ADAM SE SEĆA

Bilo je kasno sunčano popodne, kada je Adam pomerio šarenu zavesu na kuhinjskom prozoru i posmatrao Evu, koja se udobno smestila u baštenskoj garnituri u prijatnoj hladovini crvenog javora i veselo pričala sa najboljom prijateljicom, pijući polako svoj voćni čaj iz omiljene šarene šoljice. Žene. Tako divna i tako opasna stvorenja.

Trebalo je da pošiša i polije svoj omiljeni kao tepih zeleni travnjak, bio je ponosan na njega, ali to će morati da sačeka. Dok je polako išao prema dnevnoj sobi, mačak ga je pratio u stopu i čekao gde će da se smesti da bi se ispružio pored. Voleo je tog krznatog starog mačka, razumeli su se kao stari prijatelji, dovoljan je bio pogled. Prijatelji, Adam zastade za trenutak, kroz glavu mu prođoše slike, produži par koraka i sa vrha police, pored knjiga, napipa album sa slikama. Da, iza korica albuma bile su slike, sačuvane još iz ranog detinjstva, škole, boravka u vojsci, sve do venčanja, posle su se slike čuvale negde u folderima, vremena su se promenila, ali ovaj album je ostao i Adam se zavali u fotelju, mačak se opruži pored nogu i mogao je da počne povratak u prošlost. Ipak Adam oseti da još nešto nedostaje. Mačak nezadovoljno frknu kada Adam ustade, jer samo što se smestio, ali ambijent nije bio potpun, nedostajala je muzika. Adam je prebirao po svojoj kolekciji vinilskih ploča, ovaj put odabrao je tužni bluz, svaka prošlost je takva, i ponovo zauze poziciju pored mačka koji nije bio istog ukusa što se tiče muzike.

Stajali su svi zagrljeni, dečaci trećeg razreda osnovne škole, slika iz školskog dvorišta, nasmejani. Adam zatvori oči, sećao se detalja, poneke tuče, sladoleda u pauzi izneđu časova, kada pogled vrati na sliku, dva vesela oka ispod plave kovrdžave kose su ga fiksirala. Ruka mu zadrhta a dah zastade u grudima. Te iste godine, pre letnjeg raspusta prestao je da dolazi u školu, ne dugo zatim, učiteljica im je saopštila da nije više među njima. Čuo je kasnije da je u pitanju bila neka urođena srčana mana. Ostao je zauvek na slici. Adam prođe prstom preko te plave čupave glave i oseti kao da je dodirnuo kosu. Osećao je toplinu u tom pogledu. Adam ponovo zatvori oči i okrenu list albuma. Sada je već bila srednja škola, po inerciji potraži najboljeg druga, da bio je tu. Uvek elegantno obučen, na čemu su insistirali njegovi bogati roditelji. Sećao se dobro, tako je ostalo i sada u mislima.Voleo je da dođe u siromašnu četvrt da slušaju muziku, naravno teški rock. Bio je prgave naravi i često imao običaju da se potuče. Tada bi mu čuvao skupi sat, koji je pre tuče skidao da ne ošteti. Nije loše prolazio u tim tučama. Adam je bio u vojsci kada je čuo tužnu vest da je umro. Nedugo posle srednje škole počeli su da mu otkazuju bubrezi, išao je na dijalizu, i nekada ta snažna ramena su se spustila ali je ostao vedrog duha. A onda se te zime, koja je bila naročito hladna i snežna, okliznuo na poledici i pao na ulici, imao je prelom noge. Njegov slab organizam nije mogao to da preboli. Na slici pored njega bila je najbolja drugarica, duga prirodno kovrdžava kosa boje lešnika, vitka i lepa, sportista, voleli smo je puno. Uvek je pozivana da dođe na proslavu godišnjce mature, nikada nije došla, možda tek jedanput, Adam je pokušavao da još jedanput vrati trenutke, reči, poglede. Sada živi u dalekoj zemlji, imala je karcinom dojke i operaciju, verovatno posle toga nije želela da neko promeni mišljenje. Sledeća slika je bila iz perioda kada je počeo da studira, slika iz automobila, Adam se seti da su te noći prošli puno puta namerno kroz crveno svetlo na semaforu mrtvi pijani. I posle svakog prolaska urlali. Sećanja su navirala, nije znao kako je preživeo taj period. Neki nisu. Bilo je puno alkohola i rock & rolla. Sledeća slika je bila iz vojske, uniforme, većine likova se nije sećao po imenu, ali ostao je u sećanju buckasti lik koji je došao iz daleke pokrajine na obuku, nije fizički mogao da izdrži, prebacili su ga da radi u kantini, pomaže kuvarima, pere sudove, čisti. Jedno jutro su ga pronašli obešenog na cevi od instalacija u kantini. Tužan kraj. Adam zatvori album i seti se još jedne drugarice iz srednje škole koja bi zvala telefonom uvek da saopšti neke tužne vesti. To se Adamu smučilo, isuviše smrti je bilo svuda okolo, kada je poslednji put pozvala, pre nego što se i javila, pitao je: „ko je umro…“ Više nije nikada pozvala. Bolje, ovako će biti uvek nasmejani na slikama. Da baš tako nasmejani i živi. Adam zatvori album, mačak ga pogleda pokušavajući da proceni šta smera. Adam je komandovao, skači na noge tigre, idemo da rasteramo kokoške i ošišamo travu. Mačak veselo potrča za njim

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s