“ Svaka strast je detinjasta. Banalna i naivna, i zapljuskuje nas odjednom. Obara nas. Spira sa stena. Sva ostala osećanja pripadaju zemlji, ali strast boravi u svemiru. Zato strast jeste vredna, ne zbog onoga što nam daje, već zbog onoga što od nas zahteva, da rizikujemo naše dostojanstvo. Nerazumevanje drugih i prezrivo odmahivanje glavom.“
Fredrik Bakman
Da li znate odakle dolaze noćni košmari. Otkriću vam tajnu nad tajnama, tajnu noćnih košmara. Posmatrao sam ih godinama u fantastičnim ulogama iskrivljene realnosti, realnim ili ne realnim iluzijama, pitao sam se uvek. Nekada su bili toliko zastrašujući da zastane dah, budio sam se znojav, mokar u paničnom strahu uplašen do same srži svog bića. Likovi iz realnog života poprimaju neverovatnu formu u cilju straha. Nadam se da psiholozi mogu da daju svoje mišljenje kada je u pitanju ne svesno mahnitanje našeg nazovi razuma. Kastaneda kaže da se snovima može upravljati ako dovoljno vežbaš, savršenstvo duha se podrazumeva, naravno ko sme da proba tako nešto, jer u suprotnom može se ostati zauvek u carstvu snova, što možda i nije tako loše, zavisi kako ko to razume. Posle dužeg posmatranja košmara i noćnih mora zaključio sam da oni dolaze od nekuda, a samim tim što od nekuda dolaze znači da su živi, da postoje u svojoj realnosti. Tako sam otkrio da postoji carstvo noćnih mora i košmara, poseban svet za sebe, i sasvim logično zaključio da su aktivni samo noću kada traže hranu. Naravno da moraju da se hrane jer smo prethodno zaključili da su to živi stvorovi kojima je potrebna energija kao i svakome od nas. Njima nisu potrebni kolači, jer je na njihovom ne stvarnom, delimično, nivou potrebna suptilnija hrana koju nalaze u našoj pod svesti. Dok mi spavamo noćni košmari su gladni onoga što imamo u pod svesti, gladni su našeg straha. Bez ikakvih problema, u većini slučajeva, ulaze u san i tada počinje fantastična predstava, noćni košmari uzimaju likove iz naše pod svesti menjaju im oblik i daju nerealne osobine, mogu da lete, mogu da budu šta god požele, sve u cilju da izazovu strah tu suptilnu energiju kojom se hrane. Ponekad kada preteraju košmari izazovu i smrt. Srce prestane da kuca od straha, dešava se. Strah je smrtni neprijatelj. Iako je sve naizgled imaginacija, nerealna fantazija, naša svest to u trenutku paničnog straha ne prepoznaje. Da li je to onda nerealna fantazija ili su ipak noćne more i košmari realni deo našeg postojanja. Naša svest nije tako naivna, ili ipak jeste kada prepozna stvarnu opasnost. Noćni košmari kao i obični snovi se pamte tek neku sekundu nakon buđenja, posle toga nestaju, odlaze u svoj svet. Mešanje fikcije iz snova i realnosti života, su deo naše svakodnevice, dva sveta koja postoje paralelno. Nedavno sam pročitao u jednoj fantastičnoj bajci da noćni košmari imaju svoje neprijatelje koji ih love iz zabave kao i iz koristi, to su lovci na noćne košmare i noćni košmari ih se puno plaše. Košmari su gladni straha i zato manje oprezni, sa jednim ciljem da što pre izazovu strah kod naivnog bezbrižnog spavača i tako se napune energijom. Tu nastupa lovac na košmare i možda mi ne morate verovati, ali video sam puno košmara kako se bespomoćno koprcaju uhvaćeni u mrežu, paukovu mrežu, tako fino ispletenu, skoro nevidljivu ali dovoljno jaku, i što se više koprca gubi snagu i predaje se lovcu koji ga odnosi, jer i Lovci na košmare često to ne rade samo radi zabave već i iz koristi zbog zasluga koje dobijaju za svaku ulovljenu noćnu moru. Praktično gledano lovci na košmare nam nisu baš od neke koristi jer suočavanje sa strahovima koje nosimo u sebi nas i dalje čeka, možda sledeće noći. Tada imamo šansu suočeni sa strahom da ga u realnom životu prevaziđemo jasnoćom, tako zatvaramo kapiju noćnim košmarima jer u našoj pod svesti nema straha. Samo realno, koliko nas to može da učini, malo, ali mogućnost je uvek otvorena. Želim vam laku noć.
Put kroz značenje reči, odnosno pronalaženje smisla izgovorenih ili napisanih reči predstavlja vrlo složen postupak dešifrovanja mimike stvoritelja, zbog toga je čitanje u nekom smislu odlazak u onostrano, kada svest o samom sebi prestaje da bude dominantna i fokusira se na neku novu dimenziju reči. Stvoritelj je odabrao reči smislene sadržine koje ima njegovu emociju tog magičnog i neponovljivo trenutka. Pisac emocijama daje boju, koja se u svesti čitaoca pretvara u sliku. Vrlo složen postupak se odigrava u deliću trenutku kada se uspostavlja veza između pisca i čitaoca. Pisac nije tako lako pronašao te reči, one su od nekuda došle jer ima beskrajno mnogo mogućnosti i kombinacija od kojih je samo jedna prava. Pisac luta virtuelnim lavirintom u potrazi za smislom, dok sve to posmatra čuvar riznice reči, jedinog bogatstva koje ovaj svet poseduje. U beskraju prostora i vremena na početku beše reč. Tako je bilo nekada, tako je sada, tako će i ostati, sve dok postovi prostor i vreme. Ako pisac u svojoj svesti pronađe riznicu reči samim tim je odabran od čuvara riznice i njemu je dopušteno da odabere reči koje su mu potrebne. Ako ti se pružila prilika da pronađeš pravu reč u pravom trenutku napisa si najlepšu priču, svoj život. Tako postaješ čuvar riznice reči, čuvar najbogatije blaga koje postoji na ovome svetu. Tada se reči čuju tako glasno i jasno da dopiru do svesti onoga koji ih čuje ili pročita i tako reči menjaju svet. Ono što je takođe važno, to su reči koje se ne izgovore, one imaju uticaj i na onoga koji uh je zadržao u sebi kao i na onoga kome su trebale da budu upućene. Nije tako jednostavno doći do riznice reči i steći najveće blago koje postoji jer se tako preuzima velika odgovornost, čuvar riznice dozvoljava samo odabranima koji lutaju u beskrajnim mogućnostima da čistog srca pronađu blago. Ako se blago riznice reči ne pronađe čuvar riznice udeli svakome reči koje zaslužuje. Reči ne mogu da se kupe, ne mogu da se zakupe, ne mogu da se ukradu zato su ne promenljivo blago dato na čuvanje gospodaru prostora i vremena. To je početak i kraj priče jer zamislite samo šta bi se dogodilo da je svakome dostupno tako veliko bogatstvo kakve su reči, tas vage na kojem se nalaze laži počeo bi da preteže i sve bi izgubilo smisao. Obmana bi pobedila, gospodar prostora i vremena bi prestao da postoji jer je svoje najveće blago izgubio. Gospodar riznice reči čuva blago i tako održava smisao postojanja jer na početku beše reč, tako je bilo nekada, tako je sada, tako će biti uvek.
