KOLIKO TRAJE VEČNOST – ROĐENJE

Pre nego što sam prvi put otvorio svoje vlažne očice upitao sam nešto nekoga i dobio odgovor. Zatim je nastao mrak i odmah potom prvi put sam trepnuo. Video sam svojim vlažnim očicama da sve ima oblik i boju, zavrtela se malena svest u smeru kazaljke na satu koji je već počeo da meri vreme do kraja postojanja, tika-taka.

Osetio sam da je negde daleko i nedostupno, ostalo pitanje kao i odgovor, nešto jako bitno i važno za mene, nešto što je tajna. Zbog svoje nemoći da se toga setim urliknuo sam od boli kao ranjena zver.

Dečak je, reče neko ko me je rodio, zato urla ovako jako. Nije to bio razlog, ali tako sam bar prvi put saznao šta sam to postao.

PONUDA

Poslednja kap ponoćne tropske kiše tek je krenula, teška i silna, iz crnila uvrnutog vrelog oblaka, negde gore iz pomračine gde se sudbine ukrštaju, a već je jurila kao ispaljeni metak pravo naniže. Čekao sam spreman da je halapljivo ulijem u sebe, ispunim  namenu i zahvalim se dubokim naklonom poniznog sluge večnom gospodaru na nebeskom poklonu.

Šljapkao sam iz dosade po toploj barici, kao da se voda iz mene topila i čekao poslovnog partnera na neobičnom mestu u neobično vreme, ako je uopšte nešto i moglo da bude neobično u ovom sumanutom svetu koji se raspada a ujedno ponovo stvara u haosu umiranja i rađanja. Nisam morao da se odazovem tom neobičnom pozivu na poslovni sastanak u ponoć u još sumljivijem kvartu gde prostitucija cveta ali sam prihvatio realno, manje više, obrazloženje, više kao izazov i priliku, da je poslovni partner imao pauzu između dva leta avionom koji želi da na najbolji način iskoristi i da se posle dugogodišnje uspešne saradnje konačno i lično vidimo. Opasan je to lik, od onih koji vrlo brzo misli i računa, mogao bi i frižidere eskimima da proda, držim ga stalno pod prismotrom, ništa mu, naravno, ne verujem, ali činjenica je da ima jednostavno uvek dobru ponudu. Stigao je na vreme zalizane kose, baš kada sam završio šljapkanje poslednje barice koja nije još isparila, nakačio je širok osmeh, imitirajući, a možda i ne, radost što se konačno vidimo licem u lice. Uklapa se u šablon koji sam mu namenio, kao verovatno i ja, čkiljava, matora faca, nikada sa osmehom. Smeh je tako detinjast i neozbiljan, to sebi ne želim da priuštim, šta ima u životu smešno a da nije neka glupost. Smeh su izmislile budale, niko drugi se ne smeje, čak ni majmuni, oni pravi. Izgrlili smo se kao najbolji drugari, na njegovo insistiranje, nisam mogao da izbegnem, ko zna možda smo i bili kada smo toliko novca razmenili a da se nismo poubijali. Nevolim toliku prisnost, stvara obavezu, mada to mene ne interesuje, davno sam prevazišao takve dileme a njega treba da vratim na fabrička podešavanja, ili on mene, videćemo. Dok smo ulazili u bar sa velikom crvenom neonskom reklamom vitke siluete koja je igrala u ritmu muzike koja se čula unutra pričao je nešto o putu i avionu, nisam ga slušao. Nastavio je da melje i kada smo seli u rezervisani separe, avioni, brodovi, roba, ratovi, muke i problemi, svetska kriza, nisam ga slušao, samo sam čuo poneku reč, znam šta mu je bila namera, ne želim da me opterećuje nevažnim stvarima. Koncentrisao sam se na mućkanje kockica leda u viskiju i šarenih slika koje su se menjale u širokoj čaši. Polako je usporavao priču i kada je konačno video da ga ne slušam i mućkam viski ućutao je i skrenuo pogled na kružni podijum koji se nalazio u centralnom delu bara. Šest polu golih plesačica uvijalo se oko šipke. Pogledao me je znatiželjno i pitao: „Da nisi možda zainteresovan“ i pokazao u pravcu podijuma. „Naravno da sam zainteresovan“ rekoh ozbiljno, on se isceri onim poznatim osmehom kao da je rešio sve probleme, „Pa što ne kažeš čoveče.“ Smrtno ozboljan, pogledao sam ga u oči i nastavio „Svih šest.“ Smeh prestade, gledao me je iznenađeno, nije mogao da proceni da li sam ozbiljno mislio. Nisam menjao strogi izraz lica posmatrajući ga pa sam nastavio da mućkam viski. Osećao sam kako se lomi. Da ga ne bi skroz izgubio, jer mi je ipak trebao, počeo sam trivijalne priče kako vidim buduću saradnju, globalno, dovoljno da ga zainteresujem i vratim ka sebi. Rado je prihvatio temu, dogovorili smo neke osnovne principe u obostranom interesu, bar se tako njemu činilo, dok je za mene to bila suština ovog sastankau u interesu koji nije u trenutku mogao da nasluti. Pričali smo skoro pun sat vremena, već je počeo da se ponavlja i da mi bude dosadan, bilo je vreme da ga ispratim. Taksi ga je čekao ispred, ljubazno smo se zagrlili, sada na moje insistiranje, moram da ga čuvam, uvek je imao dobru ponudu. Ispratio sam ga pogledom i pogledao prema nebu, nije se videlo ništa. Naravno da ste pogodili, vratio sam se u bar. Letnje noći su kratke kao i tropski pljuskovi, ne vredi gubiti vreme na spavanju.

DOŽIVLJAJI DEBELOG MAČKA TOŠE

Da, baš tako, dali su mi ime Debeli Toša. Katastrofa od ljudske drskosti, šta da se radi, njihova nekultura nema granica, to je svima poznato.Nisam ja kriv da dobijem tako pogrdan naziv, neću da se pravdam, ali samo da znate, rođen sam kao prvi od braće i sestara i normalno je da budem najkrupniji. Kod nas mačaka to je bar jasno, ko je najkrupniji taj je i najači a to znači da jede onoliko koliko hoće. Ako se neko i ohrabri da priđe hrani dobije ćušku u facu i to je to, posle toga ćuti i čeka svoj red.

Elem, da se vratim tim divnim stvorenjima, ljudima, kako sami sebe nazivaju.Prvo što sam kod njih primetio je da mnogo vole da se prave pametni a u stvari su dobrim delom retardirani a nas mačke smatraju lukavim lopovima, još jedna diskriminacija. Priča ide ovako, seli smo da ručamo, što je za nas mačke jedan od najvažnijih delova dana, oni jedu meso a meni stave u činiju granule. Uvek me tako nasmeju, e neće da prođe to omalovažavanje tek tako. Nismo mi mačke maloumne pa da jedemo smrdljive granule a oni da žderu šnicle ili ribu koju obožavam, svašta. Imam i ja puno pravo da uzmem svoj deo, jesmo li mi zajedno porodica ili nismo, što stalno ponosno pričaju drugim ljudima, kao da ja ne razumem, onda sve imamo pravo da delimo na jednake delove pa i ručak. Ako ste tako pametni kao što za sebe mislite hajde da se zamenimo, jedite vi granule a ja ću ribu sa roštilja. Kada mi kao punopravnom članu porodice uskrate garantovani deo ručka, ja do pravde dolazim, nažalost na svoj način, pa neću valjda da dopustim da gori od mene jede bolju hranu. Uzmem iz tanjira šniclu kulturno i fino a oni nadaju dreku, Toša opet ukrao šniclu. Katastrofa su ti ljudi, daleko im lepa kuća. Ipak i pored svega samo jedno mogu da im priznam a to je da lepo znaju da spreme meso. Ja to ne umem, nije znala ni moja majka, zato i živimo sa ljudima i moramo da ih trpimo. Neki put znaju da preteraju kad me češkaju i počnu da me okreću naopačke, nose ko bebu i slične gluposti, ne možete da pojmite šta im sve padne napamet. Tada naravno moram da reagujem, obično je dovoljan mali zamah jednim noktom da im rasparam golu kožu. Opet počnu da se deru i galame kao da sam im glavu otkinuo, ko im kriv, prvi su krenuli, mirno sam ležao i dremao kada su počeli da me prevrću, gnjave i nose, nisam ja igračka, koji bezobrazluk i iživljavanje, šta bi bilo da sam ja sa njima tako postupio. Među nama rečeno to ne bi nikada uradio jer sam kulturan i fin. Ali recimo. Sigurno bi nastala tuča, e pa kada i mene neko uznemirava, okreće me, obrće i ponaša se kao da sam obična krpa ima da bude tuča ali pošto sam ja ipak kulturniji i imam razumevanje prema tim stvorenjima, obično je dovoljno da ih jednim noktom malo ogrebem a onda kažem vam, vrište kao mahniti.Nikako da se nauče redu, mislim da su retardirani, pa bre uzmi teču pa ga okreni i obrni naopačke pa ćeš videti kako ćeš da prođeš kada ti razbije glavu. Ma baš me briga, ko im je kriv, da imaju krzno ko sav normalan svet ne bi mogao da ih ogrebem a oni pametni još briju se, nije da se to pravim pametan ali sami prosudite da li sam u pravu ili nisam.

Diskriminacije ima koliko hoćete, mislim da su ljudi greška prirode, stvoreni da nama mačkama spremaju hranu, ostalo ništa ne vrede. Evo na primer jutros legao sam u ležaljku da se posle doručka malo odmorim i dremkam kada niz stepenice sa sprata dotrčaše deca. Tras, tras, tras, sva mi se dlaka naježi, pa onda dovikivanje, smeh i dreka. Nikoga nije briga što sam ja spavao. Malo mira tek imam kada odu iz kuće, kažu idu u školu a ovi matori na posao.To vreme koristim da istražim sve kutke u stanu, šta ću to mi je zanimljiv hobi, kada se smorim jednostavno zaspim, naravno na mekanom krevetu. Kada se vrate sa toga što zovu posao kaže da su umorni, ne razumem šta tamo njuškaju, mora da je nešto bezveze kad toga kod nam mačaka nema, neka ljudska glupost. Taj deo mi nije jasan a ne želim da to istražujem, jednostavno me ne interesuje kao i njihovo gledanje one kutije koju zovu televizor. Gledaju u tu kutiju satima, pokušao sam i ja, tako sam otkrio reklame za hranu iz kesice, ostalo je bezveze. Obožavam tu reklamu. Obično neka lepa i negovana cica-mica maca gracioznim hodom, tu mi već ispadaju oči, dođe do činije za hranu a neka žena otvori kesicu i sipa komadiće mesa u saftu, ona cica-mica maca sve poliže. Znam da ta brza hrana nije zdrava i da goji ali kada vidim tu reklamu odlepim.

Najviše su mi smešni ljudi koji piju zamućenu smrdljivu vodu. Ne prođe puno vremena posle toga počinju čudno da se ponašaju, kao da ih obuzme sam đavo, a mi mačke znamo kako on izgleda, to vam je bar jasno, nadam se. Uticaj zamućene smrdljive vode koju zovu alkohol je uvek isti, prvo su veseli, zatim agresivni, posle toga povraćaju i na kraju budu tužni. Posle nekog vremena sve ispočetka, nikako ne mogu da razumem koja je svrha toga. Da vam odam tajnu, mi mačke smo mnogo pametnije, da znate pije se samo voda i to je kraj priče što se tiče pića. Mleko je hrana.Slična je situacija, možda još i gora sa onima koje zovu pušači. Joj kako to smrdi, ali što je interesantno njima taj smrad ne smeta, vrlo čudno, ne mogu da razumem zašto to rade, da je to nešto korisno pa mi mačke bi to još pre njih ukapirali. Išao sam kradom noću na groblje, tu se zakopavaju ljudi koji crknu. Tačno sam po mirisu iz zemlje znao i mogao prstom da pokažem ko je od njih bio pušač. Ponekad mi je ljudi, zbog svega ovoga i žao, ipak živimo zajedno, što bi oni rekli porodica, ili još prisnije, mogu vam otkriti tajnu, to su naši omiljeni ljubimci, samo zbog toga ih trpimo i volimo.

