PANDORA PRVA ŽENA

Uvek je na početku svega bio Haos. Od Haosa nastaju Pakao i Noć, čija se deca Vazduh i Dan, Smrt i San. Najveći bog, moćno Nebo, je majku Zemlju okruživalo svojom beskonačnošću.

Prošlo je od tada puno vremena, bogovi su živeli u izobilju za koje su se izborili pobedivši Titane i Gigante, ali to je neka druga priča. Ljudi su se mučili, tako je oduvek bilo. Da bi olakšao život ljudima koje je stvorio od gline a boginja Atina im udahnula život, Prometej je ukrao vatru od bogova. Zeus se mnogo razljutilo pa je Prometeja zakovao za planinu Kavkaz, ali i to je neka druga priča.

Zloban što su ljudi počeli sa vatrom srećnije da žive, rešio je da im zagorča život tako što će im darovati ženu koja je svime obdarena i kojoj neće moći da odole. Bog vatre je po naređenu Zeusa u svojoj radionici načinio ženu od ilovače i vode, lepu kao boginju. Zadivljen njenom lepotom Zeus odlučuje da joj podari život. Svi bogovi su je sa nečim darivali. Dobila je lepotu, zavodljivost, pamet, darovitost, uverljivost. Međutim dobila je lukavstvo i lažljivost kao i radoznalost koja joj nikada ne da mira. Zeus je nazva Pandora i pokloni je, gle lukave osvete, Prometejevom bratu. Uzalud su bile molbe Prometeja bratu da ne prima nikakav poklon od bogova, lepota i zavodljivost Pandore je bila preveliki izazov. Kao svadbeni poklon, bogovi su im darivali veoma lepu posudu, ukrašenu dragim kamenjem i zlatnim ukrasima, ali je bila zaključana. Zeus im je dao ključ, međutim opomenuo je Pandoru, da ukoliko želi da srećno žive da je nikada ne otvore, o bože kojeg li iskušenja.

I živeli su srećno i zadovoljno neko vreme mirnim životom, sve dok radoznalost, koju je dobila kao dar ženskoj prirodi, nije nadvladala nad razumom Pandore, kutija se morala otvoriti. Odjednom iz kutije su su počele da izlaze sve nevolje i patnje ljudskog roda. Brzo je zatvorila kutiju ali bilo je kasno. U kutiji je ostala samo nada. Kada je Pandora uvidela da svet bez nade nema budućnost, da sve nema smisla, otvorila je poklopac. Nada je poslednja izašla iz kutije, kao neka mala ptica, predstavljala je znak utehe čovečanstvu. Kažu da je tako bilo nekada, a vidim da je tako i sada.

Објављено под Knjige | 6 коментара

Fragmenti Tao Te Ching-Lao Ce

Najstarije pisano delo ove civilizacije (pored Biblije) je Tao Te Ching čije autorstvo se pripisuje Lao Ce – Starom Učitelju. Sačuvana verzija ovog dela iz doba dinastije Han (od 206. p. n. e. do 220) sastoji se od 81 poglavlja sažetih aforističkih izreka.

Fragmenti -Misterija zvana Tao

Sve pojave i bića imaju svoj oblik, to je svet oblika. Svet oblika ne može da postoji sam za sebe, mora da ima svoju suprotnost da bi postojao. Suprotnost sveta oblika koju čine pojave i bića je praznina. Ovo dvoje su aspekti JEDNOG. Jedno bez drugog ne mogu da se razumeju niti da postoje, a zajedno čine savršenstvo.

Taj princip jedinstva suprotnosti sadržan je u svakom elementu od najmanjih atoma do beskraja univerzuma.

„Ja ne znam njegovo ime…ako mi tražite da ga opišem, mogu reći da je ogroman, da se kreće po velikim krugovima „Ništavilo“ je njegovo ime pre rođenja univerzuma. Vidim ga kao prazninu bez kraja, ako pokušavaš da shvatiš ono što sadrži vidiš da je to suština svega“. Pojam Najvišeg nasleđen je iz pradavnih vremena.

„Pitam se jesu li hrišćanski misionari, kada su pričali sa ovim ljudima o Bogu, shvatali da su sa podjednakim uspehom mogli da raspravljaju o nekoj ptici, duhu ili okolnom pejzažu, stvarima nimalo beznačajnim, ali koji se slabo tiču čoveka“.

Tao Te Ching je vrlo specifično filozofsko, mistično delo koje je jedno od osnova buduće filozofije, aktuelno i sada.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

ADAM I SOBNA BILJKA AVOKADO

Bilo je kasno popodne kada je Adam poželeo da popije svoju nes kafu. Ledeno hladnu. Iz male šoljice za esspreso. Sa malo mleka. Bez šećera. Mogao je žmureći da nađe svoju malu šoljicu, uvek je bila na istom mestu, u uglu gornjeg zastakljenog dela kuhinje. Šoljica sa motivima iz grada svetlosti. Voleo je tu šoljicu. Sipao je dobro odmerenu kašičicu nes kafe, prelio ledenom vodom iz frižidera, dodao tek neku kap mleka i mutilica je odradila sve ostalo. Prineo je šoljicu ustima kada se otvoriše ulazna vrata. To ne sluti na dobro, prolete mu kroz glavu.

– Pogledaj šta sam dobila, bila je to Eva, prvo se pojavila saksija sa nekom zelenom biljkom, a za njom i ona.

To je već slutilo na nevolju, te vrati šoljicu na sto.

