ADAM I UČENIK

Bilo je kasno popodne tog kišnog i hladnog februarskog dana kada sam krenuo da se vidim sa Adamom. Uvek smo se viđali u kafeteriji koja je bila skrivena u jednoj mirnoj sporednoj ulici blizu glavnog trga. Malobrojnim gostima je obezbeđena privatnost udobnih, odvojenih separea. Slušao se lagani džez. Zbog kiše sam požurio ali u trenutku sam zastao jer sam bio u dilemi koji put da odaberem, naj kraći kroz glavni gradski trg gde je uvek bila gužva ili malo duži put kroz sporedne ulice. Odlučio sam u trenutku i zapitao se koliko različitih puteva se otvara, koliko različitih mogućnosti se nudi u svakom trenutku, i šta je to što određuje kojim ću putem da pođem, i kuda će me odvesti, možda je to sudbina, nisam u to verovao. U takvom razmišljanju stigao sam do kafea. Video sam da je Adam već udobno smešten u separeu koji je gledao na šank, razgovarao je sa kelnerom, stigao sam na vreme da poručim crni čaj i odmah krenuo sa pitanjem o kome sam razmišljao pri dolasku.
„Šta misliš koliko smo novih puteva danas propustili,“ malo sarkastično sam započeo, tek da otvorim razgovor. Adam me pogleda kao da mi poručuje, dečko počeo si žestoko.
„Pravo pitanje je koliko smo novih puteva danas otvorili. Oni putevi koje smo propustili nas ne interesuju, ono što se nije dogodilo, nije ni trebalo da se dogodi,“ u jednom dahu sruči mi u lice, bez da na svom licu napravi i jednu grimasu. Sada je već bilo lakše, uspeo sam da otvorim razgovor i navedem Adama na diskusiju, nadajući se da ću saznati i naučiti nešto novo i originalno, zato sam nastavio u sličnom ritmu, još malo provokativnih pitanja:
„Da li je tada, u takvoj situaciji, tačno to da je svaki put kojim krenemo onaj pravi.“ Konobar je stigao, voleo sam to posluženje čaja sa svim tim dodacima koji su bili na tacni.
„Nisi pomislio da možda putevi biraju tebe, otvorene mogućnosti traže realizaciju,“ nastavio je Adam, onako lagano, kako on to zna, ne menjajući izraz lica prateći plavušu koja je upravo ušla u kafe, pa nastavi.
„Tvoj problem je što si nesiguran i ne znaš da li si na pravom putu, ne traži od mene da ti pokažem koji putem treba da ideš, svako mora da nađe svoj put,“ završi monolog uz lagani smešak ispijajući svoj čaj. Bio je star, u stvari mislio sam da je star, bilo je teško da se odrede njegove godine, delovao je mlađe, i vrlo, vrlo snažno. Iako sam bio dosta mlađi, mislim da je puno snažniji od mene. Delovao je šarmantno, prefinjeno, a opet njegovo lice je kao isklesano u kamenu. Kao za sebe sam prokomentarisao dok sam ispijao svoje piće.
„Nije to lako.“ Adam se odmah nastavi unoseći mi se u lice,
„Da je lakše ne bi valjalo“ pogleda prema šanku pa opet u mene te nastavi „Vidiš li plavušu za šankom,“ potvrdio sam klimanjem glave, „U slučaju da se okrene prema nama ne smeš da je pogledaš u oči.“ Delovao je tajanstveno te nisam ni pitao zbog čega, pogledao sam na sat, vreme provedeno sa Adamom je uvek brzo prolazilo, to sam i rekao ispijajući svoj čaj.
