ČAROBNJAK I SVEŠTENIK

Beše u Santjagu neki sveštenik koji je puno želeo da izuči veštinu čarobnjaštva. Čuo je da je najveći znalac magije don Iljan iz Toleda, pa je otišao u taj grad da ga potraži.
Istog dana kada je stigao, zaputio se pravo u kuću don Iljana i zatekao ga kako čita u jednoj usamljenoj odaji. Ovaj ga je ljubazno dočekao i zamolio da sačeka i iznese mu razlog svog dolaska posle ručka. Smestio ga je u veoma svežu sobu i izjavio da ga sveštenikova poseta veoma veseli. Posle ručka, sveštenik je saopštio razlog svog dolaska i zamolio don Iljana da ga poduči nauci magije. Ovaj je odvratio da pogađa da je on sveštenik, čovek na dobrom položaju i koga čeka lepa budućnost, i da se boji da će ga on kasnije zaboraviti. Sveštenik je obećao da i uveravao ga da nikad neće zaboraviti tu milost i da će mu uvek biti na usluzi. Kada je dogovor pao, don Iljan objasni da se čarobne veštine mogu naučiti samo na jednom izdvojenom mestu, uhvati ga za ruku i odvede u susednu prostoriju, na čijem se podu nalazio gvozdeni prsten. Prethodno je rekao služavki da za večeru spremi jarebice, ali da ih ne stavlja da se peku dok on ne naredi. Zajedno su podigli prsten i sišli niz vešto isklesane kamene stepenice, sve dok se svešteniku nije učinilo da su se spustili toliko duboko da je korito reke Taho iznad njih. U podnožju stepeništa bila je jedna ćelija, pa biblioteka, pa nekakva radna soba sa čarobnjačkim instrumentima. Razgledali su knjige kad uđoše dvojica ljudi sa pismom za sveštenika, od biskupa, njegovog strica u kome ga obaveštava da je teško bolestan i da pohita natrag ako hoće da ga zatekne živog. Sveštenika je ta vest veoma nasekirala, na prvom mestu zbog stričeve bolesti a na drugom zato što je morao da prekine učenje. Opredelio se da napiše izvinjenje i poslao ga biskupu. Nakon tri dana došli su ljudi u crnini i doneli još pisama za sveštenika, u kojima se moglo pročitati da je biskup ispustio dušu, da se bira njegov naslednik i da se nadaju da će, božijom milošću, izabranik biti on. Takođe je pisalo da se ne muči da dolazi, pošto se čini da je mnogo bolje da bude izabran u odsustvu.
Kroz deset dana došla su dvojica izvrsno odevenih štitonoša, bacili su mu se pod noge, ljubili ruke, i pozdravili nazivajući ga biskupom. Kad don Iljan vide i ču sve to, veoma radosno se obrati novom biskupu i izjavi da je zahvalan Bogu što su tako dobre vesti stigle u njegovu kuću. Zatraži upražnjeno mesto sveštenika za jednog od svojih sinova. Biskup ga obavesti da je mesto sveštenika čuvao za rođenog brata, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamoli da zajedno krenu u Santjago.
Sva trojica su otišla u Santjago, gde su ih dočekali sa počastima. Posle šest meseci biskup je primio izaslanike od pape, koji mu je nudio mesto nadbiskupa u Tolosi, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kad don Iljan to ču, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži to zvanje za njegovog sina. Nadbiskup ga obavesti da je biskupiju čuvao za rođenog strica, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamoli da zajedno krenu u Tolosu. Don Iljan nije imao drugog izbora osim da pristane.
I odoše sva trojica u Tolosu, gde ih dočekaše s počastima i misama. Nakon dve godine nadbiskup je primio izaslanike od pape, koji mu je nudio crveni kardinalski šešir, prepuštajući njemu da imenuje naslednika. Kad don Iljan to ču, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži to zvanje za svog sina. Kardinal ga obavesti da je nadbiskupiju čuvao za rođenog ujaka, ali da je odlučio da mu izađe u susret i zamili ga da zajedno krenu u Rim. Don Iljan nije imao drugog izbora osim da pristane. Sva trojica su otputovala za Rim, gde su ih dočekali s počastima, misama i procesijama. Kroz četiri godine papa je umro i našeg kardinala su svi ostali izabrali za novog poglavara crkve. Kad don Iljan to ču, on izljubi stopala Njegove svetosti, podseti ga na pređašnje obećanje i zatraži zvanje kardinala za svog sina. Papa mu zapreti tamnicom, govoreći da on dobro zna da je najobičniji veštac i da je u Toledu bio učitelj čarobnjačkih veština. Jadni don Iljan odvrati da će se vratiti u Španiju i zatraži od pape nešto za jelo da ponese za put. Papa odbi. Tada don Iljan (čije lice se na neobičan način podmladilo) prozbori glasom koji nije drhtao:

• Onda ću morati da pojedem jarebice koje sam naručio za večeras.
  Pojavi se služavka i don Iljan joj zapovedi da ih ispeče. Na te reči papa se obre u podzemnoj ćeliji u Toledu, ali bio je samo sveštenik iz Santjaga, i toliko se stideo svoje nezahvalnosti da nije mogao da nađe reči da zatraži oproštaj. Don Iljan reče da je ta proba dovoljna, uskrati mu njegov deo jarebica i otprati ga do izlaznih vrata, gde mu požele srećan put i veoma učtivo se oprosti sa njim.
  ( Iz Knjige o Patroniju don Huana Manuela, preuzete iz
  Arapske knjige Četrdeset jutara i četrdeset noći)