je uključio sirenu. Nisam se okretao. Skrenuo sam desno, pa opet desno, misli mi nisu bile linearne, u male mračne uličice da skratim put do dragstora. Iz mraka haustora čulo se jecanje, nisam ni pogledao, mislim da je u pitanju bio sex. Sapleo sam se na neko smeće. Tri sumljiva tipa na uglu su me pogledala, mislili su sigurno da sam pijan. Pošli su za mnom, drogirani klinci. Ubrzao sam korak, okrenuo se, približavali su se. Potrčao sam. Nisam se okretao. skrenuo levo i utrčao u dragstor. Čekali su ispred. Obišao sam rafove, bilo nas je pet – šest. Nervozna kasirka je gledala na sat. Ponovo sam obišao rafove i provirio iznad, počinjala je kiša, još su bili tamo. Kupio sam cigarete. Video sam otvorena vrata od magacina, naglo sam ušao, nisu stigli da reaguju, protrčao sam kroz magacin i izašao na službeni izlaz, trčao sam. Niko me nije pratio, kosa mi je bila mokra. Već je počelo da sviće, stresao sam mokru kosu. Prvi prolaznici su me čudno gledali, pošli su u fabrike na posao, autobusi su počeli da škripe a tramvaji da zvone, sve se vraćalo u normalu, osim mene. Nisam bio deo te priče. Zapalio sam cigaretu, posle još jednu, pa još jednu. Išao sam prema parku. Uzeo sam besplatne novine sa kioska i stavio pod mišku. Naručio sam sendvič u kiosku. Popušio još dve cigarete dok su mi iz kioska pružili sendvić i limenku piva. Oči su me i dalje pekle od nespavanja. Stavio sam novine na klupu, pojeo sendvič i popio pivo, u parku nije bilo nikoga. Naslonio sam glavu na naslon, zatvorio oči i zaspao. U ruci mi je ostala zapaljena cigareta. Potpuni mrak nesvesti je zamenio blesak svetla. Neko me je gurao po ramenu. Treptao sam ali od jakog sunca ništa nisam video, samo sam čuo. – Zabranjeno je spavanje u parku, dajte mi lična dokumenta. Nespretno sam preturao po džepovima, verovatno je to bio policajac, još nisam uspeo da ga vidim. Nisam našao dokumenta, samo telefon. Pozvao sam broj i pružio telefon policajcu. Javiće vam se službeno lice, zaklanjao sam lice od Sunca pokušavajući da ga vidim. Policajac je uzeo telefon, čudno me pogledao i okrenuo leđa. Posle kraćeg razovora, koji nisam čuo vratio mi je telefon. – Možete da idete, ali da znate spavanje u parku je zabranjeno. Naravno da nisam otišao, bilo je kasno popodne i Sunce mi je milovalo umorne zatvorene oči. U park su počela da pristižu žene sa malom decom, šetači pasa, vrištali su i trčali okolo. Nisam bio deo te priče.

Na ulazu u zgradu portir mi zaverenički namignu, kao da mi je rekao, znam sve. Samo sam ga pogledao blago u prolazu i nastavio prema liftu. Spremačice su već sredile stan i izluftirale prostorije, radni sto ne diraju. Pogledao sam poslednje upisanu rečenicu i nastavio „…. i začudi se onome što je omogućilo Univerzumu da postoji.“ Potpisao sam svojim inicijalima S.H. i zapalio cigaretu.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM I MEDENI MESEC

“ Onaj ko upražnjava pravi put svakoga dana čini sve manje a napreduje sve dalje i tako sve dok ne dođe do tačke gde više ništa ne čini a ipak nema čega što nije učinjeno“

Bilo je kasno popodne kada je Adam otvorio orman i uzeo svoju firmiranu kutiju sa alatom.

– Nemoj da si nešto počeo da popravljaš, pretećim glasom zarežala je Eva u prolazu, počinje mi omiljena serija.