– Samo nam je to nedostajalo u životu, prokomentarisa je Adam zlovoljno i konačno preko volje srknu svoju ledeno hladnu nes kafu, koja više nije imala taj ukus kao nekoliko trenutaka ranije. Eva je imala običaj da uzme sve što bi joj neko ponudio pa bila to i ova saksija sa biljkom avokado. Čuj molim te avokado, pa još u saksiji, pomisli Adam. Eva se baš nije mnogo brinula o cveću, ali je volela i donosila svakakvo cveće u kuću. O njemu se brinuo Adama, i vremenom zavoleo te biljke. Ali avokado u saksiji, to je bilo previše.

Eva je spustila saksiju na sto ispred Adama i već obavljala telefonski razgovor u drugoj sobi, to su oni razgovori od najmanje polovine sata, kada pomislim da je sagovornik več pao u nesvest sa druge strane telefonske veze. Adam nije voleo duge telefonske razgovore, sve se svodilo na nekoliko rečenica, ako za to vreme ne kažeš šta si hteo, sve ostalo je gubljenje vremena, imao je običaj da komentariše Adam, ali koga je to zanimalo.

Adam i avokadu su se gledali, ustvari avokado nije gledao, samo je bio prisutan dok je u njega zurio Adam širom otvorenih očiju.

– E nesretniče, kako ti dođe do mene, mrmljao je Adam analizirajući malu zelenu biljku koja je izašla iz koštice, tek sa nekoliko listova. Pomilova je kažiprstom sa donje strane listića. Ništa se nije dogodilo. Šta će kome avokado kao sobna biljka, nije mu bilo jasno.

– Ove proklete gradske vlasti nemaju ni zastakljenu botaničku baštu gde bi mogao da te udomim, reče tužno Adam sluteći lošu sudbinu sobne biljke avokado. Brzo je na telefonu pročitao sve o avokadu. Kada je saznao da biljka može da poraste i dvadeset metara u visinu pogled mu se spusti na mališu u saksiji.

– E moj mališa nećeš ti biti invalid, reče Adam i polako podiže biljku zajedno sa košticom iz zemlje, izađe na terasu višespratnice i baci košticu što je mogao dalje prema parku, možda i preživi sa obzirom na ove klimatske promene, uteši se Adam.

Nešto kasnije Eva u prolazu dobaci, i ne primetivši da nema saksije:

– I šta ste vas dvoje pričali.

– Rekao mi je da je srećan što je došao kod tebe, reče Adam ne pogledavši je.

Eva će se možda kroz neki mesec setiti sobne biljke avokado, tada će joj reći istinu, da je sobna biljka avokado u međuvremenu otišla na neko mnogo bolje mesto. Adam je bio siguran da su žene sa Venere a muškarci sa Marsa. Bio je zadovoljan zaključkom i konačno je popio svoju ledeno hladnu nes kafu koja više nije bila ledeno hladna.

Објављено под Knjige | 4 коментара

ADAM IDE NA GROBLJE

Bilo je kasno popodne kada se Adam spremao da pođe na groblje. Nije bio neki vernik ali je osećao da to treba da učini. Otkako mu je umrla majka svakoga dana je išao na groblje, rekli su mu da tako treba prvih četrdeset dana. Svaki put se upali ista sveća koja je bila na sahrani i tako osvetli put preminulom. Četrdesetog dana je potrebno da sveća izgori do kraja i duša umrlog nađe svoj mir. Adam nije voleo groblja i retko je išao na sahrane, baš kada mora, ali sada je bilo drugačije, nije bila obaveza već želja da isprati majku kako je zaslužila. Tako je ispratio i oca.

Otvorio je torbu koju je svakoga dana nosio, dobro je znao sadržaj ali uvek je voleo da proveri da li je sve tu. Velika sveća uvijena u papir, briket i tamjan u posebnim malim kutijama. Protresao je kutije da proveri sadržaj iako je znao da ima dovoljno, za svaki slučaj. Zatvorio je torbu, obukao crnu jaknu i stavio kačket. Mogao je da pođe, još jedanput je proverio da li su u džepu cigarete i upaljač, okrenuo ključ dva puta, opet proverio da li su vrata stana zaključana i krenuo niz stepenice.

-Proklete gradske vlasti, mrmljao je Adam, prodali su svaki metar zemlje čak i staze. Nije mogao to da razume, provlačeći se između spomenika na groblju pazeći da ne padne. I tako je konačno stigao. Jedno vreme je stajao ispred spomenika i gledao u krst.

-Evo me majko, tiho reče, a u sebi je osećao da ga grdi što je opet došao,

-Imao si pametnija posla, kao da mu je odgovorila. Adam pogleda u nebo iza krsta, crna ptica je napravila krug i nestala iza krošnje drveta. Prođe rukom preko uklesanog imena na spomeniku, kao da je video nasmejanu na trenutak ali tu sliku smeni slika kada je poslednji put video pre nego su zatvorili kovčeg. Duboko uzdahnu i opet pogleda u nebo. Silueta crne ptice je kružila.

-Znam da si tu, reče Adam i prekrsti se. Zapali cigaretu, sveća je lagano gorela, mirisao je tamjan. Pogled mu prođe preko uklesanih u spomeniku godina rođenja i smrti, oca, majke, babe i dede. Uvek je voleo matematiku i zakone brojeva, kao i to da je već računao kada će on umreti ako bude pratio svedene brojeve nihovih godina rođenja i smrti. Iznenadilo ga je to što je to trebalo da bude baš ta godina koja je trajala. Samo je sada zaboravio kada je to računao, ove ili prošle godine.

-Budalo jedna, kao da je čuo majku.

