ALHEMIČAR

– Dobro došli u moj skromni dom, carstvo dobre hrane.

– Hvala, šta mi predlažete za doručak.

Za početak kiselo mleko, sinoć sam napravio od svežeg punomasnog mleka, iz ovih krajeva, zagrejano i sipano u male tegle, dodato po kašičica pavlake u svaku teglicu, promešano i ostavljeno da prenoći na toplom. I gle čarolija, dobili smo kiselo mleko. Kada zahvatite kašičicom odvaja se kao mala santa leda, čvrsto i ukusno. Sa kiselim mlekom služimo vruću pitu sa sirom. Specijalitet napravljen od rukom razvijenog testa, nafilovano svežim belim sirom i kajmakom, uvijeno u rolnu pa savijeno u kružnu spiralu, premazano mašću i ispečeno u peći na drva do zlatno žute boje. Hrskavo spolja, meko i sočno iznutra. Šta mislite, ili ste možda raspoloženi da doručkujete domaći specijalitet, kačamak. Jednostavno i ukusno jelo. Kada se voda zagreje u posudi dodamo kukuruzno brašno, ali pažljivo kašikom da ostanu grudve koje se kuvaju pola sata. Zatim dolazi najvažniji deo, meša se i muti što duže. Što se duže muti kačamak je lepši. Na kraju se prelije sa vrelom mašću, da zacvrči. Serviramo sa kriškom svežeg belog sira preko i kašikom kajmaka na vrhu, naravno uz teglicu kiselog mleka, da bolje otvori apetit. Šta mislite o tome, ili više volite prženice od testa, niko ne može da odoli kada zamirišu, uvek se traži još jedna porcija. Zamesimo kašikom meko testo od brašna, vode, kvasca, malo soli i šečera, takozvano kiselo testo. Ostavimo da naraste na toplom pa promešamo kašikom i tako nekoliko puta, što više puta naraste testo ukusnije će prženice biti. Odvajamo loptice koje razvučemo rukom što tanje i pržimo na vrelom ulju do zlatno žute boje, pred vašim očima će te videti kako narastu, spolja hrskave unutra mekane i mirišu predivno. Poslužujemo ih sa svežim belim sirom, kajmakom uz naravno teglicu kiselog mleka.

Gledao sam ga kako razmišlja šta da poruči. Kod mene niko ne dolazi slučajno. Dolaze da se dobro najedu. Vremenom sam naučio da je spremanje hrane umetnost, čak i više od toga, alhemija, jedina ljubav koja traje od prvog do poslednjeg dana života je ljubav prema hrani. Nikada nisam spremao prema receptu, jednostavno osetim ukus hrane još dok se sprema, znam da je odlična i da je ne probam, čista alhemija.

I šta ste odlučili da poručite?

Објављено под Knjige | 6 коментара

ČOVEK I PAS

Najstariji ugovor na svetu potpisali su potomak majmuna i potomak vuka pre deset hiljada godina. Toliko traje prijateljstvo između čoveka i psa, i trajaće sve dok postoji svet. Od samog početka nastajanja vrste upoznali su se negde i ostali zajedno zauvek.

Mogu pogledom da se razumeju, da čitaju emocije sa lica, da boju glasa osete, da lavež upozorenja prepoznaju, da cvile od sreće, da trče zajedno, da se probude zajedno, da ručaju zajedno, da se bore zajedno, u dobru i u zlu zajedno. Posle deset hiljada godina isto kao i na početku, zajedno kroz život. Ne postoji veća odanost od odanosti psa prema čoveku.

Zašto je čovek uspeo da se kao vrsta sisara razlikuje od svih ostalih vrsta razvijenom inteligencijom, ili koja ga je to razlika od svih ostalih izdvojila i omogućila mu impozantan napredak. Šta su to radili čovek i pas. Šta mislite, odgovor je jednostavan. Igrali su se. Kod većine sisara sklonost prema igri izgubi se kada odrastu. To jedino ne važi za čoveka i psa. Upravo ta razlika doprinela je da se razvije inventivnost koja je ključ impozantnog uspeha kao vrste. Onaj ko zna da se igra razlikuje se od ostalih jer svojim imaginacijama i iluzijama u realnoj osnovi stvara uvek novi svet. To čovek i pas rade već deset hiljada godina. Bez psa čovek sam nikada ne bi uspeo. Zvuči neverovatno ali je istina. Mi smo deo njihovog čopora, a oni deo naše porodice. Kada pas živi sa čovekom njega smatra za vođu čopora. Geni vuka su i dalje u psima a zakoni čopora su poznati. Vođa čopora se brani do smrti. Sačuvali su nas i spasli iz krvave i surove prošlosti početka istorije. Odbacivanje iz porodice psi teško preživljavaju jer osećaju da nisu bili dostojni da žive sa vođom čopora sve dok ne nađu isto tako odbačene i ne naprave novi čopor. Nemojte nikada to da uradite.

Naučili su nas da se igramo zajedno i tako napredujemo kao vrsta, zato bez psa ne bi smo bili ovo što jesmo. Puno ih volimo ali psi uvek malo više vole nas. Nije li to divna suština simbioze zajedničkog života.