„Naš um je uvek spreman da vidi ono što želi da vidi, i da zatim intrepretira to onako kako mu odgovara“
Posvećeno G-din. Smitu
Niko ne bi posumnjao da je novi, naizgled fini, dobroćudni sused koji se doselio u skromnu kuću sa druge strane ulice, baš preko puta mog stana, plaćeni ubica. Ali ja sam to znao, odmah sam ga prepoznao, ili tek nešto malo kasnije. Kako sam to mogao znati? Vrlo jednostavno, moj nepogrešivi osećaj policajca me nikada nije prevario, kao ni onda kada sam uhapsio gradonačelnika tvrdeći da sam video da prima mito, zbog čega su me nepravedno prerano penzionisali kao policijskog službenika, a kasnije je taj isti gradonačelnik izgubio na izborima i svašta su pričali, ali bilo je kasno. Sada sam bio siguran da je novi sused plaćeni ubica, potreban mi je bio samo materijalni dokaz i zato sam odlučio da ga pratim, nazvaćemo ga G-din Smit, da ne bi otkrio njegov pravi identitet. Od ranog jutra sam posmatrao kroz prozor, društvo mi je pravila flaša viskija, naravno spustio sam trakaste zavese, ili ih tek malo pomerao kada ga nisam dobro video u dvorištu. Zapisivao sam sve navike. Uveče sam koristio dvogled, tako sam mogao da vidim sve, ili skoro sve, sa plaćenim ubicama nikada niste načisto. Štampu je samo prelistavao, detaljno je čitao samo oglase i crnu hroniku, jedan od prvih dokaza da sam u pravu. Čekao je šifrovanu poruku. To rade sve plaćene ubice. Znao sam da konačni dokaz ne mogu pronaći samo posmatrajući. Morao sam da mu se približim, da se sprijateljimo, da zajedno pijemo viski, da se on opusti, tada bi mi možda priznao, ispričao neku pikanteriju, dao neki materijalni dokaz. Bili smo sličnih godina, živeo je sam kao i ja, odmah sam pomislio da bi mogli da se družimo, popijemo po neki viski. Međutim svi moji napori da se upoznamo padali su u vodu. Jednostavno bi se ljubazno javio na ulici i izmislio neki razlog da se ne zalepi na moju priču. To me je u početku nerviralo ali i nateralo na razmišljanje, sigurno postoji jak razlog, a to je da je G-din Smit sigurno plaćeni ubica. Sve je ukazivalo na to. Samo je bio potreban materijalni dokaz, koji sam na kraju i pronašao. Tada sam kupio dvogled, otvorio novu flašu viskija i zauzeo poziciju pored prozora. Posle više meseci skoro danonoćnog posmatranja i ne znam koliko praznih flaša viskija, morao sam, jer to niko normalan ne bi izdržao, zapisao sve navike G-dina Smita. Nije imalo potrebe više da zapisujem jer se sve ponavljalo. G-din. Smit je bio savršen, u stvari to nije niko, jer ja to kao bivši policajac najbolje znam, što je moglo da znači da on samo odlično glumi, to je bio još jedan dokaz da sused ima neku tajnu koju krije a to je prošlost plaćenog ubice. Nisam ni malo u to sumnjao. Potreban je bio samo materijalni dokaz. A onda je sve počelo da se odvija kao na filmskom platnu kada sam jedne noći umoran od posmatranja i viskija zaspao na sofi sa dvogledom na grudima. Svanuo je tako lep sunčan prolećni dan koji ja nisam imao prilike da vidim, jer sam se probudio tek negde oko podne, ukočen od spavanja u polu sedećem položaju, nakrivljene glave i počeo da psujem sve čega se setim. Odmah sam popio dobar gutljaj viskija, da se povratim onako mamuran, uzeo dvogled i zgranuto zaključim da G-din. Smit nije u kući. Prelistao sam sve papire o navikama suseda i zaključio da svakoga dana u to vreme čita novine i pije čaj. Da li je moguće da je bio dovoljan trenutak moje nesmotrenosti da plaćeni ubica iskoristi svoju šansu i da me nasamari, da sav moj višemesečni trud padne u vodu. Nisam mogao da verujem svojim očima. Namerno me je naveo da verujem njegovim navikama i kada sam se malo opustio on je nestao i sada sigurno izvršava svoj krvavi zadatak. Ne sumnjivo da je bio dvostruka ličnost. U trenutku sam se osećao kao gubitnik. Brzo sam istrčao napolje, koliko sam mogao, i pažljivo osmotrio kuću preko puta, dosta je bilo skrivanja, odlučio sam da upadnem u stan plaćenog ubice, pronađem dokaze, razotkrijem ga i privedem pravdi, već sam video zavist u očima mladih policajaca. Prešao sam na drugu stranu ulice i uputio se brzim korakom prema ulaznim vratima i onda zastao kao ukopan, ulazna vrata su bila malo otvorena. U trenutku sam odmah znao da je zamka i da će biti eksplozija ukoliko otvorim vrata ili prekinem snop svetla lasera koji sigurno čuva kuću. Dosetio sam se genijalno da to proverim, izuo sam papuču ubacio je kroz otvorena vrata i brzo čučnuo sakrivši glavu rukama. Ništa se nije desilo. Lukaviji je nego što sam mislio, dosta sam ga potcenio. Nisam smeo da dodirnem vrata, sigurno su premazana nekom hemikalijom. Brzo sam se vratio do stana i uzeo metlu. Polako sam drškom metle pomerio vrata. Ništa se nije desilo. Kroz polu otvorena vrata sam pogledao unutrašnjost stana, delovalo je mirno, zakoračio sam oprezno, znao sam da to samo tako izgleda a da je istina bila drugačija i bio sam u pravu. Čuo sam da se nešto iza mojih leđa pomera, ostao sam kao zaleđen kada je mačka istrčala kroz moje noge iz stana. Prsti su mi pomodreli stežući dršku metle a ja nisam mogao da se pomerim još neko vreme. Kada sam se malo povratio a u stanu zavladala spokojna tišina ponovo sam se pokrenuo, uzeo sa poda papuču i obuo. Obišao sam sve prostorije, nije bilo nikoga, sada je trebalo da pređem u detaljnu pretragu, znao sam da plaćene ubice čuvaju dokaze u tajnim sefovima ili na neobičnim mestima, sve ću da pretražim, moram da nešto pronađem, ovo je šansa mog života, znao sam to, kao i da sam samo na korak od cilja. Tada sam primetio belu kovertu na kuhinjskom stolu, drhtale su mi ruke kada sam pročitao na koga je naslovljeno, pisalo je G-din. Smit, nisam imao vremena da se od ovog iznenađenja povratim kada sam čuo da se ispred kuće zaustavilo neko vozilo. Stavio sam kovertu brzo u džep spreman da se borim stegao sam dršku od metle i čekao, a onda se genijalno setio da je bolje da se pravim mrtav, legao sam na pod i zatvorio oči. Ovo su dolazili pomoćnici plaćenog ubice da očiste i uklone sve dokaz, znao sam to sigurno, naivno sam uleteo u osinje gnezdo. Čuo sam ih kako ulaze, nisu se skrivali i bili tihi, čuo sam kako razgovaraju. Pronašli su me vrlo brzo, kada sam kroz trepavice video da je u kuhinju ušlo pet uniformisanih lica samo sam jače zažmurio očekujući metak u glavu. Ništa se nije dogodilo, bio sam polu svestan, kao u daljini sam čuo razgovor.
Bez potpisa. Nasmejao sam se zadovoljno, konačno dokaz, nesumnjivo da je ovo bila šifrovana poruka.
Pretvaramo se da smo normalni, plivamo po sredini mora i ako se druga obala ne vidi, nema je ni u najavi. Moramo tako, nema drugog izbora jer sutra stiže novi dan i opet mora da se pliva, možda se druga obala pojavi, možda je to pusto ostrvo sa ljudožderima, a možda raj, nikada ne znaš, znaš samo da radiš ono što radiš a to je da plivaš. Da bi mogao da plivaš moraš da znaš puno stvari, nije plivanje tako jednostavno, kako na prvi pogled izgleda. Moraš da ponoviš mnogo zaveslaja i da se setiš svakoga dana tako jednostavnih stvari da ne bi potonuo. Na primer, moraš da znaš šifru za kompjuter, šifre za telefon, šifru nekoliko mail-a kako privatnih tako i poslovnih, šifre bankovnih kartica, da znaš zamršene procedure sa klijentima, njihov psihološki profil, psihološki profil kolega, da primetiš da se koleginica ošišala, a da kolega ima novu košulju, da se setiš šifre za plaćanje preko interneta, gde je dobra a gde nije brza hrana, da se setiš da pozoveš roditelje, da ne zaboraviš da pitaš sina kako je uradio kolokvijum i da li se ćerka pomirila sa najboljom drugaricom, da ne zaboraviš spisak stvari koje treba da kupiš i da sve to doneseš kući, da ne zaboraviš da pitaš komšinicu kako je bolesni muž i da napraviš žalosnu facu ako kaže da mu nije dobro, da ne zaboraviš da svratiš do servisa za automobile i pitaš zašto motor ima čudan zvuk i kada te majstor u servisu gleda čudno kao ludaka, da ne zaboraviš da dodaš malo vode u cveće jer je i ono živo biće, kao i gladna mačka koja čeka na pragu kuće, usput primetiš da je hranilica za ptice okačena na grani drveta skoro prazna, da ne zaboraviš da u povratku pokupiš ženu sa posla, to nikako ne smeš da zaboraviš, i da je pitaš šta joj je direktor danas rekao na sastanku, da ne zaboraviš da popiješ lek, ujutro, u podne i uveče jer je od životne važnosti i značaja da izgledaš bar malo normalno, da ne zaboraviš da pozoveš prijatelja i pitaš kako mu je bolesni otac, jer ste stvarno prijatelji od kada znaš za sebe, da ne zaboraviš da pozoveš servis koji treba da popravi roletnu a oni svakog dana obećaju da će doći i slažu, da ne zaboraviš da pokupiš račune iz poštanskog sandučeta,…ne mogu svega da se setim, ima još toga jer se svakodnevno pravimo da smo normalni i plivamo i ako ne vidimo drugu obalu, moramo tako jer kažu ako ne plivaš onda počinješ da toneš, a sutra je novi dan.
