KOREKCIJA

Jednog dana će me sigurno nešto ubiti, ali ja ne mogu znati da li će to biti baš danas.“ John Green

Pitam se zbog čega filozofi stalno pričaju o smrti i pisci tu nalaze inspiraciju, ipak su pesnici naj gori, onako izgubljeni, u oblacima halucinacije, smrt im je kao dobar dan, pitam se da li je postojao pesnik koji nije pisao o smrti. Razmišljao sam o tome dok sam po drugi put proveravao da li sam zaključao stan, jednog dana će mi samo drška od brave ostati u ruci, stvarno realno, volim da ponekad preterujem, možda i malo češće, svestan sam toga. Ne radim to iz straha da će neko ući u stan, nema tu šta da se ukrade, već ne znam ni ja zbog čega, onako iz navike, možda iz vremena kada je imalo šta da se ukrade, ne znam, ružna navika, moraću da je korigujem, narednih dana. Mora da i komšije čuju moje nasilno ponašanje prema bravi, možda pomisle, ovaj ludak opet nasrće na sopstvenu bravu i zaključana vrata, i u pravu su, to bi i ja isto rekao, bolesni ludak, možda bi izašao iz stana i svašta ružno rekao, moram svakako to da korigujem. Razmišljam o tome dok mi prsti skoro pomodreli još uvek čvrsto drže kvaku, polako sam udahnuo ustajali vazduh i postepeno, prst po prst, popustio stisak i konačno pustio kvaku, ruka mi je ostala u vazduhu da visi nekoliko trenutaka, da li još jedanput da proverim, delovalo je kao da su zaključana, okrenuo sam se, nikoga nije bilo u hodniku, nedelja popodne, možda me gledaju kroz špijunku, da verovatno, kako se ranije nisam toga setio, možda misle ovaj ima puno para čim ovoliko puta proverava bravu, da to mogu da pomisle, moram to da korigujem, sledeći put ću samo jedanput da proverim, možda dva puta, to ne može biti sumnjivo, pa i tri puta nije strašno. Razmišljao sam o tome dok sam silazio sveže opranim stepenicama i na prvom odmorištu se okrenuo prema vratima stana a desnom rukom proverio da li je ključ u džepu, to uvek uradim na odmorištu, bio je na svom mestu, mogao sam mirno da izađem iz zgrade. Dok sam prolazio preko parkinga okrenuo sam se prema terasi svog stana na četvrtom spratu, vrata terase su bila zatvoren, nije na odmet da se to proveri, možda bude oluje, mada je bilo vedro i toplo, ali ko zna, čas se vreme promeni, zato sam ponovo stao da detaljno pogledam terasu, možda me komšije posmatraju i klade se da li ću se još jedanput okrenuti, zato sam nastavio dalje do ugla. Čim sam prošao iza ugla okrenuo sam se naglo i samo polovinom lica oprezno pogledao prema terasi. Iza leđa sam čuo da mi je poznati ženski glas poželeo dobar dan, nisam se okretao, bila je to komšinica sa drugog sprata, najveća torokuša u zgradi, ovo mi nije trebalo, pravio sam se da ne čujem, ogovara će me i ovako i onako, a kada malo bolje razmislim baš me briga, korigovaću to, sa smeškom sam pomislio i počeo da prelazim ulicu kada se uz škripu kočnica blizu mene zaustavi crni džip. Pogledao sam prema semaforu, bilo je crveno svetlo, okrenuo sam se prema džipu, sredovečni čovek mi je rukom pokazao da pređem ulicu, bio je sam u kolima, mrzim crne džipove i kada mi kao neko pokazuje šta treba da uradim, pa naravno da ću da pređem ulicu, kada sam već skoro prešao, podigao sam ruku kao da se zahvalim a onda ispružio srednji prst, čuo sam sirenu i škripu guma kada sam već bio na sigurnom, debil, okrenuo sam se za njim, misli da zadnja vrata nisu bila dobro zatvorena, pošao sam dalje pa se još jedanput okrenuo a on je već stigao do narednog semafora, pomislio sam da li bi stigao da mu kažem da zadnja vrata nisu dobro zatvorena, ipak sam nastavio dalje, ne mogu ja da korigujem sve. Pošao sam dalje širokom ulicom, prolaznika skoro da i nije bilo, nedelja popodne, vrućina, avgust, birajući hladovinu visokih platana stigao sam do naredne raskrsnice gde je bilo puno lokala sa brzom hranom. Među njima stidljivo se smestila prodavnica sladoleda, u stvari to je kiosk gde bi vlasnik izgurao automat ispred i prodavao sladoled na točenje, uvek samo dva ukusa, jagoda i vanila, odvojeno ili mešavina da se natoče zajedno u hrskavi kornet, tu je bio od kada znam za sebe, čini mi se da je uvek isti čovek generacijama, kako mu je to uspevalo ne znam, razmišljao sam o tome dok je on okretao kornet koji se punio hladnom i slatkom mešavinom ukusa. Završio je točenje sladoleda kada sam pružio ruku i zadržao njegovu na ručici automata da još malo natoči, blago, nisam bio nasilan, kako mnogi misle, pogledao me, kao da pita da li je dovoljno, klimnuo sam glavom i pružio nešto sitnine, prethodno sam tačno prebrojao još kod kuće, imalo je dovoljno, ali sam voleo da za svoj novac dobije više. Nije brojao, krajičkom oka sam video da je novac spustio na pult, nastavio sam dalje, pitam se da li će kasnije da prebroji kada odem, video sam jedna otvorena vrata na susednom lokalu i pomislio da bi mogao da odatle vidim da li će da prebroji novac, ipak sam odustao, nisam lud, baš me briga, imalo je tačno, a to što mi je sipao više, nisam ja njega terao, kupac je uvek u pravu i traži više a možda sam i pogrešio, bio malo nasilan, ne smem da budem takav, korigovaću to, možda već sutra, mada mi se svideo dodat sladoleda, čini mi se da je bio slađi od ostalog dela.
Pitam se zašto filozofi stalno pričaju o smrti, pisci takođe, naročito izgubljeni pesnici, ljudi život je lep sve dok imaš sutra da sve možeš da koriguješ, mislim da ću sutra malo duže i jače da pritisnem ruku prodavca sladoleda, ovaj dodatak je nešto najslađe.

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

4 реаговања на KOREKCIJA

  1. vesna каже:

    baš dobra crtica i portret neurotičara

  2. Predobra priča kao i uvijek 👍👏

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s