Објављено под Knjige | 4 коментара

SVEDOK

Ispričaću vam priču o čoveku koji je ubica alkoholičara. Da odmah nešto rasčistimo, nije ih ubijao zato što ih je mrzeo, više je to bilo nehotično, iz zajedničke ljubavi prema alkoholu. Ali je bilo.

Živeo je skromno, u maloj kući sa dvorištem na kraju grada, znate to je jedno od onih četvrti gde se svi poznaju. Mnogobrojna porodica se razišla, svako na svoju stranu, tako da je živeo sam, ali nije mu bilo dosadno, čak šta više imao je društvo. Obično bi duge letnje dane započeo otvaranjem flaše piva, radio je to sa uživanjem. Smestio bi se u udobnu stolicu klub garniture u hladu vinove loze, pomalo pio, samo iz flaše, čašu nikada nije koristio i posmatrao ko prolazi ulicom. Ponekad bi započeo uobičajenu priču sa nekim ko zastane da ga pozdravi. Žene nisu bile u toj priči jer su znale da je oštar na jeziku i da im neće ostati dužan. Ponekog od njih, što započnu priču, bi pozvao da mu se pridruži i popiju pivo. I uvek je tako počinjalo i završavalo se tragično. Posle popijenog piva, išlo se u prodavnicu da se kupi još piva. Sledećeg dana bi se priča ponovila i sledećeg i sledećeg. Posle ispijanja piva, prelazilo se u sledeću fazu gde se pila rakija. Dnevna doza je bila polovina litra. Pivo se pilo u pauzama kao osveženje. I uvek se tako nastavljalo i završavalo tragično. Jedan je umro u stolici na suncu u snu pijan. Mislim da još nije svestan da je umro. Drugi je bio relativno mlađi čovek u ranim pedesetim godinama. Družili su se intenzivno nekih godinu dana pre nego se razboleo. Zamoljen sam bio da ga obiđem u bolnici. Prošao sam kroz sve bolničke sobe i nisam ga video. Napravio sam drugi krug kada me je pozvao po imenu, jedva sam ga prepoznao. Lice je bilo izobličeno i bio je ekstremno fizički slab. Razmenili smo nekoliko rečenica, sve mi je ličilo na tragični kraj. Tako je i bilo samo nekoliko dana kasnije. Sledećeg jutra je bila otvorena nova flaša piva. Doživeo je duboku starost i nije umro od alkohola. U tom kraju nije više bilo alkoholičara. Mlađi su voleli neke druge droge.

Kada malo bolje razmislim, njih je u stvari ubilo previše ljubavi prema samom sebi. Želja da trenutak prividne radosti potraje svaki put duže sve do momenta kada ne može da se promeni namera sopstvene smrti. Sve je to neka vrsta igre, jednostavno, smrt je poslednji i jedini svedok našeg života.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PRIRODNA LEPOTA

Ispričaću vam priču šta mi se juče dogodilo. Ni manje ni više upoznao sam najlepšu ženu na svetu, da baš tako, najlepšu ženu na svetu.

Divno jesenje popodne sam odlučio da provedem vozeči biciklu. Odabrao sam stazu kroz vrlo skup kvart na obodu grada. Imao sam vremena i uživao u vožnji upijajući poslednje tragove leta. Odabrao sam tu stazu na kraju grada jer nije bilo puno automobila da zagade vazduh a parkovi u okolini skupih kuća su bili predivni. Lepo pošišana trava kao zeleni tepih, ukrasno drveće raznobojnih listova smenjivalo se kao na filskoj traci. A tada sam izdaleka primetio dvorište koje nije ličilo na prethodna i kuća je bila neobična. Kada sam se malo približio, učinilo mi se da menja oblik, više je ličila na neku tikvu posutu lišćem koju je neki slikar išarao žutom i crvenom bojom. I tada sam ugledao nju u dvorištu, najlepšu ženu na svetu, nisam mogao da odvojim pogled od njene lepote. Bicikla je išla sama od sebe i udarila točkom u ivičnjak. Pao sam pravo na glavu. Nije me ništa bolelo jer sam još uvek gledao u nju. Najlepša žena na svetu je dotrčala i pomogla mi da ustanem. Oprao sam ranu na glavi u dvorištu ledenom vodom kojom me je najlepša žena na svetu polila iz bokala. Osećao sam njen pogled na sebi dok sam onako mokar sedeo u hladovini a ona prilazila da vidi povredu. Tek sam tada video izbliza njenu pravu lepotu. Sve mi se pomutilo u glavi. Njeno koža je bila satkana od raznobojnog lišća koje se stopilo u telo od plodova zrelih crvenih jabuka, žutih čupkastih sočnih breskvi i šarenog nara. Prišla je sasvim blizu. Taj predivni miris nikada neću da zaboravim. Iz nedara je izvadila breskvu i pružila mi. Pojeo sam je ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu, a zatim i crvenu jabuku i sočnu krušku. Okolo mene na stolu je bilo puno voća a ona me je nudila i nudila i ja sam zaboravio na bol i na polomljen točak od bicikle ne skidajući pogled sa najlepše žene na svetu jeo sam sočno voće. Ništa mi više nije bilo potrebno.