Bilo je kasno popodne tog kišnog i hladnog februarskog dana kada sam krenuo da se vidim sa Adamom. Uvek smo se viđali u kafeteriji koja je bila skrivena u jednoj mirnoj sporednoj ulici blizu glavnog trga. Malobrojnim gostima je obezbeđena privatnost udobnih, odvojenih separea. Slušao se lagani džez. Zbog kiše sam požurio ali u trenutku sam zastao jer sam bio u dilemi koji put da odaberem, naj kraći kroz glavni gradski trg gde je uvek bila gužva ili malo duži put kroz sporedne ulice. Odlučio sam u trenutku i zapitao se koliko različitih puteva se otvara, koliko različitih mogućnosti se nudi u svakom trenutku, i šta je to što određuje kojim ću putem da pođem, i kuda će me odvesti, možda je to sudbina, nisam u to verovao. U takvom razmišljanju stigao sam do kafea. Video sam da je Adam već udobno smešten u separeu koji je gledao na šank, razgovarao je sa kelnerom, stigao sam na vreme da poručim crni čaj i odmah krenuo sa pitanjem o kome sam razmišljao pri dolasku.
„Šta misliš koliko smo novih puteva danas propustili,“ malo sarkastično sam započeo, tek da otvorim razgovor. Adam me pogleda kao da mi poručuje, dečko počeo si žestoko.
„Pravo pitanje je koliko smo novih puteva danas otvorili. Oni putevi koje smo propustili nas ne interesuju, ono što se nije dogodilo, nije ni trebalo da se dogodi,“ u jednom dahu sruči mi u lice, bez da na svom licu napravi i jednu grimasu. Sada je već bilo lakše, uspeo sam da otvorim razgovor i navedem Adama na diskusiju, nadajući se da ću saznati i naučiti nešto novo i originalno, zato sam nastavio u sličnom ritmu, još malo provokativnih pitanja:
„Da li je tada, u takvoj situaciji, tačno to da je svaki put kojim krenemo onaj pravi.“ Konobar je stigao, voleo sam to posluženje čaja sa svim tim dodacima koji su bili na tacni.
„Nisi pomislio da možda putevi biraju tebe, otvorene mogućnosti traže realizaciju,“ nastavio je Adam, onako lagano, kako on to zna, ne menjajući izraz lica prateći plavušu koja je upravo ušla u kafe, pa nastavi.
„Tvoj problem je što si nesiguran i ne znaš da li si na pravom putu, ne traži od mene da ti pokažem koji putem treba da ideš, svako mora da nađe svoj put,“ završi monolog uz lagani smešak ispijajući svoj čaj. Bio je star, u stvari mislio sam da je star, bilo je teško da se odrede njegove godine, delovao je mlađe, i vrlo, vrlo snažno. Iako sam bio dosta mlađi, mislim da je puno snažniji od mene. Delovao je šarmantno, prefinjeno, a opet njegovo lice je kao isklesano u kamenu. Kao za sebe sam prokomentarisao dok sam ispijao svoje piće.
„Nije to lako.“ Adam se odmah nastavi unoseći mi se u lice,
„Da je lakše ne bi valjalo“ pogleda prema šanku pa opet u mene te nastavi „Vidiš li plavušu za šankom,“ potvrdio sam klimanjem glave, „U slučaju da se okrene prema nama ne smeš da je pogledaš u oči.“ Delovao je tajanstveno te nisam ni pitao zbog čega, pogledao sam na sat, vreme provedeno sa Adamom je uvek brzo prolazilo, to sam i rekao ispijajući svoj čaj.
„Vreme možda i ne postoji, razmisli malo,“ nastavio je Adam da ruši moje mitove, pokazao sam na sat. Adam se nasmeja i odmahnu rukom, kružio je kažiprstom u vazduhu i smejući se ponavljao, „Tika-taka, tika-taka, pričaš mi o toj napravi, ti stvarno nisi normalan. To što ti nazivaš vremenom postoji beskonačno unazad i beskonačno unapred, šta tvoja tika-taka naprava može bitno u tom razdoblju beskonačnosti da izmeri.“ Pogledao sam ga začuđeno, nesposoban da išta kažem, nisam mogao u trenutku da razumem celokupnu sliku izgovorenih reči koje su mi pomerile granicu opažanja. Sigurno sam napravio neki glup izraz lica jer se Adam gledajući me slatko nasmejao a zatim popio svoj čaj. Dugo me je potom gledao u oči, njegove su čudno sijale.
„Sada zamisli sve puteve i mogućnosti koje ti se pružaju u životu, milioni varijanti, ne zna se broj, i zamisli neograničeno vreme, pokušaj te dve stvari da staviš u istu ravan.“ Očigledno je to bilo previše za mene, nisam mogao da razumem te sam samo slegnuo ramenima i pogledao u svoje ruke.
„Ne razumeš, razmisli jednostavno realno, da li svi ti putevi, sve te mogućnosti u životu, nisu već realizovane u vremenu za koje smo nepobitno utvrdili da je beskonačno, da li sada razumeš.“ Sve je delovalo realno i jednostavno logično i da su se sve moguće kombinacije događaja već dogodile. Zato sam pokušao da nastavim.
„ Ako se sve već dogodilo šta je potrebno da mi učinimo.“
„ Da u beskonačnom vremenu živimo ovaj trenutak koji je jedino besmrtan.“ Pomislio sam da je to pečat na već sve rečeno, ali nije bilo tako. Plavuša za šankom nas je pogledala, okrenuo sam glavu na drugu stranu a Adam je imao osmeh dečak, delovao je u trenutku nestvarno mlađe, nisam izdržao da ne prekinem to flertovanje sa krajnje jednostavnim pitanjem: “A šta da radimo posle tog trenutka besmrtnosti .“ Ne skidajući pogled sa plavuše za šankom, Adam je i dalje sa smeškom nastavio, „Niko ne može da ti garantuje da ćeš živ da dočekaš sledeći trenutak.“ Plavuša je uzvratila osmeh, video sam u samom uglu oka. „Rekao sam ti da ne gledaš.“ Pogledao sam u plafon, ne znajući šta ću sa sobom, situacija je bila bez izlaza, zbunjen razgovorom, plavušom koja me je de koncentrisala, počeo sam sa stola da prikupljam svoje stvari u nameri da izađem napolje u hladno i kišno februarsko veče nadajući se da će mi to razbistriti misli i da sumiram razgovor, razmislim o beskonačnosti vremena, kombinacijama mogućnosti, besmrtnosti ovog trenutka i možda smrti u sledećem trenutku, kada sam video da je Adam već ustao, namignuo mi je i dobacio, „Vidimo se opet ovde.“ Nikada se nismo dogovarali kada da se vidimo, jednostavno uvek kada bi došao u kafe, Adam je već bio tamo, dok sam o tome razmišljao, Adam je prišao plavuši, razmenili su nekoliko reči i zatim, na moje iznenađenje, zajedno izašli iz kafea. Sačekao sam malo, te sam se ohrabrio da izađem u noć i kišu. Pogledao sam na jednu i drugu stranu puste ulice, nisam ih video. Podigao sam kragnu jakne, navukao kačket na čelo, zavukao ruke duboko u džepove i na trenutak zastao u dilemi kojim putem da pođem.