Pogleda u nebo, crne ptice nije bilo, počeo je da pada mrak. Ugasi sveću, ocedi tečni vosak i malo sačeka da se ohladi, zavi je u papir i vrati u torbu, prekrsti se i još jedan put okrete da pogleda spomenik i krst.

-Ne ljuti se, znaš me, dolazim i sutra, kao za sebe reče.

Provlaćeći se između spomenika stazom koja nije ni postojala, opet opsova proklete gradske vlasti koje su prodale svaki metar zemlje na groblju da bi zaradili što više. Nije mogao to da razume. I tako je konačno otišao.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

EUTANAZIJA

Pogledi su im se susreli jednog hladnog i mračnog jesenjeg jutra pod slabim svetlom sijalice u kupatilu. I tako su ostali zagledani, kao i svakog jutra, oči u oči. Ne mogu više da te gledam, smučio si mi se, reče lik ispred ogledala. Da li si siguran u to, odgovori lik iz ogledala i razvuče tužan sarkastični osmeh. Možda sanjam, pomisli lik ispred ogledala. Ne sanjaš, dobi potvrdu odmah od lika iz ogledala, znamo se od rođenja. Svakoga dana pljuješ po meni, što si stariji sve si gori, to mi oduzima volju da ti se uopšte pokažem od stamote. Uništio si me i zato te ostavljam. Lik ispred ogledala je širom otvorenih očiju slušao i gledao ne verujući svojim čulima. Nije stigao da ništa kaže u svoju odbranu, sve je bilo istina. Zadnjih godina mu se baš smučio život, ali ga je i dalje voleo, možda je malo preterao sa kukanjem. Lik u ogledalu okrete glavu i nestade.

Ostao je sam ispred praznog ogledala, ne može to tako, nesigurno promuca, prvo treba da ja okrenem glavu i odem pa tek posle toga ti da nestaneš, tako je oduvek bilo. Srce mu se steže nije bilo odgovora. Gledao je u prazno ogledalo i nije video sebe. Počeo je prvo da preti, posle da moli i na kraju da preklinje da se sopsveni lik vrati. Obećavao je da više nikada neće reći pogrdnu i ružnu reč o svom liku. Nije pomoglo. Znao je da ako okrene glavu i ode izgubiće sebe zauvek. Bio je zarobljenik duše koja ga je napustila. Noge su počele da se tresu od straha, da li je to kraj. U trenutku je zažalio za sve što je izgovorio, za svaku reč, kojom je urušio sebe. Ne skidajući pogled sa praznog ogledala molio je i plakao da mu se lik vrati. Nije pomoglo. Iscrpljen je na kraju pao ispod ogledala. Poslednje reči su bile, molim te oprosti.

Pronašla ga je policija sklupčanog ispod ogledala. Inspektor je razmišljao koje li su muke naterale ovog čoveka da ovako završi život. Lekar prilikom uviđaja nije imao dileme, sve mu je bilo jasno, upisao je razlog smrti i zatvorio beležnicu, pri izlasku je samo dobacio inspektoru, tipičan slučaj Covid.

Објављено под Knjige | 8 коментара

Thanks…

Објављено под Knjige | 27 коментара

OD TAČKE A DO TAČKE B

Ako pođeš od tačke A ranije do tačke B da bi stigao na vreme ne znači da ćeš i stići na vreme koje si predvideo. Ako pođeš od tačke A tačno na vreme koje si predvideo za put do tačke B ne znači da ćeš i stiči na vreme. Ako pođeš od tačke A kasnije nego što si trebao do tačke B ne znači da ćeš zakasniti.

Od čega zavisi da li ćeš stići od tačke A do tačke B, da li ćeš stiči na vreme ako ranije pođeš, ili ako pođeš na vreme ili ako kasnije pođeš. Put od tačke A do tačke B je univerzalni put, kao i svi putevi koji ti se otvaraju, koje vidiš kao realnu mogućnost ostvarenja nekog cilja. Da li ćeš stići da pređeš taj put i dođeš do tačke B. Kao i svaki univerzalni put i taj put ima svoj put. Da li se razmeme, ako se razumemo. Nemoj misliti da ćeš stići ako ranije pođeš, ili ako pođeš na vreme ili ako kasno pođeš. Sve zavisi od puta koji te vodi i kakve promene ti donosi. Nemoj pomisliti da si zakasnio ako ne stigneš na vreme. Nemoj pomisliti da ćeš stići na vreme ako ideš kraćim putem. Tebe je put doveo tačno tamo gde treba da budeš. Budi uveren u to pa ma kakav taj put bio. Činjenica da si tu gde jesi govori sama za sebe. Tvoj odabir puta je bio tvoja volja, odluka, a putevi su univerzalni i mogu da te odvedu gde zamisliš. Odabir puta određuje tvoja volja, kao unutrašnja snaga koja te pokreće da kreneš određenim putem koji tog trenutka postaje samo tvoj. Tvoja volja se lepi za taj put. Svako od nas putuje od tačke A do tačke B svojim putem. Ne postoje dva ista puta. Iako su univerzalni oni su u detaljima toliko lični da su tvoja personifikacija. Poistovećuješ se sa putem kojim ideš. Tvoj život je personifikacija univerzalnog puta od prvog do zadnjeg dana koji je odredila tvoja volja kao izvorna snaga nasuprot promena koje te čekaju na putu. Ako nema volje nema ni puta. A kada odlučiš i kreneš na put od tačke A do tačke B budi uveren kao ratnik da je tvoja volja spremna da prođe sve prepreke koje te čekaju na putu, iako toga nisi svestan i siguran u to. Imaj poverenja u svoje odluke i svoju volju.