Ako nekada prođete ovim kvartom, zastanite na trenutak i pogledajte kroz krošnje stabala voća i jesenjeg lišća, videćete me, još sam tamo. Do skorog viđenja,

Објављено под Knjige | 2 коментара

SEĆANJE

„Život je beskonačna priča“

Ponoć je već odavno prošla, ko veruje satu. Krug sećanja se otvara i zatvara pričom. Neka reč nam provocira sećanja, stvaraju se slike koje opisujemo rečima.

Razmišljanje se razlikuje od sećanja, sećanje se razlikuje od vizije, vizije se razlikuju od razmišljanja. U sećanjima čuvamo znanje pretočeno u iskustvo ponovnog reagovanja na iste ili slične okolnosti. Verujte da nas sećanje drži u životu.

Međutim postoji problem zato što sećanje nije neograničeno. Postoji određen broj sećanja kojima raspolažemo, misli se kreću u tom ograničenom krugu sećanja.

Postoji još jedan veći problem a to je da sećanja prosto nestaju. Jednostavno nas napuste i odu, ne možemo to da osetimo. Kada izgubiš sećanje izgubiš deo sebe. Postepeno svakog dana.

Kada jednog lepog i sunčanog dana, koji će sigurno doći, izgubiš i potrošiš sva sećanja, budi siguran i uveren u to, istog momenta nemaš više ni trenutak budućnosti.

Објављено под Knjige | 4 коментара

UDARNA VEST

Ne znam kako se zove, ali mi je lik bio poznat. I on je mene prepoznao, ko zna odakle, ili se samo tako pravio jer je video da ga posmatram. Mahnuo mi je rukom.

-Gde si druže, nisam te odavno video, imaš li malo novca, zaboravio sam novčanik a pije mi se pivo.

Naravno da se ovo događa ispred dragstora. Zavukao sam ruku u džep. Video sam da je malo kasnije ušao u dragstor, kupio pivo i izašao da popije ispred prodavnice. Više nisam obraćao pažnju šta se događa jer sam polako birao robu iz frižidera sve do trenutka kada sam čuo strahovit sudar automobila u vrlo prometnoj ulici pored dragstora. Zatim se čula eksplozija i popucala su stakla na izlogu prodavnice. U opštoj gužvi koja je nastala nekako sam uspeo da se probijem do izlaza i kroz haos na ulici. Čule su se sirene vatrogasnih vozila kada sam ulazio u stan. Trebalo mi je vremena da se povratim. Otvorio sam limenku hladnog piva koje sam malopre kupio, ispružio noge na kauču i uključio TV. Udarna vest. Reporter ispred dragstora je pričao a u pozadini vatrogasci su gasili požar. Koliko sam mogao da razumem, jer polovinu nisam čuo od uzbuđenja, dogodilo se da je lokalna pijanica pao na ulici i da se razbila staklena flaša od piva. Ništa se ne bi dogodilo ali tog trenutka je naišao biciklista, isekao je gume na parčiće od stakla i takođe pao preko pijanca i sav se isekao. Neko je pozvao hitnu pomoć, koja je bila vrlo blizu pa su brzo došli ali u žurbi su ostavili vozilo loše parkirano na prometnoj ulici tako da ih je udario kamion cisterna koja je prevozila benzin, došlo je do eksplozije i požara. Uh. Zatvorio sam oči i odahnuo. Popio sam celu limenku piva odjedanput. Sve je to moglo da se stvarno dogodi da sam njemu kupio pivo.

Објављено под Knjige | 6 коментара

AUTOPORTRET

* Nalazim se u mehuru sopstvene percepcije, a ono što vidim na oblim stranama je moj sopstveni odraz.

* Nemam više vremena pa ipak sam okružen sa večnošću.

* Nedostižno je za mene samo ono što ne poželim.

* Moja tuga i moja radost su moj sopstveni način prepuštanja.

* Ja sam kao pas što nema ništa ali to je suština moje sreće.

* Mogu videti i samog đavola ali neću dopustiti da to iko primeti.

* Nemam konačnog koraka ni prema čemu osim prema svojoj smrti.

Објављено под Knjige | 4 коментара

GOSPODAR ŠUME

Stajao sam skamenjen u strahu ispred Diva koji je, ne znam odakle, se stvorio ispred mene koji sam zalutao u šumi. Gledao sam ga sa nevericom. Bio je ogroman, ja sam mu bio do kolena. Njegova ruka je pokazala u pravcu glatke velike stene koja se vertikalno uzdizala malo dalje iza njegovih ogromnih leđa. Imao je svečanu crvenu uniformu i široki opasač na kojem je bila zakačena ukrašena sjajna sablja. Godine nisam mogao da odredim jer je lice bilo u dugoj crnoj bradi. Mislim da je imao puno godina. Osećao sam se tako izgubljeno pored njega koji je mogao jednom rukom da isčuša stablo koje me je zaklanjalo. Okrenuo se još jedanput prema meni i dao mi znak da pođem, nisam imao puno izbora. Do stene smo došli brzo, dalje je put vodio za mene visokim uglačanim stepenicama u samoj steni gde se na vrhu nalazio dvorac. Već iznemogao od penjenja po stepenicama pokušavajući da stignem diva jednostavno sam pao, nisam mogao više. Div se vrati po mene, podigao me jednom rukom i uneo unutra.

-Izvolite uđite u moj dvorac i moj grob.