Adam otvori vrata taksija odakle se prvo pojaviše prelepe Evine noge, dok su zagrljeni išli stazom prema kući Eva se zločesto nasmeja, „Zašto ga nekada ne pozoveš kod nas.“ Adam je zastao i gledao Evine plave oči, „Da ovo vidi zaboravio bi sve što je naučio.“
Negde je neko u lokalnoj prodavnici spakovao mleko i hleba u platnenu torbu i razmenio blago žalosni pogled sa prodavcem, kao i juče. Imena ništa ne znače, poznaju se samo po pogledu. Nikada se neće upoznati, možda tek razmene neku reč, ako bude prilike. Pokvarena česma kaplje, vodeni kanal se sliva niz bele pločice pravo u krvotok očaja, bez snage da se nešto učini. Neka starija gospođa je izvela malog žutog psa u šetnju, vukao je iz sve snage željan svega, ali nije mogao da pomeri godine taloga prekrivene teškom bundom pod šubarom. Nevidljivi pametni časovnik je merio već isteklo vreme, kratke korake po mokrom pločniku, korake kojim smo juče prošli, korake u mestu, otkucaje slabog, sporog i umornog srca koje je pokazivalo želju da prestane da živi, radilo je još samo malo, po inerciji. Neko je poručio espreso, blaga varijanta, produženi sa mlekom, da malo duže kupi toplinu i lagani džez kafea, da usisa odmah mlečnu penu, obriše trag na usnama, spusti šoljicu pored posude sa crvenim ružama, zagleda se kroz izlog u mokri pločnik kojim je prošla žena sa bundom i šubarom koju je vukao mali žuti pas dok se prolazila pored čoveka koji je nosio platnenu torbu i odsutno gledao ispred sebe. Svi oni imaju imena i dokumenta koja su nekada davno dobili od opštinske vlasti, posle svih popunjenih suludih formulara, plaćenih taksi, slikanja iz profila, potpisa na dokumentima, pečata, čekanja u redovima. Hronologiju tuge, duboko skrivena pod nebeskom kapom događaja, sakrivena blizu zaborava, tek na korak od ništavila i onog mirisa truleži kojeg se plaše, smrznuti od straha. Da nije truleži ničega ne bi ni bilo, samo što nam je žao da damo svoj doprinos. U savršenoj tišini otvara se pupoljak ruže dok baštovan uzima oštre makaze, ne vidi taj momenat, u poslu je, potrebno je da reže pupoljke, ima puno porudžbina, jedna je tek jutros stigla iz kafea gde uvek sluša dobar džez, odabrao je tek procvetali pupoljak i isekao ga, ne zna zbog čega se baš zagledao u njega, nešto ga je privlačilo kao neka tajna, nepoznata, imao je osećaj da je nešto ružno uradio, spustio je još topli leš stabljike u kartonsku kutiju i osetio trn u prstu. Kapljica krvi je bila iste boje kao ruža, prelila se u večni krvotok očaja koji se puni kao pehar do momenta kada se prelije a tečnost zemlja upije i uloge se zamene dok nevidljivi pametni sat i dalje meri vreme, korake, i otkucaje nekog novog srca. Čovek sa torbom iz prodavnice je ušao u staru zgradu, tanak kanal vode slivao se niz bele pločice, pritisnuo je dugme starinskog lifta koji se bučno spuštao, torba je isekla kožu na prstima koji su modri od starosti i zime, lift nije došao. Čovek sa torbom iz prodavnice krenuo je starim strmim stepenicama, stigao do drugog sprata i tu pao. Niko neće da ga pronađe dovoljno brzo da bi ga spasao, niko ga i ne očekuje. Jednostavno je ostao tako sam. Pored njega je jedino prošao uplašeni mali žuti pas vukući za sobom povodac, gospođa sa bundom i šubarom je ostala na pešačkom prelazu čekajući hitnu pomoć, vozač automobila koji je udario gospođu je pobegao. Možda i preživi, razmišljao je čovek koji je poručio espreso, produženi sa mlekom, gledajući u kao krv crvene latice ruže dok je u pozadini lagano svirala neka varijanta džez bluza, učini mu se da je u pozadini čuo odjek zemlje koji se raspala na poklopcu sanduka, pametni sat je i dalje merio vreme.
„Dok ovo pišem osećam da sadašnjost nestaje, ono čega nema nije zaboravljeno. Od ovog trenutka, ovog momenta, postoji samo jedan put u sledeći trenutak, nemam drugu opciju. Živim u tom sledećem trenutku koji se zove budućnost, lažu nas da postoji sadašnjost. Apsurd i besmislenost se tek uviđa kada se dođe do logičnog zaključka da je sva budućnost već sadržana u prošlosti gde se jedno i drugo stapaju u tačku. Ono što je za nas bitno je da to ne znači prestanak postojanja već njegov početak, iz trenutka u trenutak.“
Adam
Bilo je kasno popodne kada je Eva ustala od radnog stola, pisanje romana je zapalo u krizu. Ako nešto ne ide kako treba bolje prekinuti dok ne dođe pravi momenat. To su bile Adamove mudrosti, sa smeškom se setila Eva, tih jednostavnih ali delotvornih saveta koje je Adam uvek imao pri ruci da kaže, kao u prolazu, i nastavi dalje. Ako hoćeš poslušaj. Vremenom je Eva naučila da je pametnije poslušati.
Prišla je otvorenom prozoru, zavesa je lelujala, osećala se blaga prolećna svežina tek pokošene trave. Adam je kao i obično radio nešto po dvorištu. Eva je volela da to posmatra skrivena iza zavese. Adam je upravo završio šišanje travnjaka, klekao je na zemlju i u nekoj sumanutoj pozi savio glavu da gleda travu iz profila. Verovatno se i trava zapitala šta on to posmatra, a kada bi konačno shvatila neki listovi su izdužili svoje tanke vratove a drugi su se malo povili da bi bili svi iste visine. Adam je tek tada ustao i zadovoljno se nasmešio a trava je počela zadovoljno da se njiše, igra sambu, zeleni tepih se lelujao zadovoljan jer je sledilo uključenje prskalica i tako željena voda, kupanje, uživanje i hrana. Eva je to sve posmatrala, a kada je Adam kasnije pred mrak ulazio u kuću trava je malo polegla, sita i zadovoljna. Adam je Evi puno pričao o travnjaku a Eva je slušala pažljivo, iako je to sve znala i još mnogo više, zato što ga je volela.
Posebna priča bilo je drveće, Adam je imao čitave teorije o njihovom životu. Često bi joj prepričavao šta je sve čuo od drveća u dvorištu, i kako se veliki Zlatni Jasen svađao sa Crvenim Javorom a da su se tri breze u zapadnom delu dvorišta tome smejale. Grane su se pomerale, lišće se govorilo a Adam je znao i osećao taj nemušti jezik prirode, Eva je to slušala pažljivo, iako je sve to znala, i još mnogo više, zato što ga je volela.
Svakodnevni ritual Adamovog boravka u dvorištu bilo je hranjenje ptica. Adam je okačio puno posuda sa semenkama na grane drveća. Brzo su se navikle da dolaze. Bilo je tu puno senica, vrabaca, nekih crnih ptičica sa dugačkim crvenkastim repom koje su generacijama unazad živele tu negde u krošnjama drveća. Kada bi Adam napunio posude sa semenkama krošnje drveća bi oživele, lišće je treptalo od siline ptičije graje i žamora. Ponekad su se svađale oko mesta pored posude sa semenkama, nekada bi sve odletela a nekoliko trenutaka kasnije bi se vratilo još više, kao da su pozvane na ručak. Adam je to sve posmatrao zadovoljan sa uživanjem udobno smešten u svojoj stolici za ljuljanje. Eva je mogla da sasvim tačno opiše da je ponekad videla Adama kako samo jednostavno ispruži ruku i kažiprst a neka ptičica sleti na prst, nešto cvrkuta i odleti. Adam je pričao da je sestra od crveno repe ptice danas tri puta dolazila sa mladuncima i da su zbog toga sve senice negodovale. Eva je rekla Adamu da ne izmišlja, a verovala mu je sve, samo je volela da ponovo i ponovo sluša tu priču, zato što ga je volela.
Nekada bi Adama videla, iza spuštene zavese, kako leži na travnjaku, zatim počne da se kotrlja, nekoliko puta na jednu stranu a zatim isto toliko puta na drugu stranu, ono što je primetila posle toga da trava uopšte nije povijena, kao da je Adam bio lak kao pero, a bio je baš krupan i težak. Bila je to samo još jedna misterija. Kada bi ga pitala šta je to radio na travnjaku, Adam bi se zamislio, kao da razmišlja šta da ispriča, kako to da objasni, da bi na kraju samo lakonski odgovorio, to je visoka matematika. Eva je morala da bude baš uporna , kao i svaka radoznala žena, sve dok Adam nije pristao da do detalja ispriča teoriju i praksu o energiji, uspostavljanju ravnoteže u telu sa majkom Zemljom. Eva je stalno nešto novo zapitkivala iako je i sama dosta znala ali volela je da ga sluša jer ga je volela.
Eva je tako nalazila inspiraciju za pisanje romana, izmišljeni likovi su bili sve varijante Adama, videla da stvarno postoje u njenoj neposrednoj okolini iako tu ispred kuće nije bilo ništa posebno, kao i ispred drugih kuća, običan travnjak i par drveća, ali samo na prvi pogled tako izgleda, unutar toga se nalazi čitav svet svakodnevnih događaja, osećala je da se sadašnjost pretapa i nestaje u sledećem trenutku budućnosti koje je trebalo doživeti jer nema druge opcije.