„Vreme možda i ne postoji, razmisli malo,“ nastavio je Adam da ruši moje mitove, pokazao sam na sat. Adam se nasmeja i odmahnu rukom, kružio je kažiprstom u vazduhu i smejući se ponavljao, „Tika-taka, tika-taka, pričaš mi o toj napravi, ti stvarno nisi normalan. To što ti nazivaš vremenom postoji beskonačno unazad i beskonačno unapred, šta tvoja tika-taka naprava može bitno u tom razdoblju beskonačnosti da izmeri.“ Pogledao sam ga začuđeno, nesposoban da išta kažem, nisam mogao u trenutku da razumem celokupnu sliku izgovorenih reči koje su mi pomerile granicu opažanja. Sigurno sam napravio neki glup izraz lica jer se Adam gledajući me slatko nasmejao a zatim popio svoj čaj. Dugo me je potom gledao u oči, njegove su čudno sijale.
„Sada zamisli sve puteve i mogućnosti koje ti se pružaju u životu, milioni varijanti, ne zna se broj, i zamisli neograničeno vreme, pokušaj te dve stvari da staviš u istu ravan.“ Očigledno je to bilo previše za mene, nisam mogao da razumem te sam samo slegnuo ramenima i pogledao u svoje ruke.
„Ne razumeš, razmisli jednostavno realno, da li svi ti putevi, sve te mogućnosti u životu, nisu već realizovane u vremenu za koje smo nepobitno utvrdili da je beskonačno, da li sada razumeš.“ Sve je delovalo realno i jednostavno logično i da su se sve moguće kombinacije događaja već dogodile. Zato sam pokušao da nastavim.
„ Ako se sve već dogodilo šta je potrebno da mi učinimo.“
„ Da u beskonačnom vremenu živimo ovaj trenutak koji je jedino besmrtan.“ Pomislio sam da je to pečat na već sve rečeno, ali nije bilo tako. Plavuša za šankom nas je pogledala, okrenuo sam glavu na drugu stranu a Adam je imao osmeh dečak, delovao je u trenutku nestvarno mlađe, nisam izdržao da ne prekinem to flertovanje sa krajnje jednostavnim pitanjem: “A šta da radimo posle tog trenutka besmrtnosti .“ Ne skidajući pogled sa plavuše za šankom, Adam je i dalje sa smeškom nastavio, „Niko ne može da ti garantuje da ćeš živ da dočekaš sledeći trenutak.“ Plavuša je uzvratila osmeh, video sam u samom uglu oka. „Rekao sam ti da ne gledaš.“ Pogledao sam u plafon, ne znajući šta ću sa sobom, situacija je bila bez izlaza, zbunjen razgovorom, plavušom koja me je de koncentrisala, počeo sam sa stola da prikupljam svoje stvari u nameri da izađem napolje u hladno i kišno februarsko veče nadajući se da će mi to razbistriti misli i da sumiram razgovor, razmislim o beskonačnosti vremena, kombinacijama mogućnosti, besmrtnosti ovog trenutka i možda smrti u sledećem trenutku, kada sam video da je Adam već ustao, namignuo mi je i dobacio, „Vidimo se opet ovde.“ Nikada se nismo dogovarali kada da se vidimo, jednostavno uvek kada bi došao u kafe, Adam je već bio tamo, dok sam o tome razmišljao, Adam je prišao plavuši, razmenili su nekoliko reči i zatim, na moje iznenađenje, zajedno izašli iz kafea. Sačekao sam malo, te sam se ohrabrio da izađem u noć i kišu. Pogledao sam na jednu i drugu stranu puste ulice, nisam ih video. Podigao sam kragnu jakne, navukao kačket na čelo, zavukao ruke duboko u džepove i na trenutak zastao u dilemi kojim putem da pođem.
Adam otvori vrata taksija odakle se prvo pojaviše prelepe Evine noge, dok su zagrljeni išli stazom prema kući Eva se zločesto nasmeja, „Zašto ga nekada ne pozoveš kod nas.“ Adam je zastao i gledao Evine plave oči, „Da ovo vidi zaboravio bi sve što je naučio.“

Овај унос је објављен под Knjige. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s