Bio je to najčudniji i najlepši dvorac koji sam ikada video, obasjan hiljadama raznobojnih lampi čija se svetlost prelivala i šarala svodove uvek u novim kombinacijama boja. Mogao bi da ih gledam toliko dugo da više ništa u životu ne poželim. Na sredini hola bio je okrugli bazen sa prozirno zlatnom bojom vode koja se blago talasala od sredine prema ivicama u koncentričnim krugovima da kraja bezena kojeg kao da nije bilo jer se zlatna boja vode mešala sa svetlom raznobojnih lampi. Izgledalo je da bazen nema dno. Ne znam koliko sam dugo bio tako opčinjen, samo su jednog trenutka boje počele da zamiru a bazen prestao da se talasa. Sve se odigralo vrlo brzo tako da nisam uspeo da vidim Diva. Nastao je potpuni mrak tako gust i crn da sam osećao da pritiska telo. Sklupčao sam se u strahu na kamenom podu dok me san nije umornog savladao. Sanjao sam nepreglednu šumu kroz koju sam se izgubljen probijao i u košmaru proveo čitavu noć. Prvi zrak Sunca koji mi je obasjao lice me je probudio. Div je sedeo na prestolu od kamena i znatiženo me posmatrao. Zidovi zamka, za koje sam sinoć mislo da su od kamena, sada su bili prozirni i kako je dvorac bio na uzvišenju mogao sam da vidim nepreglednu prašumu.

– Ja sam gospodar svega što vidiš, reče Div.

Počastio me je najukusnijim doručkom koji sam mogao samo da poželim, bilo je svega, najviše neobičnog voća koje sam prvi put video i ukuse osetio. Gledao sam u beskrajnu šumu ispod dvorca a Div kao da mi je čitao misli reče:

– Moraš da pođeš, treba da znaš da si jedini živi stvor koji je posetio moj dvorac i moj grob.

– Zahvalan sam na tome, ali ja ne znam da izađem iz tvog kraljevstva, molećivim glasom punim nade sam tiho izgovorio.

– Moraš da ideš jer ti imaš svoju priču, svoj dvorac i svoj grob. Jaka želja neka te vodi iz lavirinta šume, ako želje nema lutaćeš sve dok ne saznaš šta stvarno želiš. A to je najteže učiniti.

Ove reči Gospodara šume sam zapamtio i uvek ih se setim kada mi je najpotrebnije.

Објављено под Knjige | 5 коментара

OGLEDALO

Već duže vreme, ponekad čujem sa tavana čudne zvuke, kao neki lagani šum, ili kao da se nešto pomerilo. Nisam obraćao pažnju, možda su to miševi, ili neka ptica koja pravi gnezdo pa zaluta, a možda i neki mačak ih lovi, najverovatnije sam bio lenj da to proverim, sve do juče. Nekoliko dana sam na godišnjem odmoru, a kako je sada situacija sa epidemijom virusa nisam išao nigde i posvetio sam se sređivanju kuće. Setim se juče tavana i svega što sam čuo odozgo i odlučim da tavan sredim.

Popeo sam se merdevinama do drvenih vrata koja su se uz škripanje otvorila i pomislio kada li sam zadnji put bio na tavanu, nisam mogao da se setim. Miris starih ostavljenih stvari me je zapahnuo kao i velovi paučine kroz koja se probijala svetlost sa jedinog tavanskog prozora. Tavan je služio za ostavljanje starih stvari, ne znam zašto sam sve to čuvao, ali jednostavno nisam moga tek tako da ih bacim. U prašini me je dočekala stara baštenska garnitura, igračke na polici, odmah sam video velikog gumenog Paju Patka, omiljenu igračku mog ranog detinjsta, obradovao sam mu se. Polako sam išao napred zbog niskog krova povijen kroz polutamu pazeći da ne udarim u grede koje su držale krov jer sam se tada setio svog prethodnog dolaska na tavan kada sam udario ramenom u gredu i tako uzbunio čitav roj stršljena koji su me napali a ja jedva pobegao sa tavana sa nekoliko ujeda po nogama. Bio sam sve bliži tavanskom prozoru ispod koga se nalazio moj stari radni sto i davno zaboravljene knjige. Razlog zašto vam sve ovo pričam je moje najveće iznenađenje koje sam ikada doživeo. Naime na stolu je bila otvorena sveska sa mojim rukopisom, nisam se sećao da sam je tako ostavio pa sam se približio da vidim šta piše i umalo mi nije srce stalo. Poslednja upisana rečenica je bila ona kada sam pomislio pre nekoliko trenutaka da mogu da me napadnu stršljeni ako zakačim i udarim u drvenu gredu, ruka mi je zadrhtala a srce ludo udaralo kada sam okrenuo nekoliko stranica unazad. Sve je bilo zapisamo, svaki događaj, sve što sam učinio, pomislio, apsolutno sve. Sve brže sam okretao stranice i vraćao se u prošlost i događaji su kao film ponovo bili ispred mojih očiju, preživljavao sam opet proživljen život. Da li je sve ovo moguće. Vratio sam se u detinjstvo, osetio radost kada sam dobio prvi vozić na šinama i tugu kada sam puno plakao zbog bolesti majke. Ruke su mi drhtale, nisam mogao više, vratio sam stranice sveske i iznemogao seo na staru prašnjavu stolicu. Sve što se dogodilo bilo je zapisano, do trenutka kada sam došao do sveske. Polako sam okrenuo sledeću stranicu bila je prazna, kao i sve naredne. Kako je ovo moguće. Pogledom sam prošao polumračnim tavanom i u blizini stola video dva ogledala. Nalazila su se na komadima nameštaja koja smo davno izneli iz kuće i zamenili novim. Ogledala su bila okrenuta jedno prema drugom. Na prašnjavom podu sam video, ili umislio da vidim, blage obrise tragova koji su vodili do prostora između ogledala. Sve mi je u trenutku bilo jasno i nisam želeo dalje da istražujem već se brzo vratio do merdevina, izašao i zatvorio vrata od tavana, u poslednjem trenutku jer se uz jaku grmljavinu osula kiša po meni. Otišao sam sav zadihan pod tuš. Dok vam ovo pišem razmišljam šta je bio odraz u ogledalu koje se ogleda.

