CV

Pišem svevišnjem, sveznajućem poslodavcu, čarobnjaku i nadrealisti, a nadasve imaginarnom uluzionisti svoj CV, brižljivo da ne propustim nijednu bitnu, od vašeg životnog značaja važnu činjenicu, argumentovano i istinito, nadasve šta u stvari nisam učinio, i gde sam pogrešio i ogrešio se, da svemogući opsenar se ne bi mučio mojom mizernom i grešnom malenkošću zanemarljive minorne važnosti i značaja.

Malog slinavog klipana sam udario samo jedanput, i posle mi je bilo žao zbog toga, ali za kratko. Puklo je. Sline su se razletele i morali smo da tražimo oproštaj, ili nagradu, još nisam siguran posle svega što se dogodilo. Ali da krenemo kao što je red od samog početka, ili bar šta ja mislim da je početak, mada nisam savim siguran, procenite sami. U suštini nažalost shvatam da je sve poćelo još dosta ranije kada je taj maloletni balavi klipan od mog sina pretukao istog takvog maloletnog balavog klipana a njegovi roditelji prijavili slučaj policiji, izvadili lekarsko uverenje, a ja morao kod sudije za prekršaje da platim debelu kaznu.

U stvari kada malo bolje razmislim mislim da je sve počelo još dosta ranije kada me je, dobro se sada sećam, mali balavi klinac pozvao telefonom. Bilo je to negde pre podne, radna nedelja, imali smo intervenciju na moćnoj turbini hidroelektrane na Asuanu, motori su brujali, nisam ga najbolje čuo, tražio je da mu uplatim novac hitno, još istog dana, razloge nisam uspeo da razumem, nisam ih čuo, mislio sam da je nešto važno kada me je zvao da mu je novac potreban hitno. Kada sam se kroz dva meseca vratio kući, balavi klipan nije mogao da se seti zbog čega mi je tada tražio novac. Možda sam trebao već tada da znam da balavi klinac nije balavi klinac i da tu nešto nije u redu, verovao sam mu, obična budala.

Mada kada malo bolje razmislim sve je počelo još mnogo ranije kada su mi na poslu ponudili dodatak na platu za rad na terenu, firma svetska, jaka plata, posao svuda po svetu. Mislim da je tada sve počelo, zaleteo sam se za novac, to će te prvo pomisliti, možda ste u pravu. Oduvek sam želeo novac, mučio se da bih ga imao, beda i sirotinja, kompleks iz najranijeg detinjstva. Želeo sam da moja deca budu bolje sreće u životu, sasvim normalno, tako sam mislio, svako od nas bi to poželeo, bar tako razmišljam. Međutim tada nisam imao pojma da najvažnije stvari u životu ne mogu da se kupe. Želeo sam da mu omogućim da može sve da kupi, e tu sam pogrešio. Mučio sam se kao đavo, radio od jutra do mraka, živeo u bednim uslovima radnika na terenu, hranio se sa poslužavnika u menzi, spavao u zajedničkoj spavaonici, vikende provodio perući veš ručno dok su drugi išli u kafane i provod, svaki cent sam čuvao i na kraju vikenda poslao kući, u početku ženi, posle deci. Sada dok sam u zatvoru vidim da sam ispao budala. Namerno do sada nisam pominjao ženu. Žena kao žena ne može sama, i to sam trebao da znam. U početku je sve bilo u redu, bar sam tako mislio, ima novca, biće sve u redu, ali nije sve u nivcu. Ljidi moji ja sam novcem sve pokvario, verujete mi. Dolaze mi vesti da žena vrlo često nije kod kuće, bio sam daleko, mogao sam samo da joj verujem da neće biti takva kučka kada vidi koliko se žrtvujem za porodicu. Obična glupa budala. Sada dok sedim u zatvoru razmišljam da nije trebalo da udarim malog balavog klipana, trebalo je da udarim šamar razvratnoj ženi kada su prvi put došle priče o njenoj razvratnosti. Nisam želeo da verujem, budala. I dalje sam svaki krvavo zarađeni cent poslao njoj, nepotrebna žrtva. ustvari ne, ne, nije trebalo da odem od kuće. Razmišljam da li bi se sve ovo dogodilo i da sam ostao kod kuće. Zatvor opameti ponekad ponekog čoveka, ali u većini slučajeva kasno. Mali balavi klipan od mog sina je za novac koji sam mu slao kupovao drogu. Katastrofa, slika života u koji sam želeo da verujem se raspala i nije više postojala. Vratio sam se napokon kući, ćutao i gledao šta me je snašlo, izgubljen u prostoru i vremenu. Toga dana sam, kao i obično gledao TV, u stvari razmišljao kako i šta da učinim, kada je mali balavi drogirani klinac igrao igrice na telefonu, igubio je naravno, niko u tim igricama ne pobeđuje, ali mali balavi klipan to ne razume i baca telefon o zid. Taj sam telefon krvavo platio, nov model, brendiran, srce mi zastalo. Nisam stigao da odreagujem kada je nastavio da i dalje lomi i baca stvari, pokušao sam da ga zadržim kada me je udario, tu je bio kraj, pao mi je mrak na oči, samo sam ga jedanput udario, izvini sine, znam da imam tešku ruku, nisam uspeo da se uzdržim. Žao mi je bilo dok sam ga gledao kako pokušava da ustane sa patosa, krv mu je curela iz nosa. Ceo svet mi se okrenuo, nisam mogao više da izdržim, izašao sam napolje jedva dišući i seo na stepenice. Ne, nije tu kraj, mali balavi klipan je pozvao policiju. Zatekli su me i dalje kako sedim na stepenicama.

U zatvoru isto imamo zajedničku spavaonicu i menzu gde jedemo hranu sa poslužavnika, samo što ništa ne moram da radim, čak ni da perem svoj veš. Imam puno vremena, sve vreme ovog sveta da razmišljam, šta da radim i gde da odem kada me budu pustili. Zato sam i napisao ovaj CV nek odluči Svevišnji, ja nisam tako pametan. Da li se nešto nadam, ne, ni malo.