Adam ništa ne odgovori, pogleda za Evom ispod oka i prošapta nešto o ženskoj pameti. Nije želeo da kvari trenutak jer je ispred njega bila omiljena kutija sa alatom. Postavio je poseban podmetač na sto i oprezno vadio alat. Voleo je da alat bude precizno složen na stolu, kao kod hirurga. Tada uze flanelsku krpu, protrlja je kroz prste da oseti tu divnu mekoću materjala i uživa u pogledu na svoju izložbu alata. Divio se samom sebi. Žene o tome nisu imale pojma, za njih je bila bitna serija na TV-u koju su puštale proklete gradske vlasti da zaglupe narod. Adam je to razumeo odavno i nije voleo glumce, znao je da se pretvaraju, a Adam nije voleo pretvaranje i laži. Zavijen šraf je zavijen štaf i tu nema pretvaranja. Pokušao je nekoliko puta da to Evi objasni, saslušala bi ga pažljivo i baš kada bi Adam pomislio da je razumela, Eva bi rekla:

– Mislim da ventil u kupatilu nije ispravan.

Adam je morao to odmah da proveri i taj razgovor nikada nije mogao da se završi, svako je imao svoja uverenja.

Adam je mekanom flanelskom krpom prvo obrisao francuski ključ, daleko od toga da je bio prljav, više je to bio redovni nedeljni ritual glancanja alata. Kada je završio glancanje složio je alat nazad u kutiju, svaki deo na svoje mesto. Vratio je kutiju u orman. Iz sobe se nije čuo prepoznatljiv glas iz serije, Eva je pregledala album sa slikama.

– Dođi da vidiš, pozvala je, sećaš li se ovog trenutka. Adam pogleda sliku, bili su na medenom mesecu, neko ostrvo u okeanu, zagrljeni na plaži.

– Divna slika, veselo reče Adam i poljubi Evu u obraz. Kako se ne bi sećao te slike. Tog dana je, možda neki sat pre slikanja na plaži, kupio svoj prvi alat da bi popravio pokvarenu roletnu koja im je zaklanjala pogled iz apartmana. Zagrlio je konačno Evu dok je ona nežno držala njegovu ruku.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

PANDORA PRVA ŽENA

Uvek je na početku svega bio Haos. Od Haosa nastaju Pakao i Noć, čija se deca Vazduh i Dan, Smrt i San. Najveći bog, moćno Nebo, je majku Zemlju okruživalo svojom beskonačnošću.

Prošlo je od tada puno vremena, bogovi su živeli u izobilju za koje su se izborili pobedivši Titane i Gigante, ali to je neka druga priča. Ljudi su se mučili, tako je oduvek bilo. Da bi olakšao život ljudima koje je stvorio od gline a boginja Atina im udahnula život, Prometej je ukrao vatru od bogova. Zeus se mnogo razljutilo pa je Prometeja zakovao za planinu Kavkaz, ali i to je neka druga priča.

Zloban što su ljudi počeli sa vatrom srećnije da žive, rešio je da im zagorča život tako što će im darovati ženu koja je svime obdarena i kojoj neće moći da odole. Bog vatre je po naređenu Zeusa u svojoj radionici načinio ženu od ilovače i vode, lepu kao boginju. Zadivljen njenom lepotom Zeus odlučuje da joj podari život. Svi bogovi su je sa nečim darivali. Dobila je lepotu, zavodljivost, pamet, darovitost, uverljivost. Međutim dobila je lukavstvo i lažljivost kao i radoznalost koja joj nikada ne da mira. Zeus je nazva Pandora i pokloni je, gle lukave osvete, Prometejevom bratu. Uzalud su bile molbe Prometeja bratu da ne prima nikakav poklon od bogova, lepota i zavodljivost Pandore je bila preveliki izazov. Kao svadbeni poklon, bogovi su im darivali veoma lepu posudu, ukrašenu dragim kamenjem i zlatnim ukrasima, ali je bila zaključana. Zeus im je dao ključ, međutim opomenuo je Pandoru, da ukoliko želi da srećno žive da je nikada ne otvore, o bože kojeg li iskušenja.

I živeli su srećno i zadovoljno neko vreme mirnim životom, sve dok radoznalost, koju je dobila kao dar ženskoj prirodi, nije nadvladala nad razumom Pandore, kutija se morala otvoriti. Odjednom iz kutije su su počele da izlaze sve nevolje i patnje ljudskog roda. Brzo je zatvorila kutiju ali bilo je kasno. U kutiji je ostala samo nada. Kada je Pandora uvidela da svet bez nade nema budućnost, da sve nema smisla, otvorila je poklopac. Nada je poslednja izašla iz kutije, kao neka mala ptica, predstavljala je znak utehe čovečanstvu. Kažu da je tako bilo nekada, a vidim da je tako i sada.

