KIŠA

Nikada ne koristim kišobran, ta stvar me nervira, i uvek je izgubim, zaboravim, vetar ih okrene, kisnem i ovako i onako, više štete nego koristi. Dovoljna je bejzbol kapa, nije potop.

Gledajući da zaobiđem bare, da me automobili ne isprskaju, uputio sam se do male simpatične pekare na uglu ulica, subota je dan za dobar doručak. Skoro da sam znao napamet šta sve ima u ponudi ali voleo sam da se odlučim šta da kupim tek kada sve vidim.

Prolazeći pored pokrivene bašte praznog kafea iznenada sam odlučio da tu malo ostanem i posmatram kišu. Kafe ne radi zbog korone, na vratima katanac, u bašti stolice i stolovi prašnjavi, zakačeni sajlom da ih ne ukradu, nadstrešnica je preko leta pravila lepu hladovinu, a sada me štitila od kiše. Zapalio sam cigaretu i posmatrao kišu, divno. Preko puta uzane uličice je frizerski salon, vrata su otvorena i neka žena je ribala pod, naišao je stariji čovek i počeo neku priču. Imao sam utisak da je dosadan jer nije prekidala ribanje poda, samo me pogledala, kao i on odlazeći dalje niz ulicu. Mora da sam im delovao čudno, sav u crnom kako stojim sam u praznoj bašti kafea. Sačekao sam da se sklone, bacio cigaretu u slivnik ulične šahte i nastavio prema pekari vrteći glavu u svim mogućim pravcima, bolela me ali ne tako jako. Očekivao sam da čujem i osetim ono poznato „krc“ u vratu kada pukne, tada bi mi bilo bolje. Kroz stakleni izlog male pekare sam video da je unutra već bilo troje kupaca tako da nisam ulazio već namestio pamučnu crnu masku na lice. U međuvremenu je stigla neka žena sa kišobranom i stala iza mene u red. Za njom se pojavio krupni debeljko u odelu sa mašnom i raskopčanim kišnim mantilu, u jednoj ruci je držao tašnu, u drugoj kišobran. Njegovo krupno telo, sa svom tom opremom je pokušalo da prođe pored mene i uđe u pekaru. Ošinuo sam ga pogledom od koga ispadaju plombe, izvinio se i rekao neku glupost koju nisam upamtio, samo sam primetio da njegova maska zakačena za uši drži podvaljak ispod brade. O bože kretena, jedva sam uspeo da zadržim i ne prasnem u smeh. Napokon su izašli iz pekare a žena sa kišobranom se ugura iza mene da uđe. Dok sam polako razgledao šta ću da kupim i uživao u mirisu svežeg peciva propustio sam ženu sa kišobranom da kupuje pre mene. Pogledao sam kroz izlog, debeljko i njegov podvaljak su otišli, nije imao živaca da sačeka. Dok je plaćala pecivo okačila je kišobran na pult, a zatim uzela kesu okrenula se i pošla prema izlazu, pričao sam vam da se kišobrani lako izgube.

– Gospođo zaboravili ste kišobran, rekao sam, nije me čula, morao sam da ponovim glasnije. Uz neki neodređeni, zbunjeni osmeh se vratila.

– Videla bi da ga nema kada izađem napolje na kišu.

– To me ne zanima, rekoh dovoljno jako da me samo ona čuje, baš me iznervira u trenutku, a još nije ni imala masku.

Koliko više biram šta ću da kupim uvek, ili skoro uvek kupim burek sa sirom. Volim da taj burek doručkujem u pekari za malim okruglim drvenim stolom, serviran vruć i naseckan u kockice pijući jogurt i gledajući šta se dešava napolju na ulici, ali sada nema ni malih drvenih stolova a ni stolica. Burek nije isti kod kuće ali šta je tu je.

Dok sam prebirao po tanjiru i tražio hrskavu ukusnu korici bureka da završim doručak video sam kroz prozor kuhinje dve gugutke koje se ljube na kiši u krošnji platana, život je divan, došlo je proleće.