Hvala Beskrajnoj priči na ideji za ovaj post.

Објављено под Knjige | 14 коментара

RAZUMEVANjE

Gledao sam dva patuljka kako jedva prolaze kroz visoku travu, jedan je nosio pečurku na ramenu a drugi sekiru koja je svetlela u travi, tako sam ih i primetio. Primetio sam i čoveka sa kosom na početku livade, svetlela se oštra i spremna da poseče glave na travama. Patuljci se izgubiše u polju maslačka ali se pojavi zmija. Nepomična kao štap sa visine je vrebala miša koji je sakupljao semenke sa zrelih cvetova, mora puno da ih nakupi i prenese u rupu, zima će biti duga i hladna a hrane za brojnu porodicu nikada dosta. Livadom prolete senka što niko od njih ne primeti. Soko je pravio krugove i razmišljao koji plen da odabere pre nego se obruši sa ispruženim kandžama. Čovek sa kosom sede u hladovinu da se odmori i napije vode. Dok je rukom brisao mokro čelo vide sokola i ruka mu pođe da uzme pušku okačenu o drvo. U trenutku se seti da odavno čeka ovaj trenutak jer mu soko krade piliće. Dok se okrenuo da uzme pušku sklonio sam sokola. Čovek se prekrsti kad vide da ga na nebu nema i ponovo poče da kosi travu. Patuljci su već isekli i drugu pečurki i krenuli jedva vidljivom stazom između bokora trave veselo pevajući ne znajući da idu pravo na kosača. Morao sam brzo nešto da uradim jer se i zmija ustremila na miša koji je ne vidi. Kosač je jako zamahnuo prema patuljcima, podmetnuo sam kamen i sečivo odskoči. Patuljci se dadoše u beg ka šumi, miš uplašen utrčao u rupu, a zmija spusti glavu. Čovek je opsovao Boga jer mu se kosa istupila, razumeo sam ga, samo se nadam da će nekada i on da razume mene.

Објављено под Knjige | Оставите коментар

Arsee’s tales 62

Објављено под Knjige | 1 коментар

GETO

Kada smo kolima prešli preko mosta videli smo do pojasa golog istetoviranog mladića kako najnormalnije šeta ulicom. Ćerka sa zadnjeg sedišta prokomentarisa da je ovde kraj civilizacije. Ulicom su prošla deca sa uređajem na ramenu, muzika je išla ispred i iza njih, vrlo jako. Devojčice sa kačketima u kratkim pantalonama su igrale u ritmu. Bilo je kasno popodne i u vrelom vazduhu se osećala prašina. Stigli smo do kuće. Prošao je voz, bez putnika, išaran grafitima, tek nekoliko praznih vagona. Nikome nije bilo jasno zašto još uvek  voz prolazi svakoga dana a nikada nema putnika.

U kafani na kraju ulice su stigli folk muzičari i probaju instrumente. Ružna muzika svima u kraju smeta, ali ko nas pita, kažu gazdarica ima veze u policiji, tu je radila kao čistačica. Niko iz kraja ne ulazi, okupljaju se u kasnu noć pijani, posle se po ulici tuku i dave. Prvi komšija ima pored ulaznih vrata metalnu šipku, kaže da je nekoliko njih noću zakucao sa terase i to po leđima. Terasa mu je malo podignuta i do ulice. Kaže: „Lepo ga pitam odakle si, a on mi kaže odakle je, znam da je to daleko pa mu kažem: “ A ovde si čak odatle došao da pišaš na moju ogradu, i tras šipkom sa visine po leđima, a on se sruči i ja uđem u kuću“. Ujutro ga nema. A šta će i taj jadnik bio u kafani, pijan, pa izašao i gde će nego uz prvu ogradu. Jednom je tako razbio glavu istom tom šipkom i komšiji dileru jer mu je hranio psa a lepo mu je rekao nekoliko puta da to ne radi, i opet proradila šipka. Ovaj sav krvave glave dođe kod mene u dvorište, ništa nisam mogao da mu pomognem, osim da se umije na česmi u dvorištu, rekao sam mu da mora u bolnicu na ušivanje. A taj diler, tako ga ja zovem, svako veče kupi pivo u kiosku i stoji na uglu ulice sam. Šta radi nemam pojma, po danu često ide prugom gore, dole. Mislim da sakuplja prazne bačene limenke pored pruge. Muka. A nudio mi je pomoć kaže: “ Ako ti smeta muzika iz kafane sada ću da uđem i da ih sve oteram.“ Jedva sam ga obuzdao da to ne učini, šta ću posle sa njim.

