JEDNO OBIČNO PRE PODNE

Danas sam se setio izjave velikog muzičara: „Da sam znao da ću ovoliko dugo da živim, više bi vodio računa o zubima.“ Nasmejao sam se tome, sarkastično, jednostavno odlazak kod zubara zna da bude sklonjen u stranu zbog nazovimo to, važnijih stvari. No mora se i to, bar ponekad. Imao sam zakazano snimanje zuba, ne mogu da ponovim kako se zove taj komplikovani naziv snimka, ali nešto kao svi zubi na jednom snimku, kao početni korak u toj nazovimo animalnoj higijeni koščatih izraslina. Ubrzo pošto sam stigao u tu kuću gde radijacija i kroz ključaonicu izlazi, mali dežmekasti tehničar, kome je opala kosa iz poznatih razloga, me je pozvao da uđem u sterilnu sobu gde je i prašina pocrkala a na središtu je bio taj, meni liči na robota, aparat koji svetli i u mraku. Mali dežmekasti tehničar je imao problema da me postavi u pravilan položaj jer sam odugovlačio što je moguće više osećajući u vazduhu razne vibracije. Kada je konačno uspeo da me po njegovim merilima tačno postavi, naravno da se mali dežmekasti tehničar sklonio u drugu sigurnu prostoriju odakle me je čkiljavo gledao kroz prozor dok je uključio robota koji je obišao krug okolo glave ne bi li mi pomutio ovo malo mozga što je ostalo. Posle nekoliko minuta ćekanja pozvao me je da uruči snimak, i dobro naplati, ali za utehu dobio sam i CD, nepoznate sadržine. Dok je mali dežmekasti tehničar ozračene glave pakovao novac izvukao sam oveći snimak iz omota i iznenadio se koliko malo zuba imam. Bitno da imam ove napred, ove pozadi ću već nekako da rešim, razmišljao sam o tome dok sam izlazio iz kuće strave na prometnu ulicu. Pažnju mi je privukla buckasta devojka sa majicom kafea ispred koga je bila i koja je pokušavala da uključi skuter, nije uspevala, pa sam je zaobišao. Samo što sam je prošao, možda pet, šest koraka kada sam čuo da se skuter uključio uz veliku buku i da se ta buka mnogo brzo probližavala. Sve se odigralo vrlo brzo, u sekundi, imao sam vremena samo krajem oka da vidim da se skuter bez vozača sulja po putu tik iza mojih nogu, kada me je udario i odleteo sam u vis. Sreća da sam tako lagan bez materije skoro, osim ovih malo zuba, tako da sam počeo da padam lagano tako reći kao list sa drveta, možda je malo pomogao i skupo plaćeni snimak u omotu velikog formata koga sam čvrsto držao u ruci visoko podignuto, kao jedro, koje sam instiktivno podigao u vis da ga spasem i kao padobranom ponirao dok su kelneri iz kafea požurili da me ispruženih ruku prihvate pre nego dodirnem vreli asfalt. Stigao sam da vidim da se jedna kelnerica i vratila u kafe, nestrpljiva da sačeka moj pad, jer je jedan od gostiju pozvao, upamtio sam joj lik. Međutim i pored svih ispruženih ruku koja su očekivala moj konačni pad, nekako sam uspeo da se izmigoljim, kasnije kada sam razmišljao o tome zaključio sam da je to bilo namerno, da bi ih posle kinjio, pao sam na pomenuti vreli asfalat. Odmah su, priznajući time svoju krivicu, pokušali da me podignu, a najviše buckasta devojka u majici kafea koja me je i skršila svojim skuterom. Demonstrativno sam odbio ustajanje i nastavio da se izležavam dok ne utvrdim koliko su mi štete naneli, praveći razne face. Ne mogu ništa ružno reći o buckastoj devojci sa majicom kafea, događa se to, donela je sredstvo za dezinfekciju, led, flašicu sa vodom, sve sam to koristio slušajući kako se izvinjava. Pomogla mi je da konačno ustanem, sreća bez nekih većih povreda i da sednem u baštu kafea. Ubrzo je donela i kafu, hladan prirodni voćni sok i papirnu kesu da kolačima. Rekao sam da je u redu.

Dok sam izlazio iz kafea razmišljao sam o puževima. Sinoć posle kiše bilo ih je puno na trotoaru u dvorišti. Sve sam ih prebacio na travnjak, da ih neko ne nagazi, sve osim jednog koga sam nepažnjom nagazio i njegove zemne ostatke sam takođe preneo na travnjak, još tada sam znao da će se nešto dogoditi, pitanje je bilo šta će to biti. Nekada je bolje ne znati baš sve detalje, ima to svojih draži. Izvukao sam ponovo snimak velikog formata iz omota i posmatrao svoje animalne zube, pitao sam se kojoj zveri je to potrebno.