Објављено под Knjige | 6 коментара

Fragmenti Tao Te Ching-Lao Ce

Najstarije pisano delo ove civilizacije (pored Biblije) je Tao Te Ching čije autorstvo se pripisuje Lao Ce – Starom Učitelju. Sačuvana verzija ovog dela iz doba dinastije Han (od 206. p. n. e. do 220) sastoji se od 81 poglavlja sažetih aforističkih izreka.

Fragmenti -Misterija zvana Tao

Sve pojave i bića imaju svoj oblik, to je svet oblika. Svet oblika ne može da postoji sam za sebe, mora da ima svoju suprotnost da bi postojao. Suprotnost sveta oblika koju čine pojave i bića je praznina. Ovo dvoje su aspekti JEDNOG. Jedno bez drugog ne mogu da se razumeju niti da postoje, a zajedno čine savršenstvo.

Taj princip jedinstva suprotnosti sadržan je u svakom elementu od najmanjih atoma do beskraja univerzuma.

„Ja ne znam njegovo ime…ako mi tražite da ga opišem, mogu reći da je ogroman, da se kreće po velikim krugovima „Ništavilo“ je njegovo ime pre rođenja univerzuma. Vidim ga kao prazninu bez kraja, ako pokušavaš da shvatiš ono što sadrži vidiš da je to suština svega“. Pojam Najvišeg nasleđen je iz pradavnih vremena.

„Pitam se jesu li hrišćanski misionari, kada su pričali sa ovim ljudima o Bogu, shvatali da su sa podjednakim uspehom mogli da raspravljaju o nekoj ptici, duhu ili okolnom pejzažu, stvarima nimalo beznačajnim, ali koji se slabo tiču čoveka“.

Tao Te Ching je vrlo specifično filozofsko, mistično delo koje je jedno od osnova buduće filozofije, aktuelno i sada.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM I SOBNA BILJKA AVOKADO

Bilo je kasno popodne kada je Adam poželeo da popije svoju nes kafu. Ledeno hladnu. Iz male šoljice za esspreso. Sa malo mleka. Bez šećera. Mogao je žmureći da nađe svoju malu šoljicu, uvek je bila na istom mestu, u uglu gornjeg zastakljenog dela kuhinje. Šoljica sa motivima iz grada svetlosti. Voleo je tu šoljicu. Sipao je dobro odmerenu kašičicu nes kafe, prelio ledenom vodom iz frižidera, dodao tek neku kap mleka i mutilica je odradila sve ostalo. Prineo je šoljicu ustima kada se otvoriše ulazna vrata. To ne sluti na dobro, prolete mu kroz glavu.

– Pogledaj šta sam dobila, bila je to Eva, prvo se pojavila saksija sa nekom zelenom biljkom, a za njom i ona.

To je već slutilo na nevolju, te vrati šoljicu na sto.

– Samo nam je to nedostajalo u životu, prokomentarisa je Adam zlovoljno i konačno preko volje srknu svoju ledeno hladnu nes kafu, koja više nije imala taj ukus kao nekoliko trenutaka ranije. Eva je imala običaj da uzme sve što bi joj neko ponudio pa bila to i ova saksija sa biljkom avokado. Čuj molim te avokado, pa još u saksiji, pomisli Adam. Eva se baš nije mnogo brinula o cveću, ali je volela i donosila svakakvo cveće u kuću. O njemu se brinuo Adama, i vremenom zavoleo te biljke. Ali avokado u saksiji, to je bilo previše.

Eva je spustila saksiju na sto ispred Adama i već obavljala telefonski razgovor u drugoj sobi, to su oni razgovori od najmanje polovine sata, kada pomislim da je sagovornik več pao u nesvest sa druge strane telefonske veze. Adam nije voleo duge telefonske razgovore, sve se svodilo na nekoliko rečenica, ako za to vreme ne kažeš šta si hteo, sve ostalo je gubljenje vremena, imao je običaj da komentariše Adam, ali koga je to zanimalo.