A ujutro, već u rano pre podne dolaze Romi. Pustila ih tu vlast, a sve su slične, pred izbore, zbog glasova, ispod nadvožnjaka, pored pruge iznesu neki otpad što su povadili iz kontejnera i prodaju. Oko podne se napiju u kafani i prvo svađaju i viču a zatim potuku bar jednom nedeljno. Policija više ne dolazi. Rano popodne pokupe taj otpad i odnesu. Poneki put kada ih mrzi da nose ili ne mogu da prodaju ostave na gomilu i zapale, tada uz sirene dolaze vatrogasci.

Već je bilo kasno popodne, zatvorio sam vrata od kuće, prošao kroz dvorište, nabrao nekoliko voćki, seo u kola i otišao. Ulaz u dvorište nikada nisam zaključao, i nije bilo krađe, strah je najbolji čuvar. Odavno više ne živim u tom kraju, gde sam odrastao, samo ovako dođem, obiđem kuću, sredim dvorište, voćke i travnjak ili pustim kuce da se istrče. Obavezno napunim hranilicu za ptice koja je okačena na staroj šljivi, dovoljno visoko i nepristupačno da mačke ne mogu da ih dohvate. Doći ću opet sutra, ima zrelih kupina i breskvi. Šta ću, navika, kažu da čoveka uvek privlači mesto gde se rodio da tu i crkne.

Објављено под Knjige | 2 коментара

Arsee’s tales 47

Објављено под Knjige | 2 коментара

ZASTRAŠUJUĆI I TAJANSTVENI SVET

6.A.11 „A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.“

6.A.12 „I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena; jer svako telo pokvari put svoj na zemlji“

6.A.13 “ I reče Bog Noji: „Kraj svakom telu dođe preda me , jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom“

……

Bespoštedne borba je trajala godinama. Svako delo koje je učinjeno bilo je kao da je poslednji okršaj na zemlji. Ipak na kraju je ostao virus i jedan par ljudi. Gledali su se.

…….

Nesreća ljudskog bića je što vreme nije beskonačno, niko nema dovoljno vremena, osim u snovima. U snovima možeš da menjaš stvari, prihvati snove. Snovi su isto tako realni kao i ono što nazivaš stvarnost, nema razlike, živiš dva paralelna života.

……..

Ako je svako delo koje si učinio bilo tako kao da je poslednje, sasvim razumljivo je da tvoj poslednji okršaj bude i najbolji. Pogled je je trajao čitavu večnost, traje i dalje. Sile koje vode ljude su nepredvidive i zastrašujuće. Probudi se i odsanjaj svoj život kako najbolje umeš.

Објављено под Knjige | 7 коментара

SAVEZNIK

Da li imaš saveznika? Da li očekuješ nekoga da ti pomogne u teškoj situaciji, imaš li kome da se obratiš? Izazova je puno svakoga dana, potreban je saveznik i za najobičnije stvari koje mogu da se iskomplikuju do beskonačnosti, kao da ti nešto ne da to učiniš. Onda je bolje odustati, ne budi uporan po svaku cenu, poslušaj signale okoline. Saveznik ti može pomoći, budi siguran ali ne i u situacijama koje ti nisu dozvoljene da učiniš ili kojim činjenjem ćeš sebi da naneseš štetu, ne mora da to bude ovog trenutka, ali u budućnosti svakako. Potraži pomoć saveznika, ako su izazovi veći od tvojih mogućnosti. Nije strašno ni pasti, nema onoga ko nije pao, ono što je bitan uspeh u životu je posle toga ustati i krenuti dalje, svaki neuspeh nas uči, za onoga ko razume.

Saveznik je uvek uz nas da nas pokrene, da svaki izazov lakše prevaziđemo, da odluke koje smo doneli ostvarimo. Svako od nas ima svoje saveznike, budi siguran u to. Ako brzo trčiš kroz život i sapleteš se, stani razmisli, shvati kao opomenu, da li ti je to baš jako potrebno i bitno. Život ti ne daje sve, ali daje ono što ti je potrebno, budi siguran u to.

Otkriću vam tajnu jednog saveznika koga svi imamo. Saveznika koji vas stalno prati, saveznika koji motri na svaki vaš korak, saveznika kome uvek možeš da se obratiš. Kada osećate da je sve krenulo naopako, pitajte za savet svog jedino sigurnog saveznika, svoju smrt. Ona će ti reći da ništa nije važno osim njenog dodira“ Još vas nisam dodirnula“. I biće u pravu. Sve ostalo postaje besmisleno, kreni dalje, veruj svom savezniku.

Објављено под Knjige | 2 коментара

SKEPTIK

Sa Čuangom i Huanom 23.06.2020.g.

O skeptičnosti prema dometima ljudske spoznaje.

Ljudski život je ograničen a količina znanja neograničena. Koristeći ograničeno radi sticanja neograničenog je odraz gluposti.

O skeptičnosti prema zakonima i moralu.