RIBOLOVAC

“ Iz sićušne pukotine u mom pamćenju izmileše bube….“

Goran Petrović

Nema ništa lepše od toga da sebi priuštiš jedan slobodan dan, sedneš u automobil i odeš na pecanje. Dan je samo tvoj, niko ne očekuje da se vratiš pre nego što padne mrak, niko ne očekujeje da se odmah javiš na telefon, niko tog dana ništa ne očekuje od tebe osim ti sam sebi da se posvetiš.

Divno letnje jutro, prisutna je još blaga svežina noći kada sam pokrenuo automobil i osećao avanturu u najavi. Ribolovu i prirodi sam posvećen kao hodočasnik, pratim objavljene podatke vodostaja reka, pažljivo biram mesto odlaska na pecanje sa obzirom na godišnje doba, padavine, vetar, ukratko moram da sve osmislim jer ne volim iznenađenja i da mi neka glupost pokvari taj dugo očekivani dan. Već unapred vidim mesto na reci gde ću provesti taj dan, tako je bilo i ovaj put, brižljivo isplanirano. Tada proradi taj pra gen lovca, čoveka koji je sastavni deo prirode, koji treba da obezbedi hranu porodici. Ipak svu upecanu ribu vraćam u vodu, volim da taj život opstane i nakon mene. Miris prirode i zov divljine, čovek i reka, to je ono što me iznova vraća. Zbog toga biram mesta na koje ljudi svojim glupostima nisu uticali i narušili prirodni kontinuitet. Ne smeta mi što ću taj dan provesti sam, čak se i radujem tome, kao da se na Suncu napunim energijom a reka odnese talog. Sve misli su koncentrisane na pecanje, druge muke se bar tada zaborave.

Prolazio sam kolima polako kroz poslednje naseljeno mesto, mala varošica, nedelja a u parku nekoliko penzionera je već išlo prema klupi u hladovini sa šahovskom tablom pod miškom, ovi ne gube vreme, pomislio sam, svako odabere ono što voli. Posle pet-šest kilometara parkirao sam automobil pored puta, mesto za pecanje je bilo blizu, samo kratka senovita  staza kroz šumarak i već sam na obali reke na odabranom mestu. Iznenadio sam se kada sam video još dva parkirana automobila i pomislio u trenutku da će mesto biti zauzeto i da sam trebao da pođem ranije. Međutim na obali nije bilo nikoga, što me obradova tako da sam preneo sve stvari, raspakovao i pripremio za celodnevni boravak. Reka je bila baš onakva kakvu sam je i zamišljao. Sunce je polako izlazilo iza šumarka i obasjalo me toplinom dok sam sedeo na stolici, divna tišina i vazduh su me opili, zatvorio sam na trenutak oči i uživao u crkutu prica i žuboru reke. Tada sam čuo u pozadini da se još neki automobil zaustavlja, e ovaj je zakasnio, mesto je već zauzeto. Nisam ni hteo da se okrećem i pogledam ko to ide stazicom kroz šumarak. Dobar dan, reče neko, ipak sam se okrenuo da vidim ko mi je to poželeo i iznenađen video dugajliju sa zalizanom kosom, naočarima za sunce i policijskom utegnutom uniformom. U trenutku prvo nisam mogao da verujem, šta policajac traži tu na obali reke, ali slutio sam neku nevolju, sigurno nije došao da pita da li riba radi. Parkirali ste automobil na zelenoj površini, reče dugajlija sa zalizanom kosom i naočarima za sunce. Jedva sam promucao još uvek iznenađen, nije to uređena zelena površina, neki korov pored puta. Gospodine, sve je to isto, trava je trava, niste vi nadležni da odlučujete da li je travnjak uređen, prekršili ste zakon, dugajlija u uniformi je bio rečit. Uvek sam se tu parkirao, pokušah da se pravdam, već mi je preseo dan da moram da se ubeđujem sa ovim dugajlijom. Gospodine, molim vas vaša lična dokumenta da popunimo zapisnik. Dok sam počeo da pretražujem silne džepove ribolovnog prsluka, sve sam našao osim lične karte, ko zna da li sam je poneo. Dugajlija se okrenuo na drugu stranu odmakao nekoliko koraka stazicom i razgovarao sa nekim telefonom. Ubrzo se pojavi i drugi policajac, mali debeli, ćelavi sa kratkim rukama kao usađenim u telo. Dan predviđen za odmor polako se pretvarao u horor. Nemate dokumeta, upitno me je pogledao krakati dugajlija, ubeđujete se sa službenim licima, ne sarađujete a učinili ste očigledan prekršaj i šta sada. Nisam izdražao, već je nevoza prevladala, rekao sam, da se okrenete i odete odakle ste i došli a mene ostavite na miru da pecam, maltretirate me što je automobil parkiran u korovu, upropastili ste mi dan, da budem iskren to sam i mislio. Okrenuo sam se da se vratim do svoje stolice na suncu kada su me ščepali u trenutku, uvrnuli ruku na leđa, jauknuo sam od bola, i tako upravljali mojim hodanjem do njihovog automobila. Ugurali su me na zadnje sedište sa vezanim rukama. Uključili su rotaciona svetla i uz škripu guma krenuli prema varošici. Nisam mogao još da verujem šta mi se događa. Mali debeli ćelavi policajac me nije ispuštao iz vida, imao je na košulji masnu veliku fleku. Parkirali su automobil ispred zgrade sa istaknutom državnom zastavom, izvukli me iz automobila na silu psujući i ugurali u neobično visoku prostoriju koja je ličila na sudnicu, pretpostavljam. Posadili su me u prvi red stolica ispred uzdignutog postolja sa stolom od masivnog drveta. Oslobodili su mi ruke te sam odmah iskoristio vreme tražeći ličnu kartu, malo mi je laknulo kada sam je napipao u jednom od mnogih džepova ribolovnog prsluka. Dugajlija je seo do mene i podvio krake pod stolicu a mali debeli flekavi ćelavko sa druge strane, kao da sam ratni zločinac. Dok sam pogledom pretraživao prostoriju vidim kroz otvoren prozor park pored koga sam skoro prošao i penzinere kako igraju šah. Tada se uz škripu šarki otvoriše velika dvokrilna vrata i pojavi se sudija u crnoj togi. Mogao bi da se kladim da sam ga jutros video kao penzionera u parku sa šahovskom tablom pod miškom, i on je bio mali i debeo sa ćelavom naboranom glavom, mali debeli policajac je neobično ličio na njega samo što je bio dosta mlađi, kao da je ovo sve bila neka farsa, pokušao sam da se iz svega probudim štipajući se za butinu u svom očajanju. Sudija, ili taj lik što se za istog predstavljao nas je nemo gledao, svakog ponaosob, imao sam utisak da je vrlo ljut, nisam znao da li treba da kažem nešto pa sam u strahu ćutao kao prosuto ulje. Sudija sa stola dohvati drveni čekić sa svojim kratkim debelim prstima i snažno raspali. Počinjemo glavni pretres u slučaju države protiv nepoznatog ovde prisutnog počinioca, izjasnite se da li ste krivi za poznate optužbe službenih lica. Počeo sam kao da se ulizujem milozvučnim glasićem, nisam nepoznat gospodine sudija, imam lična dokumenta, trijunfalno sam visoko podigao ličnu kartu. Sudija pogleda policajce i oni se isto tako pogledaše, kao da im je rekao, recite nešto za šta bi mogao da ga osudim. Zalizani policajac sa naočarima za sunce izvuče duge krake ispod stolice i izdeklamova da sam parkirao automobil na uređenoj zelenoj površini, da sam neosnovano iznosio laži, da nisam sarađivao i protivio se službenim licima u vršenju službene delatnosti, da sam krio ličnu kartu u nameri da ih obmanem. Sudija kao da je to jedva čekao da čuje, opet snažno udari čekičem o sto, zagrme, da čujem odbranu. U trenutku sam odlučio da zaigram na poslednju kartu i pridružim se ovoj farsi, krajnje rizično sa ovim ludim likovima, kao prvo, rekao sam, nisam parkirao automobil na zelenoj površini, došao sam na pecanje pešice, ne znam čiji je to automobil, mirno sam pecao na obali kada su naišla ova dvojica i uhapsila me iz nepoznatih razloga. Tada policajci skočiše sa namerom da me tuku, verovatno, ali sudija snažno udari još jedanput drvenim čekićem o sto, pa se oni primiriše. Nastavio sam dalje u naletu, da vam kažem Gospodine sudija, mislim da oni nisu ni policajci, vidite kako ovaj ima masnu fleku na uniformi to pravom policajcu ne može da se toleriše, on predstavlja službeno lice u vršenu službene dužnosti, molim vas nedopustivo. Sudija je sišao sa postolja i skenirao policajce dok su oni stajali mirno ne mrdajući. Marš kući da se presvučeš, dreknu Sudija, a debeljko istrča iz sudnice. Kada se situacija smirila, a sudija za sebe nešto mrmljao u bradu, ponovo sam seo u svoju optuženičku stolicu, sada sa dobrim izgledima da se vratim na pecanje i sve ovo zaboravim. Sudija je samo krajičkom oka pogledao ličnu kartu i ljutito reče krakatom dugajliji, ajde i ti napolje, sačekaj ispred vrata. To me još više obradova, konačno da se završi ova farsa, ima pravde i u ovim nenormalnim okolnostima, pogledao sam sudiju očekujući da i mene izbaci napolje, nisam očekivao izvinjenje. Sudija poče blago, izvinite gospodine na uznemiravanju, pa kako je bilo na pecanju, da bi odmah dalje nastavio baš kada sam hteo da razvezem priču o dobrobiti pecanja, vi sigurno imate dozvolu za ribolov. U trenutku me ponovo preseče preko stomaka neprijatnost, mrmljao sam da imam dozvolu, i poče ponovo da kopam po onim silnim džepovima ribolovnog prsluka dok me je sudija nemo posmatrao verovatno navijajući da ne nađem dozvolu. Čekao je neko vreme pa kada je bilo jasno da bezuspešno tražim reče, i šta sada, te jako lupi čekićem o sto i povika, Bobi vodi gospodina u sobu za razmišljanje. Bobi, krakati dugajlija, se u dva koraka stvori iza leđa, kao da je jedva čekao ovakav razvoj situacije, sčepa me snažno i izgura iz prostorije, opirao sam se koliko sam mogao i svašta pričao da su bolesni ludaci, nije pomoglo, ugurao me je u zatvorsku ćeliju, odmah preko puta sudnice i zaključao rešetkasta vrata. Pao sam na pod i još iz tog položaja video da nisam sam. Na klupi u ćošku su sedela još dvojica sa ribolovnim prslukom. Sve mi je bilo jasno, grupa čudaka u ovoj varošici je odlučila da nas maltretira, ali šta ja mogu da učinim, brzo mi je prolazilo kroz glavu. Kolege ribolovci počeše da obrazlažu njihov slučaj, trivijalne razloge njihovog hapšenja a ja nisam video izlaz iz ovog ludila i samovolje. Ispred zaključanih rešetki posadio se na stolicu mali debeli, ćelavi policajac, ovaj put sa čistom, ispeglanom košuljom i posmatrao nas sa bezbedne udaljenosti. Dok sam i ja njega posmatrao i u pozadini slušao raspričane kolege ribolovce setih se da sam u jednom od džepova napipao mobilni telefon. To je jedini spas, pozvaću nekoga. Mali debeli policajac je primetio moju aktivnost, e, hej to je zabranjeno, daj ovamo telefon, poče da viče. Kada je video da nemam nameru, poče da otključava vrata, verovatno da bi mi oduzeo telefon. Pucao sam nasumično poslednje adute, po članu 256 Ustava imam pravo na jedan poziv, gledao je nadam se to u filmovima, ako mi ne dopustiš da imam jedan poziv tužiću te kod Sudije, a ti znaš kako je on strog. Mali debeli ustuknu, kao da razmišlja da bi na kraju promrmljao, hajde ali samo jedan poziv. Grozničavo sam razmišljao koga da pozovem, imam samo jednu šansu. Tada odlučih drugačije, praveći se kao da tražim po imeniku koga da pozovem, prsti su mi leteli po tastaturi, dok sam u nekoliko rečenica najkaraće moguće opisao šta mi se dogodilo i poslao poruku na internet adresu AI Chat GPT, sa pitanjem šta da učinim. Bio sam sumljiv malom debelom policajcu, hajde požuri, igraš mi se sa živcima, gunđao je, evo samo još trenutak, odugovlačio sam, u ovoj rupi je internet bio baš spor, i odgovor nikako da stigne. Malom debelom policajcu je isteklo strpljenje i čuo sam da otključava čeliju kada je stigla poruka, odgovor u jednoj rečenici, u nekoliko reči preko kojih sam preleteo pogledom. Slikajte to i pošaljite mi. Dok je mali debeli prilazio tih nekoliko koraka da mi oduzme, podigao sam telefon i slikao, baš u trenutku kada me je raspalio pesnicom u glavu.