Gledao sam šta se dešava. Čovek je izlazio iz banke, gledao je u papire koji su mu bili u rukama, tada je ispala kreditna kartica, nije primetio. Beskućnik na uglu jeste. Odmah je reagovao, probio se između prolaznika gurajući sve pred sobom, brzo se savio i pre neko da je nagazio uzeo je karticu, obrisao je o masne pantalone i strpao u jaknu. Potražio me je pogledom svojim krupnim vlažnim očima, nije mogao da me vidi ali je osetio da ga gledam, znao je to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava. Pas lutalica je njuškao okolo pekare, bio je gladan, privlačio ga je miris tople hrane. Ljudi su ulazili i izlazili iz pekare, gledao ih je svojim krupnim vlažnim očima koje su molile. Niko nije obraćao pažnju na psa i njegov tužni gladni pogled. Skoro niko. Jedan starac je izašao iz pekare i dao mu hranu koju je pas slatko pojeo. Starac ga je pomilovao po glavi. Potražio me je pogledom, nije mogao da me vidi, ali je osetio da ga gledam, znao je to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava. Bolesnik je ležao na krevetu u bolnici. Lekari su ulazili i izlazili iz sobe. Video sam da umire, video sam da je još željan života. Gledao je svojim krupnim vlažnim očima predosećajući kraj, ali ipak nadajući se. Potražio me je pogledom, nije mogao da me vidi ali je osetio da ga gledam, znao je to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava. Bila je svadba, veselje, muzika, puno hrane i pića. Svi su bili lepo raspoloženi i srećni. Mlada je igrala sa mladoženjom u ritmu muzike, njihova tela su bila jedno. Gledali su se svojim krupnim vlažnim očima i osećali toplinu ljubavi. Potražili su me pogledom, nisu mogli da me vide, ali su osetili da ih gledam, znali su to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava. Vernicu su ulazili u crkvu, crkvena služba je trebalo da počne za koji minut. Neki od njih su dolazili u crkvu samo da bi tamo bili viđeni, neki od njih su se sapleli, ni sami ne znajući zašto, ni kako su se sapleli. Potražili su me pogledom svojim krupnim vlažnim očima, nisu mogli da me vide ali su osetili da ih gledam, znali su to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava. Ribar je izašao sa svojom skromnom barkom na more. Bilo je lepo, mirno, tiho jutro, more je bilo kao staklo, Sunce je tek izlazilo na horizontu, tišina. Skoro da sam ga čuo kada me je pogledao svojim krupnim vlažnim očima. Bacio je mrežu, sačekao i onda počeo polako da je vuče prema obali. Mreža je puna ribe a ribar pevao srećan. Potražio me je pogledom, nije mogao da me vidi ali je osetio da ga gledam, znao je to, znao sam i ja.
Gledao sam šta se dešava….
Bio je to manje više običan dan fotografa, puno sam slikao svakodnevno, život ulice, trenutke koji nastanu u deliću sekunde i ne mogu se više ponoviti. Kada pritisnem okidač fotoaparata, odmah u trenutku vidim da li je sve u redu, još u objektivu. Taj trenutak kada oko pregleda izdvojeni kadar u objektivu slože se kockice u mozgu koje kažu, sve je u redu pritisni dugme i napravi fotografiju, deluje vrlo jednostavno ali nije baš tako. Praveći umetničke fotografije razvija se taj osećaj ili se neko jednostavno rodi sa tim talentom, da se oseti simetrija, asimetrija, sklad, harmonija, da fotografija ima poruku, da naročito poruku, to dobra fotografija mora da ima. Poruka fotografije, to je ono da sama slika kaže nešto više o sebi nego što se vidi je teško postići, treba da se uklopi puno kockica. Možeš da imaš na fotografiji i sklad i harmoniju i boje i zlatni presek, sve ono što treba da ima, ali ako nemaš poruku nema onoga što fotografiju izdvaja od drugih. To je finalna tačka.
Bila je rana jesen, oblačno nedeljno prepodne, idealno za fotografiju jer nije bilo senki. Ne znam zašto sam se odlučio da odem u industrijsku zonu, lokacija za utovar, istovar vagona, tako mi je jednog trenutka kao misao proletelo kroz glavu, verovatno zato što nedeljom tamo nema ljudi, kamiona, radnika , dizalica u pokretu, sve stane tog dana i čeka ponedeljak ujutro da se pokrene. Pravi trenutak da se proveri ima li tu nešto što bi objektiv pronašao da ovekoveči. Šetao sam sredinom široke, kao pista, ulice i tražio pogledom motiv, nešto što bi me privuklo da stanem, podignem fotoaparat. Perspektiva se sužavala u daljini, sa jedne strane je puno železničkih šina, poneki vagon ili dizalica pored puta a sa druge strane širokog puta magacini i bočne ulice između. U daljini se naslućivala putnička železnička stanica. Pogled luta nadajući se da će jednog trenutka da zastane, izdvoji sliku iz slike i taj delić stvarnosti u deliću sekunde ovekoveči, sačuva, ukrade da bi i drugi to videli. Razmišljao sam da mi za dobru fotografiju nedostaje još nešto i tog trenutka se iz jedne bočne ulice pojavi pravo ispred mene žena koja je puno žurila. Nije na mene ni obraćala pažnju, kao da me nije ni videla, kao da je najnormalnije bilo da u pustom industrijskom kompleksu šeta neko sa fotoaparatom na gotovs. Bio sam iznenađen njenom pojavom, bila je visoka, vitka, dugih nogu, to sam u deliću sekunda primetio, imala je na sebi lagani svetli mantil koji je lepršao i otkrivao ljubičaste pantalone. Duga crna kosa je bila u ritmu sa užurbanim korakom, možda je žurila prema železničkoj stanici, u trenutku sam pomislio dok sam podizao fotografski aparat i u objektivu video sliku kontrasta mlade, lepe, atraktivne žene i sumornog industrijskog skladišta i kako se sve to u perspektivi spaja i sužava u tačku. Pritisnuo sam dugme. Za drugi put nije bilo vremena. To je bilo to. Već je bila predaleko. Za trenutak sam zastao i gledao kako odlazi sredinom prazne ulice. Bilo mi je neprijatno zato što sam je fotografisao bez njenog znanja i odobrenja. Okrenuo sam se na suprotnu stranu i otišao. Kada sam kod kuće uveličao fotografiju i detaljno pregledao video sam da je u trenutku fotografisanja ona blago okrenula glavu na stranu tako da se videla delimično kontura čela i oka, to me je obradovalo jer je dalo kvalitet i život fotografiji kao i vetar koji je delimično pomerio jednu stranu mantila i otkrio dugu nogu u brzom koraku. Bio sam zadovoljan. Fotografija je izlagana na puno izložbi. Umalo da zaboravim, fotografiju sam nazvao „Jedino moja“ i samo tog trenutka je i bila jedino moja i nikada više.
Nedoumica koju je otvaralo pitanje da li sam se razboleo ili nisam, kao i da li sam zbog toga skrenuo pameću ili isto zbog toga, postao pametniji konačno je razrešena, ali da bi došli to tog, svečanog i u neku ruku dirljivo tužnog momenta, potrebno je da prisustvujete obdukciji mog konceptualnog mazohizma.
Sve je počelo sa jedva vidljivom, tankom kao kovrdžava nit, nedoumicom, koja se polako kao beli, vašljivi, masni crv uvlačila u moj jadni i napaćeni, pomalo zgroženi i nasilni mozak. Nedoumica da li sam se razboleo ili nisam i da li sam zbog toga skrenuo pameću se pojačavala činjenicom da su se simptomi moje bolesti kao i opšteg ludila jadne i žalosne okoline ponavljali, nekada smanjivali, nekada konstantno vibrirali kao neke bolesne žabe, mada vam moram priznati, da budem iskren i krajnje rigidno realan, nisam ni ja bio daleko iznad razine svoje čemerne baštine, čak šta više mislim da me je ludilo ili prosvetljenje, potpuno svejedno, približilo okolini (rekao sam već da ne ponavljam, čemernoj i jadnoj) u tom stepenu da ne bežimo glavom bez obzira, kao sumanuti jedni od drugih, već da se približimo, nisam znao da li tome da se radujem ili da zbog toga tugujem.
Bivalo je opet, to opet se stalno ponavlja kao usud , ali šta bi smo mi bez tog svakodnevnog ponavljanja i rutine, i pitanje kada se bolest prvi put pojavila, da li smo je u genima već imali prilikom rođenja, jer odakle bi drugo došla, zato uzmite sa velikom dužnom rezervom ovu skromnu opservaciju, moj skromni i očajni duh ne može da se seti kada se bolest dogodila, prvi put pojavila, ne ume da broji, sabira, ne seća se okolnosti, zaboravlja okolnosti, zaboravlja sasvim bez osnova sve i svašta, kaže da ga to održava u životu što je okrenut prema budućnosti, mada mu ja toliko baš i ne verujem. Sa obzirom na činjenicu da se u takav duh ne mogu pouzdati kao istinit i verodostojni izvor dokaza koje bih vam lagodno prezentovao kao iz rukava sa naučne tačke gledišta tada sam još više od toga siguran da se početak bolesti dogodio u dalekoj prošlosti, latentno, ko zna kada, pa mi sada patimo jer mislimo da se sve ovo događa prvi put, a ne da to sve nosimo, verovatno od rođenja svog pra pretka, obmanuti kao i uvek u svojim ponavljanjima izlaska iz rutine, i urođene spasonosne zaboravnosti, odnosno kao što rekoše lekari da se ne umire zbog bolesti nego iz činjenice da smo prethodno bili živi. Odobrio sam ovakav stav, ali to uopšte nije bitno, jer isto ne može da utiče na krajnji ishod unapred izgubljene utakmice, performanse su očigledno varirale u nekim slučajevima, odnosno u većini slučajeva, prevazilazile imbecilnu kategoriju pristojnosti ljudskog stvora, naravno da vam o tome govorim.