Adam i avokadu su se gledali, ustvari avokado nije gledao, samo je bio prisutan dok je u njega zurio Adam širom otvorenih očiju.

– E nesretniče, kako ti dođe do mene, mrmljao je Adam analizirajući malu zelenu biljku koja je izašla iz koštice, tek sa nekoliko listova. Pomilova je kažiprstom sa donje strane listića. Ništa se nije dogodilo. Šta će kome avokado kao sobna biljka, nije mu bilo jasno.

– Ove proklete gradske vlasti nemaju ni zastakljenu botaničku baštu gde bi mogao da te udomim, reče tužno Adam sluteći lošu sudbinu sobne biljke avokado. Brzo je na telefonu pročitao sve o avokadu. Kada je saznao da biljka može da poraste i dvadeset metara u visinu pogled mu se spusti na mališu u saksiji.

– E moj mališa nećeš ti biti invalid, reče Adam i polako podiže biljku zajedno sa košticom iz zemlje, izađe na terasu višespratnice i baci košticu što je mogao dalje prema parku, možda i preživi sa obzirom na ove klimatske promene, uteši se Adam.

Nešto kasnije Eva u prolazu dobaci, i ne primetivši da nema saksije:

– I šta ste vas dvoje pričali.

– Rekao mi je da je srećan što je došao kod tebe, reče Adam ne pogledavši je.

Eva će se možda kroz neki mesec setiti sobne biljke avokado, tada će joj reći istinu, da je sobna biljka avokado u međuvremenu otišla na neko mnogo bolje mesto. Adam je bio siguran da su žene sa Venere a muškarci sa Marsa. Bio je zadovoljan zaključkom i konačno je popio svoju ledeno hladnu nes kafu koja više nije bila ledeno hladna.

Објављено под Knjige | 4 коментара

ADAM IDE NA GROBLJE

Bilo je kasno popodne kada se Adam spremao da pođe na groblje. Nije bio neki vernik ali je osećao da to treba da učini. Otkako mu je umrla majka svakoga dana je išao na groblje, rekli su mu da tako treba prvih četrdeset dana. Svaki put se upali ista sveća koja je bila na sahrani i tako osvetli put preminulom. Četrdesetog dana je potrebno da sveća izgori do kraja i duša umrlog nađe svoj mir. Adam nije voleo groblja i retko je išao na sahrane, baš kada mora, ali sada je bilo drugačije, nije bila obaveza već želja da isprati majku kako je zaslužila. Tako je ispratio i oca.

Otvorio je torbu koju je svakoga dana nosio, dobro je znao sadržaj ali uvek je voleo da proveri da li je sve tu. Velika sveća uvijena u papir, briket i tamjan u posebnim malim kutijama. Protresao je kutije da proveri sadržaj iako je znao da ima dovoljno, za svaki slučaj. Zatvorio je torbu, obukao crnu jaknu i stavio kačket. Mogao je da pođe, još jedanput je proverio da li su u džepu cigarete i upaljač, okrenuo ključ dva puta, opet proverio da li su vrata stana zaključana i krenuo niz stepenice.

-Proklete gradske vlasti, mrmljao je Adam, prodali su svaki metar zemlje čak i staze. Nije mogao to da razume, provlačeći se između spomenika na groblju pazeći da ne padne. I tako je konačno stigao. Jedno vreme je stajao ispred spomenika i gledao u krst.

-Evo me majko, tiho reče, a u sebi je osećao da ga grdi što je opet došao,

-Imao si pametnija posla, kao da mu je odgovorila. Adam pogleda u nebo iza krsta, crna ptica je napravila krug i nestala iza krošnje drveta. Prođe rukom preko uklesanog imena na spomeniku, kao da je video nasmejanu na trenutak ali tu sliku smeni slika kada je poslednji put video pre nego su zatvorili kovčeg. Duboko uzdahnu i opet pogleda u nebo. Silueta crne ptice je kružila.