Објављено под Knjige | 4 коментара

ALHEMIČAR

– Dobro došli u moj skromni dom, carstvo dobre hrane.

– Hvala, šta mi predlažete za doručak.

Za početak kiselo mleko, sinoć sam napravio od svežeg punomasnog mleka, iz ovih krajeva, zagrejano i sipano u male tegle, dodato po kašičica pavlake u svaku teglicu, promešano i ostavljeno da prenoći na toplom. I gle čarolija, dobili smo kiselo mleko. Kada zahvatite kašičicom odvaja se kao mala santa leda, čvrsto i ukusno. Sa kiselim mlekom služimo vruću pitu sa sirom. Specijalitet napravljen od rukom razvijenog testa, nafilovano svežim belim sirom i kajmakom, uvijeno u rolnu pa savijeno u kružnu spiralu, premazano mašću i ispečeno u peći na drva do zlatno žute boje. Hrskavo spolja, meko i sočno iznutra. Šta mislite, ili ste možda raspoloženi da doručkujete domaći specijalitet, kačamak. Jednostavno i ukusno jelo. Kada se voda zagreje u posudi dodamo kukuruzno brašno, ali pažljivo kašikom da ostanu grudve koje se kuvaju pola sata. Zatim dolazi najvažniji deo, meša se i muti što duže. Što se duže muti kačamak je lepši. Na kraju se prelije sa vrelom mašću, da zacvrči. Serviramo sa kriškom svežeg belog sira preko i kašikom kajmaka na vrhu, naravno uz teglicu kiselog mleka, da bolje otvori apetit. Šta mislite o tome, ili više volite prženice od testa, niko ne može da odoli kada zamirišu, uvek se traži još jedna porcija. Zamesimo kašikom meko testo od brašna, vode, kvasca, malo soli i šečera, takozvano kiselo testo. Ostavimo da naraste na toplom pa promešamo kašikom i tako nekoliko puta, što više puta naraste testo ukusnije će prženice biti. Odvajamo loptice koje razvučemo rukom što tanje i pržimo na vrelom ulju do zlatno žute boje, pred vašim očima će te videti kako narastu, spolja hrskave unutra mekane i mirišu predivno. Poslužujemo ih sa svežim belim sirom, kajmakom uz naravno teglicu kiselog mleka.

Gledao sam ga kako razmišlja šta da poruči. Kod mene niko ne dolazi slučajno. Dolaze da se dobro najedu. Vremenom sam naučio da je spremanje hrane umetnost, čak i više od toga, alhemija, jedina ljubav koja traje od prvog do poslednjeg dana života je ljubav prema hrani. Nikada nisam spremao prema receptu, jednostavno osetim ukus hrane još dok se sprema, znam da je odlična i da je ne probam, čista alhemija.

I šta ste odlučili da poručite?

Објављено под Knjige | 6 коментара

ČOVEK I PAS

Najstariji ugovor na svetu potpisali su potomak majmuna i potomak vuka pre deset hiljada godina. Toliko traje prijateljstvo između čoveka i psa, i trajaće sve dok postoji svet. Od samog početka nastajanja vrste upoznali su se negde i ostali zajedno zauvek.

Mogu pogledom da se razumeju, da čitaju emocije sa lica, da boju glasa osete, da lavež upozorenja prepoznaju, da cvile od sreće, da trče zajedno, da se probude zajedno, da ručaju zajedno, da se bore zajedno, u dobru i u zlu zajedno. Posle deset hiljada godina isto kao i na početku, zajedno kroz život. Ne postoji veća odanost od odanosti psa prema čoveku.

Zašto je čovek uspeo da se kao vrsta sisara razlikuje od svih ostalih vrsta razvijenom inteligencijom, ili koja ga je to razlika od svih ostalih izdvojila i omogućila mu impozantan napredak. Šta su to radili čovek i pas. Šta mislite, odgovor je jednostavan. Igrali su se. Kod većine sisara sklonost prema igri izgubi se kada odrastu. To jedino ne važi za čoveka i psa. Upravo ta razlika doprinela je da se razvije inventivnost koja je ključ impozantnog uspeha kao vrste. Onaj ko zna da se igra razlikuje se od ostalih jer svojim imaginacijama i iluzijama u realnoj osnovi stvara uvek novi svet. To čovek i pas rade već deset hiljada godina. Bez psa čovek sam nikada ne bi uspeo. Zvuči neverovatno ali je istina. Mi smo deo njihovog čopora, a oni deo naše porodice. Kada pas živi sa čovekom njega smatra za vođu čopora. Geni vuka su i dalje u psima a zakoni čopora su poznati. Vođa čopora se brani do smrti. Sačuvali su nas i spasli iz krvave i surove prošlosti početka istorije. Odbacivanje iz porodice psi teško preživljavaju jer osećaju da nisu bili dostojni da žive sa vođom čopora sve dok ne nađu isto tako odbačene i ne naprave novi čopor. Nemojte nikada to da uradite.

Naučili su nas da se igramo zajedno i tako napredujemo kao vrsta, zato bez psa ne bi smo bili ovo što jesmo. Puno ih volimo ali psi uvek malo više vole nas. Nije li to divna suština simbioze zajedničkog života.

Објављено под Knjige | 4 коментара

SVEDOK

Ispričaću vam priču o čoveku koji je ubica alkoholičara. Da odmah nešto rasčistimo, nije ih ubijao zato što ih je mrzeo, više je to bilo nehotično, iz zajedničke ljubavi prema alkoholu. Ali je bilo.