Godinama me je to istraživanje bolesti potajno kopkalo po već istrošenom ostatku mog jadnog i čemerno napaćenog mozga sve dok nisam u krajnjim granicama delirijuma i van razumskih okvira shvatio u deliću trenutka mističnog prosvetljenja koje je bilo savršenstvo iluzije bez izlaza za koju bi ekspertiza pokazala da, iako se videlo kao svetlo sa Aurore, da je u stvari obična kvazi laž i bedna iluzija privida postojanja ka daljem užasu shvatajući pakao kao konceptualni mazohizam nihilista, fatalista i komunista u svim oblicima, što je paradoks činjenici da pakao nije geografsko odredište već stanje mog jadnog i čemernog duha.
Već uveren da sam u mračnom grotlu bez mirisa, ukusa, sa anemičnim manifestacijama van ovog vremena koje se meri sa satom, prostora koji se meri sa metrom i sve dublje zaglavljen u sluzavu i jadnu paranoju, kao i da teški poremećaji iskrivljene iluzije stvarnosti rastvaraju poslednje ostatke monotonije u meni, što sam lično utvrdio samo obdukcijom rođenog leša shvatajući da me je bolest toliko razorila u svojoj isceliteljskoj moći da sam se posle toga a pre svega, još bolje sastavio i krenuo da brojim od početka.
Bilo je kasno popodne kada je Adam ušao u kuhinju, gurnuo stolicu i seo. Dohvatio je cigarete sa stola i upaljač, na trenutak zastao, pogledao u Evu, zapalio cigaretu i duboko udahnuo. Eva ga je mirno gledala iza radnog dela kuhinje držeći isključen blender, a onda je rekla:“ Zar mora ovde da gori cigareta, izađi na terasu.“ Onda je Adam odgovorio:“ Ako može tvoj blender da me budi mogu i ja da upalim cigaretu u kući.“ Eva je sipala sadržaj u duboku čašu i onda je rekla:“ Evo završila sam, možeš da ideš na spavanje.“ Adam ljutito izduva dim prema Evi pa je rekao:“ Smeješ mi se u lice, nemam dugme da dodirnem i zaspim kao ti, kad hoćeš možeš da spavaš.“ Eva popi gutljaj napitka pa je rekla:“ Ne spavam uvek kada zatvorim oči, neki put samo ćutim i slušam.“ Adam je dugo gledao pa je rekao:“ Znači namerno to radiš, praviš se da spavaš.“ Eva odmah nastavi:“ Zašto nekada ne vidiš da li stvarno spavam.“ Adam ljutito baci upaljač, preskoči preko pulta, podiže Evu i odnese je u sobu.
Bilo je kasno pre podne kada je Adam kroz san čuo brujanje, blender je opet bio uključen, prvo polako, a zatim sve jače, ljutito skoči sa kreveta i u gaćama ode u kuhinju, onda je rekao:“ Stvarno nisi normalna.“ Dohvati cigaretu i zapali. Eva je ćutala dok nije isključila blender, tada je rekla:“ Dosta si spavao, mora nešto i da se radi.“ Adam ljutito ugasi cigaretu i tada reče:“ Znam koliko treba da spavam, nisam toliko lud, ako me probudiš još jedanput slomiću te.“ Eva pusti dugu plavu kosu, pogleda Adama pravo u oči i tada reče:“ A šta si rekao da ćeš da mi uradiš.“ Adam baci upaljač, preskoči pult, podiže Evu i odnese je u sobu.
Bilo je kasno popodne kada je Adam duboko spavao a Eva sa smeškom polako prilazila prekidaču, blender je počeo da se čuje, prvo slabije a zatim sve jače. Adam je u drugoj sobi stavio jastuk na glavu i nastavio da spava, i bar da se pravi da spava.
Jutros sam razgovarao sa prodavcem na pijaci, objašnjavao mi je da su njegovi proizvodi bez herbicida, organski, prirodno uzgajani, mahao je rukama teatralno da to objasni. Razumeo sam njegovu želju da takvim nastupom opravda visoku cenu proizvoda ali sam više razmišljao o načinu komunikacije i zato sam pustio da priča što više i bude detaljan. Razmišljao sam o njegovom svetu koji pokušava da mi predstavi i prenese uz pomoć ruku. Svakodnevno smo svedoci slične komunikacije i dosta vremena provodimo slušajući i pričajući. Prilikom slušanja stvaramo sliku sveta koja se nalazi u sagovorniku i tu sliku usaglašavamo sa slikama sveta, popisom stvari koji imamo u sebi. Od tog usaglašavanja, tih niti koje spojimo stvaramo sliku, odnosno pronalazimo svoju sliku koja bi odgovarala onome što čujemo. Taj zvuk koji čujemo proizvode glasne žice, vibracijama. Da li su te vibracije koje čujemo ili govorimo prevaziđeni vid komunikacije. Na verbalnu komunikaciju smo se toliko navikli od postanka vrste, zasnovali kulturu, razvijali različite jezike, doveli je do umetnosti izražavanja i još usavršavamo, jednostavno ne znamo drugačije. Kao i u svakom razvoju, tako i u našem, postoji određeni nivo, koji se jednostavno prevaziđe. Da li ste primetili da se nekada razumemo i da ništa ne kažemo, da prepoznamo emociju, laž, bes ili ljubav samo u pogledu. Oči su ogledalo duše, davno je to neko rekao. Pogled je takođe vrsta impulsa ali daleko složeniji od govora, suptilniji, prenese nebrojeno puta više informacija nego izgovorene reči. Kada se pogledi spoje sve postaje jasno, oseća svako svoju istinu u duši, čista energija kruži i pretvara se u osećaj koji ne može da nas prevari. Reči tada nisu potrebne. Pretpostavljam da je to sledeći nivo. Kako da pređemo na sledeći nivo, da li smo na to spremni, da li to želimo, da li želimo da uvek znamo istinu, da li nas laži okružuju i možda održavaju u životu i kakav bi to život bio ako se samo pogledom razumemo i uvek znamo istinu. Očigledno da za to, gledano u celini, nismo spremni, još uvek volimo da vičemo, galamimo, mašemo rukama a opet se ne razumemo i nikada nećemo da se razumemo na taj način. Verbalna komunikacija je takva sama po sebi i prilagođena našem intelektualnom razvoju. Međutim razvoj i dalje traje, neko pređe na sledeći nivo ranije, neko kasnije a neko nikada. Šta je potrebno da bi se prešlo na viši nivo komunikacije. Znanje. Kao i u svemu, potrebno je vežbanje, iskustvo je neophodno, da osetiš koji je sledeći stepenik u razvoju. Sve to može da se nauči, bitna je volja, da imaš u sebi stalnog pokretača, da si posvećen tom cilju, da imaš puno energije. Tada se stvore uslovi da nešto učiniš prvi put, sve ostalo je lako. Da bi nešto uradio novo potrebno je da to prethodno nikada nisi radio i da to jednostavno uradiš. Svaki sledeći put biće bolje, otvoriće se prostor koji ti obezbeđuje volja. Znanje se stiče kroz iskustvo ponavljanja istih situacija i reagovanja na osnovu prethodnog iskustva. To je univerzalna formula. Tako je i sa ne verbalnom komunikacijom. Emocionalna inteligencija nam je urođena u genima i ona prestavlja osnovu ne verbalne komunikacije. Pogled je samo sredstvo kojim to postižemo, impuls, vibracija, kao sada govorom. Kada osetimo energiju iz pogleda potrebno je samo da znamo da je pročitamo, kao i svaka energija ona ne nestaje samo menja oblik, pretvara se u nama u osećaj, u odgovor koji čekamo da saznamo. Put da pređemo na sledeći nivo uvek je otvoren i to nije kraj, već samo sledeći nivo ne verbalne komunikacije koji je složeniji od pogleda i emocionalne inteligencije. Put je pun iznenađenja, u tome je i čar i lepota komunikacije, da se jednostavno bolje razumemo.