-Znam da si tu, reče Adam i prekrsti se. Zapali cigaretu, sveća je lagano gorela, mirisao je tamjan. Pogled mu prođe preko uklesanih u spomeniku godina rođenja i smrti, oca, majke, babe i dede. Uvek je voleo matematiku i zakone brojeva, kao i to da je već računao kada će on umreti ako bude pratio svedene brojeve nihovih godina rođenja i smrti. Iznenadilo ga je to što je to trebalo da bude baš ta godina koja je trajala. Samo je sada zaboravio kada je to računao, ove ili prošle godine.

-Budalo jedna, kao da je čuo majku.

Pogleda u nebo, crne ptice nije bilo, počeo je da pada mrak. Ugasi sveću, ocedi tečni vosak i malo sačeka da se ohladi, zavi je u papir i vrati u torbu, prekrsti se i još jedan put okrete da pogleda spomenik i krst.

-Ne ljuti se, znaš me, dolazim i sutra, kao za sebe reče.

Provlaćeći se između spomenika stazom koja nije ni postojala, opet opsova proklete gradske vlasti koje su prodale svaki metar zemlje na groblju da bi zaradili što više. Nije mogao to da razume. I tako je konačno otišao.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

EUTANAZIJA

Pogledi su im se susreli jednog hladnog i mračnog jesenjeg jutra pod slabim svetlom sijalice u kupatilu. I tako su ostali zagledani, kao i svakog jutra, oči u oči. Ne mogu više da te gledam, smučio si mi se, reče lik ispred ogledala. Da li si siguran u to, odgovori lik iz ogledala i razvuče tužan sarkastični osmeh. Možda sanjam, pomisli lik ispred ogledala. Ne sanjaš, dobi potvrdu odmah od lika iz ogledala, znamo se od rođenja. Svakoga dana pljuješ po meni, što si stariji sve si gori, to mi oduzima volju da ti se uopšte pokažem od stamote. Uništio si me i zato te ostavljam. Lik ispred ogledala je širom otvorenih očiju slušao i gledao ne verujući svojim čulima. Nije stigao da ništa kaže u svoju odbranu, sve je bilo istina. Zadnjih godina mu se baš smučio život, ali ga je i dalje voleo, možda je malo preterao sa kukanjem. Lik u ogledalu okrete glavu i nestade.

Ostao je sam ispred praznog ogledala, ne može to tako, nesigurno promuca, prvo treba da ja okrenem glavu i odem pa tek posle toga ti da nestaneš, tako je oduvek bilo. Srce mu se steže nije bilo odgovora. Gledao je u prazno ogledalo i nije video sebe. Počeo je prvo da preti, posle da moli i na kraju da preklinje da se sopsveni lik vrati. Obećavao je da više nikada neće reći pogrdnu i ružnu reč o svom liku. Nije pomoglo. Znao je da ako okrene glavu i ode izgubiće sebe zauvek. Bio je zarobljenik duše koja ga je napustila. Noge su počele da se tresu od straha, da li je to kraj. U trenutku je zažalio za sve što je izgovorio, za svaku reč, kojom je urušio sebe. Ne skidajući pogled sa praznog ogledala molio je i plakao da mu se lik vrati. Nije pomoglo. Iscrpljen je na kraju pao ispod ogledala. Poslednje reči su bile, molim te oprosti.

Pronašla ga je policija sklupčanog ispod ogledala. Inspektor je razmišljao koje li su muke naterale ovog čoveka da ovako završi život. Lekar prilikom uviđaja nije imao dileme, sve mu je bilo jasno, upisao je razlog smrti i zatvorio beležnicu, pri izlasku je samo dobacio inspektoru, tipičan slučaj Covid.

Објављено под Knjige | 8 коментара

Thanks…

Објављено под Knjige | 27 коментара

OD TAČKE A DO TAČKE B

Ako pođeš od tačke A ranije do tačke B da bi stigao na vreme ne znači da ćeš i stići na vreme koje si predvideo. Ako pođeš od tačke A tačno na vreme koje si predvideo za put do tačke B ne znači da ćeš i stiči na vreme. Ako pođeš od tačke A kasnije nego što si trebao do tačke B ne znači da ćeš zakasniti.

