ČUJEŠ LI TI MENE

Čuješ li ti mene sine Marko. Samo sediš i gledaš, ostavi više tu rakiju, nikome ona sreću nije donela. Okreni se oko sebe, nema nikoga. A pričao sam ti, kao i sada što ti pričam, ništa me slušao nisi. Porodica je svetinja.

Ti se toga i ne sećaš, bio si beba, nosio sam te kod lekara umotanog u ćebe, drhtao si od visoke temperature, srce mi se otkinulo od straha da li ćeš preživeti, majka ti je plakala i molila lekare da ti spasu život. Nemoj da me gledaš tako, mnoge stvari ti nikada nisam ispričao. Kada si posle škole pretukao onog dečaka, tako da je morao kod lekara, stavili su mi pod nos njegovi roditelji lekarsko uverenje, išao sam da ga posetim i ostavio puno para, samo da te ne tuže policiji. E moj sine Marko, da si me bar malo slušao bolje bi u životu prošao. Ne kažem da si loš, dobar si, samo ostavi se te rakije više molim te i nemoj tako da me gledaš i čutiš. Sećaš se kada si završio školu i zaposlio se, imao si dobru platu, još smo živeli svi zajedno, ja ostao bez posla, majka radila od jutra do mraka, mučili smo se, sestra ti je studirala. Nisi se setio sine Marko ni da pitaš kako nam je. Uživao si u izlascima, trošio pare na gluposti. Ni jednu reč ti nismo rekli, ali srećom situacija se promenila pa smo stali na noge i sačuvali porodicu a ti sine Marko to nisi uspeo. Imao si i ženu i decu i svoj stan i mnogo više nego što smo majka i ja u životu stekli, ali nisi imao pameti. Sreću priželjkuješ i očekuješ a nesreća te zaskoči za tren. Pričao sam ti sine Marko da su sve žene pod suknjom iste, a ti se zablenuo tao tele, i jesam li bio u pravu? Nisi nikada imao živaca da me slušaš. Umalo sam crkao od tuge kao pas kada si ostavio porodicu i otišao a moje unučice viđao samo na stepeništu škole, kradom posmatrao ta dva divna cveta, srce mi drhti dok ti ovo pričam a ti me sine Marko gledaš tako prazno, rakija ti je popila mozak, a opet te volim, moj si. Razumeo si da sam bio u pravu kada te je ta druga žena, ni ime ne mogu da joj pomenem ostavila, ne krivim nju, ona je dobila ono što je htela a ti si sine Marko izgubio sve i ostao sam, a stigle su i tebe godine. Nemam više šta da ti kažem, samo ostavi više tu rakiju molim te i ne gledaj me tako belo, čuješ li ti mene sine Marko.

Marko se uspravi, protrlja oči, bio je lep sunčan dan, uze grumen zemlje i baci u raku na kovčeg, rakiju ostavi grobarima.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

2 реаговања на ČUJEŠ LI TI MENE

  1. andjelajovin каже:

    Veoma emotivna priča…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s