Bilo je kasno popodne kada je Adam pročitao komentar: „Čiste su samo one kuće u kojima niko nema šta da baci.“
Adam nije verovao da je to tačno dok je kažiprstom prelazio preko ravne površine uglačano čiste lakirane komode tražeći prašinu. Tada mu istraživački pogled odluta na pod. Da li je ovo moguće, mali beli papirić se šepurio na bledo zelenoj prostirci, koja provokacija, pomisli Adam ne verujući svojim očima. Njegova bahatost iznenadi Adama da je morao da klekne i kao nekakvi forezničar poče iz svih uglova da zagleda papirić. Adam je mrzeo sve što je remetilo red, svaka stvar mora biti na svom mestu i ovaj papirić svakako ne može biti na podu, mora neko biti osumljičen za ovo zlodelo, to je bar jasno. Klečeći na kolenima posmatrao je bahati papirić dok ga na kraju nije grubo pokupio i strpao u džep. Tada mu privuče pažnju beli sloj prašine ispod komode, nije se tome nadao, pre nekoliko dana je sve očistio. Nikako mu nije bilo jasno odakle se stvarala prašina. Red mora da se poštuje a prašina je početak anarhije. Adam je mrzeo anarhiju i zbog toga je odmah doneo teško naoružanje, moćni usisivač poslednje generacije. Brujanje usisivača delovalo je smirujuće dok je Adam sa smeškom, nameštajući bolje naočare, detaljno i precizno usisao svaku trunčicu prašine, a onda se seti da vidi šta li ima na vrhu komode. Prinese stolicu i postavi je na uglačani parket, oprezno se pope i poče da psuje kada vide i tu prašinu. Katastrofa, katastrofa, ovo mi se nikada nije dogodilo, mora da sam već odviše star, ponavljao je Adam prekorno prema samom sebi, dok je vlažnom krpom skidao sloj prašine. Da bi dohvatio krajnju ivicu komode morao je da se popne na prste na samoj ivici stolice i to je bilo poslednje čega se realno sećao jer je već sledećeg trenutka ležao na podu dok je moćni usisivač pored glave svom snagom vukao prvo kosu i naočare a zatim da povlači i kožu glave, Adam osetio kao da gubi oblik i da ga usisivač jednostavno guta i uvlači u svoje ždrelo, nije mogao da učini ništa, sve se odigralo vrlo brzo. Posle prevrtanja u vihoru vazduha dok je prolazio kroz razne tunele na kraju svom snagom osta zalepljen na nekakvom zidu. Klonu na pod. Trebalo je vremena da se navikne na tamu bez naočara, bilo je vrlo zagušljivo, tada je čuo žamor i smeh, nije smeo da se pomeri kao paralisan je ćutao i čkiljio u tamu i prašinu. Jedno krupno zrno prašine se izdvoji i priđe polako, bahato ga uhvati za uvo. „Gle ko nam je došao, glavom i bradom.“ Čuo se žamor nerazgovetnih glasova i smeh koji se približava. „Slušaj ti glupi stvoru, nastavi Krupno zrno prašine, nas je nemoguće pobediti, mi se uvek vraćamo, ovo je naš svet, od prašine si nastao i u prašini ćeš nestati.“ Adam oseti da ga prašina lagano zasipa svuda po telu. Počeo je očajno da mlatara rukama i da se guši od prašine, nije bilo vazduha, na kraju pade na kolena shvatajući svoj očaj i strašnu sudbinu. Zvuk usisivača je sve jače parao mozak dok ne postade neizdržljivo i Adam otvori oči i ugleda luster na plafonu svoje sobe. Ležao je tako nepomičan dok je srce kucalo kao ludo, pre nekoliko trenutaka se već oprostio od života a sada je opet u svojoj sobi na podu živ. Kada prođe malo vremena i kada Adam povrati potpuno svoju svest i realnost pomisli da je sigurno pao sa stolice, još je ležao na podu kada mu pogled privuče beli sveži sloj prašine ispod komode, kroz prozor je sunčev zrak obasjao sobu, u njemu su veselo lebdele trunčice prašine. Adam polako pruži ruku prema usisivaču.
Prostor korisnika Bratislav 