Od čega zavisi da li ćeš stići od tačke A do tačke B, da li ćeš stiči na vreme ako ranije pođeš, ili ako pođeš na vreme ili ako kasnije pođeš. Put od tačke A do tačke B je univerzalni put, kao i svi putevi koji ti se otvaraju, koje vidiš kao realnu mogućnost ostvarenja nekog cilja. Da li ćeš stići da pređeš taj put i dođeš do tačke B. Kao i svaki univerzalni put i taj put ima svoj put. Da li se razmeme, ako se razumemo. Nemoj misliti da ćeš stići ako ranije pođeš, ili ako pođeš na vreme ili ako kasno pođeš. Sve zavisi od puta koji te vodi i kakve promene ti donosi. Nemoj pomisliti da si zakasnio ako ne stigneš na vreme. Nemoj pomisliti da ćeš stići na vreme ako ideš kraćim putem. Tebe je put doveo tačno tamo gde treba da budeš. Budi uveren u to pa ma kakav taj put bio. Činjenica da si tu gde jesi govori sama za sebe. Tvoj odabir puta je bio tvoja volja, odluka, a putevi su univerzalni i mogu da te odvedu gde zamisliš. Odabir puta određuje tvoja volja, kao unutrašnja snaga koja te pokreće da kreneš određenim putem koji tog trenutka postaje samo tvoj. Tvoja volja se lepi za taj put. Svako od nas putuje od tačke A do tačke B svojim putem. Ne postoje dva ista puta. Iako su univerzalni oni su u detaljima toliko lični da su tvoja personifikacija. Poistovećuješ se sa putem kojim ideš. Tvoj život je personifikacija univerzalnog puta od prvog do zadnjeg dana koji je odredila tvoja volja kao izvorna snaga nasuprot promena koje te čekaju na putu. Ako nema volje nema ni puta. A kada odlučiš i kreneš na put od tačke A do tačke B budi uveren kao ratnik da je tvoja volja spremna da prođe sve prepreke koje te čekaju na putu, iako toga nisi svestan i siguran u to. Imaj poverenja u svoje odluke i svoju volju.

Објављено под Knjige | 4 коментара

ALHEMIČAR

– Dobro došli u moj skromni dom, carstvo dobre hrane.

– Hvala, šta mi predlažete za doručak.

Za početak kiselo mleko, sinoć sam napravio od svežeg punomasnog mleka, iz ovih krajeva, zagrejano i sipano u male tegle, dodato po kašičica pavlake u svaku teglicu, promešano i ostavljeno da prenoći na toplom. I gle čarolija, dobili smo kiselo mleko. Kada zahvatite kašičicom odvaja se kao mala santa leda, čvrsto i ukusno. Sa kiselim mlekom služimo vruću pitu sa sirom. Specijalitet napravljen od rukom razvijenog testa, nafilovano svežim belim sirom i kajmakom, uvijeno u rolnu pa savijeno u kružnu spiralu, premazano mašću i ispečeno u peći na drva do zlatno žute boje. Hrskavo spolja, meko i sočno iznutra. Šta mislite, ili ste možda raspoloženi da doručkujete domaći specijalitet, kačamak. Jednostavno i ukusno jelo. Kada se voda zagreje u posudi dodamo kukuruzno brašno, ali pažljivo kašikom da ostanu grudve koje se kuvaju pola sata. Zatim dolazi najvažniji deo, meša se i muti što duže. Što se duže muti kačamak je lepši. Na kraju se prelije sa vrelom mašću, da zacvrči. Serviramo sa kriškom svežeg belog sira preko i kašikom kajmaka na vrhu, naravno uz teglicu kiselog mleka, da bolje otvori apetit. Šta mislite o tome, ili više volite prženice od testa, niko ne može da odoli kada zamirišu, uvek se traži još jedna porcija. Zamesimo kašikom meko testo od brašna, vode, kvasca, malo soli i šečera, takozvano kiselo testo. Ostavimo da naraste na toplom pa promešamo kašikom i tako nekoliko puta, što više puta naraste testo ukusnije će prženice biti. Odvajamo loptice koje razvučemo rukom što tanje i pržimo na vrelom ulju do zlatno žute boje, pred vašim očima će te videti kako narastu, spolja hrskave unutra mekane i mirišu predivno. Poslužujemo ih sa svežim belim sirom, kajmakom uz naravno teglicu kiselog mleka.