Video sam mrak iznutra i osećao jak bol iza uva ali kada sam otvorio oči nisam mogao da verujem, video sam reku ispred sebe, štap za pecanje u držaču a ja na stolici udobno zavaljen. Neverovatno, da li sam to sanjao ili se to AI igra samnom, brujalo mi je u glavi od svega što se dogodilo, osećao sam i bol iza uva. E sada je dosta svega, ništa više ne prepištam slučaju, vrag je već odavno odneo šalu. Brzo sam se spakovao, bolje rečeno potrpao stvari u gepek. Dok sam zatvarao vrata setih se kolega ribolovaca i njihovih parkiranih automobila te nabrzinu poslah još i tu sliku velikom AI, da me ne grize savesti. Brzo sam seo u kola da pobegnem što pre i što dalje od ovog vrtloga. Treba li na kraju da napomenem da sam pre varošice na putu ugledao policijski automobil kako se približava, dok mi je srce lupalo kao ludo, usporio sam i pogledao dok smo se mimoilazili. Vozio je Bobi dok je mali ćelavi policajac jeo masnu krofnu. Laknu mi kada ih više nisam video u retrovizoru, polako sam nastavio dalje kroz onu već poznatu varošicu, u parku sam video sudiju kako igra šah, pritisnuo sam jače pedalu gasa, nije reagovao.

BESEDA O STRPLJENJU

Braćo moja po vedrom duhu, toploj krvi, sapatnici svih vrsta što delimo ovaj vazduh i ovu vodu, poslušajte besedu o vrlini i blagu koje imate u sebi i koje vam nijedna sila, ma koliko jaka bila, uzeti ne može do vi sami da je pod noge bacite i tako svoj duh sveti, rođenjem poklonjen, ukaljate grehom, da dragi prijatelji moji pričaćemo o Strpljenju.

Strpljiva je voćka koja zri, svaki dan po malo, iz trenutka u trenutak, i to traje onoliko koliko treba da traje. Ne možemo da vidimo koliko je voćka danas u odnosu na juče više sazrela ali sigurno znamo da je to više nego juče. Isto tako ne možemo da vidimo strpljenje koje u sebi negujemo ali sigurno znamo, život nas ovaj uči, ako smo na pravom putu, da smo danas strpljiviji nego juče i da ćemo sutra biti još strpljiviji, prema bilo kome i bilo čemu, kao voćka koja zna da će sigurno sazreti. To je braćo moja sigurno tačno, budite uvereni, jer priroda naša za sve je ista, tako je postavljeno, tako je oduvek bilo od postanka i tako će uvek biti.

Ništa se braćo moja ne događa slučajno, kao i to da se ništa ne događa namerno, već je sve u smislu negovanja prirodne strpljivosti koju imamo i čuvamo duboko u sebi kao beskonačnu Nadu u duhovno iskonsko spasenje bilo koga i bilo čega.

Zavaravamo se braćo moja kada i pomislimo da se nešto dogodilo iznenada, što bi narod rekao, preko noći, nešto neočekivano i brzo. Ništa se ne događa preko noći, sve ima svoje duboke korene u prethodnici svojoj iz kojeg niče i razvija se, bilo da je prelepi cvet ili bodljikavi korov, zavisi kakvo je seme posejano. Sve patnje moramo strpljivo izdržati jer znamo da uvek ima Nade i Ljubavi.

Samo Strpljenje nas spašava muka jer budi, čuva i neguje Nadu u spasenje bilo koga i bilo čega. Kao što svaka voćka koja zri u sebi duboko, u srži svojoj ima seme, koje ne vidiš ali znaš da postoji i da i ono sazreva kao i plod koji gledaš, tako isto sazreva strpljivo i Nada u spasenje bilo koga i bilo čega. Braćo moja samo zrelo seme rađa novi život, upamtite to.

U narodu postoji izreka, strpljen-spašen, mnogi od nas su to braćo moja zaboravili i nisu spašeni.Samo strpljiv duh u čoveku je uveren i zna da postoji Nada u spasenje bilo koga i bilo čega. Nestrpljiv duh sve pokvari svojim nestrpljivim delovanjem prema bilo kome ili bilo čemu. Zbog toga mora sve muke iz početka da ponovi dok se strpljenju ne nauči. Strpljivo negujemo Nadu da bi došli do Ljubavi prema bilo kome i bilo čemu. Svi drugi putevi su stranputice lavirinta života iz kojih nema izlaza do ponovnog vraćanja unazad do onog trenutka kada je srpljenje izgubljeno a samim tim i nada i ljubav.

Voćku koja zri, braćo moja, na rajskom drvetu, strpljivo čekaš i nadaš se da će da sazri jer je voliš i znaš da će ta ljubav da ti spase dušu, jer ako nema ljubavi, nema ni duše, budite u to uvereni.

GALERIJA

Siguran sam da ste puno puta čuli ili pročitali da je neko nestao bez traga. Kasnije nekoga pronađu, ili se sam pojavi, negde, ali ima i slučajeva, možda daleko više, da onaj koji nestane, više nikada ne bude pronađen, e to se meni dogodilo. Logično je da se sada upitate kako sam ja to nestao da nikada nisam pronađen a vi čitate ono što sam napisao, nije logično ali je istinito, to vam odgovorno tvrdim. Priča je malo neobična i traje već neko vreme od mog nestanka, ovakvi slučajevi se ne dešavaju u jednom trenutku već bi to opisao kao nesvakidašnje postojanje u mom nestajanju. Znam da deluje malo čudno i na prvi pogled nerazumljivo ali tako mora da bude jer ako si ovde, nisi nestao, a ako si nestao ne možeš da budeš ovde i da ovo pišeš, slažem se sa vama ali videćete da niste u pravu.

Nestao sam u trenutku, slučaj je prema pravilima i propisima prijavljen službi. Proverene su sve lokacije gde sam bio, koga sam poslednje video, granični prelazi, uzete izjave porodice, prijatelja, vraćeni snimci sigurnosnih kamera i ništa, nisam pronađen. Slučaj se verovatno još uvek vodi, a sada već prašnjav predmet čami na dnu neke fioke i tako će ostati, kako stvari stoje, dok sam sebe ne pronađem, odnosno dok se ne spasim iz ove situacije u koju sam ni kriv ni dužan verovatno naivno misleći, slučajno upao i nestao, nadam se bar za sada.Dosta je bilo filozofiranja, izgubićete strpljenje i prestati da čitate a vi ste meni jedina šansa i mogućnost da me spasite od nestajanja gde se upravo nalazim. Elem, sve je počelo pre nekoliko meseci, bar tako mislim, tačno ne mogu da odredim jer ovde gde sam kao da vreme ne prolazi, sve je tako stvarno, baš kao na slici, bukvalno, tako je sve i počelo. Niko se nije setio da proveri snimke nadzorne kamere iz galerije muzeja gde sam to popodne slučajno svratio. Mada, kada malo bolje razmislim, reklama za tu galeriju se neočekivano pojavila u poštanskom sandučetu a zatim i u mailu. Sumljivo, možda službe znaju za moj nestanak, možda su sve videli na kamerama a potom obrisali snimke, možda nisam prvi koji je tako nestao i sada ćute i prave se nemi jer to što ne može da se objasni običnim rečima ne vredi ni objašnjavati. Da baš tako. Sigurno je da me je neko, osim kamera, video kada sam te kišne večeri ušao u praznu galeriju slika u muzeju. Još kao da čujem svoje korake koji odjekuju praznim mermernim polumračnim hodnicima. Sećam se starog dremljivog portira na ulazu, klimnuo je glavom u znak pozdrava, da, on me je sigurno video, ali njega sigurno niko ništa nije pitao, ionako je dremao u svom kutku čekajući da prođe još mrvica vremena i zaključa muzej i odspava do jutra. Sada kada sam malo bolje razmislio taj na prvi pogled stari dremljivi portir je možda glavni osumljičeni, saučesnik, možda i neposredni izvršilac u zločinu mog nestajanja. Nesumljivo da radi za službu, gde mi je bila pamet da ga odmah na ulazu prepoznam, da mu jednim potezom skinem masku i razotkrijem tu farsu. Ne, uspeli su da me prevare, naivno sam nestao, zato vam sve ovo i pišem, da se i vama ne bi dogodilo nešto slično. Možda, ako je neko od vas baš spretan i posvećen, me i spasi iz ovog nestajanja, nikada se ne zna, i nikada neću prestati da se nadam i očekujem, zato vam moram opisati sve detalje. Obećavam da ću spasioca bogato da nagradim, ispričaću neverovatne priče iz nestajanja. Da se vratimo mom ulasku u galeriju, svega se sećam kao da je juče bilo a ko zna koliko je vremena prošlo. Ceo taj dan su me terali neki maleri, kao pred glavu, što bi rekao naš narod, da prosto ne poveruješ šta sve može da pođe naopako, čak i ono što nikada ne bi pomislio da može da se dogodi, zbog toga sam odlučio da taj grozni dan završim nečim lepim i setio se reklame za izložbu slika velikih formata u galeriji muzeja, poznati majstor, ne smem vam reći ime zbog svoje bezbednosti. Znam da deluje čudno ali i u ovom nestajanju gde se sada nalazim mislim da sam još uvek živ i želim da sačuvam to što nazivam životom, makar bio i u nestajanju, nada u povratak postojanja još je u meni. Dok sam slušao odjek koraka mermernih hodnika galerije na zidu su, osvetljena odozgo reflektorom, okačeni veliki formati slika, kao da su sastavni deo zida, uživao sam, zastajao, gledao detalje te čarobne vizije umetnika. Slike su bile ograđene ukrasnim stubićima sa debelim crvenim kanopcem, da baš tako, toga se lepo sećam. Tada sam naišao na sliku koja me je očarala, bolje rečeno slika je pronašla mene i odmah me obuzela nesvakidašnjim detaljima, vizije umetnika čiji su likovi bili u interakciji, kao iz nekog drugog sveta. Dok sam pokušavao da proniknem u osnovu vizije i međusobne veze neobičnih likova i oblika, primetim jedan lik koji me u trenutku podseti na mene, neverovatno smo ličili, taj izraz iznenađenog lica, hteo sam da se još malo približim, bolje da vidim, osetio sam da se zaštitni konopac zateže negde u visini kolena i da se preko naginjem polako. Ne znam, ne mogu da budem sto posto siguran, ali mislim da sam osetio blagi potisak rukom između lopatica na leđima. Sve se to dogodilo u jednom trenutku, vrlo brzo, nisam uspeo da održim ravnotežu, noge su mi se zapetljale o komopac i poleteo sam ispruženih ruku prema slici, nisam je dodirnu već sam u njoj nestao. Zapanjen onim što se dogodilo u početku nisam mogao da verujem ali surova realnost me je naterala da poverujem i u ono što sam mislio da je nemoguće. Saznao sam tada da nemoguće ne postoji, sve je moguće, budite uvereni. I šta se dalje dogodilo. Morao sam nažalost da funkcionišem i u uslovima izmenjene stvarnosti i da se prilagođavam. Gledano iz slike galerija nije postojala, slika je bila svet za sebe, i ono što me je iznenadilo, svi likovi su bili stvarni kao i oni neobični predmeti nesvakidašnjih oblika uklopljeni u vizije, sve je bilo realno. Sve više verujem da je pod maskom starog dremljivog portira bio vojnik službe koji me je smišljeno eliminisao tako što me je gurnuo u drugu realnost, drugi svet, iz kojeg za sada ne vidim izlaz. Da pogodili ste bio sam u slici onaj lik za koga sam pomislio da ličimo. Ono što me je odmah opčinilo je to da u slici ništa nije bilo statično, kao što je na slici izgledalo, kako sam bio naivan, shvatio sam konačno umetnost, slika je samo zaustavljena stvarnost u trenutku, u stvari ona  nastavlja da živi i nakon trenutka kada nastane, nikada mi to nije palo na pamet, a tako je jednostavno. Likovi u slici su bili kao i oni u stvarnosti, neki ovakvi, neki onakvi, stvorili smo vremenom neki odnos. Bilo je glupo da ih pitam kako su tu dospeli, niko od njih nije to dovodio u pitanje, jednostavno su tu postojali, ništa neobično, svako je živeo svoj život, bar tako mislim, ili šta su pod životom razumeli. U početku mi je bilo neobično ali sam se kasnije navikao. Posle nekog vremena sam utvrdio da u ovoj odvojenoj stvarnosti vreme i ne postoji. U početku bilo me je strah da se udaljim od mesta gde sam upao u sliku, kao da sam očekivao nekako da se vratim. Kasnije kada sam video da je to, bar za sada nemoguće, otišao sam dalje, istraživao predele, oblike i likove. Tako sam u jednoj mračnoj, neobičnoj biblioteci naišao na starog monaha koji je pisao neke spise. Delovao mi je poznato, sigurno mi je sećanje iz prethodnog vremena vratilo sliku već viđenog, kao nekakvog proroka. Mogu vam još samo reći da sam mu ispričao sve što sam znao, sve čega sam se sećao iz one druge, one naše realnosti, strpljivo me je slušao sve dok reči nisam iscrpeo i bez ijednog sećanja ostao, sve je zapisao i blagorodno obećao da će objaviti, ostalo mi je samo da mu verujem i da se nadam. Posetite ponekad neku izložbu slika, galerije su divna mesta za upoznavanje, nadam se da ćemo se prepoznati.