Živeo je skromno, u maloj kući sa dvorištem na kraju grada, znate to je jedno od onih četvrti gde se svi poznaju. Mnogobrojna porodica se razišla, svako na svoju stranu, tako da je živeo sam, ali nije mu bilo dosadno, čak šta više imao je društvo. Obično bi duge letnje dane započeo otvaranjem flaše piva, radio je to sa uživanjem. Smestio bi se u udobnu stolicu klub garniture u hladu vinove loze, pomalo pio, samo iz flaše, čašu nikada nije koristio i posmatrao ko prolazi ulicom. Ponekad bi započeo uobičajenu priču sa nekim ko zastane da ga pozdravi. Žene nisu bile u toj priči jer su znale da je oštar na jeziku i da im neće ostati dužan. Ponekog od njih, što započnu priču, bi pozvao da mu se pridruži i popiju pivo. I uvek je tako počinjalo i završavalo se tragično. Posle popijenog piva, išlo se u prodavnicu da se kupi još piva. Sledećeg dana bi se priča ponovila i sledećeg i sledećeg. Posle ispijanja piva, prelazilo se u sledeću fazu gde se pila rakija. Dnevna doza je bila polovina litra. Pivo se pilo u pauzama kao osveženje. I uvek se tako nastavljalo i završavalo tragično. Jedan je umro u stolici na suncu u snu pijan. Mislim da još nije svestan da je umro. Drugi je bio relativno mlađi čovek u ranim pedesetim godinama. Družili su se intenzivno nekih godinu dana pre nego se razboleo. Zamoljen sam bio da ga obiđem u bolnici. Prošao sam kroz sve bolničke sobe i nisam ga video. Napravio sam drugi krug kada me je pozvao po imenu, jedva sam ga prepoznao. Lice je bilo izobličeno i bio je ekstremno fizički slab. Razmenili smo nekoliko rečenica, sve mi je ličilo na tragični kraj. Tako je i bilo samo nekoliko dana kasnije. Sledećeg jutra je bila otvorena nova flaša piva. Doživeo je duboku starost i nije umro od alkohola. U tom kraju nije više bilo alkoholičara. Mlađi su voleli neke druge droge.

Kada malo bolje razmislim, njih je u stvari ubilo previše ljubavi prema samom sebi. Želja da trenutak prividne radosti potraje svaki put duže sve do momenta kada ne može da se promeni namera sopstvene smrti. Sve je to neka vrsta igre, jednostavno, smrt je poslednji i jedini svedok našeg života.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PRIRODNA LEPOTA

Ispričaću vam priču šta mi se juče dogodilo. Ni manje ni više upoznao sam najlepšu ženu na svetu, da baš tako, najlepšu ženu na svetu.

Divno jesenje popodne sam odlučio da provedem vozeči biciklu. Odabrao sam stazu kroz vrlo skup kvart na obodu grada. Imao sam vremena i uživao u vožnji upijajući poslednje tragove leta. Odabrao sam tu stazu na kraju grada jer nije bilo puno automobila da zagade vazduh a parkovi u okolini skupih kuća su bili predivni. Lepo pošišana trava kao zeleni tepih, ukrasno drveće raznobojnih listova smenjivalo se kao na filskoj traci. A tada sam izdaleka primetio dvorište koje nije ličilo na prethodna i kuća je bila neobična. Kada sam se malo približio, učinilo mi se da menja oblik, više je ličila na neku tikvu posutu lišćem koju je neki slikar išarao žutom i crvenom bojom. I tada sam ugledao nju u dvorištu, najlepšu ženu na svetu, nisam mogao da odvojim pogled od njene lepote. Bicikla je išla sama od sebe i udarila točkom u ivičnjak. Pao sam pravo na glavu. Nije me ništa bolelo jer sam još uvek gledao u nju. Najlepša žena na svetu je dotrčala i pomogla mi da ustanem. Oprao sam ranu na glavi u dvorištu ledenom vodom kojom me je najlepša žena na svetu polila iz bokala. Osećao sam njen pogled na sebi dok sam onako mokar sedeo u hladovini a ona prilazila da vidi povredu. Tek sam tada video izbliza njenu pravu lepotu. Sve mi se pomutilo u glavi. Njeno koža je bila satkana od raznobojnog lišća koje se stopilo u telo od plodova zrelih crvenih jabuka, žutih čupkastih sočnih breskvi i šarenog nara. Prišla je sasvim blizu. Taj predivni miris nikada neću da zaboravim. Iz nedara je izvadila breskvu i pružila mi. Pojeo sam je ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu, a zatim i crvenu jabuku i sočnu krušku. Okolo mene na stolu je bilo puno voća a ona me je nudila i nudila i ja sam zaboravio na bol i na polomljen točak od bicikle ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu jeo sam sočno voće. Ništa mi više nije bilo potrebno.

Ako nekada prođete ovim kvartom, zastanite na trenutak i pogledajte kroz krošnje stabala voća i jesenjeg lišća, videćete me, još sam tamo. Do skorog viđenja,

Објављено под Knjige | 2 коментара

SEĆANJE

„Život je beskonačna priča“

Ponoć je već odavno prošla, ko veruje satu. Krug sećanja se otvara i zatvara pričom. Neka reč nam provocira sećanja, stvaraju se slike koje opisujemo rečima.

Razmišljanje se razlikuje od sećanja, sećanje se razlikuje od vizije, vizije se razlikuju od razmišljanja. U sećanjima čuvamo znanje pretočeno u iskustvo ponovnog reagovanja na iste ili slične okolnosti. Verujte da nas sećanje drži u životu.