Postoji priča o dve ptice, jedna leti hiljadama kilometara a druga jedva sa drveta na drvo, ipak su obe srećne čineći ono što mogu. Ne postoji jednoobraznost prirode stvari i nametanje jednoobraznosti može doneti samo patnju. Ljudi putem zakona, morala i institucija pokušavaju da uspostave jednoobraznost i ukinu prirodne razlike.

O skeptičnosti realnosti života.

Dok sanjate ne znate da je to san, tako i nakon života shvatamo da je to bio veliki san. Samo neuki umišljaju da su kraljevi ili čobani, u stvarnosti to je samo san. Šta više i sama činjenica da vam ja to govorim da sanjate , sama za sebe je san.

O skeptičnosti ličnosti.

Od kada vas ljudi upoznaju vi ste nešto što se uzima zdravo za gotovo i od tog trenutka pa nadalje ne možete da raskinete vezu njihovih misli o vašoj ličnosti. Vaša nevolja je što morate da objašnjavate sve svakome i tada počinjete, hteli to ili ne da lažete da bi ste mogli dalje da živite.

Објављено под Knjige | 6 коментара

PRAČOVEK

Pračovek nije poznat ali postoji. Pračoveka niko ne zna ali uvek je prisutan. Pračovek budno motri na čoveka.

Nalazi se svuda ali i nigde. Može da bude kao stvar ili kao miris, kao vetar ili kao čovek. Sreo si ga puno puta a poznao nisi. Čuo si ga puno puta a čuo nisi. Sanjaš ga stalno ali ne možeš da ga vidiš jer nije čovek, nije stvar, nije miris, nije vetar. Možda sve to zajedno ali posebno.

Pračovek ne spava, pračovek ne jede, pračovek deluje u tebi, energija i mirovanje, sigurnost i znanje. Donosi osmeh na lice, tera suze na oči.

Pračovek ne sanja, on živi tvoj život. Pračoveku ne možeš pobeći jer je on u tebi. Pračoveka ne možeš stići jer je on u tebi. Pračoveka možeš pronaći uvek kada poželiš, on je tu kao stvar, kao miris, kao vetar, kao čovek. Saslušaj šta će ti reći, uvek pažljivo da razumeš, jer pračovek ne priča jednu priču dva puta.

Објављено под Knjige | 2 коментара

REMAKE POSLEDNJA ŠANSA

Sve vreme pokušavam da razbijem okove i otvorim nebo da bih video svetlost, dok inkvizicija nestrpljivo čeka da na svoja zarđala trozubca nabode posrnule anđele i baci ih nazad pod noge kaljave ali više nego sigurne realnosti, naravno uz podsmehe šljama koji nije imao hrabrosti ni da pogled podigne prema svetlosti neba.

Da li je potrebno sve vreme ovoga sveta žrtvovati za možda zeleni grozd, koji je pored svega još i vrlo visoko. Da li imamo neku drugu šansu. Praviti se da šansu ne primećuješ ne znači da ona ne postoji. Put uvek postoji, kao mogućnost realizovanja detalja u svim svojim varijantama. Detalji se uklapaju kao mozaik koji polako stvaraš iz trenutka u trenutak, iz minuta u minut, iz dana u dan, uvek istim tempom, mada se poneki put čini da nije tako, ali to se samo čini i to je opsena. Kockice mozaika neumitno se nadograđuju voljom u sliku koju nikada, ili skoro nikada ne možeš videti realno, ali ona postoji, jer si sve kockice mozaika lično odredio kao svoj put, kao korišćenje svoje šanse da načiniš sliku. Zreli grozd je uvek visoko, dovoljno da odustaneš ili dovoljno da kockice mozaika filigranski složiš?

Igra uzroka i posledice je uvek ta relevantna premisa koja stvara šansu za pravovremeno delovanje. Ovde ljudi umiru i pre nego što postanu, stvarno vrlo zanimljivo, postanu bivši, onako samo kao čaure, omot bez sadržine i duše. Postanu senke koje hodaju i prolaze kroz druge senke bez tragova za sobom i puta pred sobom. Da li je moguće da se jedinka svesno začauri provodeći život u hibernaciji osnovnih potreba za promenama. Moguće je, nedvosmisleno nam ukazuje praksa. Osnovni razlog je strah. Mnogo je lakše ići linijom manjeg otpora, makar ta linija bila i majušni krug, nego napraviti jedan korak van kruga gde nas čekaju strašne nemani nepoznatog. Ovo je samo jedan pokušaj da načiniš korak van kruga.

Ne brini se neće ti se dogoditi ništa loše jer svesno deluješ na putu koji je osvetljen energijom unutrašnje snage bića. Svesno delovanje podrazumeva ono delovanje koje je neophodno za postizanje svrhe. Svrha se pravilno određuje svesnim delovanjem volje kao unutrašnje snage.

Načini korak van kruga i ostvari svoju ličnu legendu.