Gledao sam ga kako razmišlja šta da poruči. Kod mene niko ne dolazi slučajno. Dolaze da se dobro najedu. Vremenom sam naučio da je spremanje hrane umetnost, čak i više od toga, alhemija, jedina ljubav koja traje od prvog do poslednjeg dana života je ljubav prema hrani. Nikada nisam spremao prema receptu, jednostavno osetim ukus hrane još dok se sprema, znam da je odlična i da je ne probam, čista alhemija.

I šta ste odlučili da poručite?

Објављено под Knjige | 6 коментара

ČOVEK I PAS

Najstariji ugovor na svetu potpisali su potomak majmuna i potomak vuka pre deset hiljada godina. Toliko traje prijateljstvo između čoveka i psa, i trajaće sve dok postoji svet. Od samog početka nastajanja vrste upoznali su se negde i ostali zajedno zauvek.

Mogu pogledom da se razumeju, da čitaju emocije sa lica, da boju glasa osete, da lavež upozorenja prepoznaju, da cvile od sreće, da trče zajedno, da se probude zajedno, da ručaju zajedno, da se bore zajedno, u dobru i u zlu zajedno. Posle deset hiljada godina isto kao i na početku, zajedno kroz život. Ne postoji veća odanost od odanosti psa prema čoveku.

Zašto je čovek uspeo da se kao vrsta sisara razlikuje od svih ostalih vrsta razvijenom inteligencijom, ili koja ga je to razlika od svih ostalih izdvojila i omogućila mu impozantan napredak. Šta su to radili čovek i pas. Šta mislite, odgovor je jednostavan. Igrali su se. Kod većine sisara sklonost prema igri izgubi se kada odrastu. To jedino ne važi za čoveka i psa. Upravo ta razlika doprinela je da se razvije inventivnost koja je ključ impozantnog uspeha kao vrste. Onaj ko zna da se igra razlikuje se od ostalih jer svojim imaginacijama i iluzijama u realnoj osnovi stvara uvek novi svet. To čovek i pas rade već deset hiljada godina. Bez psa čovek sam nikada ne bi uspeo. Zvuči neverovatno ali je istina. Mi smo deo njihovog čopora, a oni deo naše porodice. Kada pas živi sa čovekom njega smatra za vođu čopora. Geni vuka su i dalje u psima a zakoni čopora su poznati. Vođa čopora se brani do smrti. Sačuvali su nas i spasli iz krvave i surove prošlosti početka istorije. Odbacivanje iz porodice psi teško preživljavaju jer osećaju da nisu bili dostojni da žive sa vođom čopora sve dok ne nađu isto tako odbačene i ne naprave novi čopor. Nemojte nikada to da uradite.

Naučili su nas da se igramo zajedno i tako napredujemo kao vrsta, zato bez psa ne bi smo bili ovo što jesmo. Puno ih volimo ali psi uvek malo više vole nas. Nije li to divna suština simbioze zajedničkog života.

Објављено под Knjige | 4 коментара

SVEDOK

Ispričaću vam priču o čoveku koji je ubica alkoholičara. Da odmah nešto rasčistimo, nije ih ubijao zato što ih je mrzeo, više je to bilo nehotično, iz zajedničke ljubavi prema alkoholu. Ali je bilo.