ČAJ

Predlažem vam da odmah, ali odmah kada se probudite skuvate čaj, za vaše dobro. Neka to bude ritual da zaboravite šta ste sanjali, za vaše dobro. Evo u mom slučaju, bežim od snova kao đavo od krsta, uvijam se kao mršava vidra, migoljim, hvatam grozničavo koščatim prstima kratke trenutke, nazovi realnosti i tako zatrpavam snove. Uvek mi uspeva, mislim da je tajna u ritualu kuvanja čaja, kasnije će te bolje razumeti, malo strpljenja. Srećan sam zbog toga što nijedan san nisam zapamtio, a ko za inat svake noći sanjam, zato svakog jutra kuvam čaj. Reći ću vam u poverenju, jer znam da to nikome nećete reći, zbog čega sve to radim. Radim to iz straha, strah me je da možda saznam da uvek sanjam jedan te isti san. Same sadržine sna se ne sećam, ali osećam njegovu realnost u kostima, realnost do bola, zato ga se i plašim, nemam snage da živim dva života. Dosta mi je i ovaj jedan život gde je gore nebo visoko, dole zemlja tvrda i ja u sredini.

Nisu svi snovi tako strašni, pronašao sam, a to isto nemojte nikome reći, molim vas, snove koje sanjam po svojoj volji, mnogo su bolji od onih koji dođu, pitaj boga odakle i od koga. Pre neki dan u jednom takvom izmišljenom snu sam čuo – Misliš da me sanjaš. Pronašla me je u tuđem snu, nisam odgovorio ništa, ne sećam se da sam u tim izmišljenim snovima ikada pričao, nisam siguran da je to uopšte moguće. Komunikacija je dosta jednostavnija jer je sve u trenutku jasno, pa i to da sam uhvaćen, svojevoljno priznajem, u tuđem snu. Svoje izmišljane snove čuvam u svojoj izmišljenoj zemlji koju sam stvorio svojom voljom vrlo realno, liči na ogromnu dinu peska gde je svako zrno jedan san. Bez tog jednog zrna peska, sna kojeg sam danas odsanjao svojom voljom, ništa drugo ne bi moglo da održi tu ogromnu dinu peska i vetar sudbine bi je lako oduvao i tako život pretvorio u prašinu. Sećanja su nam jedino što imamo, vremenom sećanja izmišljenih snova potiskuju sećanja iz života koji mislimo da smo proživeli. Pomislim da nisam morao realno ni da postojim i da bi mi dovoljno bilo postojanje sa sećanjem koje sam izmislio.

• Da li si poludeo?
• Da, to bi bio spas, možda će me neko od vas, ljubitelja realizma to upitati.                        
• Jadan dobar prijatelj, samouki filozof, brat po alkoholizmu je definisao nas kao dlakava, guzata stvorenja koja su zajahala grumen zemlje i jure kroz prazninu virtuelne vasione. Simpatična konstatacija. Hajde dok ovako jurimo kroz vakum, dolazeći iz ničega i idući prema ničemu da se malo zabavimo jer kako stvari stoje to će da potraje malo duže. Dajte hleba i igara, dajte da zaželim razlog da se ponovo rodim. Zbog toga predlažem vrlo jednostavan recept. Svet oko nas se neprekidno menja, to je neminovnost, jedino što je sigurno u ovom svetu je to da će promene da se dogode, i to je dobro. Život je oduvek bio sastavljen od malih i velikih čuda zbog toga je potrebno da svako od vas pronađe jedno crveno dugme na kome piše iznenađenje, pronađite ga i pritisnite. Važno je uvek pokušavati, padati, ustajati i nastavljati napred.
• Budim se i odmah kuvam čaj, iako to radim već pedeset godina čaj koji skuvam nikada nije isti, zato je život divan, razumete.

CV

Pišem svevišnjem, sveznajućem poslodavcu, čarobnjaku i nadrealisti, a nadasve imaginarnom uluzionisti svoj CV, brižljivo da ne propustim nijednu bitnu, od vašeg životnog značaja važnu činjenicu, argumentovano i istinito, nadasve šta u stvari nisam učinio, i gde sam pogrešio i ogrešio se, da svemogući opsenar se ne bi mučio mojom mizernom i grešnom malenkošću zanemarljive minorne važnosti i značaja.

Malog slinavog klipana sam udario samo jedanput, i posle mi je bilo žao zbog toga, ali za kratko. Puklo je. Sline su se razletele i morali smo da tražimo oproštaj, ili nagradu, još nisam siguran posle svega što se dogodilo. Ali da krenemo kao što je red od samog početka, ili bar šta ja mislim da je početak, mada nisam savim siguran, procenite sami. U suštini nažalost shvatam da je sve poćelo još dosta ranije kada je taj maloletni balavi klipan od mog sina pretukao istog takvog maloletnog balavog klipana a njegovi roditelji prijavili slučaj policiji, izvadili lekarsko uverenje, a ja morao kod sudije za prekršaje da platim debelu kaznu.

U stvari kada malo bolje razmislim mislim da je sve počelo još dosta ranije kada me je, dobro se sada sećam, mali balavi klinac pozvao telefonom. Bilo je to negde pre podne, radna nedelja, imali smo intervenciju na moćnoj turbini hidroelektrane na Asuanu, motori su brujali, nisam ga najbolje čuo, tražio je da mu uplatim novac hitno, još istog dana, razloge nisam uspeo da razumem, nisam ih čuo, mislio sam da je nešto važno kada me je zvao da mu je novac potreban hitno. Kada sam se kroz dva meseca vratio kući, balavi klipan nije mogao da se seti zbog čega mi je tada tražio novac. Možda sam trebao već tada da znam da balavi klinac nije balavi klinac i da tu nešto nije u redu, verovao sam mu, obična budala.

Mada kada malo bolje razmislim sve je počelo još mnogo ranije kada su mi na poslu ponudili dodatak na platu za rad na terenu, firma svetska, jaka plata, posao svuda po svetu. Mislim da je tada sve počelo, zaleteo sam se za novac, to će te prvo pomisliti, možda ste u pravu. Oduvek sam želeo novac, mučio se da bih ga imao, beda i sirotinja, kompleks iz najranijeg detinjstva. Želeo sam da moja deca budu bolje sreće u životu, sasvim normalno, tako sam mislio, svako od nas bi to poželeo, bar tako razmišljam. Međutim tada nisam imao pojma da najvažnije stvari u životu ne mogu da se kupe. Želeo sam da mu omogućim da može sve da kupi, e tu sam pogrešio. Mučio sam se kao đavo, radio od jutra do mraka, živeo u bednim uslovima radnika na terenu, hranio se sa poslužavnika u menzi, spavao u zajedničkoj spavaonici, vikende provodio perući veš ručno dok su drugi išli u kafane i provod, svaki cent sam čuvao i na kraju vikenda poslao kući, u početku ženi, posle deci. Sada dok sam u zatvoru vidim da sam ispao budala. Namerno do sada nisam pominjao ženu. Žena kao žena ne može sama, i to sam trebao da znam. U početku je sve bilo u redu, bar sam tako mislio, ima novca, biće sve u redu, ali nije sve u nivcu. Ljidi moji ja sam novcem sve pokvario, verujete mi. Dolaze mi vesti da žena vrlo često nije kod kuće, bio sam daleko, mogao sam samo da joj verujem da neće biti takva kučka kada vidi koliko se žrtvujem za porodicu. Obična glupa budala. Sada dok sedim u zatvoru razmišljam da nije trebalo da udarim malog balavog klipana, trebalo je da udarim šamar razvratnoj ženi kada su prvi put došle priče o njenoj razvratnosti. Nisam želeo da verujem, budala. I dalje sam svaki krvavo zarađeni cent poslao njoj, nepotrebna žrtva. ustvari ne, ne, nije trebalo da odem od kuće. Razmišljam da li bi se sve ovo dogodilo i da sam ostao kod kuće. Zatvor opameti ponekad ponekog čoveka, ali u većini slučajeva kasno. Mali balavi klipan od mog sina je za novac koji sam mu slao kupovao drogu. Katastrofa, slika života u koji sam želeo da verujem se raspala i nije više postojala. Vratio sam se napokon kući, ćutao i gledao šta me je snašlo, izgubljen u prostoru i vremenu. Toga dana sam, kao i obično gledao TV, u stvari razmišljao kako i šta da učinim, kada je mali balavi drogirani klinac igrao igrice na telefonu, igubio je naravno, niko u tim igricama ne pobeđuje, ali mali balavi klipan to ne razume i baca telefon o zid. Taj sam telefon krvavo platio, nov model, brendiran, srce mi zastalo. Nisam stigao da odreagujem kada je nastavio da i dalje lomi i baca stvari, pokušao sam da ga zadržim kada me je udario, tu je bio kraj, pao mi je mrak na oči, samo sam ga jedanput udario, izvini sine, znam da imam tešku ruku, nisam uspeo da se uzdržim. Žao mi je bilo dok sam ga gledao kako pokušava da ustane sa patosa, krv mu je curela iz nosa. Ceo svet mi se okrenuo, nisam mogao više da izdržim, izašao sam napolje jedva dišući i seo na stepenice. Ne, nije tu kraj, mali balavi klipan je pozvao policiju. Zatekli su me i dalje kako sedim na stepenicama.