Međutim postoji problem zato što sećanje nije neograničeno. Postoji određen broj sećanja kojima raspolažemo, misli se kreću u tom ograničenom krugu sećanja.

Postoji još jedan veći problem a to je da sećanja prosto nestaju. Jednostavno nas napuste i odu, ne možemo to da osetimo. Kada izgubiš sećanje izgubiš deo sebe. Postepeno svakog dana.

Kada jednog lepog i sunčanog dana, koji će sigurno doći, izgubiš i potrošiš sva sećanja, budi siguran i uveren u to, istog momenta nemaš više ni trenutak budućnosti.

Објављено под Knjige | 4 коментара

UDARNA VEST

Ne znam kako se zove, ali mi je lik bio poznat. I on je mene prepoznao, ko zna odakle, ili se samo tako pravio jer je video da ga posmatram. Mahnuo mi je rukom.

-Gde si druže, nisam te odavno video, imaš li malo novca, zaboravio sam novčanik a pije mi se pivo.

Naravno da se ovo događa ispred dragstora. Zavukao sam ruku u džep. Video sam da je malo kasnije ušao u dragstor, kupio pivo i izašao da popije ispred prodavnice. Više nisam obraćao pažnju šta se događa jer sam polako birao robu iz frižidera sve do trenutka kada sam čuo strahovit sudar automobila u vrlo prometnoj ulici pored dragstora. Zatim se čula eksplozija i popucala su stakla na izlogu prodavnice. U opštoj gužvi koja je nastala nekako sam uspeo da se probijem do izlaza i kroz haos na ulici. Čule su se sirene vatrogasnih vozila kada sam ulazio u stan. Trebalo mi je vremena da se povratim. Otvorio sam limenku hladnog piva koje sam malopre kupio, ispružio noge na kauču i uključio TV. Udarna vest. Reporter ispred dragstora je pričao a u pozadini vatrogasci su gasili požar. Koliko sam mogao da razumem, jer polovinu nisam čuo od uzbuđenja, dogodilo se da je lokalna pijanica pao na ulici i da se razbila staklena flaša od piva. Ništa se ne bi dogodilo ali tog trenutka je naišao biciklista, isekao je gume na parčiće od stakla i takođe pao preko pijanca i sav se isekao. Neko je pozvao hitnu pomoć, koja je bila vrlo blizu pa su brzo došli ali u žurbi su ostavili vozilo loše parkirano na prometnoj ulici tako da ih je udario kamion cisterna koja je prevozila benzin, došlo je do eksplozije i požara. Uh. Zatvorio sam oči i odahnuo. Popio sam celu limenku piva odjedanput. Sve je to moglo da se stvarno dogodi da sam njemu kupio pivo.

Објављено под Knjige | 6 коментара

AUTOPORTRET

* Nalazim se u mehuru sopstvene percepcije, a ono što vidim na oblim stranama je moj sopstveni odraz.

* Nemam više vremena pa ipak sam okružen sa večnošću.

* Nedostižno je za mene samo ono što ne poželim.

* Moja tuga i moja radost su moj sopstveni način prepuštanja.

* Ja sam kao pas što nema ništa ali to je suština moje sreće.

* Mogu videti i samog đavola ali neću dopustiti da to iko primeti.

* Nemam konačnog koraka ni prema čemu osim prema svojoj smrti.

Објављено под Knjige | 4 коментара

GOSPODAR ŠUME

Stajao sam skamenjen u strahu ispred Diva koji je, ne znam odakle, se stvorio ispred mene koji sam zalutao u šumi. Gledao sam ga sa nevericom. Bio je ogroman, ja sam mu bio do kolena. Njegova ruka je pokazala u pravcu glatke velike stene koja se vertikalno uzdizala malo dalje iza njegovih ogromnih leđa. Imao je svečanu crvenu uniformu i široki opasač na kojem je bila zakačena ukrašena sjajna sablja. Godine nisam mogao da odredim jer je lice bilo u dugoj crnoj bradi. Mislim da je imao puno godina. Osećao sam se tako izgubljeno pored njega koji je mogao jednom rukom da isčuša stablo koje me je zaklanjalo. Okrenuo se još jedanput prema meni i dao mi znak da pođem, nisam imao puno izbora. Do stene smo došli brzo, dalje je put vodio za mene visokim uglačanim stepenicama u samoj steni gde se na vrhu nalazio dvorac. Već iznemogao od penjenja po stepenicama pokušavajući da stignem diva jednostavno sam pao, nisam mogao više. Div se vrati po mene, podigao me jednom rukom i uneo unutra.

-Izvolite uđite u moj dvorac i moj grob.

Bio je to najčudniji i najlepši dvorac koji sam ikada video, obasjan hiljadama raznobojnih lampi čija se svetlost prelivala i šarala svodove uvek u novim kombinacijama boja. Mogao bi da ih gledam toliko dugo da više ništa u životu ne poželim. Na sredini hola bio je okrugli bazen sa prozirno zlatnom bojom vode koja se blago talasala od sredine prema ivicama u koncentričnim krugovima da kraja bezena kojeg kao da nije bilo jer se zlatna boja vode mešala sa svetlom raznobojnih lampi. Izgledalo je da bazen nema dno. Ne znam koliko sam dugo bio tako opčinjen, samo su jednog trenutka boje počele da zamiru a bazen prestao da se talasa. Sve se odigralo vrlo brzo tako da nisam uspeo da vidim Diva. Nastao je potpuni mrak tako gust i crn da sam osećao da pritiska telo. Sklupčao sam se u strahu na kamenom podu dok me san nije umornog savladao. Sanjao sam nepreglednu šumu kroz koju sam se izgubljen probijao i u košmaru proveo čitavu noć. Prvi zrak Sunca koji mi je obasjao lice me je probudio. Div je sedeo na prestolu od kamena i znatiženo me posmatrao. Zidovi zamka, za koje sam sinoć mislo da su od kamena, sada su bili prozirni i kako je dvorac bio na uzvišenju mogao sam da vidim nepreglednu prašumu.