„Ako tražiš nešto i to nešto traži tebe“
Bilo je kasno popodne kada je Adam hitno odlučio da ide do obližnje prodavnice. Pravi trenutak, Eva je ispružena na sofi gledala omiljenu seriju, mačak je pored nje, otvorenih očiju dremao, kao da je na plaži. Postojao je samo jedan razlog koji je tražio tako hitnu intervenciju, kako bitan, tako važan da odlaganja nije bilo. Ovalna šarena posuda na sredini stola od fine keramike oslikana raznobojnim cvetićima sa crvenim poklopcem koji je imao ispupčenje na vrhu je bila prazna. Nema čajnih kolutića. To je moralo odmah da se reši. Patološka ljubav prema čajnim kolutićima Adama je vratilo u rano detinjstvo, verovatno i još ranije u ono ne svesno doba kada je trebalo preživeti bez majčinog mleka. Preživeo je, a za to su bili zaslužni keks i mleko. To je ljubav koja će trajati do kraja života, ne može prestati, jer je zapisana u genima. Adam odmahnu glavom kada mu ove misli po ko zna koji put prođoše kroz glavu, uvek u kući mora imati samo dve osnovne namirnice, keks i mleko, tako je bilo nekada, tako je i sada. Eva ne zna da napravi čajne kolutiće, nije ona kriva zbog toga, ona je pisac, zanesena i nestvarna, u oblacima, a čajni kolutići su tako stvarni mirišu na vanilu i mleko.
Pre izvesnog vremena probao je nov model čajnih kolutića. Primetio ih je slučajno u prodavnici, mada u slučajne događaje nije verovao, čajni kolutovi su se tu pojavili pred njim sa razlogom. Tražili Adama i bukvalno se smejali sa police u prodavnici. Bili su obliku smiley, kakvi na šarenom omotu takvi i u pakovanju, nasmejani i srećni. Adam je uvek uzvratio smešak. Oborili su ga sa nogu, ljubav na prvi pogled i ukus, ukus vanile. Dok je presipao keks u posudu video je da ima polomljenih, nasmeja se, te najviše voli. Idilu prekinu mačak koji najavi dolazak Eve neki trenutak kasnije, sa najlepšim osmehom na svetu, osmehom koji je nagoveštavao nešto.
Ne vredi računati, meriti svoj udeo u onome što radiš, ima to ko da meri i ceni, to nije problem, ne bavi se tuđim poslom, bavi se samo sa sobom i ono što je najbitnije, učini uvek ono najbolje što možeš, ostalo nije tvoja briga. Princip je jednostavan, to je odavno utvrđeno, nisam bio tako pametan da to izmislim, jednostavno to postoji kao što postoji noć i dan, kao nebo i zemlja. Isuviše je jednostavno da ne bi bilo istinito, to je tako, kvalitet tvog života odgovara kvalitetu tvog doprinosa svetu oko tebe. A da li mi to znamo, da li nam je to svakodnevno u pameti, da li se toga pridržavamo, da li uopšte verujemo u to, ili mislimo da je ovaj svet stvoren samo za naše prohteve i želje, da što više prigrabimo za sebe, da preko tuđih leševa gazimo da bi ostvarili svoje ciljeve. Iskušenja su nekada velika, ali kazna je još veća, ne zaboravi to, imao je običaj da govori Učitelj i ispričao nam jednu običnu priču koja u sebi ima jednu malu ali vrlo bitnu tajnu, rekao nam je da pažljivo slušamo, a ja ću sada sa vama da je podelim.
Elem, Učitelj se uvek budio pre svanuća, voleo je da priušti sebi rađanje Sunca, rađanje novog dana koji se više nikada neće ponoviti. Izlazak Sunca je posmatrao sa terase hrama koji je bio okrenut prema istoku i dalekim horizontima. Tog jutra kada priča i počinje, Sunce se postepeno pojavljivalo iza planina na horizontu a tada je kao mala senka proletela ptica negde u daljini i za jedan tren narušila harmoniju. To je Učitelj primetio, na trenutak su se obrve sastavile, kao da je samo kratko procenjivao šta to može da znači a zatim na uglu usana se pojavi blagi nagoveštaj smeška. Tog dana, negde oko podne, dok smo bili u dubokoj meditaciji zadatih mantri, ne znamo odakle, pojavilo se u krugu, između nas, jedno malo mače. Prvo ga je primetio Učitelj kroz spuštene kapke na očima, koje su jedva vidljivo zaigrale kao i ivica usana, samo toliko. Mače je odmah postalo miljenik naše zajednice i naročito Učitelja. Nosio ga je uvek sa sobom a ono uživalo. Dok smo radili duhovne vežbe u dubokoj koncentraciji mače nam se željno igre, penjalo po leđima, osećali smo te, tao igla oštre kandže, ali niko nije reagovao, a na Učiteljevom, kao kamen licu, samo bi zaigrao nagoveštaj osmeha. Mače je odraslo u našoj zajednici a okolni meštani misleći da je to tajna duhovnog razvoja nabavljali su mačke i čuvali ih. Međutim posle nekog vremena, kao što se iznenada pojavila, tako je iznenada i nestala. Učitelj je nije tražio a mi nismo smeli da pitamo, niti da komentarišemo.
Učitelj nije rekao koja se to tajna krije u ovoj naizgled običnoj priči, rekao je da svako od nas mora da je pronađe, nikome da je ne ispriča i zadrži samo za sebe. Ako vi pronađete tajnu, ove naizgled obične, svakodnevne priče, neka vam ona bude putokaz da ste na dobrom i pravom putu.
Prvo nastane misao, a na kraju volja da se nešto učini, na nama je da između toga istražujemo, možda nešto i pronađemo, u svakom slučaju to što smo pronašli, je jedino što smo mogli da pronađemo, to je sasvim dovoljno.
Veliki četvrtasti znak pored puta, u mestu gde sam se skoro doselio, označavao je skretanje za Semgbazit. Odmah mi je privukao pažnju jer je obeležen žutom bojom. Produžio sam dalje ali mi je ostala misao o putu za Semgbazit. Zbog čega je taj saobraćajni znak bio obeležen žutom bojom nisam znao, sigurno je postojao neki razlog. Igrom slučaja, ili šta već, i u narednih nekoliko dana često sam prolazio tim putem, i uvek pogledao prema znaku koji je pokazivao skretanje za Semgbazit, put je vodio uz brdo do krivine a dalje ne znam gde, nisam želeo da koristim mape, to je bilo isuviše jednostavno, želeo sam da to sam otkrijem.
Kada bi me neko od ukućana pitao, videći da se spremam za izlazak napolje, gde nameravam da idem, uvek bi ozbiljno odgovorio samo dve reči, u Samgbazit. Znali su da iako se šalim, u stvari mislim ozbiljno, i da ću jednom stvarno otići tamo.
Kada su se kockice složili naglo sam okrenuo volan automobila i uključio žmigavac desno u pravcu skretanja za Semgbazit uz brdo, i istraživanje je moglo da započne. Osetio sam uzbuđenje nepoznatog. Put je u početku vodio kroz naseljeno mesto, nije pisalo koliko je Semgbazit udaljen, sa vrha uzbrdice nazirali su se planinski obronci prošarani borovom šumom. Čovek je uvek pravio put pored reke, to je bilo naj lakše, reka je spajala ljude, donosila život, tako je i ovaj put vodio dalje prvo niz brdo do potoka. Kuća pored puta bilo je sve manje, a put sve više strm tako da se potok tek nazirao dole negde duboko usečen. Nastavio sam dalje mada putokaza više nije bilo a ni drugih puteva. Jedan jedini put je vodio do Semgbazita, bar sam se tako nadao. Nisam odustao ni kada je planinski put postao tako uzak da sam razmišljao šta bi uradio da naiđe drugo vozilo, naročito na oštrim krivinama serpentina, ali niko nije naišao. Iz Semgbazita niko nije odlazio i niko dolazio, osim mene. Sa jedne strane puta bila je planina a sa druge strane provalija, odlučio sam da zaustavim vozilo na jednom koliko toliko pravom delu puta i jako povukao ručnu kočnicu. Tek kada sam isključio motor i izašao osetio sam kako mi je tišina obavila sva čula . Put koji sam prošao je kao kakva zmija vijugao uz planinu čas se krijući u borovoj šumi, čas se pojavljivao na golim stenama. Naslućivao sam da se i dalje na dnu provalije između planina nalazi potok koji se nije video od rastinja. Planina sa druge strane potoka je delovala moćno, strma i neprohodna a ispred su se i dalje naslućivali obronci drugih planina i činilo se da je tako u beskraj prema Suncu koje je polako zalazilo. Želeo sam pre toga da stignem u Semgbazit pa sam krenuo dalje putem. Da putem, ali sam ubrzo video da puta na nekim mestima i nema, verovatno ga je odnela vodena bujica ili sneg, tada sam pomislio da je možda bolje da se vratim dok još mogu, ali sam ipak nastavio. Na svu sreću to je bilo poslednje iskušenje jer već za nekoliko minuta ispred se ukaza zaravan i čistina, put je bio bolji i širi, a pojaviše se i prve prizemne, planinske kuće pored puta. Semgbezit na vrhu planine. Zaustavio sam se u centru mesta, bar sam tako mislio, jer nisam imao koga da pitam. Na ovalnom trgu nalazila se zgrada koja mi je delovala starinski službeno sa istaknutom zastavom, do nje mala crkva a iza na padini groblje, i to je bilo sve. Želeo sam nekoga nešto da pitam, ali nikoga nisam video. Na okolnim padinama, kao u malim skupinama bilo je još kuća i to je to. I tišina. Tišina koja prodire u srž bića. Stajao sam u centru Semgbezita kao spomenik. Tako blizu neba tako daleko od večnosti. Tada sam primetio uređenu pešačku stazu koja se spuštala iza velike monolitne, kao mrak crne stene. Dok sam silazio strmim stepenicama pored stene držeći se za rukohvat primetio sam da iz pukotine u steni izvire voda koja se blago preliva u korito i pretvara u potok koji razdvaja dve planine . Vratio sam se prema kolima i tek tada primetio da sam ostavio otvorena vrata, nikakav problem, bio sam jedini prisutni stanovnik Semgbazita koji je video rađanje vode u steni.