U zatvoru isto imamo zajedničku spavaonicu i menzu gde jedemo hranu sa poslužavnika, samo što ništa ne moram da radim, čak ni da perem svoj veš. Imam puno vremena, sve vreme ovog sveta da razmišljam, šta da radim i gde da odem kada me budu pustili. Zato sam i napisao ovaj CV nek odluči Svevišnji, ja nisam tako pametan. Da li se nešto nadam, ne, ni malo.

SKROMNOST

,,Vidiš li onog svetog čoveka, svog poniznog, koji hoda drumom? – reče jedan đavo drugom.- E pa, idem tamo da mu pridobijem dušu.

– Neće te ni čuti jer obraća pažnju jedino na svete stvari – odgovori njegov pratilac.

Ali đavo, podmukao kao i uvek preruši se u anđela i ukaza se čoveku.

– Došao sam da ti pomognem – reče.

– Možda si me pomešao sa nekim drugim – odgovori sveti čovek.- Nikada u životu nisam učinio ništa čime bi zaslužio da mi se ukaže anđeo.

I nastavi svojim putem ne znajući, kakvoj je opasnosti umakao.“

Paulo Koeljo

DNEVNIK JEDNOG HEDONISTE II DEO

Nakon pisanja prvog dela nisam imao volje da nastavim dalje, čini mi se suviše jednostavno da prepisujem sadržaj starih spisa koja sam slučajno pronašao. Više volim, ali ko šta pita mene, da pišem nešto kreativnije, ali kada sam već napisao da ću te kratke savete, recepte i zabeleške na marginama nestvarnog i nepoznatog da objavim nastavljamo još ovaj put zajedno dalje, možda se nekome i svidi.

Započinjemo tamo gde smo prethodno gladni samo zastali a to je recept za sos od jabuka, nisam ga isprobao u međuvremenu ali deluje mi vrlo privlačno, i već mi voda ide na usta kada ovo pišem jer sam, kao što sam i napomenuo jedan veliki, gladni Hedonista koji samo čitajući recept a imajući iskustvo u pripremanju raznih poslastica već osetio mirise, ukuse i slatkoću, da je to nešto lepo što obraduje nepca, tako da krenemo kao što je red od početka i prvo volje da se to spremi. Za pripremu sosa od jabuka je potrebno da dve kisele jabuke isečete na kockice i propržite u tiganju gde ste već napravili zapršku od ulja i brašna. Kada jabuke budu rumene dodati malo mlake vode, posoliti, zasladiti medom po ukusu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri stalno mešajući masu da ne zagori, tako piše, a kuvar ne laže, kuvari su dobri ljudi. Kada se masa zgusne i jabuke budu mekane poslužiti sa pečenim mesom i krompirom, i to je to, vrlo jednostavno ali se kladim da je vrlo lepo iako nisam probao, osećam mešavinu ukusa koji će obradovati čula. Dalje se tekst nastavlja receptima za bešamel sos u raznim varijantama, ali to već svi znaju da naprave, ili jednostavno poruče, francuska klasika sa renom i pavlakom, ili kečapom, limunovim sokom, senfom, origanom, zavisi uz šta se služi. Recept za kuvano vino, ili kako se čuva biljka Amarilis, ako nekoga interesuje to će pronaći na sveznajućem internetu. Dolazimo do recepta pod nazivom Pečenica Hektor, što bi rekao isto veliki i cenjeni hedonista, vredi probati, deluje zanimljivo. Elem, za ovo sladostrašće onih koji znaju da uživaju proždirući hranu a ne knjige i znanje, potrebno je da komad svinjske krmenadle od nekih 1,5kg natrljati krupnom morsko solju i biberom i preliti sokom od dve pomorandže, belim vinom, jedna čaša, i ostaviti da odstoji nekoliko sati uz povremeno prelivanje ovim sokom. Peći na 250 stepeni poklopljeno oko pola sata, zatim smanjiti temperaturu na 200 stepeni i povremeno prelivati sokom. Pred kraj peći otklopljeno da bi dobilo lepu rumenu boju a u sok dodati četiri glavice crnog luka isečenog na kriške. Kada je meso pečeno aranžirati sa kriškama pomorandže i pečenim lukom, prijatno vam bilo dabogda se najeli i za mene večno gladnog svega, grešna mi duša. Bolje da sam samo semenke jeo i vodu pio, na greh vas navodim, za vaše dobro, da ojačate duhovno.

Da malo poskočimo u dalj ovako prejedeni, nećemo daleko da odmaknemo, bolje da zaobiđemo ove recepte i zaronimo u neke druge praktične savete kao što smo to uradili i prethodno, mada je na spisku dalje čuveni recept za uživanje hedonista svih boja i verskih shvatanja, čuveni kafanski recept koji svaki normalni kuvar u duši može da zgotovi dok popije litar vina, recept izmišljenog naziva Pitaj Radu za koji su potrebne svinjske nogice i dimljena kolenica. Uh, deluje kao bomba, ali to neka ostane za sledeći put, ako me ne bude mrzelo da prepisujem a već znam da vam tajnu tog recepta neću napisati. Bolje je za vas a jesam čovek koji vodi računa o prijateljima, i svim trbuhozborcima, da se mi malo i duhovno uzdignemo, što je neophodno posle svih ovih vitamina jer smo u suštini i duhovni hedonisti, grešim li. Ako ne grešim evo u starim spisima praktičnih saveta kako grešnu dušu da povedemo prema spasenju. Kaže lepo ovaj trbuhozborac pametni da je potrebno prvo očistiti auru a tu se svašta nakupilo, vremenom nataložilo, svaka svesna i ne svesna duhovna prljavština zamračila vidike ka nebu i spasenju od ponovnog rađanja, možda kao neki glodar, ne želim nikome naravno. Očistiti auru možete ako se izložite dimu, kaže nepoznati pisac, zanimljiva ideja. Sledi savet za žene kako da uravnoteže energiju, ma šta to značilo, kaže dalje da je potrebno da se valjaju po zemlji, preporučio bi travu bez krpelja i partnera da sve bude smislenije. Da se više manemo ovih mantri koje ne preporučujem i dalje prelistavam spise. Slede praktični saveti za život u kući, ma šta to značilo, kaže nadasve pametni trbuhozborac, jastuk na krevetu gde spavate potrebno je da bude okrenut prema zapadu, u spavaćoj sobi ne čuvati ništa što je u vezi poslova, deluje logično, da te ne podseća i uznemirava, mada mene sve potseća i u mislima, ali neka, možda ima veze i u pravu je pisac, trbuhozborac. Nikada ne koristite ogledala koja imaju emajliran okvir, zbog čega logično nemam pojma, mora da trbuhozborac ima neka saznanja iz vasione. Stolove koji imaju oštre ivice uvek prekrijte nekom tkaninom, deluje logično, trbuhozborac je pametniji nego što sam mislio. Nikada ne treba da bude u istoj liniji kapija ulaza u dvorište i ulazna vrata kuće, kada malo razmislim to baš deluje logično. I tako dalje sledi red saveta red recepata za dušu, nema kraja, tako da ovim završavam jer se kažu znanje prenosi usmeno, ako to napišemo isto je već istorija ili što bi rekao presvetli Sigmund: “ Tako proširujemo svoje svesno sećanje pozivajući u pomoć svoje, svakako mnogo starije, nesvesno pamćenje.“ Živeli vi meni bili i srećni do neba a i više ako treba.

DNEVNIK JEDNOG HEDONISTE

Uvod

Ako bi se analizirala sama definicija hedonizma ne može se isključivo reći da je težnja ka zadovoljstvu jedini pokretač nekoga ko ima samo nameru da preživi ova burna vremena. Dodajući kašičicu meda na okrajak starog hleba možda postajem hedonista što je u biti tačno ali je neophodno da preživim, bar tako mislim, ili se pravdam da ta kašičica meda se ne pretvori u gorki pelin negde duboko u grlu. Ne bi nikada pomislio i pisao o hedonizmu, smatram ga sastavnim delom svakog živog bića, ali ne kao osnovnu svrhu postojanja, svakako. Čuvanje papira mi nikada nije bila jača strana jer sam ih sve ostavljao negde gde posle nisam mogao da ih nađen a pre toga uveren da sam ih stavio negde na sigurno mesto. One papire koje sam tražio nisam našao ali sam pronašao stare spise, rukom pisane nekada davno i proveo ceo dan listajući i dešifrujući šta je pisac hteo da kaže. Pre bi se moglo reći da u tekstovima koji su činili razni saveti, recepti za sve i svašta, suština nekih filozofskih škola, srž koju je pisac hteo da ostavi, ili jednostavno samo beležio sebe radi. Kažu da čovek ima samo tri zadatka u životu, da zasadi drvo, da ima dete i da napiše knjigu, verovatno to ima svoje dublje značenje a ne ovo banalno, ali to sam pomislio kao o izvršenju poslednjeg zadatka pisca ovih pronađenih spisa. Možda će neki pažljivi čitalac u njima pronaći deo sebe, možda neki pametan savet, možda dobar i koristan recept, zato sam odlučio da prenesem u ovaj Dnevnik izvorne delove teksta za koje smatram da su korisni, možda i tako još jedanput ispunim poslednji zadatak pisca ovih zapisa. Moram da napomenem da sam neke delove morao da uklonim jer nisam siguran kako bi se razumeli, možda i nekome naneli štetu u pokušaju da nešto slično učini, zato mi oprostite to je za vaše dobro.Većina teksta je originalna, lagana za čitanje i prenosim je hronološki sa mojim komentarom, nadam se da će vas zabaviti i zainteresovati.

Deo I

Tekst nastao verovatno davno, relativno rečeno, ne znam ni ja kada, ne brinite ne počinje sa Bog stvori prvo zemlju i nebo, već verovatno u neka ratna vremena nemaštine i muke, a ratova je bilo uvek, nažalost, na nekim prostorima vrlo često, a na nekima nikada, ili skoro nikada, pa je bilo muke imati i običan sapun. Pisac opisuje šta je sve potrebno da bi se napravio običan jednostavni domaći sapun koji sada kupimo u prodavnici, ali u vreme pisanja ovog teksta verovatno da to nije bilo moguće pa su morali da ga naprave. Domaći sapun: Zagrejati u posudi 4,5 litra vode, dodati 4 kilograma masnoće, lagano kuvati i dodati 1 kg sode. Mešati dok se masa ne ujadnači, temperatura ne sme da padne ispor 65 stepeni, kada se masa ujednači razliti u kalupe. Deluje jednostavno, verovatno bi sada dodao neka eterična ulja zbog lepšeg mirisa, izlio u neke lepe kalupe, upakovao u ekološki prihvatljivo pakovanje i prodao. Tu je odmah i recept za meki domaći sapun, što bi sada rekli, tečni sapun i još neke podvrste. Nije teško napraviti i neku varijantu tvrdog sira, bar tako piše, dovoljno je da se 5 litra punomasnog mleka prokuva, doda 3 kašike sirćetne esensije, 1/2 šolje soli i kada se smesa zgruša procediti kroz gazu i ostaviti da se suši. Verovarno u nekom kalupu.