Živeo je skromno, u maloj kući sa dvorištem na kraju grada, znate to je jedno od onih četvrti gde se svi poznaju. Mnogobrojna porodica se razišla, svako na svoju stranu, tako da je živeo sam, ali nije mu bilo dosadno, čak šta više imao je društvo. Obično bi duge letnje dane započeo otvaranjem flaše piva, radio je to sa uživanjem. Smestio bi se u udobnu stolicu klub garniture u hladu vinove loze, pomalo pio, samo iz flaše, čašu nikada nije koristio i posmatrao ko prolazi ulicom. Ponekad bi započeo uobičajenu priču sa nekim ko zastane da ga pozdravi. Žene nisu bile u toj priči jer su znale da je oštar na jeziku i da im neće ostati dužan. Ponekog od njih, što započnu priču, bi pozvao da mu se pridruži i popiju pivo. I uvek je tako počinjalo i završavalo se tragično. Posle popijenog piva, išlo se u prodavnicu da se kupi još piva. Sledećeg dana bi se priča ponovila i sledećeg i sledećeg. Posle ispijanja piva, prelazilo se u sledeću fazu gde se pila rakija. Dnevna doza je bila polovina litra. Pivo se pilo u pauzama kao osveženje. I uvek se tako nastavljalo i završavalo tragično. Jedan je umro u stolici na suncu u snu pijan. Mislim da još nije svestan da je umro. Drugi je bio relativno mlađi čovek u ranim pedesetim godinama. Družili su se intenzivno nekih godinu dana pre nego se razboleo. Zamoljen sam bio da ga obiđem u bolnici. Prošao sam kroz sve bolničke sobe i nisam ga video. Napravio sam drugi krug kada me je pozvao po imenu, jedva sam ga prepoznao. Lice je bilo izobličeno i bio je ekstremno fizički slab. Razmenili smo nekoliko rečenica, sve mi je ličilo na tragični kraj. Tako je i bilo samo nekoliko dana kasnije. Sledećeg jutra je bila otvorena nova flaša piva. Doživeo je duboku starost i nije umro od alkohola. U tom kraju nije više bilo alkoholičara. Mlađi su voleli neke druge droge.

Kada malo bolje razmislim, njih je u stvari ubilo previše ljubavi prema samom sebi. Želja da trenutak prividne radosti potraje svaki put duže sve do momenta kada ne može da se promeni namera sopstvene smrti. Sve je to neka vrsta igre, jednostavno, smrt je poslednji i jedini svedok našeg života.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PRIRODNA LEPOTA

Ispričaću vam priču šta mi se juče dogodilo. Ni manje ni više upoznao sam najlepšu ženu na svetu, da baš tako, najlepšu ženu na svetu.

Divno jesenje popodne sam odlučio da provedem vozeči biciklu. Odabrao sam stazu kroz vrlo skup kvart na obodu grada. Imao sam vremena i uživao u vožnji upijajući poslednje tragove leta. Odabrao sam tu stazu na kraju grada jer nije bilo puno automobila da zagade vazduh a parkovi u okolini skupih kuća su bili predivni. Lepo pošišana trava kao zeleni tepih, ukrasno drveće raznobojnih listova smenjivalo se kao na filskoj traci. A tada sam izdaleka primetio dvorište koje nije ličilo na prethodna i kuća je bila neobična. Kada sam se malo približio, učinilo mi se da menja oblik, više je ličila na neku tikvu posutu lišćem koju je neki slikar išarao žutom i crvenom bojom. I tada sam ugledao nju u dvorištu, najlepšu ženu na svetu, nisam mogao da odvojim pogled od njene lepote. Bicikla je išla sama od sebe i udarila točkom u ivičnjak. Pao sam pravo na glavu. Nije me ništa bolelo jer sam još uvek gledao u nju. Najlepša žena na svetu je dotrčala i pomogla mi da ustanem. Oprao sam ranu na glavi u dvorištu ledenom vodom kojom me je najlepša žena na svetu polila iz bokala. Osećao sam njen pogled na sebi dok sam onako mokar sedeo u hladovini a ona prilazila da vidi povredu. Tek sam tada video izbliza njenu pravu lepotu. Sve mi se pomutilo u glavi. Njeno koža je bila satkana od raznobojnog lišća koje se stopilo u telo od plodova zrelih crvenih jabuka, žutih čupkastih sočnih breskvi i šarenog nara. Prišla je sasvim blizu. Taj predivni miris nikada neću da zaboravim. Iz nedara je izvadila breskvu i pružila mi. Pojeo sam je ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu, a zatim i crvenu jabuku i sočnu krušku. Okolo mene na stolu je bilo puno voća a ona me je nudila i nudila i ja sam zaboravio na bol i na polomljen točak od bicikle ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu jeo sam sočno voće. Ništa mi više nije bilo potrebno.

Ako nekada prođete ovim kvartom, zastanite na trenutak i pogledajte kroz krošnje stabala voća i jesenjeg lišća, videćete me, još sam tamo. Do skorog viđenja,

Објављено под Knjige | 2 коментара