– Ja sam gospodar svega što vidiš, reče Div.

Počastio me je najukusnijim doručkom koji sam mogao samo da poželim, bilo je svega, najviše neobičnog voća koje sam prvi put video i ukuse osetio. Gledao sam u beskrajnu šumu ispod dvorca a Div kao da mi je čitao misli reče:

– Moraš da pođeš, treba da znaš da si jedini živi stvor koji je posetio moj dvorac i moj grob.

– Zahvalan sam na tome, ali ja ne znam da izađem iz tvog kraljevstva, molećivim glasom punim nade sam tiho izgovorio.

– Moraš da ideš jer ti imaš svoju priču, svoj dvorac i svoj grob. Jaka želja neka te vodi iz lavirinta šume, ako želje nema lutaćeš sve dok ne saznaš šta stvarno želiš. A to je najteže učiniti.

Ove reči Gospodara šume sam zapamtio i uvek ih se setim kada mi je najpotrebnije.

Објављено под Knjige | 5 коментара

OGLEDALO

Već duže vreme, ponekad čujem sa tavana čudne zvuke, kao neki lagani šum, ili kao da se nešto pomerilo. Nisam obraćao pažnju, možda su to miševi, ili neka ptica koja pravi gnezdo pa zaluta, a možda i neki mačak ih lovi, najverovatnije sam bio lenj da to proverim, sve do juče. Nekoliko dana sam na godišnjem odmoru, a kako je sada situacija sa epidemijom virusa nisam išao nigde i posvetio sam se sređivanju kuće. Setim se juče tavana i svega što sam čuo odozgo i odlučim da tavan sredim.

Popeo sam se merdevinama do drvenih vrata koja su se uz škripanje otvorila i pomislio kada li sam zadnji put bio na tavanu, nisam mogao da se setim. Miris starih ostavljenih stvari me je zapahnuo kao i velovi paučine kroz koja se probijala svetlost sa jedinog tavanskog prozora. Tavan je služio za ostavljanje starih stvari, ne znam zašto sam sve to čuvao, ali jednostavno nisam moga tek tako da ih bacim. U prašini me je dočekala stara baštenska garnitura, igračke na polici, odmah sam video velikog gumenog Paju Patka, omiljenu igračku mog ranog detinjsta, obradovao sam mu se. Polako sam išao napred zbog niskog krova povijen kroz polutamu pazeći da ne udarim u grede koje su držale krov jer sam se tada setio svog prethodnog dolaska na tavan kada sam udario ramenom u gredu i tako uzbunio čitav roj stršljena koji su me napali a ja jedva pobegao sa tavana sa nekoliko ujeda po nogama. Bio sam sve bliži tavanskom prozoru ispod koga se nalazio moj stari radni sto i davno zaboravljene knjige. Razlog zašto vam sve ovo pričam je moje najveće iznenađenje koje sam ikada doživeo. Naime na stolu je bila otvorena sveska sa mojim rukopisom, nisam se sećao da sam je tako ostavio pa sam se približio da vidim šta piše i umalo mi nije srce stalo. Poslednja upisana rečenica je bila ona kada sam pomislio pre nekoliko trenutaka da mogu da me napadnu stršljeni ako zakačim i udarim u drvenu gredu, ruka mi je zadrhtala a srce ludo udaralo kada sam okrenuo nekoliko stranica unazad. Sve je bilo zapisamo, svaki događaj, sve što sam učinio, pomislio, apsolutno sve. Sve brže sam okretao stranice i vraćao se u prošlost i događaji su kao film ponovo bili ispred mojih očiju, preživljavao sam opet proživljen život. Da li je sve ovo moguće. Vratio sam se u detinjstvo, osetio radost kada sam dobio prvi vozić na šinama i tugu kada sam puno plakao zbog bolesti majke. Ruke su mi drhtale, nisam mogao više, vratio sam stranice sveske i iznemogao seo na staru prašnjavu stolicu. Sve što se dogodilo bilo je zapisano, do trenutka kada sam došao do sveske. Polako sam okrenuo sledeću stranicu bila je prazna, kao i sve naredne. Kako je ovo moguće. Pogledom sam prošao polumračnim tavanom i u blizini stola video dva ogledala. Nalazila su se na komadima nameštaja koja smo davno izneli iz kuće i zamenili novim. Ogledala su bila okrenuta jedno prema drugom. Na prašnjavom podu sam video, ili umislio da vidim, blage obrise tragova koji su vodili do prostora između ogledala. Sve mi je u trenutku bilo jasno i nisam želeo dalje da istražujem već se brzo vratio do merdevina, izašao i zatvorio vrata od tavana, u poslednjem trenutku jer se uz jaku grmljavinu osula kiša po meni. Otišao sam sav zadihan pod tuš. Dok vam ovo pišem razmišljam šta je bio odraz u ogledalu koje se ogleda.

Hvala Beskrajnoj priči na ideji za ovaj post.