Објављено под Knjige | 8 коментара

REMAKE POSLEDNJI DAN IZ PROŠLOSTI III

Poslednji dan svog života sam detaljno znao. To je došlo samo od sebe, kao što se same od sebe dešavaju prirodne pojave, kao realnost za koju u trenutku shvatiš i razumeš da je jednostavno tako i nikako drugačije ne može biti. Tako se ulila u mene već osmišljena realnost poslednjeg dana. Ne znam gde je ona osmišljena i kako je nastala, niti znam ko je osmislio, ali sigurno znam da je morala biti osmišljena i to baš na način kako je meni predstavljeno u jednom jedinom trenutku. Fantastična predstava u svim svojim elementima bila je savršenstvo u najrealnijem prikazu. Istog trenutka sam znao, bio uveren i ubeđen, da je to istina. Kasnije kada sam analizirao svoj već osmišljeni poslednji dan razmišljajući o detaljima shvatio sam da za takvu predstavu nije vremenski potreban tako dug period kao što je dan, već je to više bilo figurativno. Sve je trebalo da se dogodi za dosta kraći vremenski poriod. Vrlo je teško odrediti koliko će trajati nešto tako imaginarno, možda koji trenutak , možda i duže, ipak je to samo moj, uslovno rečeno, poslednji dan u životu. Vremensko određenje trajanja poslednjeg dana uopšte nije bitno jer nikom neću moći da ga ispričam i niko neće moći da ga vidi, ali budite sigurni svako će saznati koliko će trajati njegov poslednji dan, ako ga to uopšte bude u tom trenutku interesovalo. Bitna je sadržina poslednjeg dana, ono što ćeš doživeti, šta ćeš videti i osetiti, to je bitno. Možda najbitnije od svega što si ikada video i doživeo. Pomisao o poslednjem danu došla je sama, iznenada i potpuno neočekivano, kao kakav lahor ali izuzetno jasno, precizno određeno u svim svojim elementima prostora i vremena. Kao kada u tenutku prepoznaš istinu. Pomisao na poslednji dan je nešto fantastično, finale u erupciji energije kada si tako blizu a tako daleko od svega što si predstavljao, voleo ili mrzeo. Sažaljenje i olakšanje u samilosti pred svojim likom. Da li si ga voleo, više nemaš razloga da sažaljevaš sebe, što si najviše i voleo da činiš dok si čekao da ja dođem i pokupim te kao vetar opali list, rekla bi Smrt. Gotovo je, ili tek počinje što se od dna svoje duše nadaš jer bi svakako voleo svoju drugu šansu da iskoristi, misleći da će biti pametniji, uspešniji. Šansa uvek postoji , jedino je pitanje da li će se ukazati. Večno pitanje na koje ćeš dobiti odgovor prvi, jedini i posledni put .

Kažeš prekasno, ali kakav bi ti bio i kako bi postupao da znaš za sigurnu i  izvesnu drugu i svaku dalju priliku koja će ti se kao poklon sa neba ukazati, kao nagrada ili možda kazna, razmisli. Zato je za tebe bitno ono što je izvesno da će se dogoditi, a to je tvoj poslednji dan koji te uporno čeka na kraju puta.

Tvoj poslednji dan je nastao pre početka svega, ili na kraju svega. Iako je nastao davno kada je nastalo i Vreme poslednji dan je ostao jedinstveno nepromenjen jer nisi mogao da utičeš na njega, ostao je van domašaja tvojih dugih kandži.

A samo da si mogao da ga se dočepaš, znao bi ti kako da upriličiš sebi sve one propuštene i neostvarene iskre što su tinjale kao da su na nebu, a bile su duboko u tebi isto tako daleko. Eh, samo da ti je sada pamet ova.

Tvoj poslednji dan je nastao davno kada je nastao i Prostor koji se oko tebe i mnogo pre tebe menjao u vremenu nebrojeno puta evoluirajući neprestano od postanka do nestanka pa opet ispočetka u beskrajnom nizu koji moraš razumeti .

Објављено под Knjige | 11 коментара

BUDI RATNIK

„Biti ratnik nije samo prosta želja. To je beskrajna borba dok ne kucne zadnji čas.“

Niko ne postaje ratnik rođenjem. Život čini ratnika, nastaje od prilike, od šanse, od izazova. Ratnik nikada ne odustaje jer zna taktiku.

Ratnik ima kontrolu tako što ništa ne kontroliše, zvuči nelogično ali je tako. Ratnik čeka svoju priliku, čeka izazov, zna da dolazi, čeka spreman. Ratnik zna da će prevazići izazov, ima poverenje u svoje mogućnosti, siguran je u to jer je ratnik.

Ako ratnik padne, to je samo trenutak, budi siguran da je već ustao i krenuo tragom izazova, ratnik ne odustaje. Smrt prati ratnika, kao i sve nas, ali se ratnik ne obazire na neprijatelja koga ne može pobediti. Ratnik zato skuplja snagu i smrt je na bezbednoj distanci, ali i dalje vreba i nada se da će ratnik izgubiti i snagu i moć. To je borba Titana. Ratnik prolazi pored izazova i ne gledajući ga prevazilazi.

Moć ratnika može biti i osmeh ili dodir ili reč ili pogled. Naročito pogled koji vidi , prepoznaje, razotkriva tajne, vidi kroz slojeve neistina, vidi suštinu. Ratnika ne možeš prevariti jer on vidi dok ostali gledaju.

Ratnik se nikada ne zadržava u zoni konfora, ratnik menja pozicije, prati promene. Čini se da ratnik ništa ne deluje a sve postiže, ima moć da ga sluša cela vasiona jer su u suštini jedno. To je tajna ratnikove moći i snage.

Prepoznaj ratnika u sebi.

Објављено под Knjige | 4 коментара