Vodilo se računa i o uređenju doma tako da sam naišao na tekst Feng Šui ili Vetar i Voda ili Kako urediti svoj dom. Čišćenje, izbacivanje iz stana svih otpada, starih stvari koje se ne koriste, polomljenih i okrnjenih stvari, stvari koje se ne vole. Ogledala, reflektuju energiju isto kao što reflektuju lik. Potrebno je da budu tako postavljena da se vidi i 30cm iznad glave da bi se reflektovala i aura. Okrugla ogledala imaju najviše efekta. Ogledala u predsoblju skreću energiju u sobe. Nikada ne postavljati ogledalo jedno naspram drugog zato što tu ostaje zarobljena energija. Ogledala ne postavljati u spavaćoj sobi. Kristali, pojačavaju energiju i poboljšavaju svaku oblast u kojoj se nađu. Najbolji su okrugli kristali sečeni u puno površina koji se prelivaju u duginim bojama. Ako se okače o prozor pojačaće snagu sunčeve svetlosti i poboljšaće se cela soba. Kristale ne postavljati blizu ogledala. Zvončići, razne vrste predmeta koji su okačeni o konac, njišu se na vetru ili promaji, sudaraju i proizvode prijatan zvuk. Obavezno se postavljaju ispred kuće da bi privukli unutra pozitivnu energiju. Postavljaju se ispred ulaza. Biljke, su kao sunđer za energiju i pošto su živa bića imaju snagu da pomere energiju iz uglova. Potrebno je izbegavati biljke sa oštrim, šiljatim ili trnovitim listovima ( drvo života) jer mogu da izazovu lošu energiju. Najgore biljke su kaktusi. Potrebno je gajiti biljke koje rastu u vis sa okruglim listovima. I na kraju čuvena misao: Ako je sve u životu potaman, ili kako bi sada rekli u redu, ništa ne menjajte.

PUCANJ

Ispruži ruku u ramenu u pravcu mete, raskorči noge, pištolj drži lagano u ruci, ne steži, promašićeš, jedno oko zatvori, drugim nišani, zadrži dah, ruka se ipak pomera, vraćaj nišan na podnožje crne tačke i polako vrhom kažiprsta pritiskaj, okidač ima prazan hod, psihološka zadrška. Ti ne znaš kada će pištolj da opali, stalno vraćaj nišan na podnožje crne tačke i polako vrhom prsta pritiskaj okidač, to zna malo da potraje, i treba da potraje. Kada se čuje pucanj ruka će da odskoči uvis, ali tada se već metak zabio u crnu tačku. Tako su nas učili.

Pod dejistvom lekova, alkohola i umora, Joni je osećao da nestaje u vrtlogu svesti pokušavajući da u sebi izgovori reči molitve. Ipak je blokirao, nije mogao da se seti poslednjih reči. Pravilo je tada da počne molitvu ispočetka. I počeo je ponovo, ali sada je mozak blokirao još ranije, hemija i umor su učinili svoje, pomisli Joni i bi mu čudno kako izgleda ovako opružen na krevetu ležeći na stomaku. Ruke i noge su štrčale iz tela tako smešno i nezgrapno, ovako gledano odozgo, Bože kako smešno stvorenje, pomisli, poslednje čega se seća, pre nego što je utonuo u mrak.

Bila je to igra, dok smo čekali da idemo na dužnost. Stajali smo u hodniku sa punim naoružanjem kada je Zijad, omaleni mršavi vojnik sa špicastom ošišanom glavom i simpatično klempavim ušima, razvukao osmeh i rekao: „Hajde da vidimo ko je brži legendo.“ Raskoračio je noge kao neki revolveraš iz vestern filmova, dečački željan igre i dokazivanja. Ruka mu je bila u pravcu pištolja okačenog na opasaču. Trgao sam pušku sa ramena uvežbanim pokretom da uperim u revolveraša ali Zijad je bio brži, već se cerekao, mrtav si legendo. Bila je to igra u kojoj je on pobedio i bio je srećan zbog toga, nisam imao ništa protiv, bilo mi je sve jedno, hteo sam samo da mu učinim. Još se cerekao vraćajući pištolj u futrolu. Posle toga smo ćutali i gledali kroz prozor kako iz susedne zgrade iznose mrtvački sanduk.

Joni ništa drugo nije moglo da probudi osim sirena vatrogasnih vozila a to se ovaj put stvarno dogodilo. Prvo nije mogao da veruje, misleći da mu je u glavi ludilo od tih sirena, ali kada je sve to potrajalo Joni otvori oko, bio je dan, i bile su stvarno sirene vatrogasnih vozila ispred zgrade na parkingu. Neki tip je u ludačkom zanosu bacao stvari sa terase zgrade preko puta parkinga. Vatrogasci su pokušavali da postave merdevine do terase, lekari stajali pored vozila sa oznakom crvenog krsta, policajci užurbano ušli u zgradu. Joni ispruži ruku u ramenu, raskorači noge, jedno oko zatvori, zadrža dah i poče prstom da nišani. Radoznali susedi su posmatrali događaj sa bezbedne udaljenosti. Kada su napokon savladali ludaka i strpali ga u policijski automobil Joni je i dalje stajao iza staklenih vrata, nije imao u koga više da nišani, na parkingu je ostala samo hrpa bačenih, polomljenih stvari a susedi su počeli da se razilaze komentarišući događaj, zvuk sirena vatrogasnog vozila se udaljavao. Poneko od suseda je podigao pogled i Joni bi mu uzvratio pozdravom, tek tada primeti da na sebi od odela ima jedino čarape.

I pištolj je opalio. Bila je to ona naša igra. Zijad je opet navaljivao, bio je dosadan, već se raskoračio kao revolveraš. Vikao je, hajde Joni potegni još jedanput prvi, da te vidim legendo. Mrzelo me je više da ga slušam, ponovio je treći put, valjda je po mojim očima procenio da ću da potegnem pušku sa ramena. Bio sam star, lenj i spor. Zijad je i ovaj put bio brži ali malo mu je zaigrao prst na okidaču, čuo se pucanj, nije mogao da promaši, bili smo isuviše blizu jedan drugome. Dok sam padao odbačen udarom metka, video sam njegovu zabezeknutu facu sa špicastom glavom i simpatično klempavim ušima. Više ga nikada nisam video, samo sam čuo još jedan pucanj.

BESEDA VLADIKE NIKOLAJA

O POTREBNOJ OPREZNOSTI ONIH KOJI MISLE DA SU SIGURNI

Koji misli da stoji neka se čuva da ne padne (1 Kor. 10, 12)

Apostol, koji daje ovakav savet, prevashodno je poznavao prirodu ljudsku i svu nemoć njenu. Dan za danom potvrđuje to iskustvo, da tek što se čovek ispravio iz blata grehovnog, a već ponovo giba se i pada. Tek što se izlečio od poroka srebroljublja, a već pada u porok slavoljublja. Ili, tek što je otvorio ruku da pomogne bedna čoveka, a gordost ga obara na drugu stranu. Ili, tek što se malo primakao molitvi, a on otvara širom usta svoja da ruži one koji se još nisu molitvi privikli. Ili, tek što je osetio, da ga Duh Božji rukovodi na put spasenja, a on se odmah nameće za učitelja celom svetu, dok, avaj, time sasvim ne otera Duh od sebe.

Kada je Gospod predskazivao učenicima, da će Ga se svi oni odreći, tada je Petar, samouveren u postojanstvo svoje, uzviknuo: Ako se i svi sablazne ali ja neću. Videći mu samo srce, i videći ga već pala u gordost Gospod mu odgovori: noćas dok petao ne zapeva tri puta ćeš me se odrći! Pa kad se ovakav pad desio s apostolom u neposrednoj blizini Gospoda, kako s nama da se ne desi? Zato, braćo, kad se dignemo i povratimo od nekog greha, i stanemo uspravno, treba to da pripisujemo sili i milosti Božjoj a ne sebi; i treba de se dobro obaziremo, i čuvamo, i Bogu molimo, da opet ne padnemo bilo na jednu stranu, bilo na drugu, no da hodamo pravo putem Gospodnjim.

Gospode svevideći, pomozi nam, da se uspravimo Duhom k Tebi; i kad se uspravimo, podrži nas, da više ne padamo. Tebi slava i hvala zauvek. Amin.

VLADIKA NIKOLAJ

OHRIDSKI PROLOG

ŽUTA MRŠAVA MAČKA I GORŠTAK SA CRVENIM OBRAZIMA

Uopšte nisam siguran šta mačke vide dok me gledaj ili gledaju uopšte, onako kao da skeniraju. Čini mi se da vide nešto nešto drugo, gotovo sam u to ubeđen, zato razmišljam o njihovim reakcijama, možda zato što ih poštujem, imaju karakter, cenim njihove prohteve i družimo se svakog dana ali ipak nikada nisam siguran, ili skoro siguran kako će da postupe. A ona je kao mačka, žuta gladna mačka, sa dugim tankim nogama nasađenim na još mršavije telo ali imala je oči mačke, znao sam odmah da vide nešto drugo. Bilo je to pre nego što sam onom kretenu rekao da vrati na svoje mesto to što je ukrao, sav se zacrveneo, onako kako znaju da se zacrvene gorštaci čiji obrazi imaju genetski višak kiseonika koji se u ne objašnjivim hemijskim razlozima pretvara u crvenu boju na obrazima. Došao je iz nekih pasivnih planinskih krajeva sa juga i bio očigledno uhvaćen sa prstom u tegli meda koji nije njegov. Kao što ta žuta gladna mačka nije bila namenjena meni, a mogla je da bude i da zapara ko žilet kandžama da gola glatka koža se raspara i tanka krivudava crta našara leđa, tako ni taj med nije bio namenjen njemu. Osećao sam da to sa žutom gladnom mačkom ne miriše na dobro, ali on nije osetio da to sa medom ne miriše takođe na ništa dobro, zato sam morao da mu to kažem. Ali taj tupavi gorštak sa crvenim obrazima je i dalje mislio da nije lopov, da dan nije dan, nego da je noć. Nisam mogao da dopustim da me taj kreten ubedi da je dan u stvari noć, to me je još više iznerviralo a gorštak je teško prihvatao činjenicu da je lopov. Ustvari nisam mu rekao da je lopov, zato što sam uvek bio fini čovek koji drži do kulture izražavanja i korektnih međuljudskih odnosa, bar dok mi ne pukne film pa ga klepim po glavi nekim predmetom, zato sam mu lepo rekao da to što je uzeo vrati tamo odakle je uzeo. Nije to zaboravio ni posle toliko godina kada smo se sreli slučajno na ulici, jedan na jedan. Nisam tada srećom bio pijan kao kada sam odlučio posle dosta godina da pozovem tu žutu gladnu mačku, kaže kod kuće sam dođi, i odem. Zateknem mačiće u sobi, nastavili smo da pijemo i pričamo neke gluposti, mačići su nas gledali i ko zna šta su videli, razumeo sam to i pijan. Više je nikada nisam video. Kao ni onog kretena sa crvenim obrazima koji je na ulici počeo da me ubeđuje da nije lopov, bio je spreman da me pretuče i tako dokaže da nije lopov, osetio sam to i taman razmišljao da ga prvi udarim u glavu jer je gorštak bio jači a tuču većinom dobija onaj ko prvi udari, samo ako dobro pogodi. Tada pametni genije sa crvenim obrazima predloži perfidniju varijantu osvete sa šamanskom konotacijom. Kako smo bili ispred crkve pozvao me je da uđemo unutra i da će da mi upali sveću naopačke što je valjda predstavljao neki šamanski obred u njegovoj planinskoj postojbini. To me obradovalo, ali nisam hteo da primeti, kao nerado sam pošao, samo da ga otkačim što pre, tako smo ušli u prostoriju pored crkve koja je namenjena za paljenje sveća. Ne znam šta je on pričao, nije me interesovalo upalio sam nekoliko sveća za zdravlje najmilijih, kao što sam oduvek činio kada sam retko išao u crkvu i krenusmo prema izlazu, već je bio sumrak tople letnje noći. Tada sam na trenutak video krajičkom oka dva mračna lika kako sa leđa zaustavljaju glupana sa crvenim obrazima držeći ga za lakat. Produžio sam dalje ne okrećući se da vidim šta je bilo, nije me interesovalo, on nije bio deo moje priče, samo je pokušao da to postane. Prolete mi kroz glavu da su ga sigurno videli na kamerama da izvodi neki šamanski ritual a to je verovatno u crkvama zabranjeno. Ni njega nikada više nisam video u životu kao ni onog čoveka koji je voleo žene sa malo krivim i čupavim nogama, ali to je već neka druga priča koja nema veze sa mačkama. Čudni su putevi Gospodnji. 