Објављено под Knjige | 14 коментара

RAZUMEVANjE

Gledao sam dva patuljka kako jedva prolaze kroz visoku travu, jedan je nosio pečurku na ramenu a drugi sekiru koja je svetlela u travi, tako sam ih i primetio. Primetio sam i čoveka sa kosom na početku livade, svetlela se oštra i spremna da poseče glave na travama. Patuljci se izgubiše u polju maslačka ali se pojavi zmija. Nepomična kao štap sa visine je vrebala miša koji je sakupljao semenke sa zrelih cvetova, mora puno da ih nakupi i prenese u rupu, zima će biti duga i hladna a hrane za brojnu porodicu nikada dosta. Livadom prolete senka što niko od njih ne primeti. Soko je pravio krugove i razmišljao koji plen da odabere pre nego se obruši sa ispruženim kandžama. Čovek sa kosom sede u hladovinu da se odmori i napije vode. Dok je rukom brisao mokro čelo vide sokola i ruka mu pođe da uzme pušku okačenu o drvo. U trenutku se seti da odavno čeka ovaj trenutak jer mu soko krade piliće. Dok se okrenuo da uzme pušku sklonio sam sokola. Čovek se prekrsti kad vide da ga na nebu nema i ponovo poče da kosi travu. Patuljci su već isekli i drugu pečurki i krenuli jedva vidljivom stazom između bokora trave veselo pevajući ne znajući da idu pravo na kosača. Morao sam brzo nešto da uradim jer se i zmija ustremila na miša koji je ne vidi. Kosač je jako zamahnuo prema patuljcima, podmetnuo sam kamen i sečivo odskoči. Patuljci se dadoše u beg ka šumi, miš uplašen utrčao u rupu, a zmija spusti glavu. Čovek je opsovao Boga jer mu se kosa istupila, razumeo sam ga, samo se nadam da će nekada i on da razume mene.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

Arsee’s tales 62

Објављено под Knjige | 1 коментар

GETO

Kada smo kolima prešli preko mosta videli smo do pojasa golog istetoviranog mladića kako najnormalnije šeta ulicom. Ćerka sa zadnjeg sedišta prokomentarisa da je ovde kraj civilizacije. Ulicom su prošla deca sa uređajem na ramenu, muzika je išla ispred i iza njih, vrlo jako. Devojčice sa kačketima u kratkim pantalonama su igrale u ritmu. Bilo je kasno popodne i u vrelom vazduhu se osećala prašina. Stigli smo do kuće. Prošao je voz, bez putnika, išaran grafitima, tek nekoliko praznih vagona. Nikome nije bilo jasno zašto još uvek  voz prolazi svakoga dana a nikada nema putnika.

U kafani na kraju ulice su stigli folk muzičari i probaju instrumente. Ružna muzika svima u kraju smeta, ali ko nas pita, kažu gazdarica ima veze u policiji, tu je radila kao čistačica. Niko iz kraja ne ulazi, okupljaju se u kasnu noć pijani, posle se po ulici tuku i dave. Prvi komšija ima pored ulaznih vrata metalnu šipku, kaže da je nekoliko njih noću zakucao sa terase i to po leđima. Terasa mu je malo podignuta i do ulice. Kaže: „Lepo ga pitam odakle si, a on mi kaže odakle je, znam da je to daleko pa mu kažem: “ A ovde si čak odatle došao da pišaš na moju ogradu, i tras šipkom sa visine po leđima, a on se sruči i ja uđem u kuću“. Ujutro ga nema. A šta će i taj jadnik bio u kafani, pijan, pa izašao i gde će nego uz prvu ogradu. Jednom je tako razbio glavu istom tom šipkom i komšiji dileru jer mu je hranio psa a lepo mu je rekao nekoliko puta da to ne radi, i opet proradila šipka. Ovaj sav krvave glave dođe kod mene u dvorište, ništa nisam mogao da mu pomognem, osim da se umije na česmi u dvorištu, rekao sam mu da mora u bolnicu na ušivanje. A taj diler, tako ga ja zovem, svako veče kupi pivo u kiosku i stoji na uglu ulice sam. Šta radi nemam pojma, po danu često ide prugom gore, dole. Mislim da sakuplja prazne bačene limenke pored pruge. Muka. A nudio mi je pomoć kaže: “ Ako ti smeta muzika iz kafane sada ću da uđem i da ih sve oteram.“ Jedva sam ga obuzdao da to ne učini, šta ću posle sa njim.

A ujutro, već u rano pre podne dolaze Romi. Pustila ih tu vlast, a sve su slične, pred izbore, zbog glasova, ispod nadvožnjaka, pored pruge iznesu neki otpad što su povadili iz kontejnera i prodaju. Oko podne se napiju u kafani i prvo svađaju i viču a zatim potuku bar jednom nedeljno. Policija više ne dolazi. Rano popodne pokupe taj otpad i odnesu. Poneki put kada ih mrzi da nose ili ne mogu da prodaju ostave na gomilu i zapale, tada uz sirene dolaze vatrogasci.

Već je bilo kasno popodne, zatvorio sam vrata od kuće, prošao kroz dvorište, nabrao nekoliko voćki, seo u kola i otišao. Ulaz u dvorište nikada nisam zaključao, i nije bilo krađe, strah je najbolji čuvar. Odavno više ne živim u tom kraju, gde sam odrastao, samo ovako dođem, obiđem kuću, sredim dvorište, voćke i travnjak ili pustim kuce da se istrče. Obavezno napunim hranilicu za ptice koja je okačena na staroj šljivi, dovoljno visoko i nepristupačno da mačke ne mogu da ih dohvate. Doći ću opet sutra, ima zrelih kupina i breskvi. Šta ću, navika, kažu da čoveka uvek privlači mesto gde se rodio da tu i crkne.

Објављено под Knjige | 2 коментара

Arsee’s tales 47

Објављено под Knjige | 2 коментара