Ukućani su me u šali pitali kako je bilo u Semgbazitu, lakonski sam odgovorio, namam pojma, tamo nikada nisam bio ali znam sigurno da ću se nekada vratiti.
Da li je naša svest u trenutku nastanka bila praznina?
Da li je ta praznina zatrpana materijalnim svetom oblika u cilju opstanka?
Da li je praznina i svet antimaterije i pored toga nastavio da postoji?
Da li razvojem svesti možemo da osetimo prazninu, svesni da antimaterija postoji?
Da li je praznina prvo nastala?
Da li su svet materije i svet antimaterije jedina dva sveta koja postoje?
Bilo je kasno popodne kada je Adam pažljivo zatvorio vrata kuće, da ne remeti mir koji je Eva volela da ima kada se posveti pisanju. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao. Te izmišljotine neko čita, što je još strašnije, gubi vreme, pa još fantaziraju, prepričavaju. Adam nikada nije razumeo to sa pisanjem. Život je drugačiji, stvarniji, nije fantazija. Kada bi i samo pogledao Evu, ona bi znala šta o tome misli i nežno bi ga zagrlila i mazno rekla: „Ludo moje.“ Adam je znao da su oni dva sveta koja idu paralelno, prepliću se, nekada sudaraju, ali idu napred. Poštovao je Evinu strast za pisanjem, nekada kada ona ne vidi, uzimao je da pročita tekstove, ali bi brzo odustao od čitanja jer za Adama ono što se dogodi je jedina stvar koja je mogla da se dogodi, nema plakanja, nema reprize, nema milosti.
Dovoljan je bio samo pogled da verni pas Džoni napusti udobnu hladovinu i dotrči. Adam čučnu i zagrli kao starog drugara. Skoro svako popodne voleli su šetaju, to je bio deo rituala na koji su vremenom navikli i zavoleli. Adam zakači povodac, pa još jedanput proveri da li je dobro zakačen, da ne zateže previše, jer Džoni je imao običaj da nekada baš jako povuče. Nije voleo mačke a družio se sa mačkom u dvorištu, čudna je ta njegova narav. Izašli su na ulicu i krenuli uobičajenim putem prema jezeru, Džoni je veselo mahao repom, povremeno se okretao i pogledom molio Adama da još malo više popusti povodac a Adam bi samo pogledao u nebo time govoreći da je ta molba uzaludna. Naime odmah na kraju naselja bio je pešački prelaz i dalje je put vodio do malog jezera koji je bio uređen sa parkom, pešačkom stazom, stazom za trčanje, drvenim mostićem, malom šumicom, livadom i restoranom na obali. Idealno mesto za šetnju. Odmah posle pešačkog prelaza, tamo gde se put odvaja prema jezeru video je da u susret idu dve komšinice. Adam ih nije voleo a ni Džoni, uvek vi prokomentarisao sa tihim režanjem dok bi se Adam uljudno javio, a obojica su mislili isto. Bilo je puno šetača na stazi pa je Adam voleo da se ipak malo osami na livadi, tu bi Džoni voleo da se istrči i dohvata lopticu koju bi Adam bacao. Mogao bi i sto puta da je baci, Džoni bi uvek sa istim žarom trčao i donosio lopticu. Adamu bi bilo žao da ga više zamara pa bi lopticu stavio u torbu da Džoni ne vidi i tako bi se okončalo igranje, ali loptice više nema. Jednostavno pre nekoliko dana malo su se duže zadržali na livadi i već je počeo da pada mrak kada je Adam bacio lopticu poslednji put a Džoni se vratio bez loptice. Tražili su je zajedno posle toga, ali loptica kao da je propala pod zemlju. Džoni ga je tužno pogledao. Adam nije znao šta da mu odgovori. Nosiš kamen u džepu pa ti žao kada ga izgubiš. Narednih dana bi svaki put tražili na livadi lopticu ali nje jednostavno nema. I danas će ponoviti taj ritual, Adam nije nikada odustajao. Pažljivo su pregledali ponovo mesto gde je loptica nestala, Džoni je zastao kao ukopan i okrenuo se prema Adamu kao da kaže, brzo dođi, Adam dotrča zadihan a Džoni pokaza njuškom u travi guštera. Adam kleknu, gušter ga je posmatrao svojim buljavim očima u strahu da ga pas ne pojede u trenutku. Adam oseti povoljan trenutak „Priznaj gde je loptica ti mali gmizavče.“ Gušter u trenutku odgovori: „Ukrala je krtica i odnela u onu rupu.“ Adam i Džoni pogledaše u pravcu gde je gušter pokazao ali u prvom trenutku ne videše krtičnjak. Gušter iskoristi njihovu nesmotrenost i pobeže kroz travu. Džoni potrča za njim ali ovaj se negde sakrio tako da nije mogao da ga nađe. Iznervirani Adam ga zakači za povodac „Naivni smo mi, prevario nas je običan gmizavac.“ Džoni nešto promrmlja u smislu da će se potruditi da već sutra obračuna sa gmizavcem, on nikada ne odustaje. Naučio je to od Adama. Svi psi imaju hiljadu želja pre nego izgube igračku a samo jednu posle.
Vratili su se u dvorište najkraćim putem, ništa nisu razgovarali, svako je u svojoj glavi razmišljao šta će sutra uraditi kada nađu guštera. Adam je sipao svežu vodu koju Džoni jedva dočeka i slatko se napi te leže da razmišlja gledajući zvezde. Adam oprezno otvori vrata kuće, tišina ga zapahnu. Čudni su ti pisci, malo uvrnuti, izmišljaju, pa se još posvete fantaziji kao da su to stvarni događaji, užive se u halucinacijama, ili bar tako žele da izgleda stvarnost, ko bi znao.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, iskren čovek. Uvek bi rekao ono što misli, neistina nije nikada izašla iz njegovih usta, nije slagao nikada. Ali ljudi ko ljudi ne vole kada im se kaže istina, pa su često to koristili da ga prevare, govorili mu neistine, iskušavali lažima, zbog čega je bio često u neprilici. Ipak je uvek ostao iskren.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, ljubazan čovek. U svakoj situaciji je njegova ljubaznost dolazila do izražaja. Nikome nije rekao ružnu reč, uvek je bio tu da lepim rečima pomogne, uteši, dočeka, isprati. Bila je radost sresti takvog čoveka. Ali ljudi ko ljudi, ne vole tuđe uspehe te su ga puno klevetali i ogovarali kada god su mogli. Ipak je uvek ostao ljubazan.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, dobar čovek. Uvek je činio dobra dela, pomagao ljudima, poznatim i nepoznatim, uvek se našao u nevolji svakome, nikome zlo nije učinio. Ali ljudi ko ljudi, sve dobro što je učinio danas već sutra bi zaboravili. Ipak je i dalje činio dobra dela.
Bio jednom jedan čovek, kakav čovek, vredan čovek. Stalno je radio i gradio, stvarao i pravio, ali ljudi ko ljudi ne vole tuđ uspeh, pa su to na svaki način rušili da umanje njegov rad i uspeh, ili da ukradu zasluge. Ipak je on gradio i dalje.
Bio jednom jedan čovek koji je znao da je sve na kraju samo između njega i Boga a ono drugo nikada nije ni bilo bitno.
Hvala Majci Terezi.
Prostor korisnika Bratislav 