NEBO I ZEMLjA

Dok sam polako u magnovenju i sa mukom tražio nepostojeće reči, a na usnama imao samo mrvice tišine, ona se okrenula i otišla.
Bilo je tako jednostavno i efektno. Zapakovala sam i ponela svoj, u poslednjem trenutku, ispaljeni vragolasti osmeh veličine XXX, naravno veštačka tvorevina, uspešni manevar za okret u najavi, ostao je bez teksta, da me isprati samo pogledom, ostaće sećanja na lepe trenutke, nije mi više bitno, idem dalje. Lepše izgleda rastanak sa osmehom, mogu toliko da se potrudim. Imaće za uspomenu samo ram slike, original osmeha sam sledećeg trenutka uredno bacila u smeće, takav je život ponekad.
Birao sam reči, ali vrlo sporo. Ponekad mi mozak stane, nema rešenja, jednostavno ućutim i gledam, dok u meni sve ključa. Da sam u tom trenutku pronašao pravu reč, posle bi bilo sve lakše, ona bi nešto odgovorila, nastavila bi se priča, međutim u trenucima tišine, okrenula se jednostavno i otišla. A onda finale mog užasa, dok se okretala taj osmeh na kraju, osmeh srećne žene. Sve je zaigralo u vazduhu. Mislim da nikada neću da zaboravim taj trenutak. Čekao sam da vidim taj osmeh ponekad danima, mada sam retko i uspeo da ga izmamim, da zasija da zrači, pamtim te iskonske trenutke. I posle toliko godina blesne nekada u snu, nikada tako jasno na javi. U snu je vidim jasno, nestašan pogled u odsjaju zenica, osmeh na licu, kao da treperim od straha da ću se probuditi, da ću izgubiti taj kontakt očima, kao da taj trenutak još uvek traje, kao da će večno trajati, kao da taj osmeh nije bio i na rastanku, posle sam se raspao u realnosti.
Srela sam ga sasvim slučajno, ako se išta i događa slučajno, u podne na parkingu tržnog centra. Prošlo je puno godina, isuviše, bolje da se nismo sreli. Bilo mi je neprijatno. Gledao me je pravo kroz oči, radosno, sa smeškom. Bio je i dalje lep, šmekerska faca, nije se puno promenio, ja jesam, zato mi je bilo neprijatno. Izgledao je mnogo bolje, mene je život zakačio, videlo mi se na licu. Nisam mogla da izbegnem susret. Razmenili smo nekoliko uobičajenih rečenica, ništa posebno se i nije moglo dogoditi na tako običnom mestu kao što je parking tržnog centra, niti će više ikada biti isto kao pre nego što sam se, tako davno okrenula i otišla, makar se i sretali slučajno svakoga dana do kraja života, bar tako mislim. Osećala sam to. On nije. Želeo je da nastavimo komunikaciju, pitao je o svemu čega se setio u tom kratkom vremenu, stajala sam kao na iglama, kratko odgovarala na pitanja, radi reda postavljala isto tako uobičajena pitanja i ne slušajući odgovore, bilo mi je sve jedno, znala sam da taj razgovor nema budućnost, želeći samo što pre da nestanem iz vidokruga, da me što kraće vreme gleda, bolje da ostanem u sećanju kada sam bila mlađa i lepša. Nije mi dao da se tako lako isčupam, odem i samo nestanem, kao da me je još uvek želeo, vukao me prema sebi nekim nevidljivom nitima, kao da iluzija osećanja ljubavi još postoji, nerealno. Nisam mogla da izdržim, moj zaštitni znak, nasmejala sam se na rastanku, kao i uvek, osećajući gorčinu na suvim usnama, a zatim potonula u svoju realnost, u podne na sred parkinga tržnog centra.
Dok sam bio mlađi verovao sam u magiju, večno određene trenutke sudbine, verovao sam u neki put, gde se ništa ne događa slučajno i da sve ima neku svrhu. Uverili su me u suprotno nemili događaji, onda se zapitam zašto se to dogodilo, ne mogu da se setim šta sam loše uradio ili nekome učinio, ne mogu da odredim svrhu tog lošeg događaja, osim da me muči i zagorča život, možda sam sebičan, običan ljudski egoistični stvor. Posle, što sam bio stariji, sve sam manje verovao u sudbinu, a sve više bio svedok haotične realne stvarnosti, koju nikakva sudbina ne bi mogla da poveže i opravda. Nevoljno sam postao, nemi svedok događaja, ne učesnik, već samo svedok. Nisam ni slušao te priče iz svoje okoline, sve sam ih znao napamet, po boji glasa, položaju glave ili tela, pokretima ruke, sve sam priče prepoznao a da ih nisam ni slušao, jer sam ih već čuo i znao napamet, nisu mi bile potrebne reči da bi razumeo. Tako je bilo i tog dana u podne na parkingu tržnog centra. Кao davljenik sam pokušavao da pokrenem magiju sudbine sluteći unapred da ću ipak da potonem u realnosti. Odlagao sam iluzorno trenutak ponovnog rastanka nekim razgovorom u nasumičnim sećanjima detalja iz prošlosti. Kao neko dete koje ipak više veruje u iluziju i magiju, u snove, ne zato što je realnost ružna nego zato što su snovi lepši.