PUCANJ

Ispruži ruku u ramenu u pravcu mete, raskorči noge, pištolj drži lagano u ruci, ne steži, promašićeš, jedno oko zatvori, drugim nišani, zadrži dah, ruka se ipak pomera, vraćaj nišan na podnožje crne tačke i polako vrhom kažiprsta pritiskaj, okidač ima prazan hod, psihološka zadrška. Ti ne znaš kada će pištolj da opali, stalno vraćaj nišan na podnožje crne tačke i polako vrhom prsta pritiskaj okidač, to zna malo da potraje, i treba da potraje. Kada se čuje pucanj ruka će da odskoči uvis, ali tada se već metak zabio u crnu tačku. Tako su nas učili.

Pod dejistvom lekova, alkohola i umora, Joni je osećao da nestaje u vrtlogu svesti pokušavajući da u sebi izgovori reči molitve. Ipak je blokirao, nije mogao da se seti poslednjih reči. Pravilo je tada da počne molitvu ispočetka. I počeo je ponovo, ali sada je mozak blokirao još ranije, hemija i umor su učinili svoje, pomisli Joni i bi mu čudno kako izgleda ovako opružen na krevetu ležeći na stomaku. Ruke i noge su štrčale iz tela tako smešno i nezgrapno, ovako gledano odozgo, Bože kako smešno stvorenje, pomisli, poslednje čega se seća, pre nego što je utonuo u mrak.

Bila je to igra, dok smo čekali da idemo na dužnost. Stajali smo u hodniku sa punim naoružanjem kada je Zijad, omaleni mršavi vojnik sa špicastom ošišanom glavom i simpatično klempavim ušima, razvukao osmeh i rekao: „Hajde da vidimo ko je brži legendo.“ Raskoračio je noge kao neki revolveraš iz vestern filmova, dečački željan igre i dokazivanja. Ruka mu je bila u pravcu pištolja okačenog na opasaču. Trgao sam pušku sa ramena uvežbanim pokretom da uperim u revolveraša ali Zijad je bio brži, već se cerekao, mrtav si legendo. Bila je to igra u kojoj je on pobedio i bio je srećan zbog toga, nisam imao ništa protiv, bilo mi je sve jedno, hteo sam samo da mu učinim. Još se cerekao vraćajući pištolj u futrolu. Posle toga smo ćutali i gledali kroz prozor kako iz susedne zgrade iznose mrtvački sanduk.

Joni ništa drugo nije moglo da probudi osim sirena vatrogasnih vozila a to se ovaj put stvarno dogodilo. Prvo nije mogao da veruje, misleći da mu je u glavi ludilo od tih sirena, ali kada je sve to potrajalo Joni otvori oko, bio je dan, i bile su stvarno sirene vatrogasnih vozila ispred zgrade na parkingu. Neki tip je u ludačkom zanosu bacao stvari sa terase zgrade preko puta parkinga. Vatrogasci su pokušavali da postave merdevine do terase, lekari stajali pored vozila sa oznakom crvenog krsta, policajci užurbano ušli u zgradu. Joni ispruži ruku u ramenu, raskorači noge, jedno oko zatvori, zadrža dah i poče prstom da nišani. Radoznali susedi su posmatrali događaj sa bezbedne udaljenosti. Kada su napokon savladali ludaka i strpali ga u policijski automobil Joni je i dalje stajao iza staklenih vrata, nije imao u koga više da nišani, na parkingu je ostala samo hrpa bačenih, polomljenih stvari a susedi su počeli da se razilaze komentarišući događaj, zvuk sirena vatrogasnog vozila se udaljavao. Poneko od suseda je podigao pogled i Joni bi mu uzvratio pozdravom, tek tada primeti da na sebi od odela ima jedino čarape.

I pištolj je opalio. Bila je to ona naša igra. Zijad je opet navaljivao, bio je dosadan, već se raskoračio kao revolveraš. Vikao je, hajde Joni potegni još jedanput prvi, da te vidim legendo. Mrzelo me je više da ga slušam, ponovio je treći put, valjda je po mojim očima procenio da ću da potegnem pušku sa ramena. Bio sam star, lenj i spor. Zijad je i ovaj put bio brži ali malo mu je zaigrao prst na okidaču, čuo se pucanj, nije mogao da promaši, bili smo isuviše blizu jedan drugome. Dok sam padao odbačen udarom metka, video sam njegovu zabezeknutu facu sa špicastom glavom i simpatično klempavim ušima. Više ga nikada nisam video, samo sam čuo još jedan pucanj.