ADAM U KUĆI POD OBLACIMA

Bilo je kasno popodne kada je Adam parkirao svoj stari prašnjavi Ford i ostade još nekoliko trenutaka zamišljen u tišini posmatrajući paletu žuto zelenog preliva lišća šume u jesen. Put do kuće u planini pod oblacima je bio dug i pomalo zamoran, još više za stari Ford. Adam pomilova kožni volan, kao starog dobrog druga koji ga nikada nije ostavio na putu. Razmišljao je o prvom dolasku sa Evom na planinu, rekla da bi volela da imaju kuću. Ostvarila je svoju želju nekoliko godina kasnije. Kuća je bila dobro očuvana, građena u planinskom stilu sa kosim krovom, malim potkrovljem ispod gde je bila spavaća soba i udobnim, toplim prizemljem sa kaminom. Terasa je bila odlučujući detalj, odatle se pružao pogled od milion dolara, nepregledno prostranstvo planinskih venaca nizao se u nedogled, svaki za nijansu svetliji tako da se nije moglo tačno utvrditi gde se završavaju planine a gde počinje nebo. Pored kuće je prolazio put do malog sela na zaravni, prodavnice mešovite robe i lokalne gostionice gde je Eva volela da ruča domaću pileću supu, krompir sa povrćem iz rerne i meso sa prelivom od šumskih pečuraka. Odmah su dali naziv, kuća pod oblacima. Eva je imala obaveze oko promocije nove knjige, tako da je Adam ovoga puta do kuće pod oblacima došao sam. Očekivao je dolazak Eve tek kroz nekoliko dana kada je je trebalo da je sačeka na autobuskoj stanici u podnožju planine. Svoj dolazak će da najavi telefonom, ali ovde na planini ponekad je bilo problema sa signalom mobilne telefonije, nekada ga je bilo, nekada nije. Adam je planirao da vreme do dolaska Eve iskoristi za odmor kao i da popravi krov pre nego počnu snegovi.

Dok je iz starog Forda vadio stvari i alat video je da se putem približava brkati komšija u lovačkom odelu i šeširom ukrašenim šarenim perjem, neke verovatno ubijene ptice. Adam nije voleo lov i to ubijanje životinja bilo mu je mrsko, lovce je smatrao isto kao i ubice, a ubice nije voleo,  zato je samo na pozdrav odmahnuo rukom i sa stvarima požurio u kuću. Jesenji dani na planini su kratki a noći hladne, nije bilo vremena za prazne razgovore. Adam je rutinski spakovao stvari i skuvao čaj. Pogled zadrža na slici pored sofe, Eva na terasi i pogled od milion dolara i  zaspao je ne sačekavši da se čaj ohladi. Adam se ne seća kada je poslednji put tako lepo spavao i to na sofi, nije želeo da spava sam u velikom krevetu u potkrovlju, delovalo je prazno. Probudio se odmoran i raspoložen, tada se seti da nije javio Evi da je stigao do kuće pod oblacima, uključi telefon ali signala nije bilo, pokušaće kasnije. Za doručak je zagrejao tost, maslac kao i domaći džem koji je Eva napravila letos od šumskih plodova, dok je pravio nes kafu posmatrao je kroz prozor dvorište prekriveno lišćem i razmišljao da to prvo pokupi. Skupljanje lišće se odužilo, pravio je česte pauze, očigledno nije više u nekoj fizičkoj formi, ni sam ne zna kako je vreme proletelo i bilo je  već popodne i da ništa nije ručao, jesenji dani na planini su kratki i začas sunce zađe za planinu. Na brzinu je presvukao odelo i krenuo put sela. Na putu u susret je išao brkati komšija u lovačkom odelu sa šeširom ukrašenim perjem neke verovatno ubijene ptice. Susret je bio neizbežan ali Adam učini sve da razgovor što pre završi, nikako mu nije bilo jasno kako sada za dva dana, dva puta se sretne sa komšijom koga nije pre toga viđao godinama. U gostionici je bilo malo gostiju, većinom nepoznatih starijih ljudi koji su tiho međusobno razgovarali. Pileća supa, krompir sa povrćem i šnicla sa prelivom od šumskih pečuraka bili su odlični kao i uvek, to je i rekao starom kuvaru koga takođe ranije nije viđao. Po povratku u kuću pod oblacima Adam je brzo zaspao na sofi, poslednje čega se seća bilo je to da je pogledao sliku na zidu. Činilo se da tu iza slike kao da je Eva, iza prozora. Probudio se tek sutradan pre podne, ovde u kuću pod oblacima spava se kao nikada do sada, pomisli Adam dok je spremao tost, maslac i topli nes. Danas ga je čekalo puno posla i nije znao od čega da počne, prvo je hteo da pozove Evu ali opet nije bilo signala. Adam izađe na terasu i iznenadi ga da je dvorište opet puno opalog lišća. Mora prvo to da završi posle će da popravi krov i to je to za danas, Adam dohvati alat i poče da skuplja lišće. Tek kasno popodne obavi još neke sitne radove u kući, popravku krova ostavi za sutra, razmišljao je da nakon toga svo ostalo vreme do dolaska Eve ima da odmara na terasi u pogledu od milion dolara. Brzo se presvuče i ode u gostionicu, na putu se opet susreo sa komšijom, ponovi istu priču od juče i nastavi dalje. Narednog jutra se probudi opet kasno, baš lepo je spavao, kao nikada do tada, dok je pripremao doručak nasluti sa smeškom da će dvorište opet biti puno opalog lišća. Duvao je jak jesenji vetar i donosio lišće iz šume tako da Adam posle nekog vremena prekide uzaludan posao i sede na terasu da uživa u pogledu od milion dolara. Sa smeškom čoveka koji je napravio pravi izbor, pomisli on ili ona, što više nije ni bilo bitno, seti se Evine upornosti da kupi kuću pod oblacima, opet nije bilo signala i Adam je zaspao u stolici za ljuljanje. Probudi ga poznati glas, brkati komšije se vraćao iz gostionice. Adam samo pozdravi rukom i uđe u kuću, radije je voleo da se seća svakog trenutka koji je sa Evom proveo u kući pod oblacima, mrzelo ga je da danas popravi krov, sutra je novi dan, ima vremena za sve tako je pomislio i utonuo u san. Mora da je bilo već uveliko pre podne narednog dana kada su Adama probudili glasovi u dvorištu, brzo je došao do prozora i video čoveka u odelu kako fotografiše kuću, delovao je kao prodavac nekretnina, još neko je bio u dvorištu, osećao je to, zatim se sa druge strane ispred prozora pojavi Eva, nije mogao da veruje, nekako je delovala starije, čuo je jasno njene reči: „ Molim vas sve snimite za oglas, ja ne mogu unutra da ulazim, znate uspomene, moj suprug je pao sa krova te kuće i poginuo.“ I nastavi dalje kroz dvorište, dok se gubila u magli čuo je samo beskonačno lišće po kojem je hodala.

ADAM V.S. PRŠINA

Bilo je kasno popodne kada je Adam pročitao komentar: „Čiste su samo one kuće u kojima niko nema šta da baci.“

Adam nije verovao da je to tačno dok je kažiprstom prelazio preko ravne površine uglačano čiste lakirane komode tražeći prašinu. Tada mu istraživački pogled odluta na pod. Da li je ovo moguće, mali beli papirić se šepurio na bledo zelenoj prostirci, koja provokacija, pomisli Adam ne verujući svojim očima. Njegova bahatost iznenadi Adama da je morao da klekne i kao nekakvi forezničar poče iz svih uglova da  zagleda papirić. Adam je mrzeo sve što je remetilo red, svaka stvar mora biti na svom mestu i ovaj papirić svakako ne može biti na podu, mora neko biti osumljičen za ovo zlodelo, to je bar jasno. Klečeći na kolenima posmatrao je bahati papirić dok ga na kraju nije grubo pokupio i strpao u džep. Tada mu privuče pažnju beli sloj prašine ispod komode, nije se tome nadao, pre nekoliko dana je sve očistio. Nikako mu nije bilo jasno odakle se stvarala prašina. Red mora da se poštuje a prašina je početak anarhije. Adam je mrzeo anarhiju i zbog toga je odmah doneo teško naoružanje, moćni usisivač poslednje generacije. Brujanje usisivača delovalo je smirujuće dok je Adam sa smeškom, nameštajući bolje naočare, detaljno i precizno usisao svaku trunčicu prašine, a onda se seti da vidi šta li ima na vrhu komode. Prinese stolicu i postavi je na uglačani parket, oprezno se pope i poče da psuje kada vide i tu prašinu. Katastrofa, katastrofa, ovo mi se nikada nije dogodilo, mora da sam već odviše star, ponavljao je Adam prekorno prema samom sebi, dok je vlažnom krpom skidao sloj prašine. Da bi dohvatio krajnju ivicu komode morao je da se popne na prste na samoj ivici stolice i to je bilo poslednje čega se realno sećao jer je već sledećeg trenutka ležao na podu dok je moćni usisivač pored glave svom snagom vukao prvo kosu i naočare a zatim da povlači i kožu glave, Adam osetio kao da gubi oblik i da ga usisivač jednostavno guta i uvlači u svoje ždrelo, nije mogao da učini ništa, sve se odigralo vrlo brzo. Posle prevrtanja u vihoru vazduha dok je prolazio kroz razne tunele na kraju svom snagom osta zalepljen na nekakvom zidu. Klonu na pod. Trebalo je vremena da se navikne na tamu bez naočara, bilo je vrlo zagušljivo, tada je čuo žamor i smeh, nije smeo da se pomeri kao paralisan je ćutao i čkiljio u tamu i prašinu. Jedno krupno zrno prašine se izdvoji i priđe polako, bahato ga uhvati za uvo. „Gle ko nam je došao, glavom i bradom.“ Čuo se žamor nerazgovetnih glasova i smeh koji se približava. „Slušaj ti glupi stvoru, nastavi Krupno zrno prašine, nas je nemoguće pobediti, mi se uvek vraćamo, ovo je naš svet, od prašine si nastao i u prašini ćeš nestati.“ Adam oseti da ga prašina lagano zasipa svuda po telu. Počeo je očajno da mlatara rukama i da se guši od prašine, nije bilo vazduha, na kraju pade na kolena shvatajući svoj očaj i strašnu sudbinu. Zvuk usisivača je sve jače parao mozak dok ne postade neizdržljivo i Adam otvori oči i ugleda luster na plafonu svoje sobe. Ležao je tako nepomičan dok je srce kucalo kao ludo, pre nekoliko trenutaka se već oprostio od života a sada je opet u svojoj sobi na podu živ. Kada prođe malo vremena i kada Adam povrati potpuno svoju svest i realnost pomisli da je sigurno pao sa stolice, još je ležao na podu kada mu pogled privuče beli sveži sloj prašine ispod komode, kroz prozor je sunčev zrak obasjao sobu, u njemu su veselo lebdele trunčice prašine. Adam polako pruži ruku prema usisivaču. 

Sećam se,..

Je li to draga

Dolaziš k meni,

Ili se to šapat

Igra samnom .

Jeli to sreća

Kada se usne spoje,

Ili to senke

Ljubavi stoje.

Jeli to ljubav tvoja

Snagu mi dala,

Ili maštam samo da budan dočekam zoru.

Flauta poljem luta,

I zlobne ispreda niti,

Na grudima zaleđenog neba

Da li će te i sutra kraj mene biti

Ili ću opet san o tome sniti,

Svaku zoru kleti i od nje se kriti,

Slepilom boja pijanog pesnika,

Maglom raspršenih misli jednog grešnika,

Ili maštam samo da budan dočekam zoru.

VRUĆINA

Klimatske promene uveliko traju, leta su sve toplija, neočekivane oluje i tornada postaju svakodnevna pojava. Zemljina osa se pomerila, pričaju jedni, emisija zagađenja atmosfere utiče na klimu, pričaju drugi, treći kažu da je to Božija kazna, šta je od toga istina ne možemo znati. Zbog ekstremnih uslova života svaki ozbiljni alkoholičar mora da se prilagodi, da na neki način evoluira da bi opstao u životu, njegova želja da opstane u životu veća je od želje obićnog čoveka jer on ima još jedan vrlo bitni razlog da živi a to je da bi mogao da pije životni eliksir.

Život je stalna promena, to zna svaki alkoholičar, te promene kroz istoriju su alkoholičari prolazili i u novo doba ulazili većinom bez svesti, intuitivno, kao što se podrazumeva da riba zna da pliva. Može se reći, da budem skroman, pod određenim uslovima, što je naučno utvrđeno da su ozbiljni alkoholičari održali ljudsku vrstu na ovoj planeti. Još od tog iskonskog prvog kontakta primata ispod rajskog drveta sa opalim ukišeljenim voćem primetili su da isto ima mnogo delotvorniji učinak na organizam od onog nedozrelog na drvetu. Činilo se da imaju veću snagu, brže trče kada ih pojuri velika mačka ili se onako pijani okrenu i spucaju veliku mačku kopljem. Bolje su spavali tako najedeni ukišeljenog voća takoreći u komi pijani, ne znajući za sebe a puni vizija iz čudnih snova. Sve su to prednosti koje ozbiljan alkoholičar koristi i danas posle milion godina. Morate priznati ogromno genetičko iskustvo koje nema ni jedno zanimanje kojim se čovek bavio. Tako su, ni malo naivni, sakupljači praistorijskih plodova evoluirali u ozbiljne alkoholičare trećeg milenijuma. Samo najači opstaju, uvek je bila parola alko-darvinizma koja nas je održala do današnih dana i ovih nazovi klimatskih promena.

Kada kažem ozbiljni alkoholičari tu ne računam amatere u pokušaju, na one koji padaju po ulici jer ozbiljnom alkoholičaru to ne može nikada da se dogodi. Dozvoljeno je da ide u svim smerovima ali ne i da se padne, puzi ili se valja po podu, to je baš amaterski.  Ozbiljan alkoholičar nikada nije agresivan, čak i mrzi agresiju jer u činu agresije neko može da skloni van domašaja ruke tečni životni eliksir što može imati kobne posledice jer više ne može biti ono što jeste, izgubiti osnovnu funkciju, više ne može biti ozbiljan alkoholičar. Samo bedni amateri u pokušaju alkoholizma su agresivni i za njihovo dobro treba ih držati zatvorene i lečiti ih, nisu oni stvoreni da izdrže tečni životni eliksir, zato brzo propadaju. Ozbiljni alkoholičari traju i održavaju se decenijama i svoje znanje prenose vernim sledbenicima.

Ozbiljan alkoholičar nikada ne pije pivo. To je ono piće sa mehurićima, većinom žute boje od koga se naduva stomak. Piće ima vrlo malo ekstrata životnog eliksira i bespotrebno veliku količinu vode zbog koje ima pratkičnih problema sa izlučivanjem što je čisto gubljenje vremena i maltretiranje bubrega koji vodi kasnije u ozbiljne zdravstvene probleme koje ne želi ni jedan čovek koji stremi da bude ozbiljan alkoholičar. Sama pomisao na bolnicu kod svakog čoveka, a daleko više kod ozbiljnog alkoholičara stvara stres jer tamo imaju u karti pića samo infuziju koja ni pod kojim promenama svesti ne može ni da liči na tečni životni eliksir. Ozbiljni alkoholičar po svojoj vokaciji nije ozbiljan vernik i nikada zbog toga ne pije vino jer je to versko piće i tu ne bi dalje da ulazim u objašnjenja jer je to deo neke druge priče, zato se uvek vraćamo jer svaki ozbiljni alkoholičar zna da kraj ne postoji, već samo novi početak, kada se otvori nova flaša  tečnog životnog eliksira.

Dok razmišlja šta je sve potrebno od fizičko-hemijskih uslova da se dogodi da bi se napravilo jedno zrno peska, ozbiljan alkoholičar budno prati klimatske promene i trenutno se prilagođava dnevno aktuelnoj situaciji ekstremne vrućine koja ima za posledicu da širi krvne sudove tako da imajući u vidu to naučno saznanje, uvek čuva tečni životni eliksir na suvom, mračnom i hladnom mestu, najbolje u frižideru. Osnovno je pravilo da učitelj, ozbiljni alkoholičar, nikada ne sedi na mestima koja su izložena suncu sa svojim učenicima jer bi se u tim uslovima tečni životni eliksir zagrevao i brzo isparavanjem nestajao u atmosferu što je nedopustivo sa ekološkog stanovišta da ne pominjem štetu zbog gubitka u količini  isparenog eliksira koja je ne nadoknadiva kao i da utiče na ostatak koji gubi čarobnu snagu. Ima puno finesa koje kao i svaka filozofska učenja ne mogu rečima da se prenesu bez ličnog kontakta. Nadam se da sam Vam bar malo preneo skromna stečena znanja kako iskoristiti klimatske promene za svoju evoluciju imajući na umu da je to plod više milenijumskog genetskog nasledstva u borbi za opstanak vrste. Otuda i dobro poznata činjenica da Bog pomaže deci, starima i pijanima, pa živeli vi meni.     

JEDNO OBIČNO PRE PODNE

Danas sam se setio izjave velikog muzičara: „Da sam znao da ću ovoliko dugo da živim, više bi vodio računa o zubima.“ Nasmejao sam se tome, sarkastično, jednostavno odlazak kod zubara zna da bude sklonjen u stranu zbog nazovimo to, važnijih stvari. No mora se i to, bar ponekad. Imao sam zakazano snimanje zuba, ne mogu da ponovim kako se zove taj komplikovani naziv snimka, ali nešto kao svi zubi na jednom snimku, kao početni korak u toj nazovimo animalnoj higijeni koščatih izraslina. Ubrzo pošto sam stigao u tu kuću gde radijacija i kroz ključaonicu izlazi, mali dežmekasti tehničar, kome je opala kosa iz poznatih razloga, me je pozvao da uđem u sterilnu sobu gde je i prašina pocrkala a na središtu je bio taj, meni liči na robota, aparat koji svetli i u mraku. Mali dežmekasti tehničar je imao problema da me postavi u pravilan položaj jer sam odugovlačio što je moguće više osećajući u vazduhu razne vibracije. Kada je konačno uspeo da me po njegovim merilima tačno postavi, naravno da se mali dežmekasti tehničar sklonio u drugu sigurnu prostoriju odakle me je čkiljavo gledao kroz prozor dok je uključio robota koji je obišao krug okolo glave ne bi li mi pomutio ovo malo mozga što je ostalo. Posle nekoliko minuta ćekanja pozvao me je da uruči snimak, i dobro naplati, ali za utehu dobio sam i CD, nepoznate sadržine. Dok je mali dežmekasti tehničar ozračene glave pakovao novac izvukao sam oveći snimak iz omota i iznenadio se koliko malo zuba imam. Bitno da imam ove napred, ove pozadi ću već nekako da rešim, razmišljao sam o tome dok sam izlazio iz kuće strave na prometnu ulicu. Pažnju mi je privukla buckasta devojka sa majicom kafea ispred koga je bila i koja je pokušavala da uključi skuter, nije uspevala, pa sam je zaobišao. Samo što sam je prošao, možda pet, šest koraka kada sam čuo da se skuter uključio uz veliku buku i da se ta buka mnogo brzo probližavala. Sve se odigralo vrlo brzo, u sekundi, imao sam vremena samo krajem oka da vidim da se skuter bez vozača sulja po putu tik iza mojih nogu, kada me je udario i odleteo sam u vis. Sreća da sam tako lagan bez materije skoro, osim ovih malo zuba, tako da sam počeo da padam lagano tako reći kao list sa drveta, možda je malo pomogao i skupo plaćeni snimak u omotu velikog formata koga sam čvrsto držao u ruci visoko podignuto, kao jedro, koje sam instiktivno podigao u vis da ga spasem i kao padobranom ponirao dok su kelneri iz kafea požurili da me ispruženih ruku prihvate pre nego dodirnem vreli asfalt. Stigao sam da vidim da se jedna kelnerica i vratila u kafe, nestrpljiva da sačeka moj pad, jer je jedan od gostiju pozvao, upamtio sam joj lik. Međutim i pored svih ispruženih ruku koja su očekivala moj konačni pad, nekako sam uspeo da se izmigoljim, kasnije kada sam razmišljao o tome zaključio sam da je to bilo namerno, da bi ih posle kinjio, pao sam na pomenuti vreli asfalat. Odmah su, priznajući time svoju krivicu, pokušali da me podignu, a najviše buckasta devojka u majici kafea koja me je i skršila svojim skuterom. Demonstrativno sam odbio ustajanje i nastavio da se izležavam dok ne utvrdim koliko su mi štete naneli, praveći razne face. Ne mogu ništa ružno reći o buckastoj devojci sa majicom kafea, događa se to, donela je sredstvo za dezinfekciju, led, flašicu sa vodom, sve sam to koristio slušajući kako se izvinjava. Pomogla mi je da konačno ustanem, sreća bez nekih većih povreda i da sednem u baštu kafea. Ubrzo je donela i kafu, hladan prirodni voćni sok i papirnu kesu da kolačima. Rekao sam da je u redu.

Dok sam izlazio iz kafea razmišljao sam o puževima. Sinoć posle kiše bilo ih je puno na trotoaru u dvorišti. Sve sam ih prebacio na travnjak, da ih neko ne nagazi, sve osim jednog koga sam nepažnjom nagazio i njegove zemne ostatke sam takođe preneo na travnjak, još tada sam znao da će se nešto dogoditi, pitanje je bilo šta će to biti. Nekada je bolje ne znati baš sve detalje, ima to svojih draži. Izvukao sam ponovo snimak velikog formata iz omota i posmatrao svoje animalne zube, pitao sam se kojoj zveri je to potrebno.

BESEDA VLADIKE NIKOLAJA

O OHOLOSTI

Od svega što postoji na četiri strane sveta šta nas, kao ljude smrtne, može učiniti oholim osim gluposti i demonske obmane? Nismo li goli i jadni došli u ovaj svet, i nećemi li takvi iz njega izaći? Sve što imamo nismo li pozajmili, i nećemo li smrću sve morati povratiti? Ah, koliko je puta ovo rečeno. Ništa ne donosimo u ovaj svet, dakle ne možemo ništa ni odneti ( I Tim. 6.7) govori premudri apostol. I kada Bogu žrtvu prinosimo, prost hleb i prosto vino, mi govorimo: Tvoja od Tvojih Tebi prinosimo! jer ništa u svetu mi nemamo svoje, ni mrvu hleba, ni kap vina – ništa što od Boga nije. U istinu, oholost je kći gluposti, kći uma pomračena, rođena iz zle veze s demonima.

Oholost je širok prozor, kroz koji brzo izvetre sve naše zasluge i sva dobra dela. Ništa nas ne čini pred ljudima tako praznim ni pred Bogom tako nedostojnim kao oholost. Kad Gospod nije ohol, kako mi to da budemo? Ko bi imao više prava da bude ohol od Gospoda, koji svet stvori i koji ga svojom silom drži? I gle, On se ponizi do sluge, sluge celom svetu, do smrti, smrti na krstu!

O Gospode smerni, sagori u srcu našem đavolski usev oholosti ognjem Duha Tvog Svetog, i usadi u njega blagorodni usev smernosti i krotosti. Tebi slava i hvala uvek. Amin.

Literatura: Ohridski prolog